Јосиф Монастерија ( 1702 —1749) пуковник

Јосиф Монастерија 

Јосиф Монастерија (? — 1702 — Моровић код Шида, 24. I 1749) био је један од најзначајнијих српских крајишких официра XVIII века. Син подвојводе Јована Монастерије, војну службу започео је у Подунавској крајини, а каријеру окончао као пуковник и командант пешачке Петроварадинске регименте. Истакнут по војним заслугама, учествовао је у Аустро-турском рату (1737–1739) и Рату за аустријско наслеђе (1740–1748), а нарочито се истакао у борбама у Италији 1743. године, за шта је био одликован. Као изузетно образован официр, владао је латинским, немачким и мађарским језиком, што га је учинило важним представником српских интереса у дипломатским мисијама у Бечу. Активно је учествовао у црквено-народним саборима и српским делегацијама које су се бориле за очување правног и верског положаја Срба у Хабзбуршкој монархији. Породично је био повезан са врхом српске црквене хијерархије, а као приложник и ктитор манастира Шишатовац у њему је и сахрањен.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Стефан Монастерија (око 1730 — после 1797) српски племић и народни посланик

Стефан Монастерија

 Стефан Монастерија (Моровић код Шида, око 1730 — Русија, после 1797) био је српски племић и народни посланик краја XVIII века, припадник угледне крајишке породице Монастерија. Био је син пуковника Јосифа Монастерије и Марије Витковић, те унук подвојводе Јована Монастерије. За разлику од већине мушких чланова своје породице, није изабрао војнички позив, већ се посветио управљању имањима и учешћу у јавном и црквено-народном животу Срба у Хабзбуршкој монархији.Браком са ћерком Георгија Црнојевића (Чарнојевића) и Јелисавете Бранковић повезао се са закупцима властелинства Доњи Футог, које је након тастове смрти 1766. године узео у аренду. Управљао је делом властелинства до 1771, када је након конфискације имања од стране Марије Терезије и његовог уступања грофу Андрији Хадику, био приморан да напусти Футог и са породицом се пресели у пустару Каполу.Због расипног начина живота и слабог економског управљања, запао је у велике дугове, што га је 1793. године навело да прода посед и подели добијени новац са сестром Сузаном, која је полагала наследна права. Убрзо након тога одлази у Русију, где је 1797. године добио значајне земљишне поседе у околини Миргорода и новчану помоћ за оснивање властелинства.О његовом одласку у Русију обавештен је и карловачки митрополит Стефан Стратимировић, коме је упућено писмо са забринутошћу за његову старост и будућност у новој средини. Даља судбина Стефана Монастерије остаје непозната. Као истакнути представник Срба из Будимске епархије, Стефан Монастерија је учествовао у раду народно-црквених сабора 1774, 1781. и 1790. године, оставивши траг у политичком и црквеном животу српске заједнице у другој половини XVIII века.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 Ђорђе Магарашевић (1793 — 1830) књижевник, педагог и оснивач летописа Матице српске

Ђорђе Магарашевић

   Ђорђе Магарашевић (Адашевци, 10. септембар 1793 — Нови Сад, 6. јануар 1830) био је књижевник, педагог и оснивач „Сербске летописи“, најстаријег српског књижевног часописа (данашњи Летопис Матице српске). Школовао се у Карловцима и Пешти, где је завршио филозофију, а потом похађао богословију. Радио је као професор гимназија у Карловцима и Новом Саду, где је сарађивао са Павлом Шафариком. Двадесетих година XIX века Нови Сад постаје центар српског књижевног живота, а Магарашевић један од најважнијих његових покретача. Био је заступник модерних схватања о српском језику и супротстављао се старим предрасудама о народном говору. Његови радови укључују путопис по Србији (1827), превод „Живота Наполеонова“, историјске и књижевне студије и расправе, као и већи број приређених текстова. Највећа заслуга Магарашевића јесте оснивање Летописа (1824), у којем је био први уредник и највреднији сарадник. Умро је млад, у 37. години, оставивши трајан траг у српској просвети и књижевности.

Литература: 

Aндра Гавриловић (уредник), Знаменити Срби 19.века, Загреб, 1901.

Милош Мојин (1867 –1926) доктор медицине, градски и жупанијски физикус

Милош Мојин

 Милош Мојин (Бингула код Шида, 1867 – Сремска Митровица, 1. 10. 1926) био је доктор медицине, градски и жупанијски физикус и истакнута друштвена личност Сремске Митровице. Матурирао је у Српској гимназији у Новом Саду 1886. године. Студије медицине започео је у Бечу, а наставио у Грацу, где је докторирао 1894. године. Исте године изабран је за другог варошког, односно котарског лекара у Сремској Митровици, а 1898. за градског физикуса. Због сукоба са градским начелником 1900. године је суспендован, а 1901. отпуштен из службе, након чега ради као приватни лекар у Сремској Митровици. После ослобођења и уједињења постављен је за шефа Интерног одељења болнице у Сремској Митровици, а затим и за жупанијског физикуса и призивника, укупно 25 година у служби, након чега је пензионисан. Учествовао је у културном и политичком животу Срба у Аустроугарској; Самостална странка га је предложила за одборника на изборима 1901, а 1903. године за члана Школског одбора Архидијецезалне епархијске скупштине у Сремским Карловцима. Током балканских ратова често је прелазио Саву чамцем у Мачванску Митровицу, где је лечио рањенике пристигле са бојишта, а остао је упамћен и по хуманости, јер је бесплатно лечио сиромашне становнике Сремске Митровице. Преминуо је 1926. године и сахрањен у Сремској Митровици.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Зорка Јанковић (1870 –1933) писац и уредник

