Стара Пазова
06. окт 2025.Сремска Митровица
06. окт 2025.Стара Пазова
СТАРА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ
Како би заштитила свој геоположај према Турској, Мађарска је српском властелинству поклањала титуле и територије уз Саву и Дунав. Највеће поседе у Срему држао је деспот Стефан Лазаревић а од дариваних поседа први пут се крајем XV века помиње данашња Пазова, под називом Пазуха. Године 1496. помиње се насеље Пазуха у даровној повељи манастира Крушедол. Међутим нема потврда да се ради о истом месту. Кустос историчар Ђорђе Бошковић наводи да постоје и ранији помени из 14. века. Први је у каптолској исправи Светог Иринеја 1340. године, а помиње се међу архиђаконима “Petro dе Pazzauia”. Други је када је сремски каптол Св. Иринеја 1353. године обилазио имања Банковце и Јакоду, међу потписницима тог документа јавља се архиђакон “Gregorio de Pazzauia”. Треће помињање је 1354. године као архиђаконат у сремској дијецези. Пазова (Стара) се први пут спомиње као насеље 1716.године. Она се тада налазила у потесу Старо Село, источно од данашњег насеља, идући према Сурдуку. Према народном предању ово првобитно насеље имало само привремени карактер, оно је касније опустело па је поново насељено, али не на старом месту у потесу Старо Село, већ источно од данашње православне цркве где се налази “Српски Крај”, који је најиздигнутији део Старе Пазове.

Српска школа и црква, Стара Пазова, прва половина 20. века
У XVII веку помињу се Јарковци код Старе Пазове, који ће се у XVIII веку угасити. За оснивање и ушоравање Старе Пазове на данашњем месту, поред повољних физичко-географских услова места, одлучујући фактор је била организација аустријске војне власти тј. Војне Крајине у Срему која је започета 1701–2.године. Војне власти су наредиле да се народ који живи растурено по збеговима у земуницама и колибама скупи и настани у правилним ушореним селима дуж путева. Ушорена насеља, опкољена шанчевима, била су погоднија за одбрану у тада несигурној области Војне Крајине, него растурена мала насеља наших патријахалних сточара. О томе како је Пазова добила назив постоји више тумачења.
Прво тумачење по проф. др Славку Гавриловићу, ако се гледа топографска мапа Срема некада су привремени пролећни потоци коју иду смером Саве правили велике завоје или пазухе. Правећи облик савијене човекове руке, гледајући да се полази од пазуха, тако је због те природне појаве и оваквог облика место добило назив Пазуха.
Друго тумачење тј. спомињање назива Пазове које асоцира или даје назнаку је из 1477.године. Место Шанац (назив за насеље привременог карактера) које се налазило између данашње Старе Пазове и Сурдука. У атару данашње Пазове некада је по причама била Српска православна црква од дрвета, а около је било пуно зове, па кад би неко питао где је она црква онда би неко реко па знаш „око зове“,“ па зове“, „пазове“.

Светосавска улица (Селенски шор), Стара Пазова, 1880.године
Треће тумачење везано је за три хумке: прва је била Деспотова хумка (Каменита анта код данашњег Петровић салаша), друга неименована била је према Војки, а трећа је била у правцу према Голубинцима. Пошто су хумке биле знак утврђене границе биле су означене као Марцелинове анте или Марцелинове линије. Тај период је трајао кратко 18 година а после тога је Пожаревачким миром цео Срем припао под Хабзбуршку монархију 1717.године. Хумке су биле граница између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије тако је ово место названо по томе што је досељеницима првих дана скретана пажња на поједине хумке које су се налазиле на границама власништва суседних села, преко којих се није смело узурпирати земљиште нити стока прелазити. У том случају обраћана је пажња досељеницима са речју „пази ово“ те је отуда постао назив Пазово. Назив места Пазоха, Пазово и најновији Пазова, без префикса “Стара”, постојао је све док нису Немци 1792.године подигли ново насеље, југоисточно од Старе Пазове, које су из захвалности назвали Нова Пазова, пошто су 1791.године лепо примљени у Старој Пазови, где су презимили пре него што су отишли да граде ново насеље. После првих становника, заправо староседелаца, који су прешли из Старог Села (око 1767-8.год.), истовремено са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле 62 српске породице из Лике, посебно Коренице, Бунића и Дебелог брда, а стигло је нешто Румуна из Баната који су се према народном предању убрзо посрбили.

Фазе урбаног развоја Старе Пазовe
Простране богате земље, погодне социјалне и верске прилике које су владале у Војној Крајини, у којој се налазила и Стара Пазова, примамиле су Словаке из феудалне Бачке из места Селенче, те су почели овде да се насељавају између 1770-5.године. Они су се населили западно од православне цркве, у продужетку Бановачког шора где је било нешто ниже и влажније земљиште него у Српском Крају. Томе путу кога су прво ушорили дали су име “Селенски шор”, по месту Селенчи одакле су дошли. Овом великом сеобом Словака, којих је дошло око 1.300 особа наспрам 400 српских староседелаца, добила је Стара Пазова претежено словачки карактер, док је раније била чисто српско насеље. Франц Штефан Енгел, аутријски чиновник Славонске ратне канцеларије описао је 1781.године Пазову (Стару) као место које лежи у равници, има 242 граничарске куће, од набоја, покривене трском и рогозином, подигнуте у крстообразним линијама. Ту се налази и официрски квартир од набоја, затима немачка народна школа од добре грађе, илирска дрвена црква, а католичка богомоља од непечене цигле, и таква парохијска кућа од набоја. У грађи Ратног архива у Бечу налази се податак да је на територији Петроварадинске регименте постојала немачка школа у Пазови. Према званичним подацима у Старој Пазови је од 1880.године (1921.-100 житеља) живела и јеврејска заједница што потврђују и споменици на старопазовачком гробљу. Године 1903. купили су кућу за потребе верских обреда у данашњој улици Ћирила и Методија (данас кућа породице Бабинка) у Старој Пазови која им је служила до маја 1942.године када су одведени у логоре. У месту је постојала и јеврејска школа (отворена 1908. а укинута 1924.године) са библиотеком и спортски клуб “Хакоах”.
Професор Душан Ј.Поповић у књизи “Срби у Срему до 1736/7” наводи називе за потесе у Старој Пазови: Једовац, Јарковци, Старо село, Зовице, Леје, Мале ливаде и Воларско поље.
Економско-друштвене и политичке промене и њихове последице формирале су у развитку Старе Пазове пет фаза.

