Бакарно доба- (потиче од грчких речи khalkos + lithos = бакарни камен), траје од средине 5. миленијума до средине 3 миленијума. Познавање бакра у касним фазама винчанске културе није донело битнији економски напредак. Винчанска култура је током хиљадугодишњег успона доживела кулминацију иза које следи силазна линија.Тако се винчанским становницима догодила општа анрополошка дегенерација и презасићеност система који је постао неотпоран и лако подложан утицају нових свежих популација.У овом случају појављују се мање групе племена која их разарају доносећи нове односе и начин живота. Бакарно доба карактеришу три основне промене у односу на млађе камено доба: употреба новог материјала-бакра у изради основних оруђа за рад и привређивање, измена економије и измена становништва везано за индоевропску сеобу. Овај пут водио је у више праваца, за нас је релевантан онај који је водио од горњег тока Тисе према југу до источних области Панонске низије. На почетку бакарног доба, са севера из источне Мађарске продрли су носиоци тзв. Тисаполгар-Бодрогкерестурске групе. Из назива се да закључити да ради о насељавању обала Тисе. На развој носиоца ове групе претходно је утицала Потиска група и Винчанска група из наших крајева. Налазишта ових племена су ређе у Срему заступљена. Носиоци Тисаполгар-Бодрогкерестурске групе масовном употребом бакра значајно мењају навике и друштвено – економске услове на овом подручју. Услед употребе метала долази до друштвено-економске диференцираности становника. Богати слојеви се препознају по разноврсним прилозима од златног накита, перли, привезака, огрлица од шкољки и др. Такви гробни прилози откривени су код Прогара у Срему. Мали број откривених насеља врло скромно је истражен али је нешто више пажње посвећено локалитету Шанчине код Белегиша. Иако је мали број насеља истражен, у сваком случају навике и стандар су далеко испод нивоа винчанских насеља. Као и код других праисторијских група њихову специфичност одређују производи од керамике као најкарактеристичнији сегмет моде су пехари на високој шупљој нози и посуде уског врата (флаше-највероватније посуде за млеко).Ова група је од бакра израђивала секире са једним сечивом и цевастом ушицом, длета и игле квадратног пресека. Стиче се утисак да је употреба ових оруђа од бакра била само психолошка предност и подстицај оријентације у односу на камен.
После тога овим простором овладала је нова група Чернавода III Болерас названа по истоименом налазишту на обали доњег тока Дунава у Румунији где први пут откривена и дефинисана. Реч је о јединственој појави која се развијала у долини Дунава између поменуте локације и горњег тока Дунава у Словачкој. Релативно кратко време трајања Чернавода III групе вратило је стабилност седелачког живота. Становници подижу насеља на високим речним обалама, граде надземне правоугаоне куће са огњиштима и оригиналним конструкцијама које се срећу овде приви пут. Користе као метаријал шљунак осредње дебљине како би повећали стабилност огњишне плоче као због регулисања температуре. У Срему су најбоље истражена насеља Градина на Босуту код Вашице. Посебну пажњу заслужују велике посуде-питоси за чување житарица, украшене аплицираним тракама, урезним цик-цак линијама преко целе спољне стране. Поред урезаних линија разних комбинација на посудама се налазе и концентрични кругови, чешљасти украси, убоде и канелуре. Први пут и једини у нашој праисторији откривене су тракасте ушке на унутрашњој страни зида посуде, које су служиле да се провуче нека врпца како би се посуда окачила изнад огњишта.
За релативно кратко време користећи искуства и начин живота претходне групе, на овим просторима загосподарили су Панонском низијом носиоци тзв. Баденске групе. Ова популација је била компактна и о томе најбоље сведочи јединствен керамички стил специфичких облика и начина украшавања на великом простору. Због чега их археолози називају културом Панонске низије. Користили су коње и кола при честој промени места боравка, а начин живота и привређивања одговара равничарним крајевима. Становници у овом периоду воде номадски начин живота за разлику од претходних у неолитским културама где је постављен темељ дуготрајним насељавањима и бављем земљорадњом. После хиљагодишњег напретка, враћамо се на земунице и полуземунице старчевачких земљорадника, томе су навише доприносила велика померања народа каква су се десила и у првој половини бакарног доба. У овом периоду иако је застао развој земљорадње, насеља и кућа, ипак је добијено ново цивилизацијско искуство, а дошло се и до епохалног открића, кола са животињском вучом, што је олакшало живот тадашњих становника. Насеља Баденске групе су откривена на целом простору Војводине али је мањи број истражен.