Зорка Јанковић

Зорка Јанковић (Беркасово код Шида, 1870 – после 1933) била је књижевни и друштвено-културни стваралац, активна у области преводилаштва, публицистике и уређивања часописа. У јавности је деловала и под псеудонимом Великовецка Мира. Потицала је из породице Костић, била је ћерка општинског бележника, а школовала се у нижој школи. Јавни рад започела је у Добротворној задрузи „Српкиња“ у Голубинцима, где се преселила са супругом Александром (Бранком) Јанковићем. Свој први књижевни рад – превод Змајеве Песме о песми – објавила је 1903. године у бечком листу Parlamentär. Сарађивала је са часописима Женски свет и Бранково коло, као и другим листовима. Након супругове смрти преселила се у Војку, где је радила у пошти, а после Првог светског рата у Земун. По узору на Савку Суботић, бавила се проучавањем и бележењем фолклорних обичаја Срема, а своје записе достављала је Сими Тројановићу, управнику Етнографског музеја у Београду. Као представница „свих српских крајева“ учествовала је 1910. године у организацији изложбе „Српска жена“ у Прагу. Учествовала је и у оснивању Савеза Српкиња из Војводине и Хрватске. Била је активна у Народном женском савезу СХС и у раду женских организација између два светска рата. Својим делима бавила се положајем жена у друштву. У књизи Женско питање (1912) дала је преглед историјског и савременог положаја жена и развоја женских организација у Европи. Сарађивала је у изради књиге под називом Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, објављена је у Сарајеву 1913.године, пошто је због болести морала да одбије уредништво. У делу Проблем савеза (1926) разматрала је питања повезивања женских удружења и покрета. Писала је и драму Дечје душе, која је остала у рукопису. Од 1928. до 1933. године, заједно са Јованом Палавестром и Јеленом Демајо, уређивала је лист Глас народне женске заједнице у Београду. Зорка Јанковић припада кругу истакнутих жена које су почетком 20. века значајно допринеле развоју културног живота и афирмацији женског питања у српском друштву.

Литература:

Српски биографски  речник 4, И- Ка, Нови Сад, 2009.

 Ангелина Нешић (1884 — 1975) архитекта

Ангелина Нешић

 Ангелина Нешић (Ердевик код Шида, 6. VIII 1884 — Београд, 14. XI 1975) била је архитекта. Рођена је у породици трговца Петра Јанковића и мајке Даринке. Основну школу завршила је у Ердевику, гимназију је похађала у Шапцу до шестог разреда, а последња два разреда у Женској гимназији у Београду. Након матуре уписала је Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду и као друга студенткиња у историји овог одсека дипломирала 1912. године.Током студија боравила је око две године у Минхену, пратећи супруга, грађевинског инжењера Милана Нешића, који је тамо студирао. По повратку у Србију запослила се 1913. године као подинжењер архитектуре у Управи за грађење Дирекције Српских државних железница. По завршетку Првог светског рата радила је као архитекта у Дирекцији за грађење нових железница, а од 1923. године била је виши архитекта у Централи Генералне дирекције Државних железница.Пројектовала је или учествовала у пројектовању бројних железничких станица у Краљевини СХС, међу којима се издваја железничка станица „Топчидер“. Учествовала је и у пројектовању дворског комплекса у Београду, као и комплекса типских стамбених зграда на Булевару војводе Мишића. Поред тога, пројектовала је више пута млинове и штампарије.Пензионисана је пре 1930. године.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Војин Башичевић (1923 – ?) доктор медицине, педијатар, професор универзитета

 Војин Башичевић

 Војин Башичевић (Шид, 13. 3. 1923 – ?, ?) био је доктор медицине, педијатар, професор универзитета. Један је од зачетника савремене дечје фтизиологије и пулмологије у Војводини. Основну школу завршио је у Шиду, а гимназију у Сремској Митровици 1942. године. Медицински факултет завршио је у Загребу 1953. Као лекар опште праксе радио је у Дому здравља у Шиду (1953–1957), након чега је специјализирао педијатрију у Новом Саду и Београду. Од 1960. године до пензионисања 1988. руководио је Одељењем за туберкулозу, касније Одељењем за плућне болести. Докторску дисертацију на Медицинском факултету у Новом Саду одбранио је 1975. године, након чега је изабран за доцента, затим ванредног професора (1980) и редовног професора (1984). У научном раду бавио се туберкулозом код деце, плућним болестима, бронхитисом, астмом и цистичном фиброзом панкреаса, као и епидемиологијом и превенцијом ових обољења у Војводини. Објавио је више од сто научних и стручних радова и учествовао у изради уџбеника: Плућне болести, Педијатрија и Клиничка педијатрија. Био је активан у стручним удружењима педијатара и један од оснивача Педијатријске секције Друштва лекара Војводине. У пензији се бавио приређивањем и објављивањем радова свога брата, историчара уметности Димитрија Башичевића, и писањем текстова из културне историје.
Литература:

Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.