Никола Николајевић

 Никола Николајевић (Сремски Карловци, 1691 — ?, прва половина 18.века) био је српски православни свештеник и учитељ, један од значајних просветних делатника Сремских Карловаца у првој половини 18. века. У родном месту завршио је основно образовање, а најкасније 1709.године зађаконио га је и запопио митрополит Стефан Метохијски. Када су Максим и Петар Суворов 1726. године основали Словенско-латинску школу у Сремским Карловцима, Николајевић је постао њихов ученик. Након доласка нових руских учитеља, после 1731. године, а за време ректора Емануела Козачинског, Николајевић је радио као учитељ у Словенско-латинској школи. Током реформе коју је спроводио митрополит Вићентије Јовановић, 1732. године привремено је остао без парохије у Сремским Карловцима, али је наставио просветни рад као учитељ словенске граматике. Као припадник вишег црквеног клира, заузимао је значајно место у црквеној хијерархији и био међу имућнијим свештеницима тога доба. Године 1736. поднео је тужбу против митрополитовог егзарха Павла Ненадовића због одузимања парохије, али је она одбачена као неоснована. Према попису из 1733. године, Никола Николајевић имао је сина и кћер. Његова делатност сведочи о важном месту које су свештеници-учитељи имали у развоју школства и културе Сремских Карловаца у 18.веку.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Јаков Орфелин

 Јаков Орфелин (Сремски Карловци, пета деценија 18. века — Сремски Карловци, 25. 8. 1803) био сликар и иконописац, једна је од кључних личности српског сликарства позног 18. века. Прва знања стекао је код стрица Захарија Орфелина, а потом се школовао на Бечкој уметничкој академији. Први датовани рад потиче из 1768. године. Радио је као иконописац и сликар зидних композиција у бројним храмовима у Банату, Срему и Бачкој. Значајне су његове олтарске преграде и зидне слике у храмовима у Кикинди, Крушедолу, Обрежу, Карловцима, Марадику, Стапару, Великим Радинцима, Јарку,  Бездину и другим местима. Сарађивао је са Теодором Крачуном на осликавању Саборне цркве Светог Николе у Сремским Карловцима, што му је донело велики углед. Аутор је и више портрета црквених великодостојника, међу којима су митрополити и епископи Карловачке митрополије. Његово стваралаштво одликује каснобарокна и еклектична стилска оријентација, под снажним утицајем бечке академске уметности, чиме је допринео преображају српског црквеног сликарства на прелазу из 18. у 19. век. Био је водећи мајстро српског црквеног сликарства и угледан грађанин Сремских Карловаца, члан градских и црквених тела, као и добротвор Карловачке гимназије. Са супругом Мартом имао је дванаесторо деце, надживели су га кћи Ева и син Александар.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Павле Николић

 Павле Николић (Сремски Карловци, 17. 7. 1805 — Загреб, 25. 12. 1866) био је српски православни протојереј, црквени писац и саборски посланик. Основну школу, гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Свештеничку службу обављао је од 1837. до 1847. године као парох у Храму Светих апостола Петра и Павла (Доња црква).Године 1847. постављен је за проту Шидског протопопијата а исте године премештен је у Карловце, где је повремено био и катихета у Карловачкој гимназији. Павле Николић био је изузетно активан током Револуције 1848/49. године. Први је потписао политички захтев који су Срби из Сремских Карловаца формулисали у априлу 1848, а којим су тражена права на национално име, избор војводе и одржавање народне скупштине у Сремским Карловцима. У том периоду посредовао је у сукобима између српских манастира и становника околних села око земљишних питања и залагао се за заштиту манастирске имовине.Био је члан Главног народног одбора, почасни представник Одбора за црквена питања, а након реорганизације Главног одбора 1849. године имао је звање саветника за црквена питања. Истовремено је често иступао у одбрану учитеља и парохијалних свештеника, посебно у тешким приликама када су им ускраћивани редовни приходи. За заслуге у време Револуције 1848/49. одликован је Аустријском златном медаљом. Павле Николић био је члан Архиепископске конзисторије и посланик Сремске епархије-архидијецезе на Благовештенском сабору 1861. године. Исте године изабран је за представника Сремске жупаније и као њен члан присуствовао прослави коју је организовала Матица српска поводом стогодишњице рођења Саве Текелије. Као посланик учествовао је и на Сабору у Загребу 1866. године, где је и преминуо током заседања.Остао је упамћен као добар беседник, проповедник и богослов. Бавио се превођењем књига из области богословских наука и књижевности. Објавио је више дела, док су у рукопису остали његов превод Новог завета са тумачењима, као и дело посвећено митрополиту Стевану Стратимировићу. Аутор је и неколико чланака објављених 1843. године у Српском народном листу Теодора Павловића.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

