Ђорђе Глумац

     Ђорђе витез Глумац (Georg Ritter von Glumac) (Стара Пазова, 17.4.1772 — ?) био је виши ратни комесар и референт генералне команде у Трансилванији. Отац му је био Стојан и мајка Цвета рођена Тркуља. Ђорђе је по завршетку школовања у Сремској Митровици 1.5.1788.године почео је да служи код Петроварадинског граничног пука као канцеларијски практикант. У том својству додељен је 1.7.1788.године Румској армијској војној болници где је 1.1.1789. постао коначар. По укидању ове болнице 1.3. 1791.године дошао је у 4. хусарски пук барона Vecsey као коначар а 1.10.1799.године постао је рачуновођа код Славонскохрватског пограничног хусарског пука. По расформирању овог пука додељен је 1.5.1802. године 2. комисијском пуку надвојводе Франца. За ратновојног комисарског официра унапређен је 21.9.1804.године, 21.9.1816. за ратног војног комесара, а 16.1.1829. године за вишег ратног комесара и референта код генералне команде у Трансилванији. Због парализовања десне стране био је принуђен да се пензионише 27.6.1837.године. Том приликом му је његово царско и краљевско апостолско величанство Фердинанд II за заслуге у разним категоријама и на основу 37 година службовања код војноратног комесариата, оставио плату од 2000 форинти и додељен му је мали крст Аустријског царског Леополдовог ордена, а према статутима благословио га произвести у ритерски ред аустријске државе.

Литература: 

Истраживао и текст написао Миливој Ковачевић истраживач историје Старе Пазове

Јан Блази

 Јан Блази (Стара Пазова, 10. 8. 1783 – Кулпин, 6. 9. 1836) био је учитељ. Отац му је био земљорадник-граничар.  Блази је основну словачку црквену школу завршио је у родном месту, а гимназијско образовање наставио у Банској Шћјавници и Мезоберењију, где је 1807. године успешно завршио школовање. Године 1808. долази у Нови Врбас, где ради као васпитач и учитељ. Већ наредне године подучава већи број ученика и тако настаје нека врста приватне школе, из које је касније настала нижа евангелистичка гимназија бачко-сремског сениората. Од 1812. године био је учитељ у Кулпину, где је подучавао ученике читању, писању, веронауци и другим основним предметима. Поред учитељског рада био је и помоћник свештеника петровачке евангелистичке цркве.Преминуо је у Кулпину током епидемије колере, после скоро четврт века просветитељског рада.

Извор: истраживао и текст написао проф. историје Јарослав Микловиц из Старе Пазове.

Андреј Чикош

Андреј Чикош (Војка, 31. 5. 1801 – Земун, ?)био је официр аустријске војске, мајор.  Његов отац Иван (1779-1834) био је први официр у Војки, имао је пет синова: Андреја, Владислава, Јеремију, Петра и Стефана. Андреј је у војну службу ступио је 23. маја 1816. као кадет у Првој романској граничарској пешадијској регименти бр. 16. Напредовао је у служби постао је: лајтнант 3. септембра 1830, оберлајтнант 19. јула 1836, ађутант регименте 1. априла 1841, капетан-лајтнант 16. августа 1843.године  и капетан 1. августа 1845. Учествовао је у ратовима 1848–1849. године у Ердељу. Због храбрости, одважности и разборитости и заслуга у борби против непријатеља одликован је војним крстом за заслуге са ратном декорацијом. Тај крст је приложио цркви у Војки као спомен да се прикује на свету олтарску икону Матере Божије. Дана 5. априла 1850. године именован од његовог величанства цара за прекобројног мајора (први штабски официр из Војке), а 1. јула 1850.године постављен у 2. Романску граничарску регименту, која је тада већ била преустројена у 50. линијску (редовну) пешадијску регименту. Пензионисан је 29. маја 1852. године, након чега је живео у Земуну. Био је дописни члан царско-краљевског геолошког друштва.

Извор:

БМСНС:РРазСр IV 100.1;

 

Евгеније Јовановић

 Евгеније Јовановић (Голубинци, 19.2.1802 – Карловац, 14. 9. 1854) био је епископ горњокарловачки, рођен као Јефтимије. Основну школу започео је у родном месту, наставио у немачкој школи у Старом Сланкамену, а гимназију и Богословију завршио је са одличним успехом у Сремским Карловцима. Био је постављен као учитељ у Сремским Карловцима, потом као професор латинске школе у Великом Бечкереку. Након тога посветио се студијама филозофије и права, те је 1828. године на Универзитету у Пешти промовисан за адвоката. Као правник службовао је у Вршцу и Сремским Карловцима. Замонашен је 1829. године и примљен у ред придворних монаха. Постављен је за професора Карловачке богословије, а као јерођакон обављао је дужност секретара митрополита Стефан Стратимировића. У чин презвитера рукоположен је 1833. године, произведен у протосинђела, а 1834. године постављен за архимандрита манастира Раковац. За администратора Горњокарловачке епархије именован је 1837, а за епископа је хиротонисан 10. септембра 1839. године. Током седамнаест година архипастирске службе оставио је дубок траг у животу епархије. Учествовао је у догађајима у време буне 1848. године  и био један од председника на Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Посебну пажњу посвећивао је образовању свештенства, унапређењу рада Богословије у Плашком и развоју српских народних школа. Био је веома образован, владао је више језика и успешно се бавио правном науком и лингвистиком. Објавио је „Почетке црквеног права“ и „Канонично право грчке неунијатске цркве“ као и расправу о црквеним судовима у Српској православној цркви у Аустрији (1841). У Бечу је 1851. године објавио „Граматику црквенословенског језика“. Као признат научник изабран је за дописног члана Друштва српске словесности у Београду. Сахрањен је на црквеноопштинском гробљу у Карловцу у гробници горњокарловачког епископа Лукијана Мушицког.

Литература:

 „Знамените личности Срема од I до XXI века“, Сремска Митровица, 2003;

Сава Вуковић, „Српски јерарси од XIX до XX века“, Крагујевац, 1996.

Владислав Стојадиновић (Чикош)

 Владислав Стојадиновић (Чикош) (Војка, код Старе Пазове, 17. 5. 1806 – Београд, 19. 2. 1844) био је књижевник, уредник новина, секретар Министарства просвете. Познат је био и под презименом Чикош, потиче из старе граничарске породице из Војке у Срему. Његов отац Јован Чикош био је заставник у Сланкамену и помиње се као официр Петроварадинске регименте, што указује на углед и војничку традицију породице. Владислава је основно и средње образовање стекао је у Сремским Карловцима (1817–1823), а затим је студирао филозофију у Сегедину и права у Еперијашу и Кежмарку (1828–1830). Рано се истакао као књижевник и сарадник Летописа Матице српске (1827–1833), где је објавио бројне оригиналне радове (18) и преводе (11). Као песника високо га је ценио Лукијан Мушицки, називајући га „Чикошу умни“, док је Вук Стефановић Караџић посредовао у објављивању његовог романа „Строимир и Љубисава“ (1833). Поред поезије и прозе, бавио се и позориштем као критичар, преводилац и драмски писац. На позив кнеза Милоша, 1834. године прелази у Кнежевину Србију, где започиње државну службу. Радио је као писар у Књажевој канцеларији и службеник Суда народног у Крагујевцу, а потом обављао више административних дужности. У служби је носио презиме Стојадиновић, које му је по налогу кнеза Милоша додељено. Секретар Исправитељства окружја Бањског постао је 3. 7. 1835, девет месеци после премештен је са истим звањем у срез алексиначки, а 21. 3. 1836. постао је секретар окр. београдског. Са овог места постављен је за секретара при Конзисторији Архидијецезе београдске (Духовног суда при Митрополији), актом кнеза Милоша од 3. 6. 1836. године писаног у Пожаревцу. Од 1837. до 1841. био је уредник Српских новина и коректор државне типографије. У том периоду покренуо је књижевни додатак новина и уредио календаре – Месецослове за 1839, 1840. и 1841. годину, окупивши око себе значајне писце тог времена. Иако вредан и посвећен, често је долазио у сукоб са цензуром и државним институцијама. Због материјалних тешкоћа и ниских прихода живео је у оскудици, што га је пратило до краја живота. На предлог Министарства просвете од 10. 2 1841.године, кнез Михаило га је у Крагујевцу, 8. 3. 1841. године, поставио за секретара „столоначалника“ при Попечитељству просвете, а 14. 5. 1841. је добио српско држављанство. Био је члан Друштва српске словесности од 1842. године. Кнез Александар Карађорђевића му је 14. 11. 1842. потврдио фунцију секретара. Владиславов рад вредновали су историчари књижевности Милорад Павић и Јован Деретић. Стојадиновић припада генерацији образованих Срба који су дошли у Кнежевину Србију са задатком да учествују у изградњи државних и културних институција и унапређењу националне културе у духу европских токова. Био је ожењен и имао је потомство. Последње године живота провео је болестан и у сиромаштву.

Дела:
Ода Лукијану Мушицком (1828), Ода Герасиму Зелићу (1828), Због љубави помиреније или Строимир и Љубисава (1833), Ода Милану и Михаилу Обреновићу (1838), Ода Александру Карађорђевићу (1842).

Литература:
Димитрије Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. : с једним погледом на ранији историјски развој финансијског уређења у Србији, књ. 1, Од доласка Срба на Балканско полуострво до 1842, 519-520, 532, 591,1897;
Димитрије Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842.. 2, Други устанак, финансирање и народни приходи до 1835, 1016, 1898; Дата Стериана, Књига о Стерији, Београд, 1956, 385 и 389; Анђелко Ердељанин, Војка, Ст. Пазова,80 -91, 1997; Чикош Владислава, Због љубови помиреније или Строимир и Љубисава, 1805-1844, 2008;

Извори: АСАНУК, КГ Матрикула кут. 1; AC, ЗМП 2199, 2323; АС, ПМС – П, 1841, III, 119; AC, МПС- 1843, VI, 527; AC, Мпс -П, 1843, VI, 571; AC, МПс -П1, 1844, II, 61; ИАБ ЗЦМК МКУ Саборне цркве, књ.17, 1841-45; Новине Србеске, 23. II 1844, бр. 16, 62;БМСНС:РРазСр IV 100.1;
Mилан Петровић, Летопис Матице српске тридесетих година XIX века, мај -јун 1950, 242 и 244;
Mладен Лесковац, Антологија старије српске поезије, Владислав Стојадиновић Чикош, Матица српска, 1953, 400;
Милорад Павловић, Антологије српског песништва, Београд, 1964;
Едмунд Хлеба и Живана Милисавац, Југословенских студенти на лицеју у Кежмарку 20-их година 20.века, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 16, св.1,1968, 26 -27,39;
Марко Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, Нови Сад, 1968;
Ристо Ковијанић, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Срби који су учили у Словачкој XVIII – XIX век, 19/ III 1971, 471-503 и 1, 1972,47-91;
Живан Милисавац, Зборник историје књижевности, књ. 9, Српска академија наука и уметности, Београд, 1974, 520, 492;
Т. Милитар, Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984,
Анђелко Ердељанин, Збрка око Чикоша, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 43/1/1995,121-130;
Сремске новине бр.1880, чланак, Златко Пашко, Неподесно презиме Чикош, 29. I 1997, 2;
Сремске новине бр.1881, чланак, Златко Пашко, Чикош и Стерија на истом задатку, 5. II 1997, 2;
Сремске новине бр. 1881, чланак, Анђелко Ердељанин, Чикош и Милош, 5. II 1997;
Сремске новине бр. 1884, чланак, Анђелко Ердељанин, Спорни Владислав, 26. II 1997;
Споменица историјског архива Срем 12, Станиша Војиновић, Владислава Чикош Стојадиновић (1806-1844), Сремска Митровица, 2013, 33-61;

