Петар Николајевић Никић

 Петар Николајевић Никић (Никинци код Руме, 1772 — Цариград, око 1813) био је војни официр, командант руских козака у Србији и обавештајац. Потицао је из римокатоличке климентске породице и војну каријеру започео је у хабзбуршкој граничарској служби. Током ратова с Француском прелазио је између француске и аустријске службе, бавећи се обавештајним радом. Од 1803. године био је у руској војној служби, где је учествовао у руско-турском рату и био одликован Орденом Светог Владимира. Током Првог српског устанка био је командант руских козака у Србији и стекао велику популарност међу устаницима. Након политичких сукоба и промене савезништва, деловао је као аустријски агент, а последње године провео је у Русији и Цариграду, где је и преминуо.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Aтанасије Стојковић

 Атанасије Стојковић (Рума, 20. 9. 1773 – Харков, 2. 6. 1832) био је доктор физичких наука, универзитетски професор, научник и књижевник, једна од најзначајнијих личности српске науке с краја 18. и почетка 19. века. Основно образовање и граматикалну школу, ранга ниже гимназије, завршио је у Руми. Школовање је наставио у Шопрону и Сегедину, а студије природних наука завршио је на Универзитету у Гетингену, где је стекао докторат. Због научног угледа изабран је за члана Гетингенског ученог друштва и Јенског природњачког друштва. Након краћег боравка у Руми, одлази у Будим, где 1800. године објављује књижевна дела у стиховима и филозофски спис Кондор или откровење египетских таин. Годину дана касније објављује поучно-сентиментални роман Аристид и Наталија. У периоду од 1801. до 1803. године у Будиму издаје своје најзначајније научно дело Фисика, простим језиком писана за род србски, у три тома. Ово дело сматра се првом систематски написаном физиком на српском језику и једним од најобимнијих и најзначајнијих раних научних радова из области природних наука код Срба. Поред физике, књига обухвата и области астрономије, географије, минералогије и хемије, што одражава тадашње широко схватање појма физике. Научни и књижевни рад Атанасија Стојковића обезбедио му је углед у руској научној средини. Године 1803. постављен је за редовног професора Универзитета у Харкову, где је у два мандата обављао и дужност ректора (1807–1808, 1811–1813). За заслуге у науци одликован је Орденом светог Владимира од стране руског цара Александра I.

Литература:

Аутор пројекта Борислав Стојшић, Знамените личности Срем од I до XXI века, Музеј Срема, 2003, Сремска Митровица

.

Михаило Грујовић

 Михаило Грујовић (Филиповић) (Рума, око 1780 – Крагујевац, 2. 1. 1842) био је секретар Правитељствујућег совјета, судија и трговац.  Потиче из Врела у Ваљевској нахији.Отац Живко био је ћурчија а мајка Ана. Био је брат Теодора Филиповића – Божидара Грујовића, једног од најзначајнијих правника Првог српског устанка. Пре доласка у Србију заједно са братом у Сремским Карловицима променио је презиме у Грујовић. Михаило се школовао у Харкову, а у Србију је дошао 1805. године, када је почео да ради као писар и тумач у Правитељствујућем совјету. После братове смрти 1807. постао је секретар Совјета и један од блиских сарадника Карађорђа. Учествовао је у дипломатским мисијама у Букурешту и Русији, а по Карађорђевој жељи 1811. написао је „Уставна акта“ којима је ограничавана власт устаничких војвода. Залагао се за самосталну Србију и често био у сукобу са руским представницима, који су га сматрали франкофилом. После слома Првог српског устанка пребегао је у Земун, а потом живео у Сремским Карловцима, Новом Саду и Ади, где се бавио трговином. У Србију се вратио 1834. године и обављао више судских и управних дужности у Београду, Зајечару, члан Савета и председник Окружног суда у Крагујевцу. Дописивао се са значајним личностима свога времена, међу којима су били Сима Милутиновић Сарајлија и прота Матеја Ненадовић, а полемисао је и са Вуком Караџићем. Умро је у Крагујевцу, где је и сахрањен.

