Исхрана

   У периоду 15. и 16.века исхрана је била скромна и једноставна. На трпезама властеле, поред хлеба и биљне хране, могло се наћи месо и то свињско и овчије, чешће усољено но свеже, затим риба усољена или свежа дунавска, дивљач и воће. Пило се вино и медовина. Народ је гладовао чак и у родним годинама због огромних обавеза. Хранио се углавном биљном храном, затим кашом, погачом и сланином.

     На основу једног записа из 1571.године  у гладним годинама у већој мери јео се храстов жир, а многи су хлеб месили од „кљенове коре, кужељине или шарика од кукуруза и троскота“. Најтежи период у години био је пролеће када је било тешко дочекати ново жито за хлеб. Као храна у гладним годинама коришћена је граорица, семе лана, а у највећим невољама јела се трава и корење. У том периоду хранило се кором и кукурузним чоковима, лесковим ресом, глогињама, шипцима, дивљакама и разним животињама итд. У торбама неких хајдука 1686.године нађени су восак и тамјан који су служили као храна у ситуацији када није било ничега другог, барут је служио да им угаси жеђ.

 Исхрана је најстарији вид људске културе. На сремском подручју у данашњем смислу може се пратити од прве половине 18.века.  У то време дешавале су се разне промене као што је ушоравање села, подизање трајнијих кућа са огњиштима за припремање хране, а такође пресудни моменти су и додатни елементи као што је су зачини, кромпир, кукуруз, двеста година турске владавине Сремом, учествовање граничара у ратовима широм Европе, трговина, досељавање колониста (Немаца, Мађара и Словака и др.) у 18.веку. 

       Енглески путописац Едвард Браун боравећи у Срему 1699.године забележио је да су сремска вина веома јака и добра за пиће, а хвалио је и да је хлеб укусан.

  Фридрих Вилхелм фон Таубе, немачки путописац који је 1776/1777. године боравио у Срему, забележио је занимљиве напомене о карловачком вину. Према његовом опису, карловачко вино је углавном тамноцрвено — јако и „жестоко“. Помиње и бело карловачко вино: такође је снажно, али блаже од црвеног, и, како наглашава, изражено делује као диуретик (гони на мокрење). Поред ових вина, Таубе бележи да се у Сремским Карловцима у време бербе прави и посебно пријатно пиће од најбољих и најзрелијих гроздова, који се не муљају и не цеде — бермет (Tropf-Wermuthwein). То слатко вино, истиче он, било је чувено и извозило се чак у Немачку. Такође пише да су у Срему биле најраспрострањеније две главне врсте диња: шећерне диње (нем. Zuckermelonen), са белим и врло слатким месом, и водене диње (нем. Wassermelonen), које се „по турски“ називају дулек. За дулек наводи да има крваво црвено месо и да је пун коштица. Таубе додаје и конкретне податке: један дулек је често тежио 20 фунти и више, а коштао је свега 4–6 крајцара. Лети су, како пише, изузетно освежавајуће и крепе, али упозорава да, ако се једу неумерено, могу „прехладити“ стомак. По тадашњем казивању, од тога се могла добити срдобоља, па чак и опасна грозница.

  Путописац Франц Штефан Енгел, боравећи у Срему, у књизи „Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема“ (1786) оставио је занимљив и веома детаљан запис о дунавској риби и риболову. Он наводи да су моруне сличне јесетри, да „имају плућа“ и да на свакој страни имају по један шкржни отвор. Према његовом казивању, највеће моруне које су се ловиле на обалама Срема — у Земуну, Сланкамену, Тителу преко пута и у Сремским Карловцима — достизале су чак 20 стопа у дужину, а биле су тешке до 15 центи. Енгел наглашава да се од моруне може искористити готово сваки део: месо јој, како пише, подсећа на телетину и сматра се веома пријатним јелом, од икре се прави кавијар, који помиње и под називом „ајвар“, од рибљег мехура справља се рибљи лепак познат као моруњи мехур, док су се од кичме, костију и хрскавице израђивале разне ситнице. Поред моруна, у овим крајевима су се, по њему, ловиле и многе друге добре рибе: клен (Dicke), штуке од 20 до 30 фунти, главатице понекад тешке и до 60 фунти, шарани од 10 до 12 фунти, као и дунавске пастрмке од 4 до 6 фунти, уз многе друге ситније врсте. Управо те „ситније“ рибе, истиче Енгел, биле су свакодневна и главна храна простог народа, јер су биле врло јефтине, а уз то су мали ритови и потоци од 1786. године били бесплатно препуштени граничарима за риболов, што је додатно олакшавало снабдевање рибом у свакодневици.