Димитрије Oрељ 

Димитрије Oрељ (Белегиш, 22. 2. 1814 — Земун, 28. 5. 1901)  био је официр и саборски посланик. Основну школу похађао је у Старој Пазови и Голубинцима, а војну школу завршио у Митровици. Службовао је у Митровици (1831—1834) и по разним местима у Граници, као подофицир, а потом на пословима управног официра. За заступника Петроварадинске регименте у Хрватском сабору изабран је на скупштини у Митровици 27. маја 1848. У Хрватском сабору је на челу групе од двадесет девет граничарских представника поднео представку 6. јула, залажући се за реформе у Војној граници. Активно је учествовао у Српском народном покрету 1848—1849. Постао је члан Главног одбора Српске Војводине. Пошто је у току лета и јесени 1848. после одласка војске дошло до немира по Срему, делимично као израз социјалног незадовољства сељака, али и до појаве хајдучије, патријарх Рајачић ради успостављања реда произвео га је за народног капетана и именовао за комесара за јавни поредак и мир, са широким овлашћењима. Уз помоћ четрдесеторице војника, заједно са великим суцем Ј. Маринковићем и секретаром Народног правосуђа Ј. Живковићем, организовао је преки суд, те су немири угушени. У септембру је добио чин официра. Учествовао је у ратним дејствима, у бици у Каменици 21. децембра 1848. У сукобу између Ј. Стратимировића и патријарха био је на патријарховој страни. Након реорганизације ГО фебруара 1849. постао је члан Врховног суда. Учествовао је у раду комисије за израду устава Српске Војводине, коју је патријарх именовао фебруара 1849. После Буне био је на служби у разним местима Војне границе, на војним и цивилним пословима. Од 1860. био је магистратски саветник у земунском магистрату. Када је почело развојачење Границе и извршена промена управног система у Земуну,  постављен је 15. фебруара 1872. за великог бележника земунског варошког магистрата. У том својству залагао се за интересе Земуна у време спајања Хрватско-славонске војне границе са Хрватском и уређивања државноправних односа Хрватске према Угарској (1872—1874).

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Стефан Николајевић

 Стефан Николајевић (Сурдук, 20. 7. 1818 – Голубинци, 2. 1. 1887) био је свештеник, син свештеника Васе и Софије рођене Ковачевић. Основну школу завршио је у Сурдуку, немачку у Голубинцима, а гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Због изузетно лепог рукописа митрополит Станковић задржао га је у својој канцеларији. Године 1839. Стефан се оженио Персидом из Буђановаца, кћерком трговца Радована Михајловића. За ђакона га је 29. септембра 1842. године рукоположио бачки епископ Георгије Хранислав. У Голубинцима је остао упамћен као ревностан свештеник који је уредио матичне и друге црквене књиге, бринуо о црквеним стварима и неговао писменост. За тридесет година свештеничке службе одликован је 1872. године црвеним појасом и изабран за члана архидијецезне конзисторије. Његов портрет насликао је 1857. године сликар Новак Радонић; данас се чува у Народном музеју у Београду. Имао је три сина: Александра – првог доктора хирургије и акушерства, Васу – свештеника и црквеног писца и Светислава–Шишана привредника који је значајно допринео развоју Голубинаца у другој половини 19. века.

Литература:
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Сремска Митровица, 2006.

 

Лука Николић

 Лука Николић (Голубинци код Старе Пазове, 18. 10. 1818 — ?, 14. 10. 1893) био је трговац, велепоседник, добротвор и помагач Српскoг учитељског конвикта у Новом Саду, Матице српске, Српског народног позоришта, српских православних цркава у Земуну, Српске певачке земунске задруге, Фондације сиромашних ђака у Земунској реалци  и Земунског ватрогасног друштва. Са супругом Недом имао је ћерку Јелисавету.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Трифун Вујин

 Трифун Вујин (Војка, 1819 – Нови Сад, 22. 2. 1885) био је царски и краљевски капетан и добротвор. Отац му је био Нестор, старешине угледне граничарске задруге,а мајка Макрена. Још као дете показивао је склоност ка учењу, па га је отац послао у војничку школу у Сремској Митровици, где се истакао добрим успехом и примерним владањем. Године 1837. ступио је у службу као војник у Петроварадинској IX граничарској регименти. Војничку каријеру градио је постепено: 1838. постао је фрајтон, 1841. каплар, а као геометар радио је на катастарским премеравањима земље у бродској и немачко-банатској регименти. Године 1848. унапређен је у чин наредника, а исте године постаје и потпоручник II реда. Потом је напредовао у чиновима – потпоручник I реда (1849), поручник, а 1859. године капетан II реда.У служби Петроварадинске регименте остао је до 1865. године, када је премештен у Вараждинску Светођурђевску VI граничарску регименту и унапређен у капетана I реда. Године 1871. прелази у пешадијску регименту бр. 22. Као поручник управљао је компанијама у Купинову и Бешки, а касније као капетан у Шимановцима и Бановацима.Савременици су га памтили као праведног, непоткупљивог и савесног управитеља. Одликовао се скромношћу, честитошћу и великом штедљивошћу. У народу је био веома омиљен, па су га многи звали „стрицем“, што сведочи о поштовању које је уживао.Иако није имао велику плату, умереним животом и дугогодишњом штедњом успео је да уштеди значајну суму новца. Своју оданост српском народу показао је и завештањем: цркви у Војки оставио је 500 форинти, Српском народном позоришту 100 форинти, а фонду Српске велике гимназије у Новом Саду чак 5.000 форинти. У тестаменту је написао: „Надам се да ће овим мојим примером и друге будне родољубе српске побудити да и они тако чине, да се наши постојећи просветни заводи осигурају.“ Године 1872. добио је дужи допуст, а 1873. стављен је у стање мира. Последње године живота провео је у Новом Саду. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду, међу истакнутим политичким, културним и јавним личностима свога времена.

Напомена: Биографија је забележена на основу истраживања Стевана Кораћа из Војке.

Ђорђе – Ђура Лемајић

 Ђорђе племенити Лемајић (Голубинци, 19.4. 1826 – Будимпешта, 17.11. 1906) потиче из граничарске породице и био је аустријски фелдмаршал-лајтнант. Војну академију завршио је у Винер Нојштату код Беча, након чега започиње успешну војничку каријеру у аустријској војсци. Са чином поручника 1846. године службовао је у Петроварадину, а потом и у другим већим гарнизонима Петроварадинске пуковније. Током 1848. године био је у чину натпоручника, наредне године унапређен је у капетана, 1863. постао је мајор у 76. пешадијској пуковнији, 1869. године пуковник, а 1871. постављен је за заповедника 16. вараждинске резервне пуковније. Две године касније добио је чин пуковника. Године 1875. именован је за заповедника 11. пешадијске бригаде у чину генерал-мајора. У пензију је отишао 1883. године са чином фелдмаршал-лајтнанта. Током револуционарних збивања 1848. године учествовао је у рату против Италијана, истичући се у биткама код Палманове, Тревизе и Вићенце. Године 1849. налазио се у аустријским јединицама које су се бориле против мађарских снага у бици код Малог Иђоша и током опсаде Петроварадина (15. јул – 7. септембар 1849). Учествовао је и у аустријском походу на Босну и Херцеговину, у борбама код Какња, Колотића, Високог, Мокрог и приликом заузимања Сарајева. За војничке заслуге одликован је Витешким крстом Леополдовог ордена и добио је племићку титулу са предикатом витез фон Пасан-Брдо. Успоставио је сродничке везе са угледним војвођанским породицама, а његови потомци су током 20. века били истакнуте личности у различитим стручним областима и друштвеном животу.

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Коста Руварац

 Коста Руварац (Стари Бановци, 1837– Пешта, 1864) био је књижевник, књижевник историчар и критичар. Био је син свештеника Василија Руварца. Школовао се у Старим Бановцима, Новим Карловцима, Сланкамену и Сремским Карловцима, а матурирао у Будиму. Као стипендиста митрополита Стратимировића студирао је у Пешти права, књижевност и естетику, као питомац Текелијанума. Био је један од најистакнутијих представника српске омладине у Пешти и идеолог романтичарског покрета. Са Глигоријем Гершићем 1861. године основао је „Преодницу“, дружину српских ђака у Пешти. Најзначајније дело му је приповетка „Карловачки ђак“ (1862), а у филологији се истакао расправом „О слову јат“. Писао је књижевне, филолошке и етнографске радове, преводио са немачког и залагао се за развој српске књижевне критике засноване на мери и естетским принципима. Значајно је допринео развоју српског позоришта, учествујући у оснивању „Драговољачког позоришног друштва у Будиму“ 1861. године, са циљем да се пропагира идеја о српском театру и да се приходом помогне оснивање будућег националног позоришта. Превео је седам драма. Својим ставовима био је претеча модернијих критичких токова, па и идеја које ће касније заступати Светозар Марковић. Болешљив и материјално скромног стања током студија, Коста Руварац је преминуо изненада, веома млад, 1864. године, у 27. години живота. Сахрањен је у Пешти. Његова сабрана дела објављена су 1866. и 1869. године, а Лаза Костић му је посветио песму „Спомен на Руварца“, за коју је Милош Црњански тврдио да је једна од најбољих песама 19. века у европској књижевности.

Литература:

„Знамените личности Срема од I до XXI века“, Сремска Митровица, 2003.

„Политикин забавник“, бр. 3320, „Србија по браћи Руварац“, Београд, 2015.

Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.