Извор: https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

Нићифор Нинковић

 Нићифор Нинковић (Добринци код Руме, 1788 — Пожаревац, 1849) био је бербер-хирург и један од најзначајнијих српских мемоариста 19. века. Основну школу завршио је у Срему, након чега је радио као писар при магистратима. Године 1807, као деветнаестогодишњак, прешао је из Аустрије у тада ослобођени Београд. Током Првог српског устанка био је писар код више устаничких војвода и непосредни сведок кључних догађаја устаничког периода. Учествовао је у бици код Нове Вароши 1809. године, командовао устаничким шанцем на Јавору и налазио се под командом Стевана Живковића у одбрани Делиграда. У Србији је боравио до 1812. године, када је, разочаран самовољом устаничких старешина, напустио земљу и отишао у Влашку, а потом у Цариград, где је изучио берберски занат. Након што је преживео кугу и научио турски, грчки и влашки језик, 1816. године стигао је у Букурешт. Тамо је радио као болничар код лекара Константина Каракаша. По повратку у Србију 1819. године отворио је берберску радњу у Београду. У том периоду се оженио Кристином (Христином) Форман из Земуна, са којом је имао три ћерке. Године 1822. прешао је у Крагујевац, где је постављен за личног берберина и лекара кнеза Милоша Обреновића. На тој дужности остао је четири године, бавећи се и повременим лечењем кнеза и његових војвода. Након напуштања службе код Милоша, кратко је био писар кнеза Јована Обреновића у Брусници, а потом је 1829. отворио берберницу и кафану у Смедереву, да би се касније вратио у Београд. Због сукоба са кнезом Милошем, био је приморан да породицу пребаци у Земун, док је сам 1830. отишао у Влашку и Турску. У том периоду живео је у великој материјалној оскудици, радио као тумач и покушао да се бави апотекарством. Након смрти супруге и једне ћерке, његова породица је доспела у тежак положај. После Милошеве абдикације 1839. године вратио се у Србију и радио у берберници у Београду. Након провере знања, укључен је у санитетску службу, где је учествовао у вакцинацији деце против великих богиња. Последње године живота провео је у Београду и Пожаревцу, где је и преминуо.Нинфор Нинковић је аутор једног од најзначајнијих дела српске мемоарске књижевности — (Жизниописанија моја), које је започео у Смирни. Рукопис је сачуван у Народној библиотеци Србије, а дело је 1987. године преведено на пољски језик.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Константин Пантелић

 Константин Пантелић (Рума, 1802 — Доњи Товарник код Пећинаца, 1882) био је сликар. Отац Јован Пантелић такође је био сликар. Константин је уметничко школовање започео је у атељеу Арсенија Теодоровића у Новом Саду, а 1827. уписао се на Академију ликовних уметности у Бечу. По повратку из Беч 1830, уз покровитељство митрополита Стефана Стратимировића, почео је да слика. Урадио је иконостасе за цркве у Купинову, Илоку, Адашевцима, Бачинцима, Деч а од 1838. радио је у Банату (Панчево, Сефкерин, Томашевац, Сакуле и др.). У то време био је под утицајем сликарског стила Константина Даниља и бавио се претежно иконописом и ретко сликао портрете. Од средине 19. века ослањао се на потврђена  назаренска сликарска решења, наглашавајући тамну позадину, јасне и чисте боје и динамичну композицију.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Јован Бугарски

Јован Бугарски (Добринци, 1804 – Нови Сад, 8. 9. 1865) био је инжењер, мерник и картограф. Рођен је у трговачкој породици. Школовао се на Прешовском лицеју и Пештанском универзитету, где је 1838. године стекао мерничку диплому. У Србију је дошао 1839, а две године касније добио је српско поданство. После смене кнеза Михаила 1842. прешао је у Нови Сад, где је 1846. постао други мерник града.Током револуционарних догађаја службовао је и у Сремским Карловцима. Иако је имао проблема са обрачунима из 1849. године, касније му је омогућено да настави приватну праксу и рад у државној служби. Бавио се геодетским и картографским пословима, а учествовао је и у премеравању спорних делова дунавског острва Калиште 1859. године. Најзначајније дело му је Карта Књажества Сербије, завршена 1843, а штампана у Бечу 1845. године. Како у то време није постојала одговарајућа карта Србије, била је званично прихваћена и коришћена у Србији. Имао је троје деце.

