Земун, изглед вароши, прва половина 20.века

   ЗЕМУН У ПРОШЛОСТИ 

Земун се у средњем веку помиње као утврђење и варош, забележен између 1114. и 1173. године. Средином 15. века био је у поседу деспота Ђурђа Бранковића. У XVII веку Земун се помиње као мала тврђавица са земљаним насипима и неколико кућа, али његов главни значај произилази из положаја на Сави и Дунаву. Био је важна тачка на путу ка Угарској и даље ка Грчкој и Србији, због чега су у њему постојала склоништа за путнике. Иако је крајем XVII века утврђење било разрушено, а околна села нестала, прометност и стратешка локација дугорочно су одредили његов развој у значајно погранично место. После ослобођења од Турака, 1734. године имао је око 82 дома, а већ 1736. године 114 породичних старешина. До 1749. број становника порастао је на 4559, међу којима се трговином и занатом бавило 190 породица. Средином 18. века у Земуну је било 446 домова, са 1900 православних, 600 католика, 76 Јевреја и око 100 Рома. Од 1774. до 1791. доселило се 99 породица из Србије и Власи, претежно у Горњу варош. Године 1791. било је 679 српских домова са 3190 душа. До 1810. број домова порастао је на 1020, претежно насељавањем породица из Србије, Влаха, и сељака са румског и илочког властелинства. Немци су се у Земун почели насељавати након 1716. године, када је посед купио гроф Шенборн. Већ 1736. било их је 34 породице, а након пада Београда 1739. још већи број прешао је у Земун. Године 1816. основали су свој засебан део – Франценстал. Фридрих Вилхелм фон Таубе немачки путописац забележио је 1776/7.године да је Земун (Semlin / Zemlin) велик трговачки град код ушћа Саве у Дунав, окренут више Дунаву. Утврђен једноструким палисадама; војна стража надзире границу према Београду. После 1739. нагло расте досељавањем католичких и грчких породица из Београда. Наводе се број кућа (у палисадама и ван њих), цркве (католичке и грчке), синагога, број становника и карантин (контумац). Земун се истиче као главно стовариште немачке и турске робе и важна трговачка тачка између Беча и Цариграда, уз строго контролисану пијацу између Земуна и Београда.  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Земун је велики комунитет на ушћу Саве у Дунав, преко пута Београда, и важна трговачка варош. Године 1739. мост који је повезивао Земун и Београд је срушен. Град је насељен римокатолицима, грчким православцима, акатолицима и Јеврејима, укупно око 4.470 становника. Има 943 куће, четири цркве и синагогу. Варош је окружена палисадом и позната је по развијеној трговини, занатима, пољопривреди и виноградарству. Земун је важан трговачки центар на средини пута између Беча и Цариграда, где се одржавају трговачке пијаце између београдских и земунских трговаца. Привреда се ослања и на пловидбу реком Савом, Дунавом, Купом и Дравом, којима долази роба из различитих крајева Европе и Турске. Земун нема тврђаву, већ је окружен оградом и зидом око карантинског центра – контумаца. Седам капија воде према Дунаву, Београду и оближњим местима. Ред чувају две чете пешадије и неколико хусара, који спречавају кријумчарење и упаде из Београда. Земун има два топа и магацин с муницијом. На оближњем брду налази се стара грађевина с четири куле, која би у рату могла бити коришћена као магацин или болница. Код Земуна се лови моруна – риба слична јесетри, чије месо је цењено, а од икре се прави кавијар. Познати потеси били су: Аласка, Мале ледине, Орачко поље, Црвенка, Ливаде, Камендин и Виногради, а делови града: Доњи и Горњи град, Гардош, Калварија, Тошин бунар и Баре.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

УГРИНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ 

   Угриновци су први пут забележени 1713. године, али су касније опустели и поново насељени средином 18. века. Већ 1756. имали су 80 домова, 1766. – 110, а 1774. године 135 домова. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Угриновци су у равници, са 139 кућа углавном од плетера, уредно поређаних у правој линији. Овде се налазе два официрска квартира, илирска црква од добре грађе и школа од чатме. Према попису из 1791. у месту је било 133 дома са 1359 становника, док је 1810. број нарастао на 142 дома и 1305 душа. Потеси су: Попадијин салаш, Бусије, Сакуле, Кик, Леје, Греда, Мали кут, Грмовац, Бацине, Катанска бара, Селиште, Ковачева бара, Пејино брдо, Свигањ, Усина бара, Енџа, На диреку, Утрина, Ливаде, Обчиште, Оролија, Вагањац, Крвајица, Ранкова бара, Плавшића бара, Ладовача, Рогозна и Бачића бара.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

Поздрав из Батајнице, 1914.

БАТАЈНИЦА У ПРОШЛОСТИ

 Батајница  је настала између 1715. и 1733. године и већ у извештају из 1733. описана је као имућно место са бројном стоком и добрим приносима. Године 1734. имала је 48 домова, а 1736. само 16 породичних старешина. До 1756. број домова износио је 20, али се за десет година утростручио – 1766. и имала је 59 домова, а 1774. године 73.  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Батајница има 156 кућа од набоја покривених трском и рогозином, све у добром стању, као и илирску цркву од добре грађе. Изван насеља је пространа ергела ограђена прошћем. Насељавање се наставило доласком породица из западних крајева и Србије, па је 1791. број порастао на 150 домова са 1183 становника.  Почетком 19. века развој се успорава, те је 1810. године забележено 157 домова и 1366 душа.Батајница је 1905. године имала 357 домова, од којих је 347 било српских.  Укупно становништво износило је 2255 душа . По вероисповести и народности, већину су чинили Срби православне вере – 2157, затим Немци 44, Мађари 34 и разни 20.У месту је постојала једна српска православна црква и једна комунална школа. Политичка општина налазила се у самом месту, док су кр. котарска област, котарски суд и котарски физикат били у Земуну. Црква је сазидана 1785. године у „обичном стилу“, у време владавине Јосифа II и митрополита Мојсија Путника. Постоји и српско православно гробље.  Матице венчаних и умрлих вођене су од 1777, а рођених од 1785. године. Комунална школа имала је једно здање сазидано 1881. године и школски врт. Називи за потеси су: Беглук, Клисина, Мале међе, Велике међе, Клин, Окопје, Бељарица и Велики брод. 

Литература:

Мата Косовац (за уредништво одговара), Српска православна митрополија карловачка, по  подацима из 1905, Сремски Карловци, 1910.

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.