Василије Николајевић

 Василије (Васа) Николајевић (Сурдук, 19.1. 1842 — Ириг, 25.4. 1923) био је српски православни свештеник, протојереј-ставрофор, црквени писац и преводилац. Био је син свештеника Стефана Николајевића, а  детињство је провео код деде Василија који је такође био свештеник. Основну школу завршио је у Голубинцима са одличним успехом, а 1853–1854. похађао је тзв. Ober­schule у Митровици. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1862. године као „превосходни први“. Исте године уписао је Богословију у Карловцима, коју је завршио 1865. са одличним успехом. Током школовања био је црквени појац, учитељ пјенија у Гимназији и уживао велико поверење патријарха Самуила Маширевића. Године 1866. оженио се Маријом, кћерком трговца Јевте и Јелисавете Остојић. Због младих година добио је посебно царско одобрење (venia aetatis), а 13. априла 1867. рукоположен је за презвитера и постављен за капелана свога оца у Голубинцима, где је служио до 1877. године. Ту је започео интензиван књижевни рад, објављујући беседе и чланке у бројним црквеним и духовним часописима (Пастир, Сион, Православље, Духовна беседа, Хришћански весник, Весник Српске цркве и др.). Преводио је са руског језика богослужбена дела. Уочивши недостатак практичних свештеничких књига, саставио је и објавио више капиталних дела из области богослужења и пастирске праксе. Његова најзначајнија дела су: „Дополнинтелни требник“(1887), „Велики типик“(1892),  „Апостол“(1901) и „Практични свештеник“ (1907. и 1910.), која су доживела више издања и била широко коришћена у Српској православној цркви. Велики типик је 1905. године прештампан у 3.000 примерака у Карловцима. Писао је и објављивао Српски свештенички календар од 1908-1910. Године 1877. изабран је за пароха Николајевске цркве у Иригу, где је одмах приступио обнови храма и парохијског живота. У Иригу је развио изузетно широку друштвену делатност: био је председник и члан црквене општине, члан Конзисторије, жупанијски скупштинар, оснивач првог новчаног завода (задруге за штедњу), као и оснивач и управитељ Погребног друштва. Покренуо је и школски фонд у Голубинцима, познат као Светосавски фонд црквеног певачког друштва. За свој рад одликован је црвеним појасом (1889), протојерејским чином (1893), набедреником (1917) и напрсним крстом (1921), у знак признања за више од пола века свештеничке службе и изузетан допринос црквеној књижевности и пастирској пракси. Регент Александар Карађорђевић одликовао је проту Василија 1921. године Орденом Св. Саве IV степена. Са супругом Маријом имао је шесторо деце. Последње године живота провео је у Иригу, где је и сахрањен на Светониколајевском гробљу 1923.године.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Извор: РОМС инв. бр. М 9983, CXLIV-23

Димитрије Руварац

 Димитрије Руварац (Стари Бановци, 25. 10. 1842 — Сремски Карловци. 16. 12.1931) био је православни свештеник и историчар. Отац му је био свештеник Василије Руварац, а мајка Јулијана Шевић родом из Осијека. Димитрије је основну школу завршио је у Новим Карловцима, немачку школу у Карловцима, а гимназију и Богословију у Сремским Карловцима. Кратко време радио је као учитељ у Земуну и Крушедолу, а 1870. године рукоположен је за пароха у Земуну, где је 1889. покренуо лист „Ново време“. Још као богослов започео је публицистички рад, сарађујући у бројним листовима и часописима које је често и сам уређивао и издавао. Објавио је као посебне књиге преко 100 радова, а његова библиографија обухвата више од 1.100 јединица – полемика, политичких расправа, историјских студија и објављене историјске грађе, што га сврстава међу најплодније српске публицисте свога времена. Године 1893. постао је прота, а 1899. постављен је за управника манастирске штампарије у Сремским Карловцима и библиотекара Патријаршијске библиотеке. Дужност управника обављао је до 1907. године, док је службу библиотекара задржао и након тога. Уређивао је часопис „Српски Сион“ у периоду 1903–1914, а од 1911. до 1914. и „Архив за историју Српске православне карловачке митрополије“. Био је дописник Академије друштвених наука (1906). Припадао је критичком правцу у српској историографији, који је утемељио његов брат, историчар Иларион Руварац. Посебно се истакао у проучавању црквених архива и историје Карловачке митрополије. Писао је о фрушкогорским манастирима, као и о митрополитима Павлу Ненадовићу, Вићентију Јовановићу, Мојсију Петровићу и Стефану Стратимировићу. Значајан рад посветио је животу и делу великог српског историчара Јована Рајића (1902). Најважнија дела су му: „Постанак и развитак српске црквенонародне автономије“ (1899), „Српска митрополија Карловачка око половине XVIII века“ (1902), „Опис српских фрушкогорских манастира 1753. г.“ (1903), „Историја Патријаршијске библиотеке“ (1919) и „Нацрт живота и кратак списак књижевних радова митрополита Стратимировића“ (1921). Саставио је и личну монографију (1912), као и „Продужeње моје библиографије“ (1923). Био је члан и почасни члан више научних и културних друштава. Академик Дејан Медаковић истакао је да се Димитрије Руварац није истицао спекулативном комбинацијом, већ поузданим и истрајним ослањањем на архивску грађу и документарне чињенице. Живео је скромно и повучено у Сремским Карловцима. Извршио је самоубиство у осамдесет деветој години живота.

Литература:

„Знамените личности Срема од I до XXI века“, Сремска Митровица, 2003;

„Политикин забавник“, бр. 3320, „Србија по браћи Руварац“, Београд, 2015;

www.sanu.ac.rs. 

https://sn.rs/o96qq

Александар Николајевић

 Александар Николајевић (Голубинци,24.8.1845 – 28.4.1924) био је доктор хирургије и акушерства. Син је свештеника Стефана Николајевића и мајке Персиде. Потиче из угледне породице која је оставила значајан траг у друштвеном и културном животу Голубинаца у другој половини 19. века. Студије медицине завршио је у Бечу, где је 1871. године стекао докторат медицинских наука из хирургије и акушерства, чиме је постао први доктор медицине пореклом из Голубинаца. Тамо је упознао Јелку- Јелисавету Кохаут , по пореклу Чехињу, са којом ступа у брак. Имали су: шесторо деце: Светислава, Персиду, Олгу, Ирину, Александра и Љубицу.Своју лекарску службу започео је 1872. године у Голубинцима као општински лекар. Убрзо се пријавио на конкурс за место физика у Сремским Карловцима, користећи име Бранко, српску варијанту имена Александар. Пошто није примљен, 1873. године одлази у Жупанијску болницу у Бјеловару, а потом преузима војни стационар у Новој Градишки. После укидања Војне границе стационар је претворен у болницу, чији је постао први директор. У свом раду стекао је значајну професионалну афирмацију. Године 1874. био је један од оснивача Хрватског лијечничког збора, а 1898. године постао је и члан његовог одбора. Од 1894.године именован за кр. котарског лекара, и на тој дужности остао до пензионисања. Био је одличан дијагностичар. У примени медицинске науке имао је своје специфичнo становиште, налазећи велику подршку у самој природи и у отпорности организма, те је заступао мишљење да ту отпорност треба јачати добром исхраном, уредним и мирним животом. Сматрао је да сваки део тела, уколико се не ради о патологији, има одређену функцију и због тога је био противан хирушким интервенцијама, уколико нису биле неопходне. Поред одличног познавања мађарског и немачког језика, добро је знао и латински и грчки језик. Био је свестрана личност, са енциклопедијским знањем, интересовао се за политику, културу и техничка достигнућа. Нарочито је волео да путује, па је у оно време путовао не само по Аустроугарској већ и по Италији, Швајцарској, Немачкој, Француској, Грчкој итд. На својим честим путовањима стекао је велики круг пријатеља и познаника. Тако је био у пријатељским односима са многим водећим политичким људима у Загребу и Београду. Преко рођаке Персиде Николајевић био је у присним односима са Петром I Карађорђевићем са којим се састајао у Швајцарској, а 1903.године када је Петар дошао за краља Србије у Београд. Један од многих његових пријатеља био је познати сликар Клеменс Црнчевић, који је израдио портрете родитеља др Александра и то Стефана и мајке Персиде, затим његов и његове супруге Јелисавете као и њиховог најстаријег сина др Светислава. Александар је учествовао и на Првом конгресу српских лекара и природњака одржаном у Београду од 5. до 7. септембра 1904. године, заједно са сином др Светиславом, дворским лекаром краља Петра I Карађорђевића. У свом обраћању тада је најавио оснивање Универзитета у Београду, који је основан већ наредне године, 1905. Др Александар Николајевић био је носилац ордена Светог Саве II степена, који му је предао Краљ Петар I.Због својих веза са двором у Београду, био је покренут поступак за хапшење др Александра у време Сарајевског атентата 1914.године.

Литература:

Др Риста Јеремић, Прилози за Биографски речник Срба лекара Војвођана, 1756-1940, Нови Сад, 1952, 97.

Проф. Др сц. Бисерка Белицза, Проф. др. сц. Дубравко Орлић, Хрватски лијечнички збор, председници од 1874. до 2004, Загреб, 2004,

Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, 2006.

Извор:

https://www.bolnicang.hr/o-bolnici/povijest-novogradiske-bolnice/
Душан Николајевић, Генеологија породице Николајевић, рукопис. 3, Акт те болнице бр. 5609, 29.9.1873.

Емилијан Младеновић, Генеологија породице Николајевић (на основу записа др Александра Николајевића), 1979. године.  

 Јулије Адамовић

 Јулије Адамовић (Голубинци, 8. 7. 1857 – Загреб, 9. 1. 1940) био је лингвиста, педагог и наставник француској језика. Основну школу и гимназију завршио је у Сремским Карловцима, студије класичне филологије похађао је у Загребу и Бечу, усавршавао се у Паризу, а докторирао у Грацу. Педагошку службу започео је у гимназијама у Петрињи, Госпићу и Загребу. Од 1890. до 1927. године био је први лектор француског језика на Филозофском факултету у Загребу. Оснивач је и први председник удружења „Cercle français“ (1921), које је допринело ширењу француског језика и културе. У научном раду у почетку се бавио класичном и словенском филологијом, али се касније у потпуности посветио француском језику и књижевности. Аутор је низа значајних дела, међу којима се издвајају: „Платон. Увог у Платонова дјела“ (1887), „Пјеснички правци у првој половини 19.вијека“ (са М. Шрепелом, 1891), „ Како треба учити туђе језике или реформе језичке обуке“ (1892), „ Француска драма од њезина почетка до најновијег времена“ (1896) и „ Француско-хрватски рјечник“ (1901). Посебно се истакао као аутор школских приручника. Објавио је већи број приручника за средње школе, међу којима су: „Француска почетница за средње школе на темељу зорне обуке“(1894), „Француска граматика за више разреде средњих школа“(1894), „Француска почетница за трећи разред реалних гимназија“(1894), као и низ других уџбеника, од којих су неки доживели више издања.