Мапа Старе Пазове (1763-1787), Мађарски архив
У прву руралну фазу спада оснивање, тј. пресељење на данашње место у другој половини 18. века па све до 1883.године када је била војничко-административно средиште компаније и капетана Војне Крајине. Тада је као војно и управно средиште и важна раскрсница у Источном Срему добила право држања сточног вашара три пута годишње. Највише се трговало говедима за Аустрију и Мађарску.
Трговина, а са њом и занатство, почели су да се развијају јаче тек 1850.године када је законом то дозвољено граничарима. Старопазовачни су били добри узгајивачи свилене бубе. Већ 1801.године наређено је узгајање дудова. У ту сврху постављен је расадник на лединама, наспрам Хвјездославове улице, која се некада звала “Дударска”. За узгој свилобубе коришћено је лишће од дудова. Узгој се убрзо развијао, а према подацима из 1830, радионица за одмотавање свилених чаура је радила и у Старој Пазови. Српска читаоница (прва установа у области културе у Старој Пазови) основана је 1878.године. Године 1881. у Старој Пазови гостовала је група глумаца из Српског народног путујућег позоришта.
Друга фаза је саобраћајна, почиње од 1883.године кад је прошао први воз према Будимпешти, па траје све до 1918.године, до пада Аустро-Угарске, насеље престаје бити седиште компаније али добија котарску управу (срез), која је припадала Сремској жупанији у Вуковару. Ови чиниоци изазвали су појаву пијаце (1883.год.), која је убрзо постала најјача у Источном Срему.

Пијаца, Стара Пазова, прва половина 20.века
Развојем капиталичко новчане привреде тј. тржишта долази до бржег раслојавања сељаштва у Старој Пазови и стварања акумулације капитала, те трговци и велепоседници Срби 1. августа 1882. године оснивају ”Задругу за међусобно помагање и штедњу”, а иста је 1. јануара 1886.године претворена у штедионицу. Убрзо се штедионица развила у прву банку, која је постала главни акционар бање у Старом Сланкамену и парног млина у Старој Пазови.Тако је Пазова 1895.године добила електрику још пре многих светских градова а тек 1935.године Макиш из Београда је почео са снабдевањем наизменичне струје у месту. Словаци оснивају свој новчани завод, 19. септембра 1882.године под назив “Зајмовна помоћница”, а 28. јануара 1908.године мењају назив у “Старопазовачку банку”. Године 1902. основна је Словачка читаоница, а 1902. године постојала је болница за “кужне болести”. У Старој Пазови је некада постојало пет циглана. Прва је подигнута 1904.године, затим 1909, 1931, 1932 и 1935.године по једна.
Све су одговарале технологији овог времена и углавном је произведена квалитетна цигла. Средином XIX века насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком XX века заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката на празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица.

Стара Пазова, 1919.
Треће фаза трговачка, почиње 1918.године, и траје све до 1945.године. Почетком овог раздобља, распадом Аустро-Угарске, падају границе дуж Саве и Дунава и настаје нова држава Југославија. На основу истакнуте пијачне функције 1928.године одређено је да брзи воз Загреб–Београд не стоји више у Инђији него у Старој Пазови, тако је среско место постало важна железничка станица и раскрсница. Овај период карактерише се јаким културно-просветним животом, проширује се шегртска школа коју су похађали Срби и Словаци а која је основана 1905.године. Године 1920. саграђен је словачки “Народни дом”, а 1926.године основана је земљорадничка задруга.
Фудбал се у Пазови почео играти 1919.године, а оснивачи су били омладинци и студенти. Основан је први ногометни клуб “Змај” а игралиште је било на Шицари. Играло се без регистрације а 1928.године се почело са припремама око регистрације фудбалског клуба. Спортски клуб “Славија” основан је 1929.године па је престао са радом 1937. године али је наредних година обновљен, а игралиште је било код железничке станице. Спортски клуб “Штефаник” основан је 13. априла 1933.године. Игралиште се налазило на лединама број IV (улица Бранислава Нушића). Године 1929. Срез Стара Пазова као управна општина у оквиру Дунавске Бановине имала је 16 управних општина ( Белегиш, Бешку, Буковац, Чортановце, Голубинце, Крчедин, Нову Пазову, Нове Бановце, Старе Бановце, Нови Сланкамен, Нове Карловце, Сремске Михаљевце, Стару Пазову, Стари Сланкамен, Сурдук и Војку).

