СТАРА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

    Како би заштитила свој геоположај према Турској, Мађарска је српском властелинству поклањала титуле и територије уз Саву и Дунав. Највеће поседе у Срему држао је деспот Стефан Лазаревић а од дариваних поседа први пут се крајем XV века помиње данашња Пазова, под називом Пазуха. Године 1496. помиње се насеље Пазуха у даровној повељи манастира Крушедол. Међутим нема потврда да се ради о истом месту. Кустос историчар Ђорђе Бошковић  наводи да постоје и ранији помени из 14. века. Први је у каптолској исправи Светог Иринеја 1340. године, а помиње се међу архиђаконима “Petro dе Pazzauia”. Други је када је сремски каптол Св. Иринеја 1353. године обилазио имања Банковце и Јакоду, међу потписницима тог документа јавља се архиђакон “Gregorio de Pazzauia”. Треће помињање је 1354. године  као архиђаконат у сремској дијецези. Пазова (Стара) се први пут спомиње као насеље 1716.године. Она се тада налазила у потесу Старо Село, источно од данашњег насеља, идући према Сурдуку. Према народном предању ово првобитно насеље имало само привремени карактер, оно је касније опустело па је поново насељено, али не на старом месту у потесу Старо Село, већ источно од данашње православне цркве где се налази “Српски Крај”, који је најиздигнутији део Старе Пазове.

  У XVII веку помињу се Јарковци код Старе Пазове, који ће се у XVIII веку угасити. За оснивање и ушоравање Старе Пазове на данашњем месту, поред повољних физичко-географских услова места, одлучујући фактор је била организација аустријске војне власти тј. Војне Крајине у Срему која је започета 1701–2.године. Војне власти су наредиле да се народ који живи растурено по збеговима у земуницама и колибама скупи и настани у правилним ушореним селима дуж путева. Ушорена насеља, опкољена шанчевима, била су погоднија за одбрану у тада несигурној области Војне Крајине, него растурена мала насеља наших патријахалних сточара. О томе како је Пазова добила назив постоји више тумачења.

   Прво тумачење по проф. др Славку Гавриловићу, ако се гледа топографска мапа Срема некада су привремени пролећни потоци коју иду смером Саве правили велике завоје или пазухе. Правећи облик савијене човекове руке, гледајући да се полази од пазуха, тако је због те природне појаве и оваквог облика место добило назив Пазуха.

    Друго тумачење тј. спомињање назива Пазове које асоцира или даје назнаку је из 1477.године. Место Шанац (назив за насеље привременог карактера) које се налазило између данашње Старе Пазове и Сурдука. У атару данашње Пазове некада је по причама била Српска православна црква од дрвета, а около је било пуно зове, па кад би неко питао где је она црква онда би неко реко па знаш „око зове“,“ па зове“, „пазове“.

   Треће тумачење везано је за три хумке: прва је била Деспотова хумка (Каменита анта код данашњег Петровић салаша), друга неименована била је према Војки, а трећа је била у правцу према Голубинцима. Пошто су хумке биле знак утврђене границе биле су означене као Марцелинове анте или Марцелинове линије. Тај период је трајао кратко 18 година а после тога је Пожаревачким миром цео Срем припао под Хабзбуршку монархију 1717.године. Хумке су биле граница између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије тако је ово место названо по томе што је досељеницима првих дана скретана пажња на поједине хумке које су се налазиле на границама власништва суседних села, преко којих се није смело узурпирати земљиште нити стока прелазити. У том случају обраћана је пажња досељеницима са речју „пази ово“ те је отуда постао назив Пазово. Назив места Пазоха, Пазово и најновији Пазова, без префикса “Стара”, постојао је све док нису Немци 1792.године подигли ново насеље, југоисточно од Старе Пазове, које су из захвалности назвали Нова Пазова, пошто су 1791.године лепо примљени у Старој Пазови, где су презимили пре него што су отишли да граде ново насеље. После првих становника, заправо староседелаца, који су прешли из Старог Села (око 1767-8.год.), истовремено са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле 62 српске породице из Лике, посебно Коренице, Бунића и Дебелог брда, а стигло је нешто Румуна из Баната који су се према народном предању убрзо посрбили.

   Простране богате земље, погодне социјалне и верске прилике које су владале у Војној Крајини, у којој се налазила и Стара Пазова, примамиле су Словаке из феудалне Бачке из места Селенче, те су почели овде да се насељавају између 1770-5.године. Они су се населили западно од православне цркве, у продужетку Бановачког шора где је било нешто ниже и влажније земљиште него у Српском Крају. Томе путу кога су прво ушорили дали су име “Селенски шор”, по месту Селенчи одакле су дошли. Овом великом сеобом Словака, којих је дошло око 1.300 особа наспрам 400 српских староседелаца, добила је Стара Пазова претежено словачки карактер, док је раније била чисто српско насеље. Франц Штефан Енгел, аутријски чиновник Славонске ратне канцеларије описао је 1781.године Пазову (Стару) као место које лежи у равници, има 242 граничарске куће, од набоја, покривене трском и рогозином, подигнуте у крстообразним линијама. Ту се налази и официрски квартир од набоја, затима немачка народна школа од добре грађе, илирска дрвена црква, а католичка богомоља од непечене цигле, и таква парохијска кућа од набоја. У грађи Ратног архива у Бечу налази се податак да је на територији Петроварадинске регименте постојала немачка школа у Пазови. Према званичним подацима у Старој Пазови је од 1880.године (1921.-100 житеља) живела и јеврејска заједница што потврђују и споменици на старопазовачком гробљу. Године 1903. купили су кућу за потребе верских обреда у данашњој улици Ћирила и Методија (данас кућа породице Бабинка) у Старој Пазови која им је служила до маја 1942.године када су одведени у логоре. У месту је постојала и јеврејска школа (отворена 1908. а укинута 1924.године) са библиотеком и спортски клуб “Хакоах”.

Професор Душан Ј.Поповић у књизи “Срби у Срему до 1736/7” наводи називе за потесе у Старој Пазови: Једовац, Јарковци, Старо село, Зовице, Леје, Мале ливаде и Воларско поље.

Економско-друштвене и политичке промене и њихове последице формирале су у развитку Старе Пазове пет фаза.

    У прву руралну фазу спада оснивање, тј. пресељење на данашње место у другој половини 18. века па све до 1883.године када је била војничко-административно средиште компаније и капетана Војне Крајине. Тада је као војно и управно средиште и важна раскрсница у Источном Срему добила право држања сточног вашара три пута годишње. Највише се трговало говедима за Аустрију и Мађарску.

    Трговина, а са њом и занатство, почели су да се развијају јаче тек 1850.године када је законом то дозвољено граничарима. Старопазовачни су били добри узгајивачи свилене бубе. Већ 1801.године наређено је узгајање дудова. У ту сврху постављен је расадник на лединама, наспрам Хвјездославове улице, која се некада звала “Дударска”. За узгој свилобубе коришћено је лишће од дудова. Узгој се убрзо развијао, а према подацима из 1830, радионица за одмотавање свилених чаура је радила и у Старој Пазови. Српска читаоница (прва установа у области културе у Старој Пазови)  основана је 1878.године. Године 1881. у Старој Пазови гостовала је група глумаца из Српског народног путујућег позоришта.

    Друга фаза је саобраћајна, почиње од 1883.године кад је прошао први воз према Будимпешти, па траје све до 1918.године, до пада Аустро-Угарске, насеље престаје бити седиште компаније али добија котарску управу (срез), која је припадала Сремској жупанији у Вуковару. Ови чиниоци изазвали су појаву пијаце (1883.год.), која је убрзо постала најјача у Источном Срему.

Развојем капиталичко новчане привреде тј. тржишта долази до бржег раслојавања сељаштва у Старој Пазови и стварања акумулације капитала, те трговци и велепоседници Срби 1. августа 1882. године оснивају ”Задругу за међусобно помагање и штедњу”, а иста је 1. јануара 1886.године претворена у штедионицу. Убрзо се штедионица развила у прву банку, која је постала главни акционар бање у Старом Сланкамену и парног млина у Старој Пазови.Тако је Пазова 1895.године добила електрику још пре многих светских градова а тек 1935.године Макиш из Београда је почео са снабдевањем наизменичне струје у месту. Словаци оснивају свој новчани завод, 19. септембра 1882.године под назив “Зајмовна помоћница”, а 28. јануара 1908.године мењају назив у “Старопазовачку банку”.  Године 1902. основна је  Словачка читаоница, а  1902. године постојала је болница за “кужне болести”. У Старој Пазови је некада постојало пет циглана. Прва је подигнута 1904.године, затим 1909, 1931, 1932 и 1935.године по једна.

   Све су одговарале технологији овог времена и углавном је произведена квалитетна цигла. Средином XIX века насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком XX века заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката на празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица.

   Треће фаза трговачка, почиње 1918.године, и траје све до 1945.године. Почетком овог раздобља, распадом Аустро-Угарске, падају границе дуж Саве и Дунава и настаје нова држава Југославија. На основу истакнуте пијачне функције 1928.године одређено је да брзи воз Загреб–Београд не стоји више у Инђији него у Старој Пазови, тако је среско место постало важна железничка станица и раскрсница. Овај период карактерише се јаким културно-просветним животом, проширује се шегртска школа коју су похађали Срби и Словаци а која је основана 1905.године. Године 1920. саграђен је словачки “Народни дом”, а 1926.године основана је земљорадничка задруга.

   Фудбал се у Пазови почео играти 1919.године, а оснивачи су били омладинци и студенти. Основан је први ногометни клуб “Змај” а игралиште је било на Шицари. Играло се без регистрације а 1928.године се почело са припремама око регистрације фудбалског клуба. Спортски клуб “Славија” основан је 1929.године па је престао са радом 1937. године али је наредних година обновљен, а игралиште је било код железничке станице. Спортски клуб “Штефаник” основан је 13. априла 1933.године. Игралиште се налазило на лединама број IV (улица Бранислава Нушића). Године 1929. Срез Стара Пазова као управна општина у оквиру Дунавске Бановине имала је 16 управних општина ( Белегиш, Бешку, Буковац, Чортановце, Голубинце, Крчедин, Нову Пазову, Нове Бановце, Старе Бановце, Нови Сланкамен, Нове Карловце, Сремске Михаљевце, Стару Пазову, Стари Сланкамен, Сурдук и Војку).

Зграда соколског дома у Старој Пазови подигнута је 1931.године. Током 1936.године у Старој Пазови је подигнута Фабрика за производњу леда и соде, познатија као Ледара, и то по доброј и питкој води. У Другом светском рату народ овога краја пружао је оружани отпор окупатору или помагао народно ослободилачку војску у скупљању односно изради наоружања, у штампању листова, у организованом прихватању бораца при преласку из Баната у Фрушку гору.

    Четврта фаза социјалистичко-управна, од 1945.године до 80-тих година XX века. Обухватала је крупне привредне трансформације: национализација привреде, аграрне реформе, укрупњавање поседа, формирање сељачких задруга и индустријализацију. Пијачна функција је запоставаљена, а раст популације је испраћен урбанистичким ширењем насеља.

     После 2. светског рата Стара Пазова добија статус градског насеља (Ћурчић С.(1985) наводи да је Стара Пазова у попису 1948.године пописана као градско насеље Војводине). Године 1961. постаје седиште општине које административно интегрише осам насеља. У послератном периоду привреда Старе Пазове углавном је имала аграрна обележја.

   Пета транзициона фаза обухвата период започет деведесетих година XX века и није завршена. Карактерише је популациони раст праћен механичким порастом, урбаним ширењем и реурбанизацијом. Реактивирана је трговачка функција, уз развој других услужних делатности. У духу привредних реформи, уз комплементарност геосаобраћајног положаја, и Стара Пазова се све више окреће предузетничкој привреди.

Литература:
Симеон Араницки, Православна српска парохија крајем 1911.године, 1911.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Жељко Кумар, Стара Пазова, Гласник Етнографског института Српске академије наука, књ. II-III (1953-1954)
Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад,1991.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Приређивач Слободан Ристановић, Кроз Србију и Црну Гору, Београд, 2005.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбаним системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
Милка Мијајловић – Симић – Нова Пазова од оснивања насеља до данашњих дана, Стара Пазова, 2015.

  НОВА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

   Нова Пазова (Neu-Pasua) је била прво и највеће немачко насеље у Срему настало колонизацијом подунавских Шваба из области Баден-Виртенберг. Када је након Пожаревачког мира 1718. године Срем припао Аустро-Угарској царевини започето је насељавање, прављење војне границе према Турцима, најпре српским живљем, а онда и немачким. Насељавање Нове Пазове, 26.октобра 1791.године потврђује и најстарији сачувани документ,  писмо фелдмаршала лајтнанта Женејна из Петроварадина, којим обавештава грофа Балаша о оснивању насеља од 48 кућа, са досељеницима из Немачке.

   За то су били погодни евангелисти Немци, тако је сиромашном немачком становништву подунавских Шваба обећано све најбоље у Срему.Војна управа дозволила у јесен 1791.године (1802.- 40 породица, 1869.  -2,081, 1880. -2.656, 1890. -3.401, 1900. 3.836, 1910. -4.146, 1921. – 4.488, 1931. -4.915, 1948.-4.604, 1953. -6.082, 1961.-10.990, 1981.-15.488 житеља итд.)  насељавање 62 немачке породице евангелистичке вероисповести у Пазову али је због непознатих разлога формирано ново насеље тако што је од пустаре Пазуа (некадашњи назив за Стару Пазову) одсечен југоисточни део територије. Оснивањем насеља основана је и немачка школа.

  Зима и хладно време затекло је досељенике који нису стигли за кратко време да саграде куће. Пазовчани су их позвали да презиме у њиховом месту, а с пролећа су им помогли да на пустари саграде своје насеље. У знак захвалности, Немци су новоформирано насеље назвали Новом Пазовом, а од тог момента Пазови је придодат придев Стара.

   Тако су први становници Нове Пазове подунавске Швабе примили дужност и права граничара. Само насеље је изграђено плански, а неки колонисти су се потом населили на места са оцедитијим пољопривредним земљиштем. Међутим  када су се доселиле неке од тих немачких породица су се и раселиле, тако да их је остало 1802. године њих 40.  Како би подстакла насељавање овог подручја држава је дала новац и пољопривредне алатке, стоку и земљу, с тим да јој се све уложено врати кроз порез. Насељеници су уложили много труда  да мочварно земљиште претворе у погодно за живот и обраду. Прве године нису имали приноса јер је 1792.године била велика поплава, тако да им је почетак био мучан и тежак па је остала изрека „Први су видели смрт, други јад, а тек трећи хлеб”.

  Нова Пазова је већ 1806.године, самостално основала своју евангелистичку жупу, иако је прва евангелистичка општина постојала у Пазови (Старој) од 1770.године. Новопазовачки протестанти добијају 1808. године, од надвојводе Карла, врховног комаданта Границе и брата цара Франца I, 70.000 цигала од разрушене бановачке тврђаве за изградњу цркве, креч је донет из Лежимира а песак са Дунава. Камен темељац постављен је у пролеће 1810. године, у јулу 1812. године постављен је торањ и подигнут крст тако је барокна црква свечано отворена у октобру исте године. Становници који су добили земљу на обрађивање, прихватили су вршење граничарских обавеза а они који нису вршили војну службу морали су да се баве занатством и трговином. У прегледу о стању обрта и трговина, крајем 1897.године за котарску област Стара Пазова, наводи се да у Новој Пазови постоје 2 паромлина са 12 радника.

   Живот у Новој Пазови, крајем 19. и почетком 20.века разликовао се међу становништвом по етничкој припадности, обичајима, али и по повлашћеном статусу који су условљавали економски, национални и материјални положај. Поред повољне трговине сточним фондом (говедима, коњима, товљеним свињама), трговало се и воћем, вином, житарицама итд.

   Новоформирано насеље је дужи период имало стопроцентну насељеност немачким становништвом. Почетком 20.века у Новој Пазови се развија задругарство. Одлука о бушењу првог артешког бунара у средишту места донета је 1901.године, а бушење другог бунара је извршено на јесен 1902.године. Народна штедионици у Новој Пазови основана је 1905.године од стране Ludwinga Schumachera, самостална здравствена установа у Новој Пазови основана је 1907.године, а прва апотека основана је 1909. године. У првим деценијама 20.века долази до социјалног и привредног напретка. На то је утицало увођење неких техничких новина у пољопривреди. Уместо вршидбе коњима употребљавају се вршилице које покреће парна машина, а и модернизована је обрада земље.

    За време Првог светског рата српска војска је три дана била у Новој Пазови, а Швабе од Земуна до Инђије избегле су до Бешке. Од српске војске није страдао ни један новапазовачки Шваба. Након четири године ратовања српска војска је ушла у Нову Пазову почетком новембра 1918.године.

   

     Иако је Нова Пазова била претежно немачко насеље, у њој је било породица српске и друге националности. Моторни млин “Ударник” изграђен је 1922.године, а изградио га је Немац Франц Биндер. Између Првог и Другог светског рата Нова Пазова је имала своју општину и припадала је старопазовачком срезу. Од привредних објеката имала је своју електричну централу, предионицу вуне и текстилну фабрику, као и циглану из 1932.године и два млина подигнута 1925. и 1933.године. У том периоду основано је неколико задруга: Господарско друштво (1921.), Земљорадничка кредитна и господарска задруга “Сељачка испомоћ“ (1928.), Задруга за гајење и искоришћавање свиња (1930.), Земљорадничка задруга за осигурање стоке (1930.), Сточарска задруга (1936.). У Адресару краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за индустрију, обрт, трговину и пољопривреду, издатом у Београду 1929. године стоје следеће делатности за сеоску општину Нова Пазова: лекари, марвени лекари, апотеке, бабице, бачвари, бербери, циглане,  трговина дрветом, електричне централе, гостионице, колари, ковачи, кројачи, лимари, трговине мануфактурне робе, месари, мешовита роба, млинови, молери, обућари, опанчари, седлари, столари, шеширџије, штедионице, текстилна индустрија, токари, ужари, земљорадници, земљорадничке задруге и зидари. Новопазовачки спортски клуб основан је 1931.године, а удружење занатлија у основано је 1933.године. За време НДХ у Новој Пазови је живело око 4915 становника претежно немачке националности (4817), а поред њих живео је и мањи број Срба (54), Хрвата (16), Словена (13) и Мађара (6). Немци су имали сва права и привилегије, као и школу на немачком језику.

   Пошто у Новој Пазови није било више припадника евангелистичке вере, а с обзиром на околности да је предузета градња задружног дома, одбор МНО је тражио рушење цркве како би се материјал употребио за градњу дома, тако је црква срушена почетком 1948.године. Од тог материјала грађена су економска дворишта „Слободана Принципа Сеље” и „Романије”, као и дом културе, а црквене клупе су искоришћене за новоизграђени биоскоп. Електрично осветљење место добија 1939.године, а савремени водовод 1988.године. Немачке називе за  потесе: Стајгенфелн, Хохенберг, Иловишче, Хохенбрун, Ајзенфелд нови становници нису прихватили, иако своје немају они се орјентишу према називима насеља на којима се налази обрадиво земљиште. Први фудбалски клуб „Вакер” основан је 1933.године, други ФК „Југославија” 1940. године и колонисти су 1946.године основали ФК „Слога” који је 1948.године преименован у ФК „Раднички”.

    У давна времена поред Војке постојало је и село Тапавица која се помиње као село, пустара и спахијски посед између Голубинаца, Попинаца и Војке а налазила се у поседу оберкапетана Станише. Почетак смишљеног развоја села као заједнице људи рачуна се од XVII века тј. после Турског периода и изградње цркве од чврстог материјала, опремљене иконама у којој су служили школовани свештеници. У време помена Војке, 1416.године у Срему се живело углавном мирно. Због повољног географског положаја места људи су се заустављали и боравили извесно време тако су кроз Војку прошле многе војске, путници, ходочасници, хајдуци и избеглице. Овим простором управљао је српски деспот деспот Стефан Лазаревић који је добио поседе у Срему које му је дао угарски краљ Жигмунд, међутим овакав положај уништила је најезда Турака 1521.године који су опуштошили источни Срем. Историчар Олга Зиројевић у својој књизи „Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683)” наводи да је Војка у Турском периоду имала улогу успутне станице и коначишта и да је представљала важну тачку на цариграском друму као главна артерија европског дела Турског царства. Према турском попису Срема из 1546.године види се да је у Војки било 28 обичних и три удовичка домаћинства и сви су били Срби, а 1566.године било је 30 домаћинстава и један кнез. По попису из 1578.године поред домаћина помиње се и један поп то наводи на помисао да је у Војки вероватно постојала и црква. Забележно је да су у Војки крајем 17. века била двојица екмеџија (пекара) и један пачетар (кувар који справља пихтије). Релативни мир под туским режимом потрајао је до пролећа 1683.године када је почео Бечки рат. За Војку и источни Срем ово је био један од најтежих периода.

    У 18. веку Војка је ушла као примитивно уређено село, напола растурено и напуштено под влашћу поражене Турске империје. Прва станишта била у потесу Селиште и Тапавица, проћи ће још више од једног столећа док не дође до ушоравања и изградње села по захтевима и правилима Аустријске војне власти. Пожаревачким миром 1718.године Турци су потиснути преко Саве, а турски Срем припао је Аустрији. Године 1717. извршен је први аустиријски попис који се односи на Војку у коме се по висини пореза види да је била једно од највећих села у Срему. По попису из 1722. године у Војки је постојала крчма и масница. Војка се 1728.године налазила у саставу Земунског властелинства, које је купио Гроф Фридрих Карло Шенборн, а за управника је постављен Августин Франц Колхунт, Митровачки провизор и државни чиновник у Срему који се обогатио на грбачи сељака и нанео им много зла.Тако је настала жалба под називом “Случај села Војке, 1731.године, тиранија Августа Франа Колхунта”.

СТАРИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

  Бановци (Панофзе, Банофце) су на месту данашњег корита Дунава постојали су још у XVI веку (1614. – 30 домова, 1734. – 53, 1756. – 211 ,1774. – 218,1791. – 210, 1810. – 215, 1905. – 338, 1931 – 450), а можда и раније (1473). Кустос историчар Ђорђе Бошковић из Руме наводи да постоје и ранији помени из 13. века. Први је из 1280. године у повељи угарског краља Ладислава, којом одобрава наизменично наслеђивање поседа у Срему између рођака бана Уркуна и жупана Дионисија од племена Томај. Следећи помен је 1297. године у тужби магистра Петра против Доминика, који му је заузео посед Pachey”, 1302.године као “Thuuch” и последњи пут се среће 1361. године као имање “Туус” у Сремској жупанији, заједном са местима “Lypouch”, “Bakolch” и “Petend”. Према попису земунске нахије из 1566/7.године село Бановци имало је мезре Ливадице, Бугово и Фодвар. Место је вероватно још у XVI веку имало некакву цркву јер се у попису помиње и неки поп Павал а прва о којој постоје писани подаци потиче из 1726.године. За генезу Старих Бановаца постоји тумачење да му је у турском периоду претходило насеље Дариновци.

    Оно се налазило незнано од када на пространом плодном платоу између Петринаца до Касарне. Дариновци су били заправо на великом речном острву, а речни рукавац је делио ово насеље од савременог. Помињу се у Крушевском поменику 1606.године као сремско село ( Бабић М., Вукелић П. , Зоркић С., 1989). Обрушавањем обале, Дунав је променио ток, а Дариновци су нестали у неповрат. Један део мештана преселио се на данашњу локацију, а други нешто даље од Дунава и на пустари Туфа формирали су насеље у XVII веку, близу друма Варадин-Земун. Туса је према познатим подацима први пут забележена 1702.године као једно место са турске стране границе. Интересантно је да Аустријанци Старе Бановце почетком XVIII века помињу под називом Туса (Tuus) а Поповић Д. (1950) наводи Старе Бановце као стално насељено место од 1714.године у коме становништво живи у земуницама. Од 1774. до 1791.године услед рата опустело је 18 домова, а 1811.године долазе две породице из западних крајева. Туса а касније и Касарна спадала је у бановачку парохију, па се предпоставља да је Туса била на месту данашњег насеља Бановци-Дунав нешто западније јер је у Туси 1731.године почела изградња велике војничке касарне која је имала контромацију и штаб у самој касарни. Око 1730.године Туса је заједно са Бановцима припадала земунском властелинству грофа Шенборна. Постоји још једно тумачење да је на пустари Бановци боравио Бан Милисав, у потрази за плодном земљом дошао је јужно од Дунава. Помогао је тадашњим становницима пустаре, којима је касније поклонио земљу. По његовој смрти ту земљу су звали Банова земља, која је прерасла у Баново село, а затим у Бановце. Мало је вероватно да је насеље добило назив од титуле владара “бана” или да води порекло од речи Банија коју су пренели досељеници из тих крајева. О трговини робом широке потрошње нема писаних података. Међу најзначајније изворе прихода који нису директно везани за пољопривреду спадају приходи од дунавских воденица којих је 1719.године код Бановаца било шест, а 1743. забележено је 12 воденица. Крајем 1745. и почетком 1746.године сва села уз Дунав била су укључена у подунавску границу. Прво веће насељавање извршено је од 1745. до 1750.године, углавном су то биле породице из жупанијског дела Срема, Баната и Бачке, а такође је било и насељевање из млетачке Далмације. Од 1750.године до краја шесте деценије XVIII века у Бановце су досељене породице из Баније, Лике, Кордуна и из Шијачког краја око Пожеге.