  Максим Николић Мишковић 

 Максим Николић Мишковић (Сремски Карловци, 1806 — Београд, 4. 8. 1880) био је српски лекар, управник војне болнице и лекар кнеза Милоша Обреновића. Рођен је у Сремским Карловцима, отац му је био Павле а мајка Фелипе. Гимназију је завршио 1824. године у родном месту, након чега је уписао Филозофски факултет у Пешти. После три године напустио је студије филозофије и посветио се медицини. Докторирао је у Пешти 1834. године дисертацијом Dissertatio inauguralis de Conio maculato, посвећеној биљци кукути, која је у то време коришћена у лекарској пракси. У дисертацији је обрадио њену распрострањеност, хемијски састав и терапијску примену, а рад је посветио кнезу Милошу Обреновићу, уз осврт на прилике у српским земљама, о неким угледним Србима свога времена и поједине догађаје из сопственог живота. Исте године прешао је у Србију, где је успешно излечио кнеза Милоша, након чега је именован за дворског и градског лекара. Постављен је за лекара Дунавско-тимочке команде. У време опасности од куге службовао је у Рачанском карантину, затим у Моравско-подринској команди, а потом и као „главни лекар Великог сердарства подунавског“. Године 1839. постављен је за физика Срба пожаревачког округа.Још као студент учествовао је у сузбијању епидемије колере у Бачкој 1831, у Ражњу 1836. и куге у Чачку 1837. У Пожаревцу је спроводио вакцинацију деце против великих богиња, а у војсци је утврдио да нерегулисана Топчидерска река представља узрок хроничних зараза међу питомцима и припадницима Београдског гарнизона.После одласка кнеза Михаила из Србије 1842. године, као присталица династије Обреновић, протеран је из земље. Живео је у Земуну, а потом у Сремским Карловцима, где се бавио лекарском праксом. Говорио је и писао немачки и латински језик и објавио више стручних чланака. У два мандата (1851–1858. и 1858–1860) био је члан Патроната Карловачке гимназије и један од приложника њеног фонда. Био је ктитор манастира Велика Ремета и 1850. године финансирао обнову манастирског иконостаса. Године 1844. био је умешан у заверу Цветка Рајовића против кнеза Александра Карађорђевића, након чега је затражено његово протеривање из Земуна, али та мера није спроведена.По повратку кнеза Милоша у Србију 1859. године прешао је у Београд, где је постављен за „књажевско-српског војног штабног хирурга“. Током бомбардовања Београда у јуну 1862. управљао је болницом на ушћу Топчидерске реке. Радио је у Београдском гарнизону и амбуланти у Топчидеру од 1864. до 1871. године. Био је заступник шефа трупних лекара 1871, управник Главног санитетског одељења од 1872. до краја живота и вршилац дужности шефа лекара Београдског гарнизона 1874. године. Када се 1864. у гарнизону појавио скорбут, успешно је лечио оболеле војнике паприком, за коју је касније утврђено да садржи велике количине витамина Ц.Био је редовни члан Српског лекарског друштва и носилац чина санитетског мајора у пензији. Одликован је Таковским крстом V реда, Сребрном медаљом за храброст и Светоандрејском медаљом.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Илија Округић Сремац 