ФК „Славија“ против ФК „Југославија, 2.8.1933, Стара Пазова
Зграда соколског дома у Старој Пазови подигнута је 1931.године. Током 1936.године у Старој Пазови је подигнута Фабрика за производњу леда и соде, познатија као Ледара, и то по доброј и питкој води. У Другом светском рату народ овога краја пружао је оружани отпор окупатору или помагао народно ослободилачку војску у скупљању односно изради наоружања, у штампању листова, у организованом прихватању бораца при преласку из Баната у Фрушку гору.
Четврта фаза социјалистичко-управна, од 1945.године до 80-тих година XX века. Обухватала је крупне привредне трансформације: национализација привреде, аграрне реформе, укрупњавање поседа, формирање сељачких задруга и индустријализацију. Пијачна функција је запоставаљена, а раст популације је испраћен урбанистичким ширењем насеља.
После 2. светског рата Стара Пазова добија статус градског насеља (Ћурчић С.(1985) наводи да је Стара Пазова у попису 1948.године пописана као градско насеље Војводине). Године 1961. постаје седиште општине које административно интегрише осам насеља. У послератном периоду привреда Старе Пазове углавном је имала аграрна обележја.

Стара Пазова, 1981.
Пета транзициона фаза обухвата период започет деведесетих година XX века и није завршена. Карактерише је популациони раст праћен механичким порастом, урбаним ширењем и реурбанизацијом. Реактивирана је трговачка функција, уз развој других услужних делатности. У духу привредних реформи, уз комплементарност геосаобраћајног положаја, и Стара Пазова се све више окреће предузетничкој привреди.
Литература:
Симеон Араницки, Православна српска парохија крајем 1911.године, 1911.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Жељко Кумар, Стара Пазова, Гласник Етнографског института Српске академије наука, књ. II-III (1953-1954)
Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад,1991.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Приређивач Слободан Ристановић, Кроз Србију и Црну Гору, Београд, 2005.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбаним системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
Милка Мијајловић – Симић – Нова Пазова од оснивања насеља до данашњих дана, Стара Пазова, 2015.
НОВА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ
Нова Пазова (Neu-Pasua) је била прво и највеће немачко насеље у Срему настало колонизацијом подунавских Шваба из области Баден-Виртенберг. Када је након Пожаревачког мира 1718. године Срем припао Аустро-Угарској царевини започето је насељавање, прављење војне границе према Турцима, најпре српским живљем, а онда и немачким. Насељавање Нове Пазове, 26.октобра 1791.године потврђује и најстарији сачувани документ, писмо фелдмаршала лајтнанта Женејна из Петроварадина, којим обавештава грофа Балаша о оснивању насеља од 48 кућа, са досељеницима из Немачке.
За то су били погодни евангелисти Немци, тако је сиромашном немачком становништву подунавских Шваба обећано све најбоље у Срему.Војна управа дозволила у јесен 1791.године (1802.- 40 породица, 1869. -2,081, 1880. -2.656, 1890. -3.401, 1900. 3.836, 1910. -4.146, 1921. – 4.488, 1931. -4.915, 1948.-4.604, 1953. -6.082, 1961.-10.990, 1981.-15.488 житеља итд.) насељавање 62 немачке породице евангелистичке вероисповести у Пазову али је због непознатих разлога формирано ново насеље тако што је од пустаре Пазуа (некадашњи назив за Стару Пазову) одсечен југоисточни део територије. Оснивањем насеља основана је и немачка школа.

План Нове Пазове из доба Шваба
Зима и хладно време затекло је досељенике који нису стигли за кратко време да саграде куће. Пазовчани су их позвали да презиме у њиховом месту, а с пролећа су им помогли да на пустари саграде своје насеље. У знак захвалности, Немци су новоформирано насеље назвали Новом Пазовом, а од тог момента Пазови је придодат придев Стара.
Тако су први становници Нове Пазове подунавске Швабе примили дужност и права граничара. Само насеље је изграђено плански, а неки колонисти су се потом населили на места са оцедитијим пољопривредним земљиштем. Међутим када су се доселиле неке од тих немачких породица су се и раселиле, тако да их је остало 1802. године њих 40. Како би подстакла насељавање овог подручја држава је дала новац и пољопривредне алатке, стоку и земљу, с тим да јој се све уложено врати кроз порез. Насељеници су уложили много труда да мочварно земљиште претворе у погодно за живот и обраду. Прве године нису имали приноса јер је 1792.године била велика поплава, тако да им је почетак био мучан и тежак па је остала изрека „Први су видели смрт, други јад, а тек трећи хлеб”.

Мапа Нове Пазове (1806-1869), Мађарски архив
Нова Пазова је већ 1806.године, самостално основала своју евангелистичку жупу, иако је прва евангелистичка општина постојала у Пазови (Старој) од 1770.године. Новопазовачки протестанти добијају 1808. године, од надвојводе Карла, врховног комаданта Границе и брата цара Франца I, 70.000 цигала од разрушене бановачке тврђаве за изградњу цркве, креч је донет из Лежимира а песак са Дунава. Камен темељац постављен је у пролеће 1810. године, у јулу 1812. године постављен је торањ и подигнут крст тако је барокна црква свечано отворена у октобру исте године. Становници који су добили земљу на обрађивање, прихватили су вршење граничарских обавеза а они који нису вршили војну службу морали су да се баве занатством и трговином. У прегледу о стању обрта и трговина, крајем 1897.године за котарску област Стара Пазова, наводи се да у Новој Пазови постоје 2 паромлина са 12 радника.
Живот у Новој Пазови, крајем 19. и почетком 20.века разликовао се међу становништвом по етничкој припадности, обичајима, али и по повлашћеном статусу који су условљавали економски, национални и материјални положај. Поред повољне трговине сточним фондом (говедима, коњима, товљеним свињама), трговало се и воћем, вином, житарицама итд.