Литература:

„Знамените личности Срема од I до XXI века“, Сремска Митровица, 2003

Извор фотографија:https://sn.rs/lh7m0

Дамјан Прерадовић

  Дамјан Прерадовић (Стари Бановци, 7. 8. 1857 – Голубинци, 28. 3. 1929) био је свештеник, књижевник и јавни радник. Потиче из породице Александра и Дамјанке Прерадовић. Основну школу завршио је у Старим Бановцима, други и трећи разред немачке школе у Новој Пазови, а гимназију и богословију у Сремским Карловцима, где је гимназију завршио 1877. године. Још као ученик богословије почео је да се бави књижевношћу. Своје песме објављивао је у часопису „Јавор“, потписујући се као Д. Прерадовић-Бурђенац. Надимак „Бурђенац“ потиче од посрбљеног назива за становника Бановаца, изведеног из латинског имена места Burgenae. Рукоположен је 7. октобра 1882. године. Као млад капелан бележио је и сакупљао народне приповетке по Срему, које је објављивао у „Летопису Матице српске“ 1884. године. Године 1888. изабран је за пароха у Голубинцима, где је остао до краја живота и оставио значајан траг у културном и друштвеном животу места. Био је један од оснивача Голубиначке штедионице, а 1889. године, уз помоћ мештана, подигао је капелу Светог Николаја на Водици у Голубинцима. Исте године учествовао је и у оснивању „Господарске подружнице“ за старопазовачки котар са седиштем у Голубинцима. Члан Матице српске постао је 1892. године, а већ 1893. учествовао је у оснивању прве читаонице у Голубинцима. На листи Српске самосталне странке 1892. године изабран је за скупштинара Сремске жупаније у Вуковару. Исте деценије путовао је у Дубровник на откривање споменика Ивану Франу Гундулићу поводом четиристоте годишњице његовог рођења, о чему је касније објавио путопис у Загребу. Своје радове објављивао је у „Летопису Матице српске“, међу којима су текст „Неколико речи којих нема у Вуковом речнику“ (1895) и приповетка „Оче, твој сам“ (1897). Приликом рестаурације иконостаса у Голубинцима 1899. године, сликар Стеван Алексић израдио је и портрет попа Дамјана. На заседању Сремске жупаније у Вуковару 1900. године прихваћен је његов предлог да се изгради камени пут од железничке станице у Голубинцима до Старих Бановаца. Током Првог светског рата био је интерниран, најпре у Ходмезовашархељу у Мађарској, а потом у Копривници. У Голубинце се вратио 17. јула 1917. године, нарушеног здравља. После тридесет осам година свештеничке службе, 1920. године одликован је Црвеним појасом, указом епископа бачког Георгија и администратора Карловачке митрополије. За свој друштвени рад одликован је и Орденом Светог Саве IV и V реда. Био је активан покретач културног и привредног живота у Голубинцима, оснивач више друштава и удружења и заговорник напретка селa.

Литература:
Дамјан Прерадовић, Српске народне приповетке, сакупио их по Срему, Стара Пазова, 1998 (репринт).
Ратко Рацковић, Помени и трајања 2, Завод за заштиту споменика културе, Сремска Митровица, 2007.

Никола Вујић 

 Никола Вујић (Стара Пазова,1865  – Сремска Митровица, 1916 ) био је доктор медицине, хирург. Медицински факултет завршио је у Бечу 1891. године, а професор хирургије био му је чувени Теодор Билрот, који је предавао у Другој бечкој медицинској школи. Никола је био доктор целокупне медицине, али је посебно интересовање показивао за абдоменалну хирургију, те се с правом сматра родоначелником митровачке хирургије. Први је у Срему изводио веће хируршке захвате на абдомену и уводио најновије оперативне методе које су се тек појавиле у водећим европским хируршким школама. На Хируршком одељењу Митровачке жупанијске болнице, коју је основао и био њен шеф, а касније и управник читаве болнице, увео је потпуну преоперативну асепсу и применио најсавременије методе анестезије — лумбалну и локалну (1895). Своја практична искуства објављивао је у стручним часописима, највише у Лијечничком вјеснику. Описао је бројне случајеве са свог хируршког одељења: повреде црева, операције фистуле ректума, операције крајника и везиковагиналних фистула, ампутацију дојке због карцинома, компликован случај фиброма мезентеријума у трудноћи, ресекцију семењака код хипертрофије простате и друге. По броју и врстама хируршких интервенција митровачка болница се у то време убрајала међу врхунске установе те врсте у јужним крајевима Монархије. Др Вујић је био веома заслужан и за развој рендгенологије у Срему. Већ 1899. године, само четири године након открића рендгенских зрака, за потребе болнице донео је у Митровицу рендген апарат, којим се лично служио у дијагностичке сврхе. Преминуо је изненада 1916. године, вероватно од сепсе као последице инфекције приликом операције, мада постоји и мишљење да је страдао од последица опекотина задобијених у раду са рендген апаратом. Сахрањен је у Сремској Митровици.

Литература:

Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Људмила Хурбан 

 Људмила Хурбан (Стара Пазова, 8. 6. 1878,  – Стара Пазова, 19. 10. 1969, ) била је књижевница, публицисткиња, глумица и парохијска службеница. Рођена је у угледној словачкој свештеничкој и интелектуалној породици. Њен отац био је старопазовачки свештеник Владимир Хурбан (1850–1914), син писца и револуционара Јозефа Милослава Хурбана (1817–1888). Мајка, Аугуста Хурбан, рођена Штур (1858–1940), била је кћерка Јана Штура (1827–1905), рођеног брата Људовита Штура, кодификатора словачког књижевног језика. Њен брат, Владимир Хурбан ВХВ (1884–1950), био је познати словачки драматург. Људмила је основну школу завршила је у Старој Пазови (1885–1889), потом словачку школу код учитеља Мартина Копчика, а пети и шести разред хрватске школе код учитељице Љубице Павићевић. Родитељи су је потом приватно подучавали како би положила пријемни испит за осмогодишњи девојачки лицеј у Загребу. На лицеју се школовала две године, али је због финансијских потешкоћа морала да прекине школовање. Током боравка у Загребу становала је у немачком евангеличком парохијском дому, где је усавршила немачки и француски језик. Верила се 16. јуна 1898. године за Федора Ормиса, евангелистичког свештеника у Бингули, али је веридбу раскинула и није се удавала. Након смрти родитеља водила је домаћинство свога брата, свештеника Владимира Хурбана ВХВ, и пуних тридесет година водила матичне књиге у парохијској канцеларији. После братове смрти остала је да живи у парохијском дому словачке евангеличке цркве, где ју је свештеник Владимир Вереш прихватио као члана породице. Од 1915. до 1957. године објавила је 32 књижевна и публицистичка текста у новинама и часописима у Аустроугарској монархији, Краљевини Југославији и Чехословачкој. Писала је за „Народне новине“, „Народно јединство“, „Зорничку“, словачки лист „Живена“, као и за црквене и календарске публикације Словака у Југославији. Користила је псеудониме: Ђурко Д., Анеж, Пазован, Ђ. Пазовски и друге. На српском језику објавила је бајку „Дечаци и птице“. У периоду од 1903. до 1925. године активно је учествовала у аматерским позоришним представама у Старој Пазови, а од 1903. до 1933. писала је позоришну хронику старопазовачких аматера. Драматизовала је приповетку Мартина Кукучина „Rysava jalovica“ („Шаруља“). Аутор је две једночинке — „Na letnom byte“ и „Сто“, осам басни и седам кратких прича. Одржала је бројна предавања о књижевности и правима жена (1913–1919) у Словачкој народној читаоници и у Централном удружењу чехословачких жена у Краљевини СХС, чија је председница била од 1921. до 1924. године. Била је једна од оснивача Словачког музејског удружења и уврштена је у Драмску енциклопедију Словачке.

Литература:

Приредили Михал Филип и Вићазослав Хронјец, Људмила Хурбан, Хроника позоришног аматеризма у Старој Пазови и остало, Стара Пазова, 1993. 

Катарина Вереш, Стара Пазова и свештеници, Стара Пазова, 2005.

Владимир Конштантин Хурбан

 Владимир Конштантин Хурбан ВХВ (Стара Пазова, 4. 4. 1884,  – Стара Пазова, 28. 9. 1950) био је евангелички свештеник, књижевник, глумац, редитељ. Био је друго дете старопазовачког евангеличког свештеника Владимира Хурбана (1850–1914) и Аугусте, рођене Штур. Народну школу завршио је у Старој Пазови (1890–1894), нижу гимназију у Сремској Митровици (1894–1898), вишу у Винковцима (1898–1899), а након паузе због болести школовање наставља у Загребу (1900–1903). Теологију је студирао у Бечу (1903–1906) и Братислави (1906–1907), где је написао и своје прво дело Бадње вече. Од 1908. године био је капелан и катихета у Старој Пазови, а 1914. наследио је очеву парохију и на тој дужности остао до 1950. године. Љубав према уметности наследио је од оца, а још као дете издавао је лист Мравец. У раду аматерске драмске дружине, основане 1903. године у Старој Пазови, учествовао је као глумац и редитељ. Књижевни рад започео је једночинкама „Кад захлади“ (1905) и „Посрећило се!“ (1907), које је под псеудонимом ВХВ објавио у часописима. Иако први радови нису имали већи уметнички одјек, драме настале од 1920. године постају окосница репертоара словачких аматерских позоришта. Тематски су везане за „доњоземски амбијент“, односно живот Словака у Војводини. Најпознатије драме су Сметови (1922) и Земља (1931). Написао је збирку приповедака Пазовачко штиво (1932), али је његов главни књижевни израз била драма: написао је око 70 драмских радова — психолошке драме (Локот шкрипи), комедије (Лепа, нова, осликана колевка, Зар не познајете мог синовца?, Квинтација), историјске драме (Тренчанска Матуш, Рестаурација, Милица Николић) и друга дела. Аутор је и либрета за оперете и опере, као и радио-драма и сценарија. У експерименталним делима Homo sapiens и S.O.S. наговестио је нове токове позоришног израза.Поред књижевног рада, био је значајна друштвена личност. Године 1918, са професором Звонимиром Ткалцем, оснива прву Реалну гимназију. Као свештеник и интелектуалац залагао се за привредни и културни препород Старе Пазове, сарађивао са православним свештеницима Симеоном и Милојем Араницким, учествовао у стварању услова за здравствену заштиту и рад Црвеног крста. Био је директор Словачке банке (1928–1933) и иницијатор изградње Словачког народног дома 1928. године. За допринос књижевности и уметности у Краљевини Југославији, краљ Петар II Карађорђевић одликовао га је 11. октобра 1940. године Орденом Светог Саве V степена. Последње године живота обележене су болешћу (дијабетесом) и тешким околностима након рата.Сахрањен у породичној гробници на старопазовачком гробљу.

 

Литература:

Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Катарина Вереш, Стара Пазова и свештеници, Стара Пазова, 2005.

Катарина Вереш, Улице Старе Пазове, Стара Пазова, 2009.