Извор:https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

Трифун Младеновић

 Трифун Младеновић (Рума, 1. 2. 1805 – Рума, 2. 6. 1864) био је  судија, политичар и племић. Потицао је из угледне трговачке породице из Ирига; породично предање везује његове претке за Велику сеобу, а касније су стекли угарско племство. Школовао се у Руми, потом радио као адвокат, а од 1827. је у служби Сремске жупаније: био је судија у Вуковару (од 1832) и велики судија у Иригу (од 1837). Као вуковарски судија 1837. био је делегат на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима (избор митрополита Стевана Станковића). У политичким борбама 1840-их био је међу водећим људима „илирске партије“ у Срему и заступао права Срба: тражио је редовно сазивање Сабора, веће учешће православног свештенства у жупанијским скупштинама и увођење српског језика у администрацију. Револуцију 1848. дочекао је као поджупан и велики судија у Вуковару. Бан Јосип Јелачић га је именовао за комесара у Срему, али је одбио и предложио грофа Петра Пејачевића. На Мајској скупштини 1848. изабран је у Главни одбор Српске Војводине. У Руми је председавао преком суду, затим био други поджупан и председник Доњосремског великог суда. Након 1849. био је повереник Војвођанско-сремског округа, потом саветник суда у Темишвару, а од 1851. у Бечу судија Касационог суда и дворски саветник; у време Баховог апсолутизма поднео је оставку. Одржавао је пријатељске везе с Вуком Караџићем. Са супругом Јеленом имао је четворо деце (Коста, Петар, Јелена, Љубица). У изворима се јавља и као Трифон или Тривун.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Адам Моловић

Адам Моловић (Платичево код Руме, 1808 – Вуковар, 29. 12. 1852) био је српски православни свештеник и истакнути учесник Народног покрета 1848. године, члан Главног одбора Српске Војводине. Гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима, где је стекао знање латинског и немачког језика, а за свештеника је рукоположен 1832. године. Службовао је у Платичеву до 1847, након чега је премештен у Руму и постављен за протопрезвитера. Током револуционарних збивања 1848. предводио је вернике и суграђане у Срему у борби против проугарских струја, са значајном улогом у политичкој мобилизацији српског становништва. Учествовао је у организовању делегатуре Срема и био међу истакнутим актерима уочи и током Мајске скупштине, на којој је изабран за члана Главног одбора Српске Војводине. Као члан Одбора деловао је на подручју Срема и Сремске војне границе, где је радио на организовању народних одбора, народне гарде и учвршћивању реда у условима оружаних и политичких сукоба. Поред политичког и националног ангажмана, Адам Молин је био и образован свештеник и активан читалац савремене књижевности и публицистике. Преминуо је 1852. године у Вуковару. Иза себе је оставио троје деце и значајан траг у историји српског покрета у Срему средином XIX века.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Јован Суботић 

 Јован Суботић (Добринци, 30. 1. 1817 — Земун, 16. 1. 1886) био је писац, адвокат, политичар и једна од најактивнијих личности српског јавног живота 19. века. Образовао се у Карловцима, Сегедину и Пешти, где је докторирао филозофију (1836) и право (1840). Радио је као адвокат и уређивао Летопис Матице српске. Током револуције 1848. био је председник митинга у Пешти, члан Главног одбора у Карловцима и секретар српског одељења на Словенском конгресу у Прагу. После револуције живео је у Бечу, Пешти и Новом Саду, а потом био сремски поджупан и члан хрватског сабора, залажући се за српско-хрватску слогу. У књижевности се јавља веома млад. Објавио је песничке збирке „Лира“ (1837) и „Босиље“ (1843), као и велике епске спевове међу којима је најпознатији „Краљ Дечански“, награђен од Матице српске. Писао је и драме („Немања“, „Милош Обилић“, „Звонимир“), приповетке и бројне критике, говоре и расправе. Његове драме и епске песме сматрају се најбољим примером уметничког приближавања народној епици, а његов јавни рад спајао је културни, политички и национални ангажман.

Литература: 

