Димитрије Давидовић 

  Димитрије Давидовић (Земун, 12. октобар 1789 — Смедерево, 25. март 1838) био је новинар, књижевник, први значајни српски публициста XIX века и секретар кнеза Милоша Обреновића. Школовао се у Карловцима, Кежмарку, Пешти и Бечу, где је студирао филозофију и медицину. Заједно са Димитријем Фрушићем покреће „Српске новине“ (1813), први стални српски лист XIX века. Уз новине издаје и „Забавник“ и 1821. своју „Историју српског народа“. Положивши испит за штампара, 1819. добија дозволу за отварање српске штампарије у Бечу, што постаје значајно средиште српског културног живота. Због цензуре и политичких притисака у Аустрији, као и супротстављања покушајима унијаћења у Далмацији, 1821. прелази у Србију. Убрзо постаје секретар кнеза Милоша, његова „десна рука“ у државним пословима и један од најважнијих дипломата младe Кнежевине Србије. Трипут је ишао у Цариград (1829, 1831, 1833) и успешно издејствовао хатишерифе којима је Србија добила права а 1833. и прикључење шест нахија. Као заговорник просвете и модерног уређења државе, Давидовић је аутор Сретењског устава (1835), првог српског уставног акта европског духа. После његовог укидања смењен је, повукао се у Смедерево и ту умро 1838. године. Сахрањен је крај олтара смедеревске Горње цркве, са натписом: „Димитрије Давидовић, сав Србин.“

Литература: 

Aндра Гавриловић (уредник), Знаменити Срби 19.века, Загреб, 1901.

Василије Васиљевић

 

 Василије Васиљевић (Земун, 1792 — Земун, 1879) био је српски трговац, јавни делатник и један од раних заступника језичке реформе Вука Стефановића Караџића. Образовао се у Земуну и Бечу, где је изучавао трговину, а током Наполеонових ратова служио је у аустријској војсци у чину наредника. По повратку у Земун активно је учествовао у јавном животу као градски заступник и школски надзорник. Залагао се за унапређење наставе и аутор је буквара писаног Вуковим правописом, који је изазвао оштре реакције црквених власти. Са Вуком Караџићем био је у сталној преписци и пружао му је значајну моралну и материјалну подршку.Tоком Српског народног покрета 1848–1849. године био је члан Народног одбора и учесник Мајске скупштине. Један је од оснивача Земунске штедионице и њен дугогодишњи председник.

Извор: преузето 21.1.2026, са сајта  http://www.srpskaenciklopedija.org/

Милош Бајић

Милош Бајић (Земун, 1. 2. 1827 – Аусе код Беча, 31. 7. 1897) био је барон, велепоседник и добротвор. Син Петрије, најстарије ћерке кнеза Милоша, и земунског трговца и пивара Тоше Бајића. Школовао се у Папи, Шопрону и Будимпешти. Породица Бајић поседовала је велика имања у Банату, као и дворце у Варадији и Бочару, те палате у Будимпешти и Бечу. После убиства кнеза Михаила наследио је велико богатство и постао један од најбогатијих Срба у Угарској.Након добијања Ордена гвоздене круне стекао је аустријску, а потом и угарску баронску титулу од Варадије. Живео је у Пешти и Земуну, био посланик Угарског сабора, а касније и члан његовог горњег дома. Заједно са бароном Федором Николићем финансирао је лист Српски дневник, који је излазио у Будимпешти.Истакао се као велики добротвор, посебно прилогом од 100.000 форинти за изградњу српске гимназије у Новом Саду. Помагао је и друге српске установе, међу којима и Матицу српску. Сахрањен је на породичном имању у Варадији код Вршца.