Коста Петровић

 Коста Петровић (Нови Бановци, 14. 6. 1884 – Сремски Карловци, 3. 9. 1969) био је професор, историчар и музејски радник. Отац Петар био је трговац, месни судија и општински одборник, а мајка Јулијана Романович, била је образована жена, говорила грчки и немачки језик. Коста је основну школу завршио је у Новим Бановцима, након чега се припремао за гимназију у Новом Саду. Међутим, после смрти оца Петра 1895. године, породица је због тешких материјалних прилика продала имање. Њихову кућу откупила је општина за стан бележника, па се породица Петровић преселила у Сремске Карловце, где је Коста наставио школовање. Студије природних наука похађао је од 1903. до 1907. године у Загребу и Бечу. Од 1908. године радио је као професор Карловачке гимназије. Током Првог светског рата био је интерниран у логорима, а након слома Аустроугарске учествовао је у оснивању болнице за прихват српских војника који су се враћали из заробљеништва. Као професор гимназије радио је до 1931. године, када је због болести пензионисан, али је наставио да се бави научним радом. Током Другог светског рата спасао је Митрополијско-патријаршијски архив од уништења од стране окупатора. После рата, на основу обимне архивске грађе коју је прикупљао, учествовао је у оснивању Градског музеја у Сремским Карловцима 1946. године, којим је више година управљао. Од 1946. до 1960. године био је управник Архива у Сремским Карловцима. Под његовим руководством у јединствену установу обједињени су Митрополијско-патријаршијски архив, Архив Карловачке гимназије и архив Магистрата, под управом Српске академије наука и уметности. Први стручни рад објавио је на почетку професорске каријере под насловом „О микроорганизмима“ (1910). Поред радова из области природних наука, објавио је и бројне студије из историје, посебно о прошлости Сремских Карловаца. Његова библиографија обухвата 57 радова. У рукопису је оставио обимно и документовано дело „Историја Сремских Карловаца“, које је довршила његова супруга Теодора Петровић, професор Карловачке гимназије, историчар књижевности и аутор више студија и расправа. Написао је и мемоарско дело „Успомене“, у којем је описао детињство проведено у Новим Бановцима, као и „Белешке“ о свом претку Јанку Панаоти, пореклом из северне Грчке, из цинцарске трговачке вароши Влахо-Клисуре. По доласку у Сремску Митровицу 1788. године, Јанко Панаота узео је презиме Петровић, док је његов брат узео презиме Јанковић. Костин прадеда Јанко био је један од значајних снабдевача храном устаника под Карађорђем и велики ктитор старопазовачке православне цркве. Коста Петровић посветио је велики део свог научног рада истраживању прошлости Срема и Сремских Карловаца, као и историји Карловачке гимназије. Био је члан Историјског друштва у Новом Саду, члан Научног одељења Матице српске и спољни сарадник Историјског института Српске академије наука и уметности. Поводом педесетогодишњице научног и просветног рада додељена му је награда Савета за просвету Народног одбора среза Нови Сад 1960. године.

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.
Милка Мијаловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Миливој Ковачевић, Пазовачке породице, Стара Пазова, 2016.

Ангелина Николић Бараћ

  Ангелина Николић Бараћ (Стара Пазова, 28. 12. 1888 – Земун, 16. 6. 1966) била је добротворка и песникиња. Рођена је у угледној породици Николић у Старој Пазови. Отац Коста Николић био је судија и адвокат пореклом из Попинаца, а мајка Милева, рођена Николајевић. Ангелина је имала три брата – Ђорђа, Богдана и Васу. Према њеном дневничком запису од 23. октобра 1914. године, отац и браћа били су ухапшени под оптужбом да су се бавили шпијунажом. Отац је убрзо пуштен кући, али су браћа Ђорђе и Богдан стрељани, док је најмлађи Васа осуђен на робију. Иако је касније пуштен из затвора, 1917. године је преминуо од последица заточеништва. Сломљен губитком синова,  отац је недуго потом преминуо. Ангелина је приватно стекла опште и музичко образовање, које је даље усавршавала у кругу угледних очевих пријатеља окупљених око „Бранковог кола“. Са породицом је живела у Пакрацу, Сремским Карловцима и Старој Пазови. За Јована Бараћа (рођен 1878.године у Тржићу у Лици) лекара из Старе Пазове удала се 1911. године. У Земун се са породицом преселила 1919. и тамо је остала до краја живота. Била је дугогодишња чланица одбора и потпредседница Добротворне задруге Српкиња Земункиња, као и чланица одбора Заједнице дома и школе. У Земуну је организовала бројне добротворне приредбе и више година припремала програме школских забава. Као делегат учествовала је на конгресима Југословенског женског савеза, на којима је излагала своје реферате. Поезију је објављивала у часописима Жена (1921) и Подмладак Југословенског црвеног крста (1954). У рукопису су јој остала дела: О васпитању деце, Лутања по рају, Постанак света, Пакао и друга. Компоновала је и Оче наш за хор, као и неколико соло песама на сопствене текстове. Имала је четворо деце: ћерке Олгу, удату Срдановић, књижевницу и научницу, Веру рођену 1916.године, професорку клавира, Бранку, и сина Стевана, економисту и експерта Уједињених нација. 

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018. 

Др Олга Срдановић – Бараћ, Путовање по Србији ђака Војвођана 1909, Годишњак града Београда, Књ. 17-1970.

https://actahistorica.com/-Др Олга Срданови, Смртност у Србији од туберкулозе ратне деценије 1908-1919, према реферату др Јована Браћа са Скупштине југословенских лекара у Загребу 1920. године.

 Душан Поповић

 Душан Ј. Поповић (Сурдук, 28. 3. 1894 – Белегиш, 28. 4. 1965) био је историчар, универзитетски професор и један од утемељивача социолошког приступа у српској историографији. У науци се сматра првим социологом у Србији. Након завршене Карловачке гимназије студирао је историју на Филозофском факултету у Загребу и Бечу, где је докторирао 1919. године. Исте године постављен је за професора у Трговачкој академији у Новом Саду. У жељи за даљим научним усавршавањем боравио је 1920/21. године у Паризу, Бриселу и Лондону, где се посебно посветио изучавању социологије. На Филозофском факултету у Београду, на Катедри историјских наука, прошао је сва универзитетска звања – од асистента (1921), доцента (1926), ванредног професора (1930) до редовног професора (1935–1941). Као доцент изабран је са задатком да предаје историју Срба на социолошкој основи, чиме је увео предавања из историјске социологије и настојао да историјске процесе тумачи у ширем друштвеном и културном контексту. Уређивао је „Гласник историјског друштва“ у Новом Саду од 1928. до 1940. године. Аутор је низа значајних дела из политичке, друштвене и културне историје Срба, међу којима се издвајају: „Војводина“ (1925), „О Цинцарима“ (1927), „О хајдуцима“ (1–II, 1930–1931), „Србија и Београд: од пожаревачког до београдског мира 1718–1739“ (1950), „Срби у Будиму од 1680 до 1740“ (1952), „Велика сеоба Срба 1690: Срби сељаци и племићи“ (1954) и тротомно дело „Срби у Војводини“ (1957–1963). У својим радовима посебно је обрађивао историју Срба у Хабзбуршкој монархији, као и друштвене структуре и културне токове 18. и 19. века. После Другог светског рата 1945. године нове власти су га оцениле као неподобног за рад са универзитетском омладином, те се повукао у Белегиш, где је наставио научни рад до краја живота. Према оцени историчара Славка Гавриловића, Душан Ј. Поповић припада првом реду српских историчара у првој половини 20. века.

Литература:

„Знамените личности Срема од I до XXI века“, Сремска Митровица, 2003;

Проф. др Славко Гавриловић, „О историографском опусу др Душана Ј. Поповића“;

Сајта: www.ssd.org.rs – Српско социолошко друштво, Београд.

Фердинанд Клаћик 

 Фердинанд Клаћик – Фердо (Стара Пазова, 3.2.1895 – Стара Пазова, 9.7.1944) био је словачки учитељ, педагог, дечји писац, лингвиста и културни радник. Рођен је у браварској породици у Старој Пазови. Припадао је кругу најзначајнијих словачких учитеља у војвођанској словачкој средини. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Земуну, а Учитељски завод у Осијеку. По завршетку школовања радио је као учитељ у Тординцима и Љуби, али се 1914. године вратио у Стару Пазову. Са почетком Првог светског рата пребегао је у Русију, где је учествовао у активностима око формирања Чехословачке легије, радећи као емисар Народног већа. У источном логору за Словаке, у којем се налазило око 5.000 људи, био је задужен за просветни рад и подучавање земљака. Сарађивао је са истакнутим словачким писцима у часопису „Словачки гласови“, који је уређивао Грегор Тајовски, а у том периоду саставио је и „Културни земљопис Ораве и Липтова“. Након боравка у Русији отишао је у новоосновану Чехословачку Републику, али се због статуса странца није трајно задржао. Вратио се у Стару Пазову, где је наставио рад у школи и посветио се народно-просветном раду и развоју школства. Залагао се за редовна учитељска саветовања словачких учитеља. Аутор је „Буквара за I разред чехословачких народних основних школа у Краљевини СХС“, објављеног 1928. године у Бачком Петровцу, као и седам читанки, које су доживеле више издања. Поред рада у основној школи, предавао је и у Вечерњој пољопривредној школи. Био је један од иницијатора изградње Словачког дома у Старој Пазови, а 1923. године обновио је рад Словачке читаонице и био њен секретар. Посебно је настојао да Стара Пазова постане културни центар Чеха и Словака у Краљевини Југославији. Био је први редитељ дечјих позоришних представа у месту, писао је дечје драме и уређивао дечји часопис „Зорњичка“. Године 1943. са породицом одлази у насеље Борово, на позив чешког индустријалца Бата, где је требало да ради у новој модерној школи. Међутим, после немачке окупације и стварања НДХ, отпуштен је и премештен у Чепин. У Стару Пазову вратио се тешко болестан и повукао из јавног живота. Са супругом Олгом имао је троје деце – две ћерке и сина. Његов син Златко (1922–1990) живео је у Словачкој и био књижевни критичар и теоретичар књижевности за децу. Фердинанд – Фердо Клаћик сахрањен је на старопазовачком гробљу.

Литература:

Јармила Ходолић, „Историјски преглед уџбеника на словачком језику у Војводини до 1945. године“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XXXIX–2, 2014;

Катарина Вереш, „Улице Старе Пазове“, Стара Пазова, 2009.