    Један путописац пролазећи кроз Срем крајем 18.века  забележио је да се посуђе састоји од: једног котла, једног ножа и неколико дрвених кашика и тањира, а прсти служе уместо виљушке.
     У Срему је исхрана била једнолична и оскудна – доминирали су хлеб и посна храна, док се месо, сир и млеко ретко јели углавном за празнике. Недостатак разноврсне исхране доводио је до лоше исхрањености и појаве болести попут скорбута и пелагре. Лекар Китл је приметио да је тешка исхрана штетила деци и женама, што је доприносило високој смртности, нарочито за време поста. Ракија и вино били су саставни део живота. Шљиве су се узгајале углавном ради печења ракије, а вино је било квалитетно, али је прекомерна конзумација утицала на здравље становништва.
    Крајем 18. века, хлеб се правио углавном од кукуруза или ражи, док је пшеница била ретка и углавном само за изузетне прилике. Хлеб је био печен на жеравици, а у време када није било новог жита, сиромашни су припремали хлеб од недозрелог жита, који није имао кваса и соли. Овакав начин исхране био је чест у време глади, када је, уместо хлеба, народ јео само куван и посољен кукуруз. Сиромашни људи нису често кували, већ су се углавном хранили хлебом, док је припремање јела било ретко. Један немачки лекар  крајeм 18. века приметио је да Српкиње не само да не знају кувати, већ нису ни знале како треба припремити хлеб, што је доводило до болести желуца и црева. Најслабије особе, као што су жене и деца, имале су највише здравствених проблема због овакве исхране. У Инђији су се сељани чудили када су видели да Срби траже кувано јело, јер је код њих било уобичајено јести само хлеб.
   У Петроварадину је у првој половини 19.века добра трпеза, али без расипања. У имућнијим кућама свакодневно се једе супа, говедина и вариво, а недељом и печење. Сиромашнији се хране скромније — углавном супом и поврћем, често без меса. Говедина је најзаступљенија, а овчетина популарна код православног народа. Свиње се гаје у готово свакој кући, а током зиме месо се суши и чува. У време бербе продаје се и овчије месо, док рибари из Петроварадина и Новог Сада снабдевају пијацу рибом из Дунава, Саве и Тисе. Хлеб и поврће купују се углавном на новосадској пијаци, јер у самом Петроварадину нема већих њива. Кромпир је постао једна од најважнијих намирница, нарочито после 1815. године, када је спасао многе од глади. Пасуљ и купус чине основу свакодневне исхране, а воћарство, нарочито узгој шљива, добро је развијено у Срему. Вино је најомиљеније пиће. Скоро сви грађани га пију уз сваки оброк, а многи и више него што треба. Иако Петроварадин производи одлична вина, најбоља се извозе, а мештани често пију слабија. Пиво није нарочито популарно, а ракија се пије умерено, углавном као увод у оброк. Проблем представља лош квалитет воде, јер су многи бунари неисправни. Вода се из Дунава црпи машином у тврђаву, али није увек пријатног укуса. Ипак, у околним брдима има довољно чистих извора који могу подмирити потребе града.
    „Супа“ је била ретка и обично се кувала само недељом. Бели смок и млеко били су веома мало конзумирани, јер су до после 1848. године Срби ретко музли краве, а ако су то чинили, то су били мушкарци. Често су се хранели оним што су сами унели у задругу, а жене су губиле права на имање након удаје, те су само задржавале оно што су донеле као свој лични иметак.
     Патње и муке српских сељака с храном и намирницама биле су последица њихове небрижљивости и лакомислености. У 19. веку, народ је имао лошу и нерационалну исхрану, највише је јео зими, када је мање радио, а најмање у пролеће и лети, када је највише радио. Зими су јели пасуљ, кромпир, кисели купус, а лети су конзумирали воће, зеље и бостан. Месо се јело умерено, али народ је већи део године проводио у строгом посту. Ни у време познате куге 1795. године људи нису престајали да посте. Крајем 19. века, мали број сељака је имао свиње или краве. Лекар Хас је забележио да су Јазачани за велике празнике јели суво свињско месо и сланину и пили огромне количине вина и ракије. Имућни људи су пили алкохол јер су имали довољно, а сиромашни „од муке“. Пијење вина и ракије било је често и код сељака, а чиновници су се угледали на мађарску џентрију, пијући и трошећи на распику. Пијење се није ограничавао само на празнике, већ и на свадбе, рођења, сахране, парастосе, мобе и многе друге прилике.
       Јело се и пило у свим приликама, било да се ради о радости или жалости. Иако су се током године хранили бедно и често постили, гостима су Срби износили све што су имали, а прославе су трајале по два или три дана. На крсну славу долазиле су многе званице и незвани гости, а гошћење је трајало два дана, уз обичај да се гостима при одласку напуни торба печењем и колачима. На свадбама је било посебно расипнички, са чувеним утркивањем сватова, што је створило пословицу: „Тешко коњима и колима у рацким сватовима.“
      Исхрана у Срему била je различита у зависности од годишњих доба и верских обичаја. Зими су се јела месна јела, а лети биљна, док је пост био честа пракса. Кромпир се у исхрани користио тек у 19. веку, а патлиџан је био непознат до 1859. године. Године 1819, у Срему су били популарни различити колачи као што су: пита од бадема, мутабене, гурабије и шећерни колачи.

 У исхрани Срема присутни су утицаји  култура са југа и југоистока Балкана из Грчке и Турске. Постоји разлика у исхрани фрушкогорских насеља у односу на равничарско становништво. Те разлике огледају се у употреби грожђа, воћа и воћних прерађевина, док се у Равном Срему више у исхрани користи сланина, свињско месо и месне прерађевине. У западном делу Срема под утицајем Немаца и Словака више се конзумирају јела од теста, нарочито резанци с маком. Млеком и млечни производи користе се као храна или додаци подједнако у свим деловима Срема. Јела од рибе чешће су на трпези у насељима уз водотокове река (Дунав, Сава, Босут и Сутла) и бара (Обедска). Риба у Срему се употребљава углавном као посна храна.  Јела од гљива припремају се у селима Фрушке горе и у селима уз Саву и Дунав. У селима Равног Срема и бивше границе више се употребљава запршка на масти приликом готовљења јела.

