Петроварадин, 1826, аутор Алт Јакоб

   ПЕТРОВАРАДИН У ПРОШЛОСТИ 

 Немачки путописац Фридрих Вилхелм фон Таубе забележио је 1776/7.године да је Петроварадин главни град регименте (Peter-Vara / Petri-Varadinum) и једно од најјачих утврђења у аустријским земљама. Утврђен још у средњем веку, комплекс се састоји од Доње тврђаве, Горње тврђаве, Хорнверка и предграђа. Доња тврђава, односно „стварни град“, лежи на ниском дунавском „језичку“ земље и често је изложена поплавама. У њој има око 42 грађанске куће, док највећи део простора заузимају војне зграде: касарне, капије, командантова кућа и главна стража. Становништво је претежно немачког порекла, занати су слабо развијени, а многи живе од виноградарства и земљорадње. Само католицима је дозвољено да стичу куће и грађанска права, док су протестанти, „Илири“ грчког закона, Турци и Јевреји искључени. Превоз преко Дунава за Нови Сад обавља се бесплатно, али под строгом војном контролом. Горња тврђава налази се на високој, стрмој стени изнад Дунава и доминира реком и Доњом тврђавом. До ње води стрм колски пут обложен даскама и са заштитама, тако да се улази готово неприметно. У Горњој тврђави нема грађанских кућа: ту су искључиво војне зграде и станови, уз грчку капелу. Положај је суров, па зграде често трпе од олуја и града који уме да разбија прозоре. Посебан значај у одбрани има Хорнверк, подигнут као кључна заштита јужне и источне стране, као и обиман подземни мински систем. Од 1764. до краја 1776. минерски корпус је прокопао широку мрежу подземних ходника, са магистралним и бочним линијама, тако разуђену да се, по сведочењу, читав систем може обилазити готово цео дан без већег задржавања. Источно од тврђаве налази се предграђе, познато као Мајури, смештено између поштанског пута за Београд и Дунава. Има преко 600 кућа, углавном сељачких и слабо грађених. У њему је и поштанска станица, важна за путнике који се после заласка сунца не пуштају у тврђаву, како би могли да преноће и наставе пут. Око предграђа налазе се и бројне циглане. Посада и становништво Петроварадина (заједно са затвореницима и службеним лицима) процењују се на око 5.300 душа. Ипак, трговина је слаба, јер је Нови Сад привукао главни промет, па се у описима наглашава оштар контраст између тврђавске строгости и нетолеранције, с једне стране, и новосадске верске и трговачке отворености, с друге. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Петроварадин је главна тврђава Срема на обали Дунава, преко пута Новог Сада, броји 1.865 становника, углавном католика. Варош се дели на утврђени део, Мајур и долину св. Рока. Доминирају војне зграде попут касарни, оружница и команде, као и некадашњи језуитски колегијум и фрањевачки самостан. Главни сокаци су поплочани, али они у предграђима често су непроходни. Житељи се баве виноградарством, трговином и занатима. Комунитет поседује винограде, пашњаке, кошнице, стоку и неколико воденица. Градом управља магистрат као и у другим сремским комунитетима. Петроварадин, некадашња римска колонија Acumincum, налази се на стратешки важном месту уз Дунав. Током историје је више пута рушен, а 1526. године пао је под власт Османлија. Након што су га напустили 1687. године, тврђава прелази у аустријске руке и постаје најзначајније војно утврђење у региону. Кључни догађај био је 1716. године, када је принц Еуген у великој бици победио Турке и обезбедио регион. Тврђава је систематски утврђивана и проширивана, с више бастиона, подземних мина, артиљеријских складишта и војне инфраструктуре. У мирнодопским условима ту борави мања посада, а у ратним се предвиђа смештај преко 9.000 војника. Иако се Петроварадин налази на повољном положају, привреда је слабо развијена због утицаја слободног града Новог Сада, нарочито у области трговине и виноградарства. Готово сва нижа брда и брежуљци засађени су виновом лозом. Највише и најбоље лозе расту у Срему код Петроварадина.

Литература:

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

БУКОВАЦ У ПРОШЛОСТИ 

  Село је 1698. године давало приход од око 350 форинти.  Године 1702. насељено је било православним Рашанима – хајдуцима и хусарима. Власник земље био је емин из Будима, коме су плаћали десетину и султански порез од 3 форинте по сесији земље. У XVIII веку десетину од усева добијао је принц Одескалки, а не цар. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Буковац је четврти комунитет у Срему, смештен између Карловаца, Петроварадина и властелинства Каменица. Са 558 становника, претежно неунијата, село живи од виноградарства, ратарства и сточарства. Насеље је скромно, са приземним кућама од набоја и уским, непоплочаним сокацима, али има пријатан положај, окружен брежуљцима под лозом и воћкама, с мноштвом извора. Управу води управник подређен Карловачком магистрату.

Литература:

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

Поглед на Каменицу са Рибарског острва, 1826.године, аутор Алт Јакоб

СРЕМСКА КАМЕНИЦА У ПРОШЛОСТИ

 Сремска Каменица  је у средњем веку била варош, а први пут је забележена 1237. године. Помиње се и у крушевачком поменику, мада није сигурно да ли је реч о сремској Каменици. Године 1702. имала је 46 српских домова, 1733. – 180 „глава“, 1734. – 156 домова, а 1736. – 77 породичних старешина са 11 ожењених, три неожењена брата и девет удовица. До 1756. број домова се повећао на 160, а 1766. на 261, да би 1774. опао на 205. Немачки путописац Фридрих Вилхелм фон Таубе забележио је 1776/7. године да је Каменица (Kamenitz / Kamenz) село на Дунаву, око 1 миљу изнад Петроварадина. Пут је због кршних и високих брегова најтегобнији на том делу деонице. Становници су већином рибари; место је пре око 300 година било град. Године 1791. Каменица је имала 252 дома са 916 душа. До 1811. број становника се смањио због изумирања породица и исељавања у Нови Сад ради бекства од угњетавања властеле. Током куге 1795/96. умрла је 31 особа. Око 1810. било је 230 домова и 1072 становника. Називи за потесе су: Кип, Боцке, Дубока и Горња провалија, Мала Каменица, Ртиљево, Григовац, Парагово, Столица, Ново Село, Пландиште, Клиса, Маторци, Мајин До, Чардак, Пендревиш, Старо Село, Роваља, Киртош, Ширине, Трешњевац, Ливаде, Курјаковац, Прогон, Татарско брдо, Алибеговац и Мишелуг.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

СТАРИ ЛЕДИНЦИ У ПРОШЛОСТИ 

  Лединци су почетком XVIII века насељени православним Рашанима и имају значајне ресурсе за развој: кулу са црквом, чак четири млина и рибњак под називом Безданци. Ови објекти су основа економије села — млинови омогућавају обраду жита, а рибњак развој рибарства. У турском времену мештани нису плаћали ни траварину ни деветину, што је вероватно подстакло развој домаћинстава и пољопривреде. У селу је  1702. године било 35 српских домова.  Године 1733. било је 60 „глава“, 1734. – 65 домова, 1756. и 1766. – по 50, 1774. – 99, а 1791. – 132 дома са 564 душе. До 1810. године број се повећао на 165 домова и 888 душа (1808). Називи за потесе су: Клиса, Чукале, Маџерча, Кркљуш, Саловача, Провалија, Гувна, Оранице, Збег, Шандровац, Шевињак, Липарје, Торине, Калоница, Дивљаковац, Ливаде у риту (Кишањски поток, Буковача, Дабровина, Стојин гроб, Тополе, Угљара, Месечки и др.).

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.