 Илија Округић Сремац (Сремски Карловци, 12. 5 1827 — Петроварадин, 30. 5 1897), био је књижевник, свештеник и опат. Потиче из Моровића. Основну школу и гимназију завршио је у Сремским Карловцима, а теологију студирао у Ђакову (1842–1847). За свештеника га је 1850. рукоположио Јосиф Јурај Штросмајер. Службовао је као капелан и жупник у више места у Срему, Славонији и Бачкој, најдуже у Петроварадину (1866–1897) као жупник цркве Св. Јураја. Формирао се под утицајем Илирског покрета и током целог живота заступао идеје толеранције и сарадње између Срба и Хрвата. Био је цењен проповедник, писац драма, поезије, приповедака и историјских текстова, са изразитим интересовањем за историју Срема. Говори је неколико језика немачки, италијански, француски, латински, словачки. Био је изразито музикалан, свирао је гитару и тамбуру а према народним напевима компонова је песме. Најпознатија драмска дела су: Сриемска вила, Гласинке срчанице, Саћура и шубара,  Шокци итд. Сарађивао је у бројним јужнословенским часописима. Своју библиотеку завештао је Карловачкој гимназији, а рукописна заоставштина чува се у Матици српској. Сахрањен је код цркве Снежне Госпе на Текијама.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Извор за фотографију: https://sn.rs/rgh23

Самуило Пантелић

 Самуило (Стеван) Пантелић (Сремски Карловци, 17. 10. 1842 — Шабац, 6. 4. 1886) био је епископ шабачки. Отац Јован био је директор Карловачке гимназије, мајка Евица.  Самуило је основну школу и шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима. На седници одбора Матице српске 1859. изабран је за питомца „Текелијиног завода”. У Пешти је студирао филозофију, а у Бечу право. По наговору оца уписао је богословију у Сремским Карловцима и завршио је 1866, након чега се замонашио и добио име Самуило. Професор Карловачке богословије био је од 1866, а 1877. постао је архимандрит манастира Хопово. За шабачког епископа рукоположен је 1884. и на том положају остао до смрти.Као епископ био је члан Архијерејског сабора. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Шапцу. Имао је дар за глуму; током школовања у Пешти наступао је као глумац-аматер, а  играо је у представама Српског народног позоришта у Новом Саду. Последњи глумачки наступ имао је 1863. у Сремским Карловцима. Његов братанац био је глумац Василије Пантелић првак Народног позоришта у Београду.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 

Јован Павловић

Јован Павловић (Сремски Карловци, 10. 2. 1843 — Цетиње, 6. 4. 1892) био је књижевник, политичар и министар. Отац Тома био је кожар. Јован је основну школу и ниже разреде гимназије завршио  у Сремским Карловцима. Седми разред гимназије положио је приватно у Пештанској гимназији. Правни факултет Велике школе уписао је у Београду али је због инцидента 1864.године избачен из школе. Био је запажен учесник на првој скупштини УОС у Новом Саду. У Женеви је наставио да студира економске науке. Био је сарадник у недељнику Слобода. Био је наставник у Трговачкој академији у Панчеву од 1868.године и обављао  је и функцију секретара Трговачке коморе и Српске православне цркве. Био је уредник листа Пачевац а са Каменком Јовановић 1870. набавио је властиту штампарију. Покренуо је лист Граничар 1873. који су мађарске власти забраниле. Због жураналистичко-публицистичке активности и борбе за права Срба више пута је хапшен.  У Панчеву је био поборник Српске народне слободоумне странке. Почеком Првог српског-турског рата (1876) прешао је у Београд и покрену Нову Србију на српском али је био забрањен.  По налогу књаза Николе I отишао је на Цетиње 1878. и ту остао до краја живота.  Од младости је био активно укључен у српски политички и национални покрет. Деловао је као новинар, публициста и уредник, сарађујући са бројним српским листовима и часописима (Србски дневник, Застава, Даница и др.). На Цетињу је обављао високе државне дужности: био је министар просвете, управник државне штампарије, оснивач прве књижаре и антикварнице на Цетињу, драматург, позоришни критичар и аматерски глумац. Био је члан УОС и пријатељ Лазе Костића. Одликован је Даниловим крстом II реда са звиједном и француским одличјем часника јавне наставе  Officier de l’instruction publique (1899).

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 

   

