Ђорђе Пантелић (1802 — 1859) лекар, публициста и добротвор

Ђорђе Пантелић

 Ђорђе Пантелић (Лединици, 27. 9. 1802 — Беч, 5. 6. 1859) био је лекар, публициста и добротвор. Отац Глигорије био је земљорадник. Ђорђе се школовао се у Новом Саду и Пожуну, а медицину је завршио у Пешти, где је 1832. одбранио дисертацију о вакцинацији против великих богиња, коју је објавио и на српском језику. То је било прво озбиљно дело на српском језику о Џенеровом епохалном открићу. Кратко је био лекар кнеза Милоша у Србији, а потом је радио као приватни лекар у Сремској Митровици и Земуну. Ожењен је био Аном. Био је учесник Мајске скупштине 1848, изабран је за једног од четири секретара Главног одбора за израду Статута Српске Војводине. Био се је сарадник српске штампе и противник илиризма. Одржавао је везе са Вуком Караџићем и другим словенским интелектуалцима. Иако је био Цинцарин, под утицајем Јосифа Шафарика постао је велик борац за српска права у Аустрији. Управљао је библиотекама у Земуну. Своју имовину завештао је за школовање српских ђака, док је његова супруга имовину оставила сиромашним и болесним Земунцима. Помиње се и као Ђорђе Пантелић-Пештанин. Умно је оболео 1858.године па је смештен у душевну болницу у Бечу, где је и умро.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Павле Пaja Новић (1831 — 1892) адвокат, сенатор и потпредседник Матице српске

Павле Пaja Новић

 Павле Пaja Новић (Сремска Каменица, 1. 10.1831 — Ченеј код Новог Сада, 4. 12.1892) био је адвокат, сенатор и потпредседник Матице српске. Деда по оцу Јефта био је граничарски капетан и племић, а отац Георгије правник и политичар. Похађао гимназију у Осијеку и Сегедину, а право завршио у Пешти. Био је најпре чиновник у Сремској жупанији и адвокат у Новом Саду. Као члан Народне странке био је присталица и један од најоданијих сарадника Уједињене омладине српске. За време Милетићевог другог градоначелничког мандата био је сенатор за привреду (1867—1868) надлежан за више цехова. Дужност градског капетана вршио је од 1868. до 1872, када су власти приликом вандредне рестауирације Магистрата спречиле његов поновни избор на ову дужност, па се вратио адвокатури. Много година био је конзисторијални одветник Сремске (Карловачке) архидијецезе, заменик краљевског јавног бележника, а обављао је правне послове и у Народној странци. На листи ове странке изабран је у Хрватско-славонски сабор (1887).Члан Матице српске био је од 1867, у три мандата њен потпредседник (1886—1887, 1890—1892), а од 1874. до краја живота биран је више пута у Управни одбор. Био је члан Управног савета који је руководио новчаним фондовима МС. После Матичине скупштине 1890. ушао је у одбор за израду нацрта измене њеног устава. Помагао је Јакову Игњатовићу у издавању часописа по политику, забаву и привреду Недељни лист (1879—1881) и биран за председника Српског друштва радиности у Новом Саду. Био је члан Патроната Више девојачке школе, Српске читаонице, Црквене општине и Друштва за СНП. Финансијски је помагао забавник Слова 1862. и био оснивач и приложник фонда Новосадске гимназије 1892. Обављао је правне послове у Добротворној задрузи „Српкиња Новосадских“, у којој је његова супруга Кристина, рођ. Павловић, била потпредседница. Имао је синове Ђорђа и Милана, кћер Љубицу, браћу Јована, капетана, Јефту, Јосифа, Милоша, Константина, правнике, и сестре Павлину и Јелену. Преминуо је од срчаног удара и сахрањен на Алмашком гробљу у Новом Саду.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Бранко Мушкицки (1852 – 1902) књижевник, преводилац и дипломата