Евангелистичка црква, Нова Пазова, прва половина XX века
Новоформирано насеље је дужи период имало стопроцентну насељеност немачким становништвом. Почетком 20.века у Новој Пазови се развија задругарство. Одлука о бушењу првог артешког бунара у средишту места донета је 1901.године, а бушење другог бунара је извршено на јесен 1902.године. Народна штедионици у Новој Пазови основана је 1905.године од стране Ludwinga Schumachera, самостална здравствена установа у Новој Пазови основана је 1907.године, а прва апотека основана је 1909. године. У првим деценијама 20.века долази до социјалног и привредног напретка. На то је утицало увођење неких техничких новина у пољопривреди. Уместо вршидбе коњима употребљавају се вршилице које покреће парна машина, а и модернизована је обрада земље.
За време Првог светског рата српска војска је три дана била у Новој Пазови, а Швабе од Земуна до Инђије избегле су до Бешке. Од српске војске није страдао ни један новапазовачки Шваба. Након четири године ратовања српска војска је ушла у Нову Пазову почетком новембра 1918.године.

Швапска кућа, Нова Пазова, прва половина XX века
Иако је Нова Пазова била претежно немачко насеље, у њој је било породица српске и друге националности. Моторни млин “Ударник” изграђен је 1922.године, а изградио га је Немац Франц Биндер. Између Првог и Другог светског рата Нова Пазова је имала своју општину и припадала је старопазовачком срезу. Од привредних објеката имала је своју електричну централу, предионицу вуне и текстилну фабрику, као и циглану из 1932.године и два млина подигнута 1925. и 1933.године. У том периоду основано је неколико задруга: Господарско друштво (1921.), Земљорадничка кредитна и господарска задруга “Сељачка испомоћ“ (1928.), Задруга за гајење и искоришћавање свиња (1930.), Земљорадничка задруга за осигурање стоке (1930.), Сточарска задруга (1936.). У Адресару краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за индустрију, обрт, трговину и пољопривреду, издатом у Београду 1929. године стоје следеће делатности за сеоску општину Нова Пазова: лекари, марвени лекари, апотеке, бабице, бачвари, бербери, циглане, трговина дрветом, електричне централе, гостионице, колари, ковачи, кројачи, лимари, трговине мануфактурне робе, месари, мешовита роба, млинови, молери, обућари, опанчари, седлари, столари, шеширџије, штедионице, текстилна индустрија, токари, ужари, земљорадници, земљорадничке задруге и зидари. Новопазовачки спортски клуб основан је 1931.године, а удружење занатлија у основано је 1933.године. За време НДХ у Новој Пазови је живело око 4915 становника претежно немачке националности (4817), а поред њих живео је и мањи број Срба (54), Хрвата (16), Словена (13) и Мађара (6). Немци су имали сва права и привилегије, као и школу на немачком језику.

Нова Пазова, прва половина XX века
Године 1943. Немачка је мобилисала новопазовачке Швабе у своју војску пославши их на руски и афрички фронт. Долазак партизанских и руских јединица новопазовачке Швабе нису дочекале већ су 6. октобра 1944. године почели са евакуацијом, са 700 запрежних кола упутили су се као Аустрији. Тако су се крајем ИИ светског рата Немци иселили, а након тога досељно је 4.132 житеља претежено из планинских делова централне Србије, Срема, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Косова и Метохије и Македоније. Први насељеници хранили су се из заједничког казана. Прво је основана једна, па још једна народна кухиња. Пошто су сви добили конфисковане немачке куће и окућнице, почела је организована подела хране, кренула је обнова и изградња запуштеног и разореног места.У периоду од 1945. до 1948. године Нову Пазову насељава велики број колониста. Према подацима др Слободан Ћурчића, током послератне колонизације досељено је људи из других места ван Војводине: из Србије, Црне Горе, Хрватске, Босне и Херцеговине и осталих области. До маја 1948.године у Нову Пазову се населило 726 породица, а веће напуштање места догодило се у другој половини 1948. и у току 1949.године. По одласку Немаца из Нове Пазове остала је делимично демолирана и руинирана црква која је припадала евангелистичкој вероисповести.
Пошто у Новој Пазови није било више припадника евангелистичке вере, а с обзиром на околности да је предузета градња задружног дома, одбор МНО је тражио рушење цркве како би се материјал употребио за градњу дома, тако је црква срушена почетком 1948.године. Од тог материјала грађена су економска дворишта „Слободана Принципа Сеље” и „Романије”, као и дом културе, а црквене клупе су искоришћене за новоизграђени биоскоп. Електрично осветљење место добија 1939.године, а савремени водовод 1988.године. Немачке називе за потесе: Стајгенфелн, Хохенберг, Иловишче, Хохенбрун, Ајзенфелд нови становници нису прихватили, иако своје немају они се орјентишу према називима насеља на којима се налази обрадиво земљиште. Први фудбалски клуб „Вакер” основан је 1933.године, други ФК „Југославија” 1940. године и колонисти су 1946.године основали ФК „Слога” који је 1948.године преименован у ФК „Раднички”.
У давна времена поред Војке постојало је и село Тапавица која се помиње као село, пустара и спахијски посед између Голубинаца, Попинаца и Војке а налазила се у поседу оберкапетана Станише. Почетак смишљеног развоја села као заједнице људи рачуна се од XVII века тј. после Турског периода и изградње цркве од чврстог материјала, опремљене иконама у којој су служили школовани свештеници. У време помена Војке, 1416.године у Срему се живело углавном мирно. Због повољног географског положаја места људи су се заустављали и боравили извесно време тако су кроз Војку прошле многе војске, путници, ходочасници, хајдуци и избеглице. Овим простором управљао је српски деспот деспот Стефан Лазаревић који је добио поседе у Срему које му је дао угарски краљ Жигмунд, међутим овакав положај уништила је најезда Турака 1521.године који су опуштошили источни Срем. Историчар Олга Зиројевић у својој књизи „Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683)” наводи да је Војка у Турском периоду имала улогу успутне станице и коначишта и да је представљала важну тачку на цариграском друму као главна артерија европског дела Турског царства. Према турском попису Срема из 1546.године види се да је у Војки било 28 обичних и три удовичка домаћинства и сви су били Срби, а 1566.године било је 30 домаћинстава и један кнез. По попису из 1578.године поред домаћина помиње се и један поп то наводи на помисао да је у Војки вероватно постојала и црква. Забележно је да су у Војки крајем 17. века била двојица екмеџија (пекара) и један пачетар (кувар који справља пихтије). Релативни мир под туским режимом потрајао је до пролећа 1683.године када је почео Бечки рат. За Војку и источни Срем ово је био један од најтежих периода.
У 18. веку Војка је ушла као примитивно уређено село, напола растурено и напуштено под влашћу поражене Турске империје. Прва станишта била у потесу Селиште и Тапавица, проћи ће још више од једног столећа док не дође до ушоравања и изградње села по захтевима и правилима Аустријске војне власти. Пожаревачким миром 1718.године Турци су потиснути преко Саве, а турски Срем припао је Аустрији. Године 1717. извршен је први аустиријски попис који се односи на Војку у коме се по висини пореза види да је била једно од највећих села у Срему. По попису из 1722. године у Војки је постојала крчма и масница. Војка се 1728.године налазила у саставу Земунског властелинства, које је купио Гроф Фридрих Карло Шенборн, а за управника је постављен Августин Франц Колхунт, Митровачки провизор и државни чиновник у Срему који се обогатио на грбачи сељака и нанео им много зла.Тако је настала жалба под називом “Случај села Војке, 1731.године, тиранија Августа Франа Колхунта”.
СТАРИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ
Бановци (Панофзе, Банофце) су на месту данашњег корита Дунава постојали су још у XVI веку (1614. – 30 домова, 1734. – 53, 1756. – 211 ,1774. – 218,1791. – 210, 1810. – 215, 1905. – 338, 1931 – 450), а можда и раније (1473). Кустос историчар Ђорђе Бошковић из Руме наводи да постоје и ранији помени из 13. века. Први је из 1280. године у повељи угарског краља Ладислава, којом одобрава наизменично наслеђивање поседа у Срему између рођака бана Уркуна и жупана Дионисија од племена Томај. Следећи помен је 1297. године у тужби магистра Петра против Доминика, који му је заузео посед Pachey”, 1302.године као “Thuuch” и последњи пут се среће 1361. године као имање “Туус” у Сремској жупанији, заједном са местима “Lypouch”, “Bakolch” и “Petend”. Према попису земунске нахије из 1566/7.године село Бановци имало је мезре Ливадице, Бугово и Фодвар. Место је вероватно још у XVI веку имало некакву цркву јер се у попису помиње и неки поп Павал а прва о којој постоје писани подаци потиче из 1726.године. За генезу Старих Бановаца постоји тумачење да му је у турском периоду претходило насеље Дариновци.