Aндра Гавриловић (уредник), Знаменити Срби 19.века, Загреб, 1901

Лукијан Николајевић 

 Лукијан  (Љубомир) Николајевић  (Стејановци код Руме, 1817 — Даљ, Славонија, 16. 9. 1872) био је епископ горњокарловачки. Отац Јоаким био је бележник у Стејановцима. Лукијан је основну школу завршио је у Стејановцима, Лицеј у Сегедину, Богословију у Сремским Карловцима, а студије филозофије на Универзитету у Пешти. Замонашен је у манaстиру Крушедолу и тамо у више наврата обављао дужност настојатеља. Био је близак сарадник патријарха Јосифа Рајачића. У чину архиепископског- митрополитског ђакона помиње се 1845. као професор Карловачке богословије. Као протосинђел био је акутар Патроната Карловачке гимназије (1851—1858), а као беочински архимандрит од 1858. члан Патроната. Учествовао је 1861. на Благовештенском сабору у Сремским Карловцима. За горњокарловачког епископа изабран је као крушедолски архимандрит 1865, а у складу са тадашњом праксом државних власти устоличен 1867. Развио је живу пастирско-црквену делатност. На Црквено-народном сабору 1869/70. имао је озбиљне несугласице са Светозаром Милетићем и либералима, а затим у својој епархији с протом Николом Беговићем. Био је, уз Николу Грујића, противник доношења новог Саборског устројства, па су га због тога нападали у Милетићевој Застави. Неке од својих одговора на ове нападе публиковао је у Србском народу. Учествовао је на Сабору 1871, када се расправљало о црквено-школским темама, и на Преображенском сабору 1872. Засебно је објавио једну божићну посланицу (Загреб 1865), а две је штампао у књигама Духовни зборник: беседе црквених отаца и наших познатих проповедника (Нови Сад 1869. и 1870). Имао је осморицу браће од којих је Светозар био адвокат, Василије управник Патријаршијског добра у Даљу, а Павле правник. Лукијан је преминуо изненада и сахрањен је у Даљу.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Светозар Николајевић

 Светозар Николајевић (Стејановци код Руме, 1818 — Рума, 24. 5. 1893) био је адвокат, велики судија и политичар, једна од истакнутих јавних личности Руме у другој половини 19. века. Потиче из чиновничке породице — његов отац Јоаким био је бележник у Стејановцима. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, након чега је уписао студије права и постао адвокат. Савременици су га сматрали једним од најобразованијих грађана Руме. Говорио је немачки и латински језик. Од 1856. године био је дугогодишњи члан Сиротињске комисије, општинског тела задуженог за бригу о сиромашнима и избеглицама. Касније је постао члан Админитрације фондова школа српско-румских и један од највећих приложника. Био је један од водећих чланова Народне странке. Године 1862. потписиван је у својству великог судије. У више наврата био је председник или члан изборних комисија за изборе на свим нивоима. Године 1875. изабран је за заступника Скупштине Румске потжупаније. Године 1892. убрајао се међу највеће пореске обвезнике у Руми. Био је оснивач Румсек касине и члан Матице српске, као и њен приложник. Имао је два сина и три кћери. Браћа су му: Лукијан (Љубомир) епископ горњокарловачки, Василије, управник Патријаршијског добра у Даљу и Павле, правник. Светозар је преминуо 1893. године у Руми.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 

Василије Николајевић

 Василије Николајевић (Стејановци код Руме, 1821 — Ириг, 10. 1. 1894) био је адвокат и велепоседник. Рођен је у Стејановцима, где је његов отац Јоаким био сеоски бележник. О његовом формалном школовању нема поузданих података. Имао је осморо браће, међу којима су се истакли Светозар, адвокат у Руми, Лукијан (Љубомир) правник и касније епископ горњокарловачки, и Павле, такође правник. Од 1864. до 1876. године био је управник Патријаршијског добра у Даљу, где је уредио посед и рашчистио имовинско-поседовне односе са парохијама Српских православних општина Даљ, Бело Брдо и Борово. Након дугогодишњих судских спорова успео је да врати узурпиране површине, уведе савремену организацију управљања добром и покрене сопствену производњу. За заслуге у овом раду изабран је за члана Архидијецезалне конзисторије у Даљу и на тој дужности остао је до краја 1876. године.По повратку у завичај постављен је за краљевског јавног бележника у Иригу. У августу 1877. године купио је 174 јутра земље на лединама око Стејановаца, а мање површине поседовао је и у Иригу, Хопову и Врднику.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Љубомир Ненадовић

 Љубомир Ненадовић (Краљевци код Руме, 20. 7. 1837 — Београд, 26. 3. 1916) био је лекар, медицински писац и истакнути здравствено-просветни радник.Школовао се у Малим Радинцима и Сремским Карловцима, а медицину је завршио у Пешти 1866. године као питомац Задужбине Саве Текелије. Усавршавао је гинекологију у Бечу и Берлину. Скоро четири деценије радио је као градски физик у Панчеву, а потом као приватни лекар у Београду.Био је активан у Уједињеној омладини српској и учесник раног радикалног покрета. За време Српско-бугарског рата 1885. радио је као добровољни лекар и одликован Орденом Светог Саве IV степена. У Првом светском рату служио је као општински лекар у Нишу. Ненадовић је учествовао на бројним међународним медицинским конгресима и залагао се за унапређење школске хигијене и телесног васпитања омладине. Био је иницијатор Првог конгреса српских лекара и природњака (1904) и дугогодишњи члан Српског лекарског друштва. Под псеудонимом Сремац Н. објавио је популарну књигу Кућевни лекар и бројне радове из превентивне медицине.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Никола Недељковић