      Сремска кухиња се дефинише као панонска са балканским примесама. То значи да има извесне сличности са кухињама Аустрије, Словачке, Чешке, Мађарске, али и југоисточне Европе. Најуочљивији су називи за јела, оброке, као и начини припреме хране преузети из немачког језика. Староседеоци их користе и данас означавају поједине оброке немачким терминима: фруштук (Das Frühstück-доручак), јаузна, (Die Jause-ужина), форшпајз ( Die Vorspeise-предјело, закуска), као и поједина јела: ринфлајш (Das Rindfleisch-говедина, говеђе месо), цујшпајз (Die Zuspeise-вариво, поврће, у правом значењу „шта се једе с хлебом или са месом“), гринцајг (Das Grünzeug-зелен), мелшпајз ( Die Mehlspeise-кочал,тесто), нахшпајз ( Die Nachspeise-слаткиши, десерт), кнедле (Der Knodel-чвор, кврга, ваљушак), штрудле (Der Strudel- савијача), крофне (Der Krapfen-уштипак) итд. Знатно је мање трагова мађарске кухиње. То су углавном раширени  називи за типична мађарска јела као што су: перклет (пржено месо у сопственом сосу), гулаш (говедина), паприкаш (јело које се припрема од пилетине, свињетине, овчетине, дивљачи и сл.). У народу је постоји подела Срема на „Вински“ и „Свињски“ Срем, начињен према професионалној  оријентацији становника.
      Значајно сведочанство о култури исхране представљају и предмети у служби припремања хране и њеног чувања.  По врсти материјала од којих су били начињени  ови предмети могу се поделити на: керамику, камен, дрво, плетарски производи, од плодова, метала и текстила. Грнчарске производе који су употребљавани у домаћинству народ је набављао трампом од путујућих продаваца Јевреја или куповином на вашарима. Од камена је био жрвањ који је служио за уситњавање соли, паприке, кукуруза и др. Од дрвета направљена су била: сита и решета, кутлаче, бурад, каце за саламуру или купус, лебарници, сланици, чутуре-бардаци, даске за мешење хлеба, оклагије, наћве, ока-житна мера, ступа, чобање, варјаче итд. Од плетарских производа израђених од ивовог прућа користиле су се корпе, комловаре и котарице, а од шаше су се израђивале саћурице за одмарање размешеног хлебног теста и саћурице које су служиле као оставе за брашно, јаја и сл. Предмети од плодова чине натеге и тиквице за ракију. Предмети од метала су: саџаци, вериге, преклади, кашикаре и вешалице за поклопце, аван итд. Предмети од бакра чине: разне модле и чиније за куглоф, вангле, котлови, цедила и кутлаче. У предмете од текстила, који углавном су били део ручног рада жена, убрајамо куварице које су се качиле изнад штедњака, простирке испод стола, сталаже на полицама, столњаци и салвете, подметачи за тацне, прекривачи бокала и чаша, хлебарице итд. 
    Срем је углавном двојако подручје: Равни Срем као плодна равница са ораницама и Фрушка гора са условима за гајење винове лозе и воћарства.  Култура пшенице била је слаба. После вршидбе у свакој кућу приређен је био свечани ручак (вечера)- најчешће гушчији паприкаш, сезонска салата и пиће (ракија, пиво, вино), затим штрудле или крофне. После бербе кукуруза и његовог складиштења у чардацима, домаћинска кућа је правила ручак: гибаница са сиром, паприкаш од пилећег, гушчијег или свињског меса са додацима, резанци, кнедле, ређе кромпир, салата, хлеб и пиће и на крају крофне. Приликом осталих сезонских послова на њиви ношена је храна од куће у тканој торби: хлеб, сланина, сир, лук, барени кромпир у љусци, печена односно барена сточна бундева, пекмез од шљива и сл. Од махунастог биља највише је заступљен пасуљ и грашак. Шећерна репа је овладала у Срему тек крајем 19. и почетком 20.века. Што се тиче повртарства ту су заступљени: бели и црни лук, купус, зелен, боранија, боб, тиквице, бундеве, парадајз, рен, репа, цвекла, паприка, жуто зеље, блитва итд. Бостан се гаји у Равном Срему и у побрђу Фрушке горе. Познате су лубенице из Шашинаца, Јарка, Јазка, Шуљма и Вогња. Чувари стоке најчешће су се хранили „чобанском тараном“, жгањцима, паприкашем од печурки, рибом, специјалитетима од зеца или неке друге дивљачи. Најомиљенија животиња у Срему био је коњ који се имао радну и парадну функцију. Непосредно после Првог светског рата у Сремској Митровици постојала је коњска месница. Срем је дуго био велики извозник утовљених свиња и најчешће су се узгајале у сремских селима уз Дунав и Саву. Овчарство је било развијено у неким домаћинствима а главни производи су били вуна за домаћу радиност, месо и млеко. У прошлости је гајен већи број говеда који је извожен, а буша је била прво говедо у Срему у 18. веку, затим подолац па сименталске расе. Сељаци су продавали обрано млеко, а правили су кајмак, путер и сир. Живину су поседовала сва сеоска домаћинства. Било је много кокошака, патака и гусака. Риболов је у Срему био уз Саву, Дунав, Босут и Сутлу и уз плитке воде-баре. Познате су бројне рибље врсте у Срему као што су: шаран, сом, смуђ, штука, кечига, лињак, бандар, мрена, деверика, црвенперка, чиков, белоперка итд. Пчеларство има дугу традицију на овим просторима, а тек у прошлом веку уведене су кошнице са покретним саћем уместо вршкара. Виноградарство има веома дугу традицију у Срему, а посебно виногради на Фрушкој гори. Познате су у Срему следеће врсте грожђа: сланкаменка, бела и црвена ружица, бела и црвена праменка, столно, скадарка, талијанска грашевина, портогизер, траминац, франковка, бургундац, мушкат, племенка, совињон итд. У Равном Срему успевало је грожђе: „француз“, деливара и ђенђеш. Воћарство у Срему има исто дуго традицију. Гајене су трешње, вишње, брескве, крушке (јечменке, лубеничарке и караманке), јабуке (петроваче и зимњаче), шљиве (цепаче, мађарке, ринглови, тургуње итд.). Ракија се правила готово од свег воћа и дудова (дудовача). Од воћа се праве пекмези, компоти, ређе слатка. Од дивљих јабука правила се јабуковача која је до Другог светског рата много трошена. У Фрушкој гори успевају многе врсте гљива, а има их и у равном Срему. Забележе су неке од врста као што су: грабоваче, цероваче, ђурђеваче, пилићарке, папрењаче, козаре, жутуље, тоинке, бундеваре, вргањи, храстовачке итд. У Срему се у исхрани употребљавају разна лековита биља и плодови као што је коприва, багремов цвет, зовин цваст, лобода, дрењине, трњине, сремош, шипак, нана, глог, бели слез, камилица, липа итд. У Фрушкој гори се сакупљају и једу дивље јагоде, купине, малине и лешници.
  Становништво Срема и данас користи отворена огњишта ван објекта за становање приликом свињокоља и спремања печенице за обреде.  Као помагало том приликом користе саџак и ражањ. Некада је у скоро сваком домаћинству у предњем делу дворишта била озидана хлебна пећ (фуруна, вуруна). Једном недељно у њој је печен хлеб и штрудле а  могао се пећи и пекарски кромпир или кромпир у ђувечету. Отворена огњишта била су у употреби до савремених дана у Брестачу, Голубинцима, Сремским Михаљевцима итд. Упоредо са ушоравањем сеоских кућа у Срему, у 18.веку огњишта су у кухињи (кући) и то у њеном средишњем делу.  После Првог светског рата у „стражњој соби“, где се уз пећ одвијао свакодневни живот укућана, зида се паралелно са пећи и штедњак са тучаном плочом и уграђено рерном. Савремену кухињу везујемо за период после Другог светског рат и она се налази у средишњем, првобитном одељењу са зазиданим оџаком, куповним штедњаком на чврсто гориво и новим кухињским намештајем столарске или фабричке производње. Посуђе је углавном било емајлирано и порцуланско, уз савремени прибор за јело, смештен у „ладлицу“ (чекмеже) стола или креденац.