 Милоје Араницки 

Милоје Араницки (Стара Пазова, 19. 10. 1897 – Земун, 1981) био је српски православни свештеник, теолог и културни прегалац. Син је старопазовачког пароха Симеона Араницког и Катице, рођене Вуковић. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Студије теологије наставио је на Теолошком факултету у Загребу, а потом и на Филозофском факултету у Бечу, где је докторирао 1939. године. Био је ожењен Ангелином Гајић из угледне старопазовачке породице. Године 1921. рукоположен је за свештеника и постављен за помоћног пароха у Старој Пазови. Од 1932. године био је помоћни архијерејски намесник. До 1935. године радио је као вероучитељ у Старој и Новој Пазови, као и у Грађанској и Занатској школи у Старој Пазови. У том периоду основао је Вечерњу трговачку школу, чији је био први управитељ. Као свештеник у Старој Пазови био је веома активан у друштвеном и културном животу. Обновио је Српску земљорадничку задругу и Српско певачко друштво „Гусле“, у коме је био и хоровођа. Основао је Српску ратарску читаоницу и Читаонички клуб, где је обављао дужност секретара, а исту функцију имао је и у Колу српских сестара. Био је председник у новооснованом Универзитету и у „Јадранској стражи“, док је у Српској православној црквеној општини и Одбору за подизање храма Светог Саве био председник. У Соколском друштву деловао је као просветар, радећи са хором и израдивши „Споменицу соколског друштва“ у Старој Пазови. Био је члан управе Савеза земљорадничких задруга у Новом Саду, као и Југословенског певачког савеза и Главног одбора Удружења српског православног свештенства у Београду. За свој рад више пута је одликован: 1933. године патријарх Варнава доделио му је право ношења црвеног појаса, 1937. године митрополит Доситеј Васић произвео га је у чин протојереја, а Свети архијерејски синод 1950. године одликовао га је напрсним крстом. Године 1935. постављен је за пароха цркве Светог Саве у Бечу, а одликован је 1939.године орденом Св. Саве III реда.Током боравка у Бечу израдио је „Споменицу Српске православне црквене општине у Бечу 1860–1935“. Његова докторска дисертација из области славистике – историје, написана на немачком језику, објављена је под насловом „Растко Немањић – Свети Сава, оснивач и првоборац националне културе српског народа“. Пред почетак Другог светског рата, по налогу патријарха Гаврила, напустио је Беч и вратио се у Стару Пазову као парох и архијерејски намесник. Због прогона усташа 1942. године напустио је место и прешао у Београд, где је остао до краја 1944. године. Тамо је сарађивао у Просветном одбору Светог архијерејског синода са професорима Радославом Грујићем и Душаном Глумцем, под председништвом митрополита Јосифа. Почетком 1945. године вратио се у Стару Пазову, где је као парох служио до 19. марта 1961. године, а једно време био је и земунски архијерејски намесник. За време епископа сремских Викентија, Никанора и Макарија био је члан Епархијског управног одбора и Црквеног суда, као и судски тужилац. Као председник хора свештеника Срема, Баната и Бачке од 1950. године држао је проповеди на духовним концертима у Новом Саду, Сомбору, Србобрану, Старом Бечеју, Пивницама и Стапару. Године 1953. изабран је за председника Православног архидијецезалног свештеничког конвикта у Сремским Карловцима. Патријарх Герман поставио га је 1961. године за пароха у Трсту, где је остао до 1969. године. На молбу Матице српске написао је мемоарски рукопис „Моји доживљаји и важнији догађаји у нашој цркви за последњих 40 година (1920–1960)“. У рукопису су остале и две његове расправе: „Задатак светосавске цркве на крсту још није завршен и светосавски пут је њен једини спас“ и „Српска православна црква – вековни вођа српском народу у свим мрачним периодима“. Сахрањен је на Земунском гробљу у породичној гробници.

Литература: Текст је написао Милвој Ковачевић на основу некролога др германистике Јована Богичевића (1896–1986) из Сремских Карловаца.

Милош Араницки

 Милош Араницки (Стара Пазова, 27.5.1900 – Нови Сад, 25.11.1996) био је доктор медицине, епидемиолог, универзитетски професор. Медицину је студирао у Грацу и Бечу, где је дипломирао 1925. Специјализирао је бактериологију и епидемиологију у Загребу, а усавршавао се у Хамбургу, Италији, Шпанији и Берлину.Радио је у болницама у Бихаћу и Бањалуци, а затим у Пастеровом заводу у Новом Саду, где је учествовао у производњи вакцине против беснила. Због политичких разлога отпуштен је пред Други светски рат. Током окупације радио је на сузбијању епидемија, био ухапшен и интерниран, а 1944. се прикључио НОП-у као епидемиолог. После рата био је епидемиолог Југословенске армије, а од 1947. универзитетски професор у Сарајеву. На Медицинском факултету у Новом Саду изабран је 1963. за редовног професора и шефа катедре епидемиологије, и био је декан 1964/65. Значајно је унапредио систем вакцинације и поставио темеље научног рада факултета. Објавио је око 30 стручних радова и више поглавља у уџбеницима. Носилац је високих државних одликовања.

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Сава Петровић

 Сава Петровић (Стара Пазова, 24. 1. 1902 – Земун, новембар 1944) био је банкар, привредник и политичар. Рођен је као најмлађе дете Николе Петровића, оснивача старопазовачке Штедионице, велепоседника и посланика у Хрватском сабору, и мајке Јелисавете, племените Јовановић од Погањеште. Основно образовање стекао је у Старој Пазови, а школовање наставио у Загребу, где је завршио гимназију. Потом је студирао на Трговачкој и експортној академији у Бечу. Након завршетка школовања вратио се у Стару Пазову, где је постао члан управе Штедионице, а касније и њен директор. Као банкар и економиста обављао је значајне функције у више привредних и банкарских установа. Био је члан управе Српске банке у Загребу, члан Надзорног одбора Штедионице у Земуну и члан Дирекције свиларства у Новом Саду. Оснивач је и председник Пољопривредне и житарске задруге у Старој Пазови. Породица Петровић поседовала је велике земљопоседе у околини Старе Пазове и Земуна, а у њиховом власништву налазили су се и хотел и биоскоп у центру Старе Пазове, као и породична вила у Сланкамену. Од 1930. до 1940. године био је у браку са Олгом, ћерком новосадског трговца и градоначелника Косте Миросављевића. Имали су троје деце, од којих је рану младост преживела само ћерка Александра. Политички је припадао Народној радикалној странци, као и његов отац, све до увођења диктатуре краља Александра. Потом је политичку делатност наставио у редовима Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Био је општински већник у Старој Пазови, а на парламентарним изборима 1938. године изабран је за народног посланика на листи ЈРЗ у старопазовачком срезу. Током Другог светског рата учествовао је у хуманитарној акцији спасавања српске деце из логора у Независној Држави Хрватској, коју је предводила Диана Будисављевић. На његов захтев, у јулу 1943. године у Стару Пазову је, посредством рођаке Анђеле Рогулић, доведено 45 деце (31 дечак и 14 девојчица), која су потом удомљена у породицама у Старој Пазови. Иако је у више наврата помагао Народноослободилачки покрет, није уживао његово поверење. Сматран је водећим симпатизером Југословенске војске у отаџбини у Старој Пазови, коју је и материјално подржавао. Припадници НОП-а оптуживали су га и за сарадњу са немачким окупаторима, као и за свечани дочек који је организовао немачким властима 1941. године. Након ослобођења Старе Пазове 21. октобра 1944. године, ухапшен је и одведен у Земун од стране припадника ОЗНA-е, где је у новембру исте године стрељан као народни непријатељ. На захтев потомака, Виши суд у Београду га је рехабилитовао 14. децембра 2015. године.

Биографију на основу извора и литературе написао: Војислав Мартинов.

Извори:
Сенат: Народно представништво: Народна скупштина: биографски лексикон, Београд, 1939, 262;
Дневник Диане Будисављевић, Загреб, 2003, 133;
Музеј Војводине, Архивска збирка, Срески комитет СКОЈ-а Стара Пазова, 12969;
Виши суд Београд, Рех-458/14 (01.07.2015).

Литература:
Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад, 1991, 323–324, 380–382;
Гордана Јовић-Кривокапић, Оклоп без витеза: о социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, 2002, 359;
Миливој Ковачевић, Старопазовачке породице, Стара Пазова, 2013, 15–21;
Гавро Буразор, Прилог истраживању хуманитарне акције Диане Будисављевић, Топола, 3, Доња Градина, 2017, 47–63.

Бошко Зековић

 Бошко Зековић – Зека (Војка, 10. 8. 1911 – Војка, 23. 9. 1994) био је наставник, дипломата и управник позоришта. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Земуну, а Учитељску школу 1932. године у Сомбору, у такозваној Сомборској препарандији. Потом је радио као учитељ у Кузмину и Војки. Од 1936. до 1940. године студирао је на Филозофском факултету у Београду. Као резервни официр у Априлском рату 1941. године пао је у немачко заробљеништво и до краја рата боравио у логорима у Оснабрику и Нирибергу као ратни заробљеник. После рата завршио је Вишу педагошку школу – одсек за руски језик и књижевност, и 1947. године предавао у Учитељској школи у Сремским Карловцима. Радио је и у дипломатској служби, у Амбасади ФНРЈ у Варшави (20. јул 1947 – 9. октобар 1948), потом у Министарству иностраних послова у Београду до 28. марта 1949. године, када се, услед партијске оцене у време сукоба са Информбироом, вратио просветном раду. Био је наставник у Мушкој гимназији у Новом Саду (1949–1950), затим у школи ученика у привреди (1953–1959), а у Државној позоришној школи у Новом Саду радио је као професор и директор. У том периоду формирао је темеље специфичног театра. Најзначајнији део његовог живота везан је за рад у Позоришту лутака, односно Позоришту младих у Новом Саду, где је био управник од 1. децембра 1959. до пензионисања 31. децембра 1972. године. Захваљујући његовом раду позориште је кадровски ојачано, програмски профилисано и уметнички уздигнуто. Као директор Сreдње позоришне школе сарађивао је са бројним истакнутим уметницима, а у време његовог руковођења школу су завршили многи касније афирмисани глумци, међу којима су Велимир Бата Живојиновић, Драгољуб Милосављевић Гула и други.Под његовим вођством Позориште младих је први пут изашло ван граница земље, наступајући у Пољској, Румунији и Немачкој. На његову иницијативу уведене су и представе на мађарском и словачком језику. Био је веома активан у покрету позоришта за децу и омладину, први потпредседник АСИТЕЈ-а и значајан сарадник Југословенског савеза УНИМА. Учествовао је и у раду Мајских дечјих игара у Бечеју, као и у жиријима Змајевих игара, Стеријиног позорја и Фестивала подунавских игара.Био је и директор Балетске школе у Новом Саду, као и један од заслужних за њено функционисање у оквиру Државне позоришне школе. Зековић је био полиглота, изузетан преводилац и лирик. Говорио је пољски језик, као и још осам страних језика, те је често био ангажован у Стеријином позорју као домаћин и пратилац страних гостију. Био је члан Друштва преводилаца Војводине и сарадник УНИЦЕФ-а. Цео свој радни век посветио је позоришту у Новом Саду. Путовао је широм света, а како је сам говорио, једино није био у Аустралији. Поред низа јавних друштвених признања одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом хиљаду година постојања Пољске, за неговање културних веза ове земље са нашом.На његовој бисти на гробљу где је сахрањен остале су уклесане речи: „Номади кроз живот пролазе као прах“.

Истражио и текст написао: Миливој Ковачевић
Захвалност: Стевану Кораћу из Војке, Радмили Зековић из Војке, Ђорђу Ћирићу из Новог Сада, Музеју позоришта у Новом Саду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Балетској школи у Новом Саду и Стеријином позорју.