Срем 1620.године
Оно се налазило незнано од када на пространом плодном платоу између Петринаца до Касарне. Дариновци су били заправо на великом речном острву, а речни рукавац је делио ово насеље од савременог. Помињу се у Крушевском поменику 1606.године као сремско село ( Бабић М., Вукелић П. , Зоркић С., 1989). Обрушавањем обале, Дунав је променио ток, а Дариновци су нестали у неповрат. Један део мештана преселио се на данашњу локацију, а други нешто даље од Дунава и на пустари Туфа формирали су насеље у XVII веку, близу друма Варадин-Земун. Туса је према познатим подацима први пут забележена 1702.године као једно место са турске стране границе. Интересантно је да Аустријанци Старе Бановце почетком XVIII века помињу под називом Туса (Tuus) а Поповић Д. (1950) наводи Старе Бановце као стално насељено место од 1714.године у коме становништво живи у земуницама. Од 1774. до 1791.године услед рата опустело је 18 домова, а 1811.године долазе две породице из западних крајева. Туса а касније и Касарна спадала је у бановачку парохију, па се предпоставља да је Туса била на месту данашњег насеља Бановци-Дунав нешто западније јер је у Туси 1731.године почела изградња велике војничке касарне која је имала контромацију и штаб у самој касарни. Око 1730.године Туса је заједно са Бановцима припадала земунском властелинству грофа Шенборна. Постоји још једно тумачење да је на пустари Бановци боравио Бан Милисав, у потрази за плодном земљом дошао је јужно од Дунава. Помогао је тадашњим становницима пустаре, којима је касније поклонио земљу. По његовој смрти ту земљу су звали Банова земља, која је прерасла у Баново село, а затим у Бановце. Мало је вероватно да је насеље добило назив од титуле владара “бана” или да води порекло од речи Банија коју су пренели досељеници из тих крајева. О трговини робом широке потрошње нема писаних података. Међу најзначајније изворе прихода који нису директно везани за пољопривреду спадају приходи од дунавских воденица којих је 1719.године код Бановаца било шест, а 1743. забележено је 12 воденица. Крајем 1745. и почетком 1746.године сва села уз Дунав била су укључена у подунавску границу. Прво веће насељавање извршено је од 1745. до 1750.године, углавном су то биле породице из жупанијског дела Срема, Баната и Бачке, а такође је било и насељевање из млетачке Далмације. Од 1750.године до краја шесте деценије XVIII века у Бановце су досељене породице из Баније, Лике, Кордуна и из Шијачког краја око Пожеге.