   Сто је у оквирима заједничког задружног живота у породичној задрузи постављала редуша и постојала је разлике узмеђу празнично стола и свакодневног. Свакодневно сто је био прекривен столњаком али је приликом обедовања скидан са стола и стављан је други столњак за обедовање. На столу је увек постављен сланик (изузев за даће) са сољу и бибером, а такође је била жица као подметач за шерпу или лонац.  Јело се служило у дрвеном дубљем тањиру. Виљушке су у употребу у сремским селима ушле пред Први светски рат. Ножеви су били од метала са дрвеним или коштаним дршкама.  Јело се само из дубоких тањира без обзира на врсту јела.  Асталски ткани чаршафи- столњаци били су у употреби у сеоској средини до пре Првог светског рата. Мушема или викслај  је ушла у употребу после Првог светског рата преко путујућих трговаца-торбара. 

     У време старих  породичних задруга тачно се знало где је чије место за столом. Домаћин куће седео је у прочељу док су остали укућани седели по старешинству. Жене су јеле посебно, тек кад мушкарци заврше. Лети се сто постављао на дворишту, а после Другог светског рата се обедовало у кухињама. Деца су јела одвојено, док не почну сами да привређују тј. да иду на њиву. До Другог светског рата било је уобичајено да се сви укућани помоле Богу и прекрсте пре јела. Најстарији укућанин је читао оченаш.  Супе, чорбе и варива јели су кашиком, често срчући притом. Месо нарочито пилеће „сишу“ (глођу) зубима, служећи се повремено ножем.  Уста су брисали руком а руке о кухињску крпу. За столом се седело и после обављеног ручка. У сеоској кући након ушоравања у отвореном оџаку се димило и сушило месо. Као остава за брашно у сандуцима служила је просторија настала преграђивањем задњег дела ходника из којег се пењало на таван. У таванском простору чували су се лук и пасуљ, а о тавaнској промаји осушене шунке и сланина, ораси и окачено грожђе. Као остава за млеком и производе од млека служио је млекар. У виђенијим кућама  у кухињској просторји у зид уграђиван је тзв. „слепи прозор“ који је има дрвене преграде и врата од стакла. У њему су чувани компоти, пекмези (негде и на орманима су чували), чаше и флаше.