Олга Бараћ Срдановић 

 Олга Бараћ Срдановић (Стара Пазова, 1912- ?) била је научник и књижевник. Отац, др Јован Бараћ  био је стоматолог, пореклом из Лике, а мајка Ангелина Николић, удата Бараћ, песникиња и добротворка, из угледне сремске фамилије адвоката Косте Николића. Олгина породица се из Старе Пазове преселила у Земун 1920. године. Земунску гимназију завршила је 1930. године, а Пољопривредни факултет у Земуну 1934. године. Као прва жена добија награду за студентски светосавски рад „Бактериолошка истраживања земљишта факултетског огледног добра“ 1933. године. После завршених студија ангажује се као публициста, а пред Други светски рат бирана је у главни одбор Женског савета Југославије. После Другог светског рата ради у Агроопреми, Библиографском институту, Институту за спољну индустрију и Институту за економику индустрије. Докторирала је 1966. године. Дуго се бави библиографским радом и као библиограф објављује први уџбеник библиографије, а затим и „Библиографију српске пољопривредне књиге Србије и Војводине у 19. веку“. Своја дугогодишња научна истраживања пољопривреде у Срба завршила је књигом „Пољопривреда у Србији средином 19. века“. Упоредо са научним радом бави се и књижевношћу. Објављује педесетак позоришних критика, пет романа, две збирке прича и две драме.

Литература:

Предраг Брујић, Одјеци матураната Земунске гимназије, Земун, 1998.

Михал Филип

 Михал Филип (Стара Пазова, 7. 1. 1915, – Стара Пазова, 1989) био је лингвиста, редитељ, историчар културе, педагог и нестар војвођанске научне словакистике. Био је син Филипа и Ане. Михал је завршио основну школу у родном месту, потом одлази у гимназију у Бачки Петровац, где је био активан у Литерарном кружоку „Сладкович“. Још од ране младости испољавао је изузетан таленат за књижевност, а прва његова песма објављена је 1934. године. Иако га је привлачила медицина, школске 1936/37. године уписује славистику на Београдском универзитету код академика Александра Белића и руководи београдско–пазовачком секцијом Друштва чехословачких академаца, а био је и секретар Словачке народне читаонице у Старој Пазови. У новосадском књижевно-научном часопису Нови живот објавио је свој првенац, трагичну прозу о Адаму Влчјаку.  Године 1941. дипломирао је и запослио се у пазовачкој школи, али након окупације бива отпуштен из државне службе. Одлази у Београд, а потом у Ковачицу. Био је врло активан у НОП-у у Бољевцима, а у Петровцу је био један од оснивача Словачке бригаде. На почетку своје професорске каријере радио је у петровачкој гимназији, где уводи основе педагошког, књижевног и позоришног живота. По позиву академика Александра Белића, на Филозофском факултету у Београду 1952. године постаје лектор чешког и словачког језика, где је провео 15 година. Отварањем Катедре за словакистику на Филозофском факултету у Новом Саду, паралелно је радио у Новом Саду и Београду. Формирањем Катедре за словачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, 1969. године постао је стручни сарадник за словачки језик. Сарађивао је са драмским писцем Владимиром Хурбаном ВХВ и написао студију о Хурбановој штампарији, листу Мравец и о Људмили Хурбан. Када је пензионисан, припремао је за издавање сва значајна Хурбанова дела. Писао је стручне чланке о Маршалу Петровском, Шафарику, Чајаку, Лешки, а библиографски и о двадесетак других војвођанских писаца – Словака. Сакупљао је народне песме старопазовачких Словака, аутор је више читанки и уџбеника, а бавио се и лексикографским истраживањима и преводима са српскохрватског, словачког и чешког језика. Осим талента и знања красиле су га дивне особине: поштење, вредноћа и изузетна скромност. Преминуо је 1989. године после дуге болести, а сахрањен је на старопазовачком гробљу. Након његове смрти, Пазовчани су му се одужили на достојан начин, назвавши једну улицу његовим именом.

Литература:

Катарин Вереш, Улице Старе Пазове, Стара Пазова, 2009.
Текст: Поводом петнаестогодишњице смрти и деведесетогодишњице рођења професора Михаила Филипа (1915–1989) – http://old.fil.bg.ac.rs/katedre/slavistika/stari%20stari%20sajt/resursi/m_filip.htm

Вера Бараћ

 Вера Бараћ (Стара Пазова, 1916 – Земун ?) била је професор клавира. Отац, др Јован Бараћ био је стоматолог, пореклом из Лике, а мајка Ангелина Николић, удата Бараћ, песникиња и добротворка, из угледне сремске фамилије адвоката Косте Николића. Верина породица се из Старе Пазове преселила у Земун 1920. године. Музичко школовање је завршила у музичкој школи Станковић. Као млад професор запослила се у карловачкој гимназији а после годину дана је прешла са службом у Нови Сад. Године 1940. удала се за Светозара Вујића, адвоката из Сенте где и прелази да живи. Цео Други светски рат провела је у Сенти и добила је три сина: Владимир (1941.), Јована (1943.) и Александра (1945.) После рата је била једини професор клавира у сенћанској музичкој школи. У Сенти је живела до 1956. када се развела и прешла је са службом у Панчево.  Године 1960. прешла је  у Земун где је добила место наставника музичког васпитања у основној школи. Од 1962.године па до свог пензионисања радила је у музичкој школи „Коста Манојловић“ у Земуну као професор клавира. Као педагог је имала успеха на републичком такмичењу где су њени ђаци освојили две прве награде (Нада Пејовић и Милош Петровић). Милош Петровић је касније постао и професор музичке академије. Поред педагошке делатности 1962. године компоновала је музику за дан младости и своје дело је сама свирала на пуном стадиону ЈНА. У пензионерским данима потпуно се посветила црквеном хору Николајевске цркве у Земуну. Одржавала је пробе у свом стану, а са појединим члановима је имала и индивидуалне пробе. За ту своју делатност добила је признање Николајевске цркве.

Литература: Годишњак школе „Коста Манојловић“, Земун, 2015, 245.

Коста Томашевић

 Коста Томашeвић (Ст.Бановци, 25.5.1923  – Београд, 10.3.1976) био је легендарни голгетер и један од оснивача Црвене звезде. Фудбал је почео да игра у БСК-у, а 1945. године учествовао је у оснивању Звезде и постигао први гол у историји клуба. За Звезду је играо до 1954. и освојио две шампионске титуле, три Купа Југославије и титулу првака Србије. На 344 утакмице постигао је 372 гола, што га сврстава међу најбоље стрелце у историји клуба. За репрезентацију Југославије одиграо је 10 мечева и дао 5 голова, учествујући на Олимпијским играма у Лондону 1948. (сребро) и Светском првенству у Бразилу 1950. године. По завршетку играчке каријере радио је као тренер у више клубова и у националним тимовима Нигерије и Ирана. Преминуо је 1976. године у Београду, далеко од славе коју је имао као један од највећих голгетера српског фудбала.

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Ђурђица Петровић

 Ђурђица Петровић (Стара Пазова, 07. 05. 1927 – Београд, 12. 01. 2003) била је етнолог и професор универзитета. Њен отац, Никола, потицао је из старе и угледне пазовачке породице Петровић, а мајка јој је била Даринка, девојачко Михаиловић. Основну школу завршила је у Старој Пазови (1937). Гимназију је похађала у Београду и Сремским Карловцима, а матурирала је у Београду 1948. године. Дипломирала је на Одељењу за етнологију Филозофског факултета у Београду (1952), где је и докторирала са тезом Оружарски занати у југословенским земљама под Турцима 15–19. век (1964). Радила је у Војном музеју у Београду од септембра 1952. до децембра 1971. године, где је стекла звање вишег научног сарадника. Потом је прешла на Филозофски факултет, на Одељење за етнологију, као ванредни професор. Звање редовног професора добила је јуна 1979. године. Предавала је етнологију Хрватске, музеологију и материјалну културу народа Југославије. Била је управник Одељења за етнологију, члан стручних комисија и Уредништва Зборника Филозофског факултета, председник Великог савета факултета (1987–1989) и прва жена декан Филозофског факултета (1989–1991). Пензионисана је 1992. године, а до 2000. руководила је пројектом Одељења за етнологију „Руралне и урбане културе централног Балкана“. Др Ђурђица Петровић била је секретар Етнолошког друштва Југославије и први председник Етнолошког друштва Србије, члан Етнолошког одбора САНУ, Одбора за историју 16–17. века САНУ, Комисије за проучавање живота и обичаја Рома САНУ и представник Србије као члан оснивач Мреже за етнолошка и историјска истраживања Савета Европе. Бавећи се средњовековном Србијом, Дубровником и Боком Которском, као и материјалном и духовном културом јужнословенских и других народа, објавила је више од 100 радова у стручним часописима, каталозима и књигама. Међу њима су: Оружје Африке (1962), Херцеговски златари (1962), О ватреном оружју Дубровника у 14. веку (1969), Ваневропско оружје у Историјском музеју на Цетињу (1975), Народна уметност Југославије (коаутор М. Прошић-Дворнић, 1983), Златовез (1987), Дубровчани и турска обућа у 15. и почетком 16. века (1988), Научна истраживања Рома у Југославији (1992) и др. Приликом одласка из Војног музеја одликована је Орденом за војне заслуге са златним мачевима. За свој стручни рад добила је бројне плакете и признања: Етнографског музеја у Београду (1976), Музеја „25. мај“ у Београду (1976), Музеја града Зенице (1977), Плакету града Београда (1984), као и захвалнице Института за фолклор „М. Цепенков“ у Скопљу (1980), Народног музеја у Вршцу (1982), Историјског музеја Србије у Београду (1988) и Филозофског факултета у Београду (1988).

 

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Милан Вереш

Милан Вереш (Стара Пазова, 29. 9. 1928 – Београд, 26. 7. 2019) био је југословенски дипломата, амбасадор, помоћник министра спољних послова и подсекретар у МИП-у. Рођен је од оца Владимира, чувеног пазовачког лекара, и мајке Анастазије, девојачко Плачков, из угледне и имућне земљорадничке породице из Србобрана. Основну школу завршио је у Старој Пазови, а гимназију у Београду, као питомац краља Александра, где је 1940. године проглашен за најбољег ученика првог разреда и награђен књигом са краљевим потписом. Током Другог светског рата, као гимназијалац, сарађивао је са Народноослободилачким покретом. Правни факултет у Београду завршио је као један од најбољих студената своје генерације. Био је један од истакнутих југословенских дипломата – амбасадор СФРЈ у Мађарској и СССР-у, помоћник министра спољних послова и подсекретар у Министарству иностраних послова. Целокупну радну каријеру посветио је међународним односима и дипломатији – од Института за међународну политику и привреду, преко сарадње са Вељком Влаховићем, чији је био шеф кабинета пет година, до дугогодишњег рада у Министарству иностраних послова СФРЈ. Посебно се бавио односима са Совјетским Савезом и земљама Источне Европе. Радио је тринаест година у амбасади СФРЈ у Москви, као први секретар, министар-саветник и потом скоро пет година као амбасадор СФРЈ у СССР-у. Био је сведок, а повремено и преводилац, бројних сусрета Тито–Хрушчов и Тито–Брежњев, а као амбасадор сусретао се и са Горбачовом и Јељцином.Сматран је врсним познаваоцем СССР-а, совјетско-југословенских односа, као и совјетске историје, културе и уметности. Поседовао је изузетан аналитички дар и способност предвиђања међународних токова. Говорио је шест језика.У каријери је одликован Орденом југословенске звезде са златним венцем, као и бројним страним одликовањима, укључујући три совјетска одликовања (међу којима и Орден пријатељства народа), као и одликовања Мађарске, Грчке, Италије, Шпаније и Малте.Био је ожењен Милком, девојачко Цвејић, правницом из Врбаса. Из тог брака рођен је син Владимир (1957), дипломата у Министарству спољних послова Републике Србије. Милана Вереша красиле су скромност, смиреност и достојанство. Истицaо се знањем, продубљеним анализама и снагом аргумената. Са широким кругом интересовања, био је познавалац музике, уметности и историје, власник обимне библиотеке и страствени колекционар, посебно старих разгледница, међу којима су му најдраже биле оне из родне Старе Пазове. Његовим одласком у Москву на место амбасадора, Стара Пазова је први пут поменута у руској штампи на основу биографије једног њеног суграђанина. Уживао је велики углед у дипломатском кору и оставио дубок траг у историји СФРЈ и родног места. Сахрањен је у Старој Пазови.