Лаза Поповић 

 Лаза Поповић (Сремски Карловци, 7. 12. 1877 – Београд, 5. 5. 1945) био је доктор медицине и професор универзитета. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а медицину студирао у Прагу и Бечу, где је докторирао 1901. Од 1902. до 1914. радио је у родном месту као градски лекар. Поред лекарског рада, био је оснивач српских соколских друштава у Хрватској и Славонији и уредник часописа Српски соко. Организовао је Први српски соколски слет 1906. у Врднику и био један од најважнијих соколских активиста Карловачке митрополије.Због националног рада и противљења аустријској власти, на процесу против сокола у Загребу 1915. осуђен је на 14 месеци тамнице, у којој је био до 1918, када му је одузет докторат. По изласку из затвора радио је тајно у рентгенском лабораторију, а потом се усавршава у Бечу код водећих радиолога. Како му Беч није вратио докторат, поново је промовисан за доктора медицине у Прагу 1918.Крајем 1918. постаје управник Рентгенског лабораторија у Загребу, а 1921. ванредни, затим 1931. редовни професор рентгенологије на Медицинском факултету у Загребу – први професор те области. Пензионисан је 1940, преселио се у Београд и бавио приватном праксом.Др Поповић је један од утемељивача рентгенологије у Србији и Југославији. Објавио је бројне радове из рентгенске дијагностике и терапије, посебно о перфорираном чиру, хистеросалпингографији, пнеумотораксу и бронхографији. Његово капитално дело Клиничка рентгенологија (1923–1935) прво је те врсте у нашој медицини.Основао је Рентгенолошко друштво у Загребу (1927) и био председник Југословенског радиолошког друштва. Члан је бројних европских стручних удружења. Бавио се и публицистиком: сарадник Бранковог кола, аутор књиге Сексуална хигијена (1905), есеја Борба са изразом и издавач календара Свети Сава. Основао је и истоимено хуманитарно друштво за помоћ сиромашним студентима.

Литература:

Борислав Стојшић, Знамените личности Срем од I  до XXI века, Музеј Срема, Сремска Митровица, 2003.

Емануел Маша Муановић

 Емануел Маша Муановић (Сремски Карловци, 15. август 1886 — Београд, 16. април 1944) био је српски сликар прве половине XX века, чији је уметнички рад обележен мотивима урбаног живота, чаршија и сцена из свакодневице, као и снажним искуством рата.Рођен је у Сремским Карловцима у земљорадничкој породици Петра и Ане Муановић. Основно образовање и почетне разреде гимназије завршио је у родном месту, након чега се уписао у српску цртачку и сликарску школу Кирила Кутлика у Београду. После Кутликове смрти школовање је наставио у школи Ристе Вукановића, где се у званичним извештајима Министарству просвете за школску 1902/03. годину помиње као ученик.Даље уметничко образовање стицао је у Минхену и Санкт Петербургу, а усавршавао се и у Паризу. Иако недостају потпуни подаци о његовом школовању, сачувана је документација која сведочи о његовим настојањима да обезбеди материјалну подршку за уметнички рад.Као добровољац учествовао је у Првом светском рату, прошао Албанску голготу и са Крфа био упућен у Добровољачку дивизију у Русији. Након рата извесно време боравио је у Скопљу, чији ће мотиви касније постати значајан део његовог сликарског опуса. Од 1925. године живео је и радио у Београду, где је приређивао самосталне изложбе у Новинарском клубу, излажући слике са мотивима скопских чаршија. Излагао је на бројним колективним изложбама, међу којима се издвајају изложбе Удружења ратних сликара и вајара, као и Прва југословенска изложба у Београду 1929. године. Бавио се и илустрацијом, оставивши траг у књизи Д. Најдановића О бедној вољи. Погинуо је 16. априла 1944. године током савезничког бомбардовања Београда, чиме је трагично прекинут живот и рад једног од значајних, данас мање познатих српских сликара међуратног периода.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Озрен Недељковић

 Озрен Недељковић (Сремски Карловци, 28. фебруар 1903 – Београд, 11. јун 1984) био је шаховски мајстор, новинар и публициста, један од најзначајнијих промотера шаха у Србији и Југославији у XX веку. Син је професора и политичара Милана Недељковића. Школовао се у Сремским Карловцима, а студије географије завршио је на Филозофском факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави двадесетих година, пишући углавном о шаху. Радио је у листовима Илустровани лист, Политика, Глас, 20. октобар и Борба, где је од 1952. до 1968. био уредник шаховске рубрике. Аутор је радијских емисија о шаху на Радио Београду и више значајних шаховских публикација, међу којима се издваја Уџбеник шаха (1929).Као шахиста остварио је запажене успехе: био је шампион Београда, првак Сремских Карловаца и национални мајстор. Учествовао је на домаћим и међународним турнирима и наступао за југословенску репрезентацију. Познат је по уравнотеженом стилу игре и способности да сложене шаховске идеје представи јасно и приступачно.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.