Бранко Мушицки 

 Бранко Мушицки (Сремска Каменица, 1852 – Београд, 12. II 1902) био је књижевник, преводилац, дипломата  и сродник владике и песника Лукијана Мушицког. Српску велику гимназију завршио је у Новом Саду (1870), а филозофију и право студирао у Бечу, где је код Миклошића слушао славистику. Као питомац Текелијине задужбине боравио је у Бечу и Будимпешти. По повратку у Нови Сад радио је као новинар у Застави и уређивао Задругу (1879). Потом служи у Министарству иностраних дела Краљевине Србије: био је писар у Трсту и Пешти, затим вицеконзул у Будимпешти и секретар МИД-а. У Бечу је био члан црквеног одбора и први секретар СПЦО Свети Сава. Први књижевни рад била му је новела Струк шебоја (Јавор, 1894). Објављивао је библиографске и књижевноисторијске прилоге у Летопису Матице српске и Српској зори. Сакупио је и објавио Српске народне песме из Срема (1875), као и збирку пословица и речи. Његова Библиографија, допуне и поправке (1876) значајно допуњује библиографију Стојана Новаковића. Преводио је дела са немачког, француског, руског и мађарског, а нарочито Гетеа (одломке из Торквата Таса, Хермана и Доротеје и Лисца). Његови преводи знатно су обогатили репертоар Српског народног позоришта у Новом Саду.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Милан Недељковић (1865 – 1935) српски професор, књижевник, публициста и народни посланик

Милан Недељковић

 Милан Недељковић (Сремска Каменица код Новог Сада, 5. новембар 1865 – Сремски Карловци, 23. октобар 1935) био је српски професор, књижевник, публициста и народни посланик. Основно и гимназијско образовање стекао је у Сремској Каменици, Новом Саду и Сремским Карловцима, а студије филозофије завршио је у Загребу и Грацу као стипендиста Матице српске.Већи део радног века провео је као професор у Карловачкој гимназији, а од 1926. до 1929. године био је директор Трговачке академије у Сремским Карловцима. Предавао је историју и немачки језик и био један од истакнутих педагога свога времена. Аутор је уџбеника „Општа географија“ (1905), као и бројних књижевних, публицистичких и историјских радова. Писао је приповетке, романе, драме и критике, а преводио је са немачког и на немачки језик. Драму „Вертиго“ објавио је 1929. године.Био је политички активан као посланик Велике народне скупштине 1918. године и народни посланик у Краљевини СХС (1923–1925), као и носилац више друштвених и црквених функција у Сремским Карловцима.Са супругом Емилијом, рођеном Вучетић из Хртковаца, имао је више деце: Љубомира, неуропсихијатра; Озрена, новинара и шаховског мајстора; Владислава, судију; Перу Зорана, пилота; и Иљу, професора у Бечу. За свој рад одликован је орденима Светог Саве IV, III и II реда, као и Орденом Свете Ане II реда.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Божидар Никетић (1899 — 1963) неуропсихијатар и универзитетски професор

Божидар Никетић

 Божидар Никетић (Сремска Каменица, 18. II 1899 — Скопље, 18. III 1963) био је неуропсихијатар и универзитетски професор, један од оснивача македонске неуропсихијатрије. Основно и средње образовање завршио је у Сремској Каменици и Новом Саду, а медицину је студирао у Прагу, Бечу и Грацу, где је дипломирао 1924. године. Радио је у Психијатријској болници у Стеневцу–Врапчу и као шеф неуропсихијатријских одељења у Новом Саду и Јаши Томицу. Током Другог светског рата деловао је у војној санитетској служби и посебно се бавио ратним неурозама.Од 1947. године био је редовни професор Медицинског факултета у Скопљу, два пута декан, оснивач и доживотни управник Неуропсихијатријске клинике и оснивач болнице у Бардовцима. Био је активан у бројним стручним удружењима и одликован Орденом заслуга за народ II реда и Орденом рада I и II степена.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.