Текст је писан на основу разговора са Миланом и Владимиром Верешом.

Милош Бакић

 Милош Бакић (Стара Пазова, 26. фебруар 1929 – 1989) био је правник, јавни тужилац и посланик. Отац Милош био је месар и мајка Лепосава девојачко Радовац била је из Добринаца. Милош је основну школу завршио у Старој Пазови, а гимназију 1949. године у Новом Саду. Као четрнаестогодишњак ступио је у НОБ, у Девету војвођанску бригаду, где је постао омладински руководилац батаљона (1943). Жеља за знањем довела га је на студије Медицинског факултета у Београду, али је услед животних околности променио правац школовања. Са супругом Мартом Малагурски, филмским и књижевним преводиоцем, добио је сина Мирослава (1953). Због потребе да издржава породицу, напушта студије медицине и уписује Правни факултет у Београду као ванредни студент, који успешно завршава. По повратку из Београда, након Другог светског рата, обављао је бројне политичке функције: био је председник Општинског одбора ССРН, секретар Општинског комитета Савеза комуниста и председник Скупштине општине (1963–1967). Потом је позван у Нови Сад, где је био секретар Извршног већа Скупштине САП Војводине, а од 1973. године и покрајински јавни тужилац. Године 1982. постаје савезни јавни тужилац и ту функцију обавља до смрти, а био је и посланик у Скупштини СР Србије. Његови савременици памте га као практичара који је тежио унапређењу рада и јачању законитости. Током 16 година рада у тужилаштву значајно је допринео јачању правног система и институција. Био је познат по скромности – иако је имао службени аутомобил и возача, свакодневно је путовао минибусом из Новог Сада у Београд. Након развода првог брака, 1959. године оженио се Браниславом Вранић, професором математике из Инђије, са којом је добио ћерку Душанку (1965). После њене преране смрти, живео је са трећом супругом Анђелком Живковић–Бакић. Волео је Стару Пазову и често јој се враћао. У слободно време бавио се стоним тенисом, уметничком фотографијом и шахом, а био је и музички даровит, са богатом колекцијом грамофонских плоча. Према писању листа „Глас јавности“ (2000), одликован је високим признањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића, који је остао забележен у аналима српског правосуђа. Mилош Бакић сахрањен је на гробљу у Старој Пазови.

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.
Пазовачко огледало, бр. 103, децембар 2014, „Пазовачке породице“, стр. 38–41 (аутор Миливој Ковачевић)

Мира Бртка

 Мира Бртка (Нови Бановци, 5. 10. 1930 – Београд, 18. 12. 2014) била је сликарка и редитељка. Основну школу завршила је у Старој Пазови, 1949. године матурира у Београду у IV женској гимназији, с тим да је пети и шести разред гимназије похађала у Братислави, а 1955. године дипломира у Београду на Академији за позоришну и филмску уметност, одсек филмске режије, у класи професора Славка Воркапића и Вјекослава Афрића. Дипломирала је 1963. године на Академији лепих уметности у Риму, на одсеку за сликарство код професора Франка Ђентилинија и Мина Макарија. Бавила се филмом (као редитељка, сценаристкиња, асистенткиња режије, аниматорка, костимографкиња, сценографкиња), модом (креирањем одевних предмета за жене), скулптуром (постскулптуром, скулптуралном инсталацијом), али можда највише – или временски најдуже – трајала су њена истраживања и експериментисања у сликарству. Бављења сликом, испитивања њених својстава, природе и карактера одвијала су се упоредо са Брткиним поимањем уметности као трагањем за властитим, унутрашњим смислом. Уметничка и животна судбина Мире Бртке одвијала се на релацији Стара Пазова – Београд – Рим – Нови Сад – Братислава. Педесетих година бавила се позоришном и филмском режијом. Режирала је кратке филмове за „Загреб филм“ и „Неопланту“ у Новом Саду 1958. године. Истовремено је урадила и сценарио за први цртани филм Београдске школе цртаног филма („Солиста“ Николе Мајдака). Године 1959. била је асистент редитељима Пјетру Ђермију и Алберту Латуади. У периоду од 1970. до 1971. године била је секретар режије у играном филму „Сутјеска“. У Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду 2012. године приређена јој је ретроспективна изложба под називом Мира Бртка: Нестабилне равнотеже (1962–2012), поводом педесетогодишњице уметничког рада, уз пратећи монографски каталог. Бртка је 1965. представљала Југославију на Међународном симпозијуму уметника, критичара и историчара уметности у Сан Марину и Риминију. У периоду 1967–1971. била је чланица интернационалне уметничке групе Illumination, коју је у Риму основао јапански уметник Нобуја Абе. Дугогодишња сарадња са групом Биро за превентивну имагинацију довела је до оснивања њене филијале у Старој Пазови, у Брткином атељеу, под називом Биро за балканизацију уметности. Прву самосталну изложбу слика имала је 1964. године у Риму, након чега је излагала на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Своју прву изложбу група је имала 1967. у Тренту, у Галерији „L’Argentario“. Године 2011. основала је Фондацију Бртка–Кресоја, а изложбени простор у Петроварадину отворен је 2012. године. Добитница је бројних награда и признања, од Diploma d’onore (Италија, 1962) до награде „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије (2009) и награде „Светлост“ за животно дело (Стара Пазова, 2012). Њена дела налазе се у бројним музејима и колекцијама у земљи и иностранству, а скулптуре су јој постављене у јавном простору (Вршац, Кикинда, Апатин, Стара Пазова). Академска сликарка Мира Бртка спада у пионире апстрактног ликовног израза у словачкој уметности. Сахрањена је на старопазовачком гробљу.

Извори:

http://www.msuv.org/program/2014-12-brtka_in_memoriam.php“>http://www.msuv.org/program/2014-12-brtka_in_memoriam.php (sa sajta Muzeja savremene umetnosti u Novom Sadu)

http://www.slovackizavod.org.rs/sr/licnosti/1604″>http://www.slovackizavod.org.rs/sr/licnosti/1604 (sa sajta slovačkog zavoda)

Борислав – Бора Бановчанин

 Борислав – Бора Бановчанин (Голубинци, Срем, 1. 1. 1932 – Београд, 18. 10. 2002) био је доктор ветерине и професор универзитета. Основну школу завршио је у Голубинцима, а гимназију у Земуну 1951. године. Ветеринарски факултет у Београду уписао је 1952, а дипломирао 1959. године. После кратког рада као практикант ветеринар у ПИК „Беље“ у Барањи, 1961. године изабран је за асистента на Катедри за патологију Ветеринарског факултета у Београду. Докторску дисертацију „Изучавање патоморфологије псеудотуберкулозе вештачки инфицираних лабораторијских животиња“ одбранио је 1964. године. Током академске каријере напредовао је од асистента до редовног професора, што је постао 1985. године. У научном раду бавио се патологијом домаћих и дивљих животиња, посебно псеудотуберкулозом глодара, туберкулозом и заразним болестима дивљачи. Од 1985. године посебно се посветио истраживањима патологије дивљачи и здравственој заштити ловне фауне. Био је спољни научни саветник за здравствену заштиту дивљачи у националном парку Бриони (1978–1990). Објавио је више од 70 научних и стручних радова у земљи и иностранству. Аутор је уџбеника „Патологија за средње ветеринарске школе“ и поглавља „Болести дивљачи“ у енциклопедији ловства. За свој научни и педагошки рад добио је више признања, међу којима Похвалницу и Захвалницу Ветеринарског факултета у Београду, као и Плакету и Златан орден Ловачког савеза Србије (1986).

Литература:

Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Извор:

https://srpskaenciklopedija.rs/books/slovo-b/page/banovcanin-borislav

Мирослав Бакић

 Мирослав Бакић (Стара Пазова, 1933 – Нови Сад, 1981) био је правник, адвокат, конзул, покрајински секретар за спољне послове. Отац Милош био је месар и мајка Лепосава девојачко Радовац била је из Добринаца. Мирослав је основну школу завршио у Старој Пазови. Како је то често бивало у Срему, један од мушких потомака наслеђивао је очев позив, те је Мирослав већ рођењем био усмерен у том правцу. Месарски занат је веома волео и поред оца вредног и амбициозног месара, усавршио га је до те мере да је могао самостално да води радњу. Међутим, Други светски рат прекинуо је тај пут, па је Мирослав одлучио да упише Ветеринарски факултет у Београду. Иако је успео да се упише, разочаран што његови другови нису имали исту прилику, одустаје од студија и 1953. године, следећи стопе старијег брата Милоша, уписује Правни факултет у Београду. Током студија радио је различите послове, између осталог био је дописник новинског листа „Новости“. Прво радно место било му је у Министарству спољних послова у Београду, где је провео око две године. Године 1962. одлази у Букурешт на место вицеконзула у амбасади. Током његовог службовања, 1966. године амбасаду је посетио председник Јосип Броз Тито са супругом Јованком. Након три године службе у Румунији, враћа се у Београд, а 1969. године одлази у Праг на место конзула. По повратку поново ради у Министарству спољних послова, али због политичких дешавања напушта ту службу и отвара адвокатску канцеларију у Старој Пазови, у кући трговца Мите Јечинца. Као адвокат није дуго радио, јер свој рад није могао да наплати људима са којима је одрастао. Године 1974. у његову канцеларију долази Никола Кмезић, председник Извршног већа АП Војводине, који му нуди место покрајинског секретара за спољне послове. Мирослав прихвата понуду и 1975. године прелази у Нови Сад. У слободно време бавио се ловом и шахом, у којем је постигао запажене резултате. У Старој Пазови био је председник шаховског клуба, а у Новом Саду обављао је функцију председника Покрајинског шаховског савеза Војводине. Био је ожењен Вукицом из Ирига, економисткињом, са којом је имао ћерку Мирјану. Мирослав је сахрањен на старопазовачком гробљу.

Литература:
Пазовачко огледало, бр. 103, децембар 2014, „Пазовачке породице“, стр. 38–41, аутор Миливој Ковачевић