     После Другог светског рата све до увођења водоводне мреже у Срему разносаче тзв. „живе воде“ грађани су називали водоношама.  Свака сеоска кућа имала је свој сопствени бунар на ђерам одакле су се укућани свабдевали водом за пиће и друге потребе. Крајем 19.века почели су се копати бунари из којих је вода довођена покретањем точка и витла о којем је висила метална кофа. Вода је била неподесна за пиће,  копањем артерских бунара скоро у свим сремским селима после Првог светског рата побољшано је снабдевање пијаћом водом. Воду су носиле  најчешће жене или девојке у емајлираним посудама уз помоћ обранице.

   Исхрана Сремаца карактерисала је велика неравномерност због дугих постова који су напуштени тек 1948. године. Број оброка и обилност зависио је од годишњег доба и од временских погодности. Током зиме држана су три оброка: доручак „фруштук“(обично у 7 сати ујутру), ручак и вечера. Ручак је био у подне а вечерало се у 18 часова. Лети је било више оброка, пре подне око 10 часова био је обед називан „јаузном“, а такође је био и оброк око 17 часова. Јеле су се палачинке са јабукама у шлафроку (поховане кришке јабука) или су јели хлеба и масти са алевом паприком и сољу или „гарнирано“ са црним луком изрезаним на коцкице. Мушкарци су пре него што намире стоку испијали по фраклић ракије пре јела. Зими се добро доручковало. Сланина је за овај оброк била обавезна. Служен је сир и кајгана упржена на белом луку.  Такође се за доручак припремала мамаљуга (качамак) са млеком. Јела се и попара за доручак направљена од старог хлеба и сира. Пила се и бела кафа направљена са „цигоријом“ или са „дивком“. Уз њу се јело парче хлеба премазано пекмезом од шљива, шипака, ређе од кајсије, јер су чували ову посластицу за припремање колача. За ручак је куван купус са сувим месом, пекарски кромпир у ђувечету са упрженом сланином од горе, кромпир паприкаш, сладак купус са парадајзом, пилав, подварак са месом или кобасицама, гулаш са кнедлама или паприкаш са кромпиром итд. Печено месо с рестованим кромпиром или поховано пилеће месо с прилогом од пиреа спремано је најчешће недељом уз супу и свецем, када је спремана и сарма или пуњена паприка. Зими се најчешће спрема кромпир у „гаћама“ или „чакширама“, тј. кромпир се пече у љусци надевен дрождином или подгрејаним чварцима са кромпиром печеним у љусци, а салата је била кисели купус. Лети се за припремање вечере као главног оброка користило сезонско поврће и најчешће пилеће месо. Припремани су: кувана боранија, боб, грашак, поховане тиквице, спанаћ, блитва, бећар паприкаш итд. Сармица у вином лишћу спремана је углавном недељом за ручак.  Такође су припремане и „фаширане шницле“ са пире кромпиром као  прилог иде сезонска салата, а правиле су се и ћуфте у сосу  и слична јела. Укућани који нису били укључени у пољопривредне послове јели су „с ногу“ неку воћку или хлеб, а често су јели воће са хлебом у комбинацији па су били мирни до вечере. Уз главне оброке спремана је супа или нека од уобичајених чорби. Сеоске жене су морале да „држе кућу“, како у кувању, спремању зимнице и осталих обавеза које тражи кућа. Зато се каже „да кућа не лежи на земљи већ на жени“. 

    Oсновна јела од житарица су: хлеб, погача и лепиња. Без хлеба није пролазио оброк. Резао га је домаћин, тако што би га на доњој кори прекрстио ножем.  На столу постављеном за обедовање увек је био „сатлик“ ракије.  Приликом мешења хлеба и другог пецива употребљавало се жито које се млело у воденицама, ветрењачама или ватренкама. Фино брашно у народу названо је „мутмел“ и служило је само за колаче.  Мешење хлеба радиле су задужене редуше и то се радило једном недељно најчешће суботом.  Недељом, свецем и кад је млад месец хлеб није печен. Веровало се да ће укућани оболети о чирева ако ту забрану прекрше.  Жене које су биле табуисане, нису месиле хлеб за време менструације и порођаја.  Хлеб се месио помоћу народног квасца „комлова“. Он је припремам од хлебног теста и кукурузног брашна уз додатак млека и воде. Сушио се на умереној температури у корпи комловари. Kада се лоптице осуше ломе се на више делова да се брже осуше. Такав комлов држан је у саћурицама, а за дужи временски периоду чувао се у платненим кесама на промаји. Правио се у јесен и трајао током зимских месеци. У наћвама се хлеб подмесио са квасцем и брашном па прекривао чаршафом и остављао да преноћи. Ујутру се додавала вода со и брашно да се тесто загуши. Маса је киснула 2 сата па би се размесила и ставила у саћурице да се тесто одмара. Хлеб се пекао у пећницама и требало је око два сата да буде печен. У гладним годинама прављен је хлеб од ражаног, јечменог и пшеничног брашна, а као  замена за хлеб била је проја. Правила се од кукурузног брашна, масти, млека а и са јајима и сиром и сврстава се у категорију колача.