 Никола Недељковић (Кленак код Руме, 5. 6. 1838 – Кленак, 9. 7. 1907) био је српски глумац и једна од значајних личности раног српског позоришта. Позоришну каријеру започео је децембра 1860. године у дружини Јована Кнежевића у Новом Саду, а од јула 1861. био је члан првог ансамбла тек основаног Српског народног позоришта.Током четрнаест година сценског рада тумачио је велики број улога – од љубавних и комичних до драмских и трагичних. Са супругом Маријом, рођеном Милосављевић, такође глумицом, усавршавао се у Бечу 1869. године. Позоришну сцену напустио је 1875. године, у пуној уметничкој снази, и вратио се у родни Кленак, где је до краја живота радио као општински бележник. Савременици су га описивали као достојанственог, одмереног и озбиљног уметника, цењеног међу колегама и омиљеног код публике, посебно у драмским и карактерним улогама.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Милан Николајевић 

 Милан Николајевић (Рума?, 1851 — Загреб, 23. 3. 1912) био је правник, писац и посланик Црквено-народног сабора. Рођен је 1851. године, највероватније у Руми. Потиче из угледне породице: отац Светозар био је познати румски адвокат и политичар, а мајка Милица.По угледу на оца, Милан Николајевић је студирао право на Загребачком и Бечком универзитету, где је и дипломирао. Током школовања био је члан ђачке дружине „Србадија“ (1876). Као потпоручник аустроугарске војске, 1878. године пријавио се у српске добровољце и учествовао у борбама на Дрини.По завршетку рата настанио се у Новом Саду, где су му живеле две удате сестре, и ступио у редакцију листа Застава. У Новом Саду је живео до добијања намештења у Одељењу за унутрашње послове у Загребу, где је касније и пензионисан. Обављао је дужност саветника Краљевске земаљске владе.На изборима за Црквено-народни сабор, одржаним у Сремским Карловцима у мају 1902. године, изабран је за посланика из Оточца у Горњокарловачкој дијецези.Поред публицистичког рада у Застави, писао је и фељтоне за листове Аграмерик и Јавор. У тим публикацијама објавио је и приповетку Четрдесет просилаца, четрдесет мученика, која је наишла на добар пријем код читалаца. Бавио се и прерадом позоришних комада, који су извођени у Новом Саду и Вршцу 1896. године. Говорио је немачки језик.Његова рођена сестра, богата новосадска удовица Љубица Николајевић Димовић, други пут се удала за Симу Матавуља, са којим је Милан Николајевић био у пријатељским односима. Брат Милош био је адвокат и народни посланик, сестра Јулија Полит трговкиња, а Милица Бела супруга општинара Стевана Поповића.Милан Николајевић преминуо је у Загребу 1912. године, а сахрањен је у Руми.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Милош Николајевић

 Милош Николајевић (Рума, 22. 10. 1862 — 17. 11. 1922) био је истакнути адвокат, политички делатник и народни посланик из Руме, активан у јавном, правном и друштвеном животу Срема с краја 19. и почетка 20. века. Рођен је у угледној породици, отац Светозар био је адвокат, а мајка Милица. Право је завршио у Бечу. Професионалну каријеру започео је као заменик јавног бележника 1880. године. Као народни посланик деловао је у Пештанском сабору, где је изабран на Винковачкој листи. Посебно се истакао као правни заступник Ладислава грофа Пејачевића и осталих наследника приликом продаје 10.000 јутара земље сремским сељацима 1907. године. Активно је учествовао у друштвеном и хуманитарном животу Руме. Био је перовођа Српске женске добротворне задруге, као и председник Ватрогасног друштва у Руми у периоду од 1909. до 1920. године. За члана Архидијецезалне конзисторије Карловачке митрополије биран је 1903. и поново 1906. године, али је почетком 1907. поднео оставку на ту дужност. Милош Николајевић био је један од значајних приложника при изградњи Хрватског дома у Руми, свечано отвореног 1912. године.У браку са Јеленом Јокић имао је три ћерке, којима су кумовали Љубица Димовић Матавуљ и њен супруг књижевник Симо Матавуљ. Најмлађа ћерка Мара удала се за Драгишу Бјектића, председника Владе Краљевине Југославије. Милош је преминуо 1922. године.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Душан Остојић