Извор:https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

Морфи Панајот

 Панајот П. Морфи (Земун, 1847 — Земун, 25. мај 1901) био је земунски трговац, градоначелник Земуна и посланик у Хрватском и Угарском сабору, једна од значајних личности јавног и политичког живота Земуна у другој половини XIX века. Потиче из угледне и имућне грчке трговачке породице, која је имала важну улогу у економском и друштвеном животу града. Основно образовање и неколико разреда реалке завршио је у Земуну, након чега се усавршавао у трговини у Руми, Београду и Шапцу. Током српско-турских ратова (1876–1878) боравио је у Србији, где је као представник фирме „Паранос“ учествовао у снабдевању српске војске на Морави, Тимоку и Дрини. По повратку у Земун 1881. године укључио се у политички живот града.За градског заступника изабран је 1882, а за градоначелника Земуна јула 1884. године, на чијој је дужности остао до 1892. Током његовог мандата реализовани су значајни урбанистички и инфраструктурни подухвати: изградња Магистратске зграде, нове католичке цркве Фрањовачке епархије, Земунског кеја и првог градског парка, Болнице милосрдних сестара, као и уређење улица. Посебно је значајно припајање око 700 јутара земљишта уз Саву градској општини.Његову управу пратиле су оштре политичке и националне полемике, нарочито у вези са школским питањима и утицајем на вероисповедно образовање. Након откривања изборних злоупотреба, смењен је са места градоначелника. Паралелно са локалном политиком, деловао је и као народни заступник у Хрватском сабору (од 1887), као и у Угарском сабору (1887–1892).Говорио је француски и немачки језик и одржавао везе са европским културним круговима. За заслуге у српско-турским ратовима одликован је Таковским крстом. Преминуо је 25. маја 1901. године у Земуну.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Сима Пајин 

 Сима Пајин (Земун, 22. 9. 1857 — Љубљана, 15. 8. 1901) издавач и уредник. Отац Мосије био је официр и пасиграфиста. Сима је основну школу и неколико разреда реалке завршио је у Земуну, а у Бечу средњу школу. Затим је у Бечу похађао техничке науке а у Минхену, Лајпцигу и Берлину природне науке. Вратио се у Земун 1882. и почео да ради код Игњата Сопрона, угледног земунског штампара. Модерно опремљену штампарију за брзу штампу купио је 1887. и у њој штампао књиге и новине, српске и хрватске, ћирилицом и латиницом. У овој штампарији уређивао је и објављивао Ново време, лист за политику, просветне материјале и интересе, који је излазио два пута недељно. Лист је покренуо са тадашњим горњокарловачким парохом Димитријем Руварцем и адвокатом Владимиром Николићем. Два пута је биран за представника у варошком заступству (1888—1895). Као градски заступник улазио је у политичке дуеле са тадашњим градоначелником Панајотом Морфијем и готово да није било броја  Новог времена у којем га није нападао. Морфи га је неколико пута безуспешно тужио. Погинуо је на станици у Љубљани. Са супругом Даринком имао је двоје деце.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Ханс Мозер

 

 Ханс Мозер (Земун, 26. јун 1889 — Хорн, Доња Аустрија, 31. март 1980) био је адвокат и политичар немачке националне заједнице у Краљевини СХС / Југославији. Основно и средње образовање завршио је у Земуну, а студије права похађао је у Загребу, Бечу, Бону, Женеви и Паризу. Докторирао је на Правном факултету у Загребу, након чега се вратио у Земун и започео адвокатску праксу. Политички се ангажовао међу Немцима у Срему уочи Првог светског рата, а након рата, у ком је учествовао као потпоручник, наставио је деловање у новој југословенској држави. Био је један од оснивача Немачке странке и њен потпредседник (1922–1929), као и председник немачког посланичког клуба у Скупштини Краљевине СХС. Посланик Народне скупштине био је у периоду 1932–1935. Од краја 1920-их обављао је значајне функције у институцијама немачке мањине, укључујући Лигу Немаца и Немачку школску задужбину. Средином 1930-их приклонио се пронацистичком Обновитељском покрету, што је довело до сукоба са дотадашњим политичким сарадницима и унутрашњих подела у немачкој заједници. Током Другог светског рата обављао је дужност градоначелника Земуна, који је тада био у саставу Независне Државе Хрватске. После рата емигрирао је у Аустрију, где је учествовао у раду немачких избегличких организација. Последње године живота провео је у старачком дому у Хорну.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 Владимир Вереш 