  Јела од теста су омиљена у Срему и сва је прилика да смо их примили од досељеника Немаца, па их Словака. Теста се месе за моменталну и дуготрајну употребу. Међу наједноставнија јела од теста спадају резанци, као додатак паприкашима, гулашима и др. Такође се закувавају у супе или млеко. У западном Срему чести су резанци с маком, са орасима, пекмезом од шљива или резанци са упрженим гризом.  Варијатна резанаца су „флекице“ исечене на квадратиће. Веома омиљено јело представљају и флекице с купусом, за ово јело Сремци кажу да је тако добро „да се болан лечи“. Суботом се спрема и јело које се назива „гренадирмарш“ или насуво тесто, једноставно названо тесто с кромпиром. Омиљено јело од теста су и „шуфнудле“ које се праве од брашна, воде и кромпира, а кад се формирају ролнице оне се обаре и додају се упржене хлебне мрвице. Свакодневним јелом сматрају се разне кнедле. Популарне су кнедле са шљивама назване „гомбоце“, које се спремају од брашна, јајета и кромпира.  У Срему су омиљени ташци (die Tashe-џеп) с пекмезом.

  Реч супа (Die Suppe) прихваћена је од Немца као и јело, а реч чорба је турског порекла и значи „масна вода“ која се добија кувањем меса и прихваћена је током турског присуства (1526-1718) у Срему. Супе и чорбе  су веома омиљена јела у Срему.  Сремци су склони да кажу: „Изеш јело ако није с кашиком“. Тако се разликују свакодневне и празничне супе и чорбе. Припремају се с разним додацима: резанцима, кнедлама, флекицама, тараном, дроњцима, ваљушчићима, милерамом, кајмаком, поврћем, запршком и сл. Из групе свакодневних супа веома је популарна „ампрен супа“ или „клин чорба“. Недељом се спрема супа од меса: пилећег, кокошијег, гушчијег, пачијег, морчијег, ћурећег или говеђег.  У селима западног Срема у прошлости су кували супу од ситнежи свињског меса из саламуре са додатком зелени, лука и др. додацима. Свака девојка у Срему је, још док је била „швигарница“ морала савладати технику припремања ситно сечених резанаца и флекица. У кућама богатијег слоја сеоског становништва, сеоске интелигенције и у занатским кућама недељна супа кувана је и четвртком.  Бела чорба је позната под називом „рагу чорба“. У Срему се спремала у специфичним приликама као што су даће. Све до Другог светског рата док су у народу поштовани постови спремала се чорба од пшеничних мекиња.

   Сосове смо прихватили од Немаца реч сос (la sause) је француског порекла и прешла је у немачки језик.  Сосовима је претходила цицвара која се спрема слично од пшеничног брашна, масти, воде и соли. Сосови су у Срему прихваћени одавно. У деловима где је било Немаца сос се назива „ајмокцем“. Постоје разни сосови, а обавезно иду уз недељну супу тј. уз „ринфлајш“ (месо из супе, зелен и кромпир) који се прелива сосом. Најпознатији у Срему је црвени сос од сока парадајза, поред њега је сос од белог лука, а такође и од мирођије као и сос од рена, а од вишања није општеприхваћен у кухињи код Срба у Срему али њега радо кувају Словакиње из Шида, Ердевика и Старе Пазове. Сос се у свечаним приликама служи из специјалне мале посуде од порцелана као врста деликатесне хране.

   У Срему се често конзумирају јела од поврћа, као салате пресне, барена као прилог јелу и кувана као супа, вариво и печена. Од свег поврћа највише се у исхрани употребљава пасуљ бели или жути. Користи се у свакодневној исхрани као и у ритуалној. Од белог куваног пасуља припрема се папула. Бели пасуљ се припрема за Бадње вече у „ђувечету“(тепсији), а поврх њега се ставља цела печена риба (шаран). У Срему се радо једе боранија, грашак и боб. Купус је омиљено јело које се једе у свакодневним приликама као сладак са соком од парадајза и „фаширане шницле“. Кисео купус се углавном спрема са сувим ребрима и сланином. Такође листови купуса служе за увијање сарме, а може се правити и од виновог лишћа и зеља.  Током зимских месеци од киселог купуса се прави и подварак. У Срему је веома омиљено јело направљено од „риберки бундева“ (специјална врста јестивих бундева са додацима сирћета, белог лука, брашна, и парадајз сока). Од тикава се прави јело тикве у парадајзу.  Сушене тикве су у прошлости спремане и за Бадње вече. Од тикава се правио и паприкаш. Кромпир је често присутан у исхрани Сремаца и сматра се сиротињском храном. Додаје се често у пилећи, гушчији, пачији или свињски паприкаш. Кромпир пире иде уз поховано месом током  недељног ручка. Печени кромпир на луку  са сланином је свакодневно и често јело у Срему. Паприка бабура се често пржи на луку и масти, такође се и ове паприке пуне млевеним месом, пиринчем, додацима и јело зову пуњена или филована паприка. Плави парадајз, кељ и карфиол тек после Другог светског рата улазе у кухињу код Срба у Срему. Шпанат се у Срему спрема густ и ставља се запршка, а додаје се и млеко и сирће. Донедавно се у сеоском јеловнику употребљавало разно зеље (лобода, кисељак, дивљак, сремуш). У селима Фрушке горе разно зеље као што су јела од коприве чине саставни део јеловника појединих породица.