После миграционих таласа постепено долази до њихове стабилизације. То се најбоље види по економици и призводном асортиману робе новог периода. Доказ за то налазимо у костолачкој керамици. Костолачка група наставља традицију баденске керамике али негује сопствени и оригиналан стил. Под утицајем сточара људи се враћају земљорадњи и мењају начин становања. Формирају се насеља са надземним и правоугаоним кућама са једним или два одељења, грађене од лакших материјала. Користе јаче угаоне носаче, зидови су од коља и плетера облепљени блатом, а кровови од биљног покривача на две воде. На насељу Гомолава код Хртковаца виде се обнављања појединих подница од земље као и плоча огњишта што говори о сталним стабилним насељима. Безбездоносне прилике су биле измењене услед трајних сукцесивних миграционих таласа са истока. Генетски центар Костолачке групе лоциран је на релативно мали простор Срема, па тако имамо насеља: Гомолава код Хртковаца, Гиглана у Добановцима, Лице у Ердевику, Земуну, и насеље Сремски Карловци. Керамика је посебан део у Костолачкој групи па тако поред уобичајеног кућног посуђа производе се права мала уметничка дела по облику финоће израде и декорацији. Оваке посуде фино су углачане, са танким зидовима и украшене тзв. фурхенштих орнаментима. Као украс површинска удубљења пуне се белим прахом добијеним од туцаних шкољки. Своје умрле сахрањивали су у згрченом положају на боку са својим инвентаром и придарцима. У Сремским Карловцима у Фрушкогорској улици бр. 49, откривен је један веома редак и значајан налаз сахрањених посуда. Састоји се од једне зделе напуњене са 9 малих шољица са великом тракастом ушком. Костолачка група поред камених калупастих секира користила је секире са бушеном ушицом. Рогови јелена су се и даље користили као мотике и глава за усађивање камених секира. Није откривено много предмета од бакра али највише их има у облику шила. На насељу Гомолава откривено је око 20.
Следећа култура на простору Срема као најмлађа енеолистске групе је Вучедолска. Назив је добила по утврђеном насељу Вучедол. Код Вучедолске културе нарочито је атрактивна дуборезна керамика.Ова група је директан наставак претходне Костолачке, с тим што је израдила сопствени стил и постала једна од најпрепознатљивијих култура. Велика количина изванредно и луксузно украшене керамике чини је водећом по питању ових производа. Облици и орнаментика са белом инкрустацијом су атрактивни. Од кућног прибора по први пут се среће на нашим просторима керамичке куке за вешање изнад ватре. Насеља подижу на тешко приступчаним теренима са изграђеним системима за одбрану. Куће су биле технолошки добро обрађене у збијеном поретку уских уличица. Становници се баве земљорадњом и сточарством. У кућама са једним или два одељења налазе се дубоко укопане јаме (оставе), кружна огњишта и камени жрвњеви за млевење жита. У кући је постајао глинени намештај у види стола и столице, а највероватније и кревет. Земља се ради на уобичајен начин, узгајају се традиционалне врсте животиња (говече, домаћа свиња, овца и коза). Лов се и даље практикује, а најомиљенија ловна животиња је јелен али и риболов је имао значај. Тада су била у употреби кола израђена у целости од дрвета и вукли су их волови. Вучедолска култура трајала је око 800 година.
Крајем III миленијума пре нове ере подигнут је велики број хумки у Срему. Неке од њих досежу и преко 10 метара а просечне су узмеђу 3 и 6 метара. То је био највећи грађевински подухват изведен током праисторије. Под хумком се налазе гробови, те тако постоје хумке са једним или више гробова. Сахрањени су са савијеним ногама у коленима. Испод покојника налази се простирка од органских материјала, а изнад су цепане дрвене полутке. Око покојника нема најчешће никаквих дарова али око скелета по правилу налази се ситно и крупније грумење минералне црвене боје и због тога их зову окер гробови. У зависности од друштвеног статуса покојника јављају се и гробне куће. Познати су и случајеви са више накнадних сахрана у хумци.
Литература:
Др Предрага Медовић, Праисторија на тлу Војводине, од Панонског мора до доласка Римљана, Нови Сад, 2001.