 Владимир Вереш (5. јуна 1894, Угриновцима– 8.јануар 1964, Стара Пазова) био је доктор медицине и масон. Дипломирао је на Медицинском факултету у Загребу 30. јуна 1923. године. По завршетку студија стажирао је као секундарни лекар жупанијске болнице у Великој Кикинди и два месеца као лекар–волонтер Дунавске болнице у Новом Саду. Од 1923. године радио је као приватни лекар, а од 1930. постао је и први управник здравствене станице у Старој Пазови. Био је одликован краљевским орденом Светог Саве, на предлог министра просвете Светозара Прибићевића, 1. децембра 1924. године. Био је ожењен Анастазијом Плачков из Србобрана, која је потицала из угледне и имућне земљорадничке породице. Из њиховог брака рођена су два сина: Александар (1926–1992), по професији књижевник, и Милан (1928–2019), по професији правник, југословенски дипломата, амбасадор, помоћник министра спољних послова и подсекретар у МИП-у. У извештају комисије за оцењивање државних службеника при надлежном министарству за 1934. годину, о раду др Владимира Вереша наводи се да је био „примерно услужан, марљив и поуздан“, да је дужност управника среске здравствене станице у Старој Пазови вршио са одличним успехом и да је био способан за самостално руковођење установом. Предложен је за оцену „одличан“. Говорио је словачки, српски, немачки и мађарски, а служио се француским и италијанским језиком. У Старој Пазови остао је упамћен као један од најмaрљивијих, пожртвованих и врсних лекара. Преминуо је 8. јануара 1964. године у Старој Пазови и сахрањен је на старопазовачком гробљу.

Текст писан на основу истраживања Миливоја Ковачевића и хроничара Јанка Хорвата из Старе Пазове.

Литература:

Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764–1980), 1984.

Јосип Шошбергер, Масони у Војводини 1785–1940, Нови Сад, 2014.

Милан Недељковић

 Милан Недељковић (Земун, 2. август 1896 – Београд, 3. септембар 1947) био је српски вајар, педагог и уметник примењене уметности. Основну школу, реалку и гимназију завршио је у Земуну и Вуковару. Уметничко образовање започео је у Школи за уметност и обрт у Загребу, где је 1916–1917. године изучавао сликарство код професора Љубе Бабића. Након тога студирао је вајарство на Прашкој академији (код професора Макса Швабинског), а 1919. године определио се искључиво за вајарство у класи Јана Штурсе. У периоду од 1920. до 1922. боравио је у Паризу, а од 1925. до 1928. студирао је примењену уметност у Одсеку за керамику, метал и дрво Немачко-занатске школе у Бечу, код професора Антона Ханака и Михаела Поволнија. У Београду се бавио вајарством, примењеном уметношћу и уметничком педагогијом. Године 1937. постављен је за административног директора новоосноване Академије ликовних уметности, а од 1939. до 1945. године био је директор Школе примењених уметности у Београду. Своју једину самосталну изложбу приредио је у Београду 1933. године, а учествовао је на бројним значајним изложбама, међу којима су изложбе Групе уметника (1919), Пета југословенска уметничка изложба (1922), изложбе београдских сликара и вајара (1924), Пето (1932) и Шесто јесење изложбе београдских уметника (1933). Аутор је више јавних споменика и меморијалних плакета. Његово најзначајније дело је меморијална плоча краљу Петру I Карађорђевићу у Старом Бечеју (1924), израђена у брачком камену, уклоњена током окупације 1941. године и обновљена после рата. Израдио је и бисту краља Петра I, постављену 1933. године у Дому слепих и инвалида у Земуну. Освојио је другу награду на конкурсу за споменик краљу Петру I у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину), као и учествовао на конкурсу за вајарску декорацију Дома Народне скупштине. Сачуван је мали број његових вајарских радова, обликованих у духу поетског реализма, са елементима модерног ликовног израза карактеристичног за период између два светска рата. Посебно се истакао у области примењене уметности – израђивао је вазе, кутије за чај, прибор за пушење и црну кафу, у техникама керамике, метала и дрвета. Његови радови изазвали су посебну пажњу 1933. године, када је о њима објављено више значајних приказа у београдској штампи. Био је потписник Апела српском народу 1941. године.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.