  Јела од гљива више су присутна у фрушкогорским селима, селима шидске општине у доњем Срему  уз Саву и Дунав. Гљиве се спремају тако што се једноставно испеку на плотни, од њих се прави паприкаш, похују се и једу са кромпиром и салатом или се конзервирају сушењем на сунцу.

   Сточарство у Срему има дугу традицију. Као извор исхране од сточарства користе се месо и месне прерађевине, млеко и млечни производи. Омиљено је пилеће месо, а свињско месо је употребљавано у скоро свим домаћинстима, а говеђе се купује само од случаја до случаја, када кољу рођаци, пријатељи или суседи. Од меса се праве супе и чорбе. Свакодневно се праве паприкаши, гулаши, перклет. Недељом и свецем се похује живинско или свињско месо.  У свечаним приликама за Божић, Ускрс, свадбу итд, пекла се печеница у пећима у дворишту или на ражњу. До појаве замрживача и фрижидера месо се после свињокоље одлагало у подруме где се чувало у коритима умотано у чаршафе натопљене сирћетом или у кофи на површини воде сеоског бунара. Приликом свињокоља знало се за шта  служе и за шта се могу употребити поједини делови меса. Тако су правили крвавице, џигерњаче, шваргле,  кулен, домаће љуте кобасице као сремски специјалитет, чварке, сланину, шунка итд. После  клања свиња, кад се све распреми, приређује се свечана вечера за рођаке, пријатеље и суседе. Тада се пекло месо, спремала каурма, јела баретина, обавезно свињски паприкаш и сарма.  Пекле су се крофне и салчићи. Пила се  кувана ракија, пиво и вино.

   Јаја су саставни део разних јела и колача. Једу се  углавном за доручак или ручак (као прилог спанаћу), приремљена на око (цела) или  као „кајгана“ и у комбинацији са испрженим луком, са сланином или шунком уз салату од црног лука. Једу се и обарена а посебно се баре за Ускрс. Жене којима су деца умрла о Ускрсу једу барена јаја тек пошто их дарују деци. Кришке старог хлеба увијају се у размућена јаја и пеку на масти тзв. „златне моче“.

    Млеко се користи на разне начине, непрерађено или  прерађено. Пије се уз хлеб и пекмез, једе удробљено с хлебом, качамаком, резанцима и тараном, прерађује се у сир, кисело млеко, јогурт, путер итд. Сир се прави од овчијег и крављег млека или мешаног, а у новијем периоду и од козијег млека.  Сириште су жене у Срему правиле од јагњећег, телећег и живинског желуца, а у сремским селима уз Дунав било је цењено сириште направљено од желуца сома. Сир од овчијег млека зове се у Срему сир испод камена (приликом цеђења притиска се даском и каменом). У Срему се од крављег млека прави слатки сир у кришке. Ситни сир или „швапски сир“ прави се од некуваног млека  са којег се скине павлака. Сир „самокис“ је мастан сир јер се прави од некуваног млека са павлаком. Ситни намазни сир „сирдик“ прављен је у селима старопазовачке општине. Сурутку од сира неко је користио против затвора, додаје се приликом кувања, а у фрушкогорским селима девојке су се умивала сурутком да би имале бело лице. Сурутка се даје и као напој свињама. Од крављег млека прави се јогурт, а од обраног млека добија се кајмак, бућкањем у ступи или прављен путер. Путер је више прављен за колаче него за јело. Прво млеко које се помузе кад се крава отели зове се „вареник“ или „грушевина“ (Белегиш, Сурдук, Стари Бановци). Деца су том приликом пила ово млеко, прекривена белим тканим чаршафом и добијала су паре, све су то радили како би се крава лашке телила и да би било доста млека.

   Воће се конзумира на разне начине: у свежем, сушеном и куваном стању. У свежем стању највише се једе под Фрушком гором. То су: трешње, вишње, кајсије, брескве, грожђе, рибизле, купине, малине, јагодине, оскоруше, јабуке, крушке, шљиве, гуње итд. Неке породице у Равном Срему имају винограде и викендашким насељима у Фрушкој гори. У Срему се много праве компоти од гуња, вишања, трешања, грожђа, ређе се праве слатка. Недозрели плодови диња, лубеница и шљива стављају се у туршију са другим поврћем. Од вишкова воћа прави се ракија (шљивовица, комовица, дудињара, јабуковача, вишњевача, кајсијевача, бресковача итд.). Од грожђа се прави црно и бело вино.  Од разног воћа цеђењем па кувањем припремају се разни сокови као освежавајући напици.