Мапа Старих Бановаца (1763-1787), Мађарски архив
Зграде које је у Бановцима имао Земунски спахилук припале су војсци па Бановци 1747.године постају седиште Славонског (сремског) хусарског пука. Чим је завршено насељавање Бановаца постојећа црква била је премала тако је започета изгадња нове 1777.године, градња је трајала осам година и кажу да је трећа по величини у Срему. Становништво Бановаца, поред граничарске службе, бавило се углавном земљорадњом и сточарством, а интелигенција је била малобројна. Углавном је било српске националности осим аустријске власти. Први комадант шанца Бановци био је капета Јузбашић. Прва формирана улица Грчки шор и у њему су подигнуте јавне грађевине углавном војне (зграда команде компаније, седиште компаније, стан за официра, граничарска касарна и житни магацин). Улица Бели Брег је настала касније, остале улице настале су половином XIX века, а Шијачки шор 60-тих година XX века. Од половине XVIII века и првог таласа досељавања формира се ново гробље, а сахрањивање на старом гробљу престаје. У мноштву података о хајдучији у Срему тога доба највише их се односило на Лазу харамбашу који је у риту насупрот Бановаца пљачкао са дружином трговачке лађе и имућније људе по селу. О зантлијама и трговцима у другој половини XVIII века нема писаних података али је сигурно било воденица, тако је 80-тих година тога века основана мануфактура сукна за потребе Војне границе. Франц Штефан Енгел, аутријски чиновник Славонске ратне канцеларије описао је 1781.године Старе Бановце, леже на Дунаву и имају 241 граничарску кућу подигнуту под конац од набоја, покривену трском и рогозином, квартир за капетана, од добре грађе, стару дрвену и нову од доброг материјала саграђену илирску (српску) цркву, затим шупу за егзерцир од добре грађе, стрелиште, од плетера и велик забран за коње боље пасмине. Граничарско – тривијална школа у Бановцима почела је да ради 18. октобра 1773.године. Међутим српска вероисповедна школа постојала је и раније али нема података о њеном времену о њој сазнајемо тек из записа из 1780.године, тако је 1802. година имала 34 ученика.

Мапа Стари Бановци (1806-1869),Мађарски архив
Школска зграда изграђена је 1850.године поред цркве, године 1890. подигнута нова школска зграда на месту некадашњег житног магацина и служила је све до 2. светског рата када је спаљена, а јавна библиотека постојала је још пре 1873.године. Око половине XIX века у месту нараста број трговаца и занатлија. Од бивше Петроварадинске регименте образовани су срезови Земун, Стара Пазова, Митровица и Шид. Стари Бановци (у првој половини XIX века у називу добијају придев“Стари”), сеоска политичка општина били су саставу котара старопазовачког. Касније су новопазовачки Немци изградили у Бановцима на самом ушћу Бодовара у то време врхунски парни млин са резаром. Временом се у месту и број занатлија повећавао. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Старим Бановцима живело 1.834 становника а у месту је била смештена и оружничка постаја која је контролисала Бановце, Белегиш, Нове Бановце а повремено и Сурдук. Када је Дунав однео цркву 1897.године та цигла је употребљена за изградњу црквених канцеларија и капеле на Водици у току 1907.године. На почетку XX века најкрупнији поседник земље у Бановцима била је православна црква. Према попису из 1905.године у Бановцима је живело више нација, Срби су били у већини а било је Мађара, Немаца и припадника других народа.

Стари Бановци на разгледници, прва половина XX века
Пошто су у време киша и снегова путеви били практично неупотребљиви 1909.године је почела изградња калдрме за Стару Пазову. За време Првог светског рата многи Бановчани су погинули као војници царевине, многи су се из рата вратили као инвалиди и богаљи, а многи су се предавали већ у првим борбама на руском фронту. Током Првог светског рата присутна су исељавања Немаца и Мађара. На иницијативу управитеља школе Николе Мудрића 1927.године основано је Соколско друштво. Значајну прекретницу у животу Бановчана представљало је увођење пристаништа и бродске везе 1929.године са Београдом, што је омогућило транспорт робе и јаче везе са центрима где су се школовали ђаци. Недељом се возила туристичка тура како се тада звала шетна лађа која је из Београда за Сланкамен, Тител или Нови Сад полазила ујутру а враћала се увече. Од 1930.године после увођења бродске везе уведена је електрична струја из Макиша. У лето 1930.године формиран је фудбалски клуб “Дунав”од стране омладине.

Стари млин, Стари Бановци, XX век

Стари Бановци, 60-их година XX века
После одласка немачке војске, мештани су се вратили својим кућама где су затели праву пустош. Кућа покривених трском у Бановцима је било до шездестих година XX века. У Старим Бановцима 80-тих година XX века становништво чине Срби и поред наглог пораста броја непољопривредног становништва основна привредна функција села је земљорадња. Индустријски објекти су затворени, а пристаниште има минимални промет. У селу је пријављено шездест пет приватних занатлијских радњи. Потеси су Брестова међа, Беглук, Мајур, Велика пустара, Мала пустара, Леја, Сонуг, Трепча, Петринци, Борчанска рупа, Зовице, Ливаде, Адица, Велика греда, Мала греда (основи троугластог облика и захватају површину од 39,04 км²). Делови села: Шијачки шор, Бели ветар, Бели Брег, Грчки шор, Ћорави шор, Прегревица, Шорић.
Литература:
Српска академија наука, посебна издања књига CL VIII, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Др Слободан Ћурчић, Општина Стара Пазова, географска монографија, Нови Сад, 1984.
Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије IV, С-Ш, Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
Милка Мијајловић – Симић- Нова Пазова од оснивања насеља до данашњих дана, Стара Пазова, 2015.
БЕЛЕГИШ У ПРОШЛОСТИ
Белегиш је једно од најстаријих насеља у Срему. Први пут се помиње 1349. године, у повељи којом угарски краљ поклања сремском бану Лудвигу посед Св. Маргита у Сремској жупанији, на Дунаву између Сурдука и Белегиша. Следећи помени су 1404. године (у крушевском поменнику као посед породице Моровић) и 1450. године, када је наложено да Михајло Силађи врати отета имања Сурчин и Белегиш наследницима Ладислава Моровића. У турско доба Белегиш се помиње као паланкa.По народном предању, назив села се везује за мађарског властелина „Бела Киша“, а временом је дошло до промена у изговору и облика имена у Белегиш. Прво насеље било је „под брегом“, а касније је премештено на лесну зараван. У Прандштетеровом путопису из 1608. године помиње се сиромашно становништво које је у јамама испод земље имало разбоје и правило платно.Од XVIII века село постоји у континуитету. У раном периоду досељавања помиње се долазак породица из Баната (1720), а 1734. године било је 52 дома, док је 1736. године било 46 домова. Белегиш је у то време припадао Земунском властелинству, а после ратова и реорганизације Војне границе насељавани су опустели крајеви.