 Душан Остојић (Рума, 23. 3. 1877 — Рума, 31. 1. 1958) био трговац, велепоседник и бански већник. Потекао је из угледне трговачке породице; отац Јеврем доселио се из Путинца у Руму 1866, а мајка Ева, рођ. Ћирић. Са оцем је радио у трговини. Душан се 1905. оженио Хедвигом Чернолком, Немицом из трговачке породице у Руми. Бавио се житним и мешовитим трговинским пословима, а посебно се истакао у трговини и извозу жита, радећи са капиталом у Бечу и касније у Краљевини СХС. Са Миланом Стојадиновићем, као начелником Министарства финансија, сарађивао је у пословима финансија и откупа, нарочито током и после Првог светског рата. Био је један од највећих земљопоседника у Срему, власник око 250 јутара земље и више некретнина у Руми, укључујући зграду данашње Општине Рума. Активно је учествовао у привредном и друштвеном животу: био је бански већник за Румски срез, председник ватрогасног друштва и члан више удружења. Одликован је орденима Белог орла V степена, Светог Саве IV степена и Југословенском круном V степена.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Славољуб Воркапић

 

 Славољуб Воркапић Славко (Добринци, 17. 3. 1894 – Михас, Шпанија, 20. 10. 1976) био је филмски редитељ, монтажер и сликар. Отац Петар био је писар и поседник а мајка Софија рођена Гњатовић. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију је похађао у Сремској Митровици и Земуну. Школовао се и на Уметничкој школи у Београду, као и на Академији ликовних уметности у Будимпешти. Током Првог светског рата боравио је у Француској, где је наставио усавршавање у Паризу и учествовао на изложбама југословенске уметности.Од 1920. године живео је у САД, где се постепено окренуо филмској уметности. Радио је у Холивуду за компаније „Парамаунт“, РКО и Метро Голдвин Мајер, као редитељ, монтажер и аутор чувених монтажних секвенци, по којима је у филмској теорији остао познат по појму „Воркапић секвенца“. Био је један од пионира модерне филмске монтаже у Холивуду.Режирао је и документарне филмове Private Smith of the USA и New Americans, за које је био номинован за награду Оскар. У Југославији је 1955. снимио филм Ханка, приказан на Канском фестивалу 1956. године. Предавао је филмску уметност у САД и Београду, а његова предавања о визуелној природи филма сврстала су га међу најзначајније филмске теоретичаре свога времена.Бавио се и сликарством, а део његових радова чува се у Музеју Срема у Сремској Митровици. Оженио се 1929.године Денисом Сентус из Санта Барбаре, Американком француског порекла и имао је сина и ћерку. Умро је 1976. године у Шпанији.

Извор: https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

https://srpskaenciklopedija.rs/books/slovo-v/page/vorkapic-slavoljub-slavko

 Павле Богдановић

 Павле Богдановић Паја (Рума, 31. 7. 1894 – Београд, 28. 7. 1986) био је доктор медицине, интерниста кардиолог, примаријус. Основну школу учио је у Руми а гимназију у Новом Саду, где је матурирао 1913. Медицину је завршио у Грацу 1921. Па до 1923. усавршавао интерну медицину на клиникама у Бечу и Грацу. Дошао је у Београд на клинику за асистента на предмету интерна пропедевтика. Из породичних разлога 1925. прешао је у Нови Сад, радио у Градској поликлиници и бавио се приватном праксом. Нарочито га је интересовала кардиологија па је први у Војводини набавио електрокардиограф. Током Другог светског рата, као избеглица, у Београду је у Општој државној болници основао Кардиолошки одсек и у њему радио. После рата се вратио у Нови Сад, али се 1949. коначно преселио у Београд и радио на Интерној клиници А. У Градску болницу у Земуну прешао је 1952. и основао Кардиолошко одељење којем је био шеф до пензије 1962. Сматра се да је наш први кардиолог, аутор првих књига из ове области у нас а старије генерације кардиолога наглашавају, с поносом, да су његови ученици. Објавио је више радова у земљи и иностранству а истичу му се књиге: Основе клиничке електрокардиографије (1947) и Болести срца (1957, 1965), које су веома добро оцењене. Написао је нека поглавља у уџбеницима и приручницима.

Литература:

Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.