   Колачи од квасног теста праве се од брашна, квасца, млека и шећера.  Добијену масу треба „лупати“ у вангли све док се „греде на таваници“ не озноје, односно док се тесто не одваја од посуде. Од квасног теста у Срему праве се чувене штрудле, лепињице (мекике), крофне са пекмезом, кифле са пекмезом или неким другим надевом, колачи на кукурзовини, уштипци, колачи са салом, погачице с „дрождином“ итд. У Срему су мешени и колачи са тзв. „леденим квасцем“ који се куповао у апотекама. Звали су их „шалакарије“ или „мустрице“. Недељом и свецем се као посластице од квасног теста припремају и колачи звани „дамен-каприц“. Од квасног теста припремане су разне погаче, њих су звали колачима и са њима је позиван кум на крштење детета, а мешене су и ношене новим младим паровима на дар.  У сремским селима забележено је неколико назива за погаче: ноћна, збуњена, иришка, Јелицина погача, погача сунце и сл.

 Посластице и слаткиши припремани су најчешће на основу проверених рецепата. Основни састојци су брашно, вода, маст, шећер и со, од који се меси растезано тесто, а од њега се прави гужвара са сиром, бундевара или растезано тесто с вишњама, с грожђем или ренданим јабукама.  Од бесквасног теста праве се још и „листићи“ који се пеку на масти, а у градским и варошким срединама листиће филују снегом од беланаца у комбинацији са шећером и пекмезом од кајсија. Колач „султипита“ Сремице су прихватиле од досељеника Немаца.  Палачинке се филују пекмезом, орасима или заслађеним швапским сиром. Шприц крофне месе се као свакодневни колач или уз недељни ручка.  У разним свечаним приликама месе се разноврсни ситни колачи као што су: шапице, ванил-кранцле итд. Колач „глајгевихт“ (масна торта или месечићи) меси се одмеравањем састојка према тежини употребљених јаја. Ролат са пекмезом од кајсија обавезна је посластица на сремској трпези. У свакодневним приликама и недељом се прави тзв. бакин колач. На Петровдан и после њега праве се колачи с јабукама, то су разне пите као што је лења пита. За сеоске славе и у другим приликама праве се обланде надевене разним филовима као што су цариградска и облатне са филом од шећера укуваног у млеку. Медењаци се месе о славама и сличним приликама. Гурабије, мушкацоне и локумићи данас су запостављени  колачи на сеоској трпези у Срему а уместо њих припремају се разне торте и колачи.

     Поврће се чува у свежем стању, осушено, у туршији и кувано. У свежем стању се преко зимских месеци остављају црни и бели лук, кромпир, зелен, рен, бундева, ротква… итд. Црни и бели лук чувају се у венцима  или на тавану. Кромпир се у Срему у мањим количинама чува од клијања када му се дода извесна количина свежих јабука. Купус се у свежем стању ставља у јечам и тако му се чува свежина до Божића и до Нове године.  Бундеве се у свежем стању најбоље чувају на дрвеној полици у подруму. Љуте паприке се суше нанизане на конац у тзв. венце и држе се на промаји под стрехом амбара. У туршију се стављају: паприке, краставчићи, зелени парадајз, замеци бундевице, лебеница, диња, зелене шљиве (због шмека). Од парадајза се кува сок тзв. думст који се користи за кување разних јела. Кисео купус се као зимница оставља у главицама али и као рибанац (ситни купус).

    Зимница од воћа припрема се на више начина. Воће се преко зиме чува у свежем стању. У Срему јабуке и крушке чувале су се затрпане у житу да угњиле.  Недозреле лубенице чувале су се до Божића и Нове године кречењем коре или стављањем кромпира на врежу. Грожђе, најчешће хамбург, вешало се на евенке и чувало на таванској промаји. За зимски период најчешће су се сушиле шљиве (маџарке и цепаче) и то у пећи после печења хлеба, а на исти начин сушене су трешње, вишње, јабуке и крушке. Воће је сушено и на сунцу. Од воћа се зимница правила и кувањем. На разне начине спремају се: компоти, „китникес“, сулц, пекмези. У фрушкогорским селима много се спремало компота од грожђа (хамбурга, воловског ока, дренка и афус-алија). Китникес се прави од гуња (дуња). Сулц (пихтијаста маса) се спрема најчешће кувањем љусака и језгра са семењем гуња (а може бити од малина или јагода) који се одстрањује при спремању китникеса. Пекмези се много спремају у сремским селима, нарочито пекмез од шљива  који се припрема у оранији. Без шећера се спрема пекмез од укуване шире (слатког вина) и белих бундева, а неко у ову мешавину додаје и гуње. Пекмез се прави од приспелог воћа: крушака, шљива, киселих јабука, бресака, ринглова, дрењина, грожђа и диња. Пекмез од кајсија припрема се као деликатесна посластица која се највише чува за спремање колача, а справља се и пекмез од шипака. Познате су и цепане вишње из који се ваде коштице прскају се сирћетом и флаширају и остављају у оставу, а постоји и варијанта када се ставља ред вишања ред шећера и овако цепане вишње држе се на сунцу док се шећер не истопи. Слатко од разног воћа спрема се у градовима и варошима Срема, а у селима мање. Пијане вишње праве се од вишања са коштицом поспу се шећером и прелију ракијом шљивовицом