Мапа Белегиша (1763-1787), Мађарски архив
У извештају Карловачке епархије 1733. године бележи се „нова црква од плетера, покривена трском“. Друга црква подигнута је 1766. године,а темпло је осликао Никола Марковић 1877. године. Већи талас досељавања уследио је између 1776. и 1785. године, када је у околину Земунa (посебно у Сурдук и Белегиш) дошло више стотина породица из западних крајева и Далмације. Аустријски чиновник Франц Штефан Енгел је 1781. године описао Белегиш као насеље са уређеним сокacима и граничарским кућама од набоја, покривеним трском, као и „илирском црквом“ добре грађе. Досељавања су настављена и између 1791. и 1810. године. После укидања Војне границе и њеног припајања Хрватској и Славонији (1881), Белегиш улази у нови административни оквир. Матичне књиге воде се од 1877. године. Комунална школска зграда је сазидана 1904. године. Капела Св. Пантелејмона на гробљу подигнута је 1904. године, а нова црква Св. оца Николаја грађена је 1924–1927. године. По подацима из 1905. године село има 427 домова (сви српски) и 2.506 становника, сви Срби православне вере. Постоји српско православно гробље. Дом културе подигнут је 1927., струја је уведена 1929, док је водовод изграђен 1992. године. Фудбалски клуб „Подунавац“ основан је 1930. године.У Другом светском рату Белегиш је био важно партизанско упориште и претрпео је значајна страдања. У селу се налази више споменика и обележја, међу којима су крст из 1868., обележје убијеним Белегишанима 1943. код канала Будовар, споменик борцима и жртвама рата (1955) и споменик народном хероју Вери Мишчевић (1974).Белегиш је традиционално био ратарско и сточарско место, са плодним атаром и развијеним земљорадничким поседима. Временом се, од претежно аграрног насеља, развијао у село са разноврснијим привредним и услужним садржајима.Познати потеси у атару су: Кецарски брег, Парлози, Дуварине, Крушка, Татарски до, Дормоз, Бунарине, Будовар, Ливаде, Брестови, Петринци, Градац, а делови села: Кецари, Ћукован, Грабовац, Шорић, Нови шор, Циган-мала, Генгет, Зелени цегер.
Литература:
Мата Косовац (за уредништво одговара), Српска православна митрополија карловачка, по подацима из 1905, Сремски Карловци, 1910.
Српска академија наука, Посебна издања, књ. CLVIII; Етнографски институт, књ. 1. Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7: историја насеља и становништва. Београд, 1950.
Богомир – Бата Грбић, Моје село Белегиш. Београд, 1980.
Ђенана Златкић; Радојка Божовић–Лопичић, Сеоске и салашарске цркве у Војводини. КИД „Пчеса“, 1998.
Милорад Бабић (прир.), Водич кроз Белегиш. Белегиш, 2002.
Географска енциклопедија насеља Србије, књ. IV (S–Š). Под руководством проф. др Србољуба Стаменковића. Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбаним системом Београда. Географски институт „Јован Цвијић“, САНУ, Београд, 2009.
Милка Мијајловић–Симић, Нова Пазова од оснивања насеља до данашњих дана. Стара Пазова, 2015.
СУРДУК У ПРОШЛОСТИ
Сурдук се први пут помиње 1319. године, када је у месту потписан документ о увођењу у посед земље „Chernelfeldi“ у Сремској жупанији. Потом се јавља 1349. године као пустара „Zurduk“ на Дунаву, заједно са Белегишом („Byliguz“), а 1404. године у извештају баношторског каптола којим су, између осталих, и ова места уведена у посед Ивана Моровића. Дотад су припадала Димитрију Тордашу де Дапсу и његовој браћи Доминику и Николи, који су их изгубили због велеиздаје. Сурдук је 1445. године насељен Србима кметовима, 1477. се помиње као пустара која припада карловачкој тврђави, а у турском документу из 1577. године јавља се под називом „Surub“ (Поповић, 1950).Сурдук спада у стара села, а назив места повезује се са изразитим облицима леса и „сурдуцима“ – сувим речним долинама насталим ерозијом на лесном земљишту, што се препознаје и у формирању појединих улица према Дунаву. У једном турском запису из 1626. године помиње се „сурделска скела“. Почетком XVIII века Сурдук је кратко забележен као насеље (1702), али је потом опустео; као пустару га 1726. године држи капетан Илија Јакшић. Од 1747. године Сурдук постаје граничарско село, а јаче насељавање одвија се између 1774. и 1791. године. Аустријски чиновник Франц Штефан Енгел је 1781. године описао Сурдук као место на Дунаву са 121 кућом од набоја, покривеном трском и рогозином, са официрским квартиром, српском (неунијатском) црквом и скелом за превоз у Банат.

