Неолит (потиче од грчке сложенице παλαιολιθικός – од речи – παλαιός – „стар“ и λίθος – „камен“) или млађе камено доба, траје од краја 7. до средине 5. миленијума.Назив млађе камено доба означава масовну употребу углачаног камена као најквалитетнијег материјала за израду оруђа и оружја.Неолит се дели на три основне развојне и стилске фазе: рану, средњу и касну. Доба неолита би се могло назвати и доба првих земљорадника јер га карактерише измењен начин и амбијент живота. Велике количине падавина и набујале реке погодовале су земљорадњи и сточарству. Клима у овом периоду је била атланска, лета су била нешто хладнија а зиме топлије. Производњом камених оруђа бавили су се мање-више сви становници тога доба за своје потребе, а у подручјима где је било камена у изобиљу развила се и мала индустрија камених оруђа. Паралелно са глачаним оруђима, раде се и кремени ножићи од веома тврдих врста камена-кремена. Ова грана камене индустрије, цепање нуклеуса и одбијање ножића, захтевала је велико искуство и вештину. Тако је овај период праисторије добио назив по употреби материјала од кога је највише зависило привређивање и егзистеција.Производња и употреба камених оруђа (секира, длета, ножића) траје кроз цео период млађег каменог доба, па и касније у металним добима у нешто смањеном облику. За рану фазу неолита карактеристична је старчевачка култура од 6100 -5500 године п.н.е. и Кереш група.
Средњу и касну фазу чине старије и млађе фазе винчанске културе између 6. и 5. миленијума, потиске и Ленђел-групе. Око 5500.године пре нове ере започето је ново и трајано присуство људи на овом тлу. Тада су равницу населиле мање групе које подижу примитивне стамбене објекте, приремено се везују за место и баве се земљорадњом и сточарством. Прве земљораднике археолози називају носиоцима старчевачке културе, а назив је добила по првом открићу таквог насеља у Старчеву код Панчева. Најзначајнија насеља старчевачке групе у Срему је Златара код Руме. Носиоци старчевачке и Кереш групе подизали су своја насеља на обалама река, језера и бара. За становање су градили земунице или полуземунице укопане у лес. У касним фазама овог периода граде се неправилно трапезоидне куће плитко укопане са мало зидне конструкције. На основу сачуваних трагова реконструисана је једна земуница са насеља Голокут код Визића на Грушкој гори. У већини земуница налазила су се огњишта. Уз њих су и радни простори на којима се производе предмети за потребе становника. Израђује се и пече керамика, оруђа за обраду земље, прибор за лов и риболов, врше и меље жито. Најбројнији остаци први земљорадника Војводине су целе или полупане посуде од земље. Мода у употребни предмета се релативно често мењала. За овај рани период неолита карактеристична је керамика једноставних полулоптастих облика, површине украшене штипањем, отиском врха прста и нокта, огрубљеним барботин-украсима, урезивањем мрежастих украс, сликаним орнаментима и др. Почетком млађег каменог доба постављени су темељи модерне земљорадње и уопште пољопривреде у Срему. Људи се везују за земљу од које живе, праве куће и друге економске објекте, посуђе из којег једу, мале статуе богова и све остало. У раним периодима производене су релативно мале количине житарица (пшеница, јечам, раж, сочиво и просо). Користили су плеву и сламу за грађење својих кућа. Мање земљишне површине обрађивали су помоћу мотике коју су правили од дрвета и рога, комбиновану са каменом секиром. Поред земљорадње развијало се и сточарство. Домаће животиње су биле: говече, овца, коза и свиња. Такође су ловом и риболовом значајно допуњавали потребе своје исхране. Што се тиче сахрана практикован је обред без или са ритуалом, тако се у другом случају уз скелет налазе и полупане земљане посуде и делови животињских костију. До сада су у Срему истражени гробови код локалитета Златара код Руме. Одакле су се у једном тренутку појавила насеља са становницима, говоре подаци да су они дошли са Блиског Истока, преко Егеја и Бугарске у потрази за новим и плодним земљиштем. Последица тих дешавања је старчевачка група и почетак трајног насељевања војвођанске равнице. Прве земљораднике наследили су носиоци винчанске популације где су се раније налазила старчевачка насеља, а на простору Кереш-групе носиоци потиске групе. У исто време у западни Срем са северозапада наступали су носиоци Сопотско-ленђелске групе насеља. Носиоци винчанске групе насеља доселили су се у другом таласу сеоба земљорадника из Мале Азије. Назив Винчанска култура долази од првог великог насеља у Винчи близу Београда на десној обали Дунава. Ова насеља су најдуговечнија код нас у односу на све друге праисторијске културе.
Постоје два основна развојна периода винчанске културе: старији-тордошки и млађи плочнички. Старијој фази у Срему припадају: Баштине у Обрежу, Гомолава у Хртковцима, Бељарице код Батајнице, Тврђава у Петроварадину итд. Млађој фази винчанске културе припадају насеља: Гомолава код Хртковаца, Кормадин код Јакова, Белетинци код Обрежа, Караш код Сремских Карловаца, Тврђава у Петроварадину итд. У западном Срему познат је мањи број насеља типа Сопот-Леђел, од којих је најзначајнија Градина на Босуту код Вашице и Турски брег у Буђановцима. Други велики миграциони талас из Азије донео је са собом зрелију развијенију културу живота на земљи и од земље. Ови земљорадници подижу већа насеља од својих претходника. Стамбени објекти су им мале палате у односу на куће претходника које су биле земунице или полуземунице. Тако на Гомолави, темељи винчанских кућа су правоугаони и износе 16х8м, али наравно нису све куће биле истих димензија нарочито у раној фази. Куће су биле у збијеном поретку, са уским сокацима. Они су се по свему судећи добро снашли и унапредили у постојећим условима.У другом мирном периоду примећује се стални напредак у изградњи кућа. Основни материјал за изградњу били су дрво, блато са плевом и биљни покривач. Ова технологија је остала док на нашим просторима до краја прошлог века. Куће су имале три одељења: једна просторија служила је за оставу и чување хране у великим керамичким посудама-питосима. Ту су млелили и жито и приремали храну. У средњој просторији се налазила пећ са калотом и у њој се одвијао живот у кући. То је била у исто време кухиња и дневна соба. Трећа спољња просторија служила је за спавање. У току млађег неолита- плочничке фазе, становници насеља подижу велике стамбене објекте, при чему користе нову технологију. Граде велике куће и моћне зидове и постављају стубове у вертикалан положај. Остатке ове технологије откривени су на Гомолави код Хртковаца. Не зна се шта су тада пили али се зна да су се гостили месом док су изводиле ове послове. У рушевинама неколико кућа винчанске фазе на Гомолави откривени су тзв. букраниони, то су у ствари воловске главе са роговима које су биле постављене изнад узлазних врата кућа. Основни смисао ових рогова је био да заштити кућу од злих сила. У овом периоду повећана је укупна материјална култура становника у свим аспектима живота, нарочито код оруђа за привређивање, предмета за свакодневну употребу и за посебне намене, које заједно побољшавају квалитет живота становника. Такође се дешава и један од највећих цивилизацијских догађаја праисторије, а то је прва употреба метала. Порастом броја становника, расте и потребна количина хране, тако да земљорадња и сточарство постају интезивнији. Становници се чврсто везују за земљу, ђубре је како би одржали родност.То је захтевало повећање броја домаћих животиња: говеда, оваца, коза, свиња и паса.Примарни производи од животиља били су млеко, месо,вуна и кожа. Нема података да ли су животиње користили као радну снагу на орање и вучу терета. Мотике су рађене у комбинацији јеленског рога и камена, а постојале су и дрвене мотике које су се брзо хабале. У насељима се налазио и значајно већи број камених жрвњева за млевење жита. Од брашна су правили каше а познавали су и прављење хлеба. Производња камених оруђа достигла је врхунац, тако да се и овај период назива каменом индустријом. Највише су се производиле секире различитих величина и намена.Од камених алатки масовно су производили кремени ножић и длета. Што се тиче употребе метала то је била примарна употреба самородног бакра на површинским лежиштима бакарних рудишта. Таква употреба метала није генијално откриће већ резултат свакодневног тумарања по планинским масивима. У потрази за рудиштима бакра и злата многа племена са југоистока Европе кренула су ка нашим просторима што је довело до промене етничке структуре становништва крајем енеолита и почетком бронзаног доба. Без обзира што у Војводини није било рудишта бакра, на локалитету Гомолава код Хртковаца пронађен је примерак наруквице и перли и највероватније да потиче са рудишта са Рудне главе код Бора. Од кости су израђивали разне врсте шила, спатуле, харпуне и удице за лов. Велика количина, квалитет и разноврсност облика керамике говори о достигнутости високог стандарда винчанске културе. Постојало је преко 25 основних облика и неколико варијанти сваког облика.То су превасходно питоси, лонци, зделе, амфоре, просопоморфни поклопци, „ђувечи“, пехари на виској нози, жртвеници и др. Радило се ручно без лончарског витла, врло препознатљивог стила и начина украшавања где доминира канелура, урезане траке испуњени убодима, глачани орнаменти. Боја керамике је разноврсна, од сиве, црне до црвене. По квалитету обраде керамика се може сврстати у три категорије: фина, обична и груба. Посебно поглавље керамичке производње су теракоте од печене земље. Најбројније су стубасте стојеће теракоте, махом са наглашеним женским атрибутима, затим следе теракоте жена са дететом везане за култ плодности. Из овога се издваја статуета сијамских близанаца са насеља Гомолаве.То говори да је ова појава била позната и тада. Сопотоско-ленђелска група у западном Срему није много истраживана, али је слична винчанској. Што се тича винчанског начина сахрањивања зна се да су мртве сахрањивале у ракама са обредним прилозима.На Гомолави из Винча-Плочник фазе налазимо гробове где су покојници полагани у згрченом положају на бок. Уз скелет се налазио накит и прибор покојника, керамичко посуђе и животињске кости, као ритуално преношење хране за умрлог.
Литература:
Др Предрага Медовић, Праисторија на тлу Војводине, од Панонског мора до доласка Римљана, Нови Сад, 2001.
Извор:
Према казивању Уроша Николића археолога из Руме.