Maпа Сурдука (1763-1787), Мађарски архив
У Сурдучком риту крајем XIX и почетком XX века било је 12 салаша. Према запису карловачког пароха Василија Константиновића из 1896. године, у Сурдуку је постојала лепа црква и 274 дома, са око 1.820 српско-православних душа, без иноверца, и две школе које је похађало око 160 дечака и исто толико девојчица. Насупрот цркве помиње се узвишење „Јелач-град“ (део села назива се Цинцорија), које народно предање везује за Змај-Деспота Вука, уз приче и гатања. Забележена је и бара Комаревци, као и плодна земља и добри путеви. Развој села значајно су обележиле миграције: исељавања после укидања Војне границе (крај XIX века), одлазак становништва у прекоокеанске земље (САД, Канада, Аргентина), као и одлазак појединих немачких и мађарских породица после Првог светског рата. Током Другог светског рата Сурдук је претрпео велика страдања, уз привремена расељавања становништва у околна места.Спортски клуб „Слога“ основан је 1933. године, а 1941. мења назив у „Граничар“. Електрична енергија уведена је 1929. године, а савремени водовод 1992. године. У другој половини XX века главна привредна функција остаје пољопривреда (кукуруз, пшеница, бостан), уз развијено сточарство. У селу су постојале школа, амбуланта и библиотека, али је привредна структура дуго остала претежно аграрна (Ћурчић, 1984). У атару Сурдука забележени су бројни називи потеса: Утрине, Деспотовац, Дормос, Дрварска, Будовар, Катићдо, Кик, Гат, Леје, Унка, Пруд, Рит, Брег, Ада, Прудине, Трудина, Ливаде, Комаревци, До рита (Поповић).
Литература:
Василије Константиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
Српска академија наука, Посебна издања књ. CLVIII; Етнографски институт књ. 1. Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7: историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Сретеније Зоркић; Петар Вукелић, Хроника Сурдука, Нови Сад, 1984.
Милка Мијajловић–Симић, Нова Пазова од оснивања насеља до данашњих дана, Стара Пазова, 2015.
КРЊЕШЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ

Maпа Крњешеваца (1763-1787), Мађарски архив
Порекло назива села Крњешевци везује се за народну легенду о три брата: Шимо (Шимановци), Угро (Угриновци) и Крњо, по коме је, по предању, насеље добило име. Најранији поуздани историјски подаци потичу из османских пописа. У дефтеру 1566/67. године Крњешевци су забележени као насељено село са црквом, а у дефтерима из периода 1566–1574 помиње се и порески обвезник „Огнан Вук“, кога традиција памти као „Огњеног Вука“ – јунака народне епике. Из структуре пореза и пописа у Сремском санџаку (1568) види се да је у селу било 28 кућа, што упућује на постојање староседелачког становништва у том периоду. Почетком XVIII века Крњешевци се поново јављају у изворима (1702 и 1713), а после 1718. године потпадају под аустријску власт. Већ 1724. помињу се као пустара (закупци су сејали кукуруз и просо). У оквиру земунског властелинства породице Шенборн, пустара Крњешевци је насељена 1745. године, а убрзо се у селу бележе црква и први сталнији облици организованог живота.У другој половини XVIII века Крњешевци постепено улазе у систем Војне границе.
Посебна комисија је 1765. године преузела више насеља, међу њима и Крњешевце, ради попуне Петроварадинског пука. По попису 1766. године место се бележи као шанац у Земунском протопопијату; помињу се куће, свештеници, трговина и занати, као и земљишни фонд (оранице, ливаде, пашњаци). У извештајима се наводе и тешкоће – честе поплаве (нпр. 1757, 1772) и кризне године, као и епидемија куге 1795. године.Црквени и школски живот развија се упоредо са стабилизацијом насеља. Матичне књиге почињу да се воде крајем XVIII века (према појединим наводима од 1796/1797), а школа је сигурно радила 1802. године. Нова црква је подигнута 1822. године благословом митрополита Стевана Стратимировића, посвећена Благовестима Пресвете Богородице, а комунална школа је сазидана 1861. године. Крњешевци су у саставу Војне границе били од 1767. до 1871. године, а након развојачења улазе у цивилну управу Земунског котара. По попису из 1866. године село има 121 кућу и 873 становника, а 1868. се наводи 704 житеља. Привреда је била претежно пољопривредна, али због ограничених ораница и поплава сточарство је имало наглашен значај, уз издавање пашњака у закуп као извор прихода. У XX веку становништво варира (нпр. 1910: 1.004, 1921: 952, 1931: 972), а село је у Другом светском рату претрпело страдања. Водовод је уведен 1989. године.
Литература:
Српска академија наука, Посебна издања, књ. CLVIII; Етнографски институт, књ. 1. Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7: историја насеља и становништва. Београд, 1950.
Географска енциклопедија насеља Србије, књ. IV (S–Š). Под руководством проф. др Србољуба Стаменковића. Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбаним системом Београда. Географски институт „Јован Цвијић“, САНУ, Београд, 2009.
https://www.poreklo.rs/2022/09/16/krnjesevci-1848-godine-odlomak-iz-rukopisa-krnjesevci-selo-u-sremu/https://www.poreklo.rs/2022/09/15/krnjesevci-1800-1843-godine-odlomak-iz-rukopisa-krnjesevci-selo-u-sremu/https://www.poreklo.rs/2022/09/14/krnjesevci-1792-1799-godine-odlomak-iz-rukopisa-krnjesevci-selo-u-sremu/https://www.poreklo.rs/2022/09/13/krnjesevci-1791-1792-godine-odlomak-iz-rukopisa-krnjesevci-selo-u-sremu/https://www.poreklo.rs/2022/09/12/krnjesevci-1777-1790-godine-odlomak-iz-rukopisa-krnjesevci-selo-u-sremu/https://www.poreklo.rs/2022/09/11/krnjesevci-1768-1772-godine-odlomak-iz-rukopisa-krnjesevci-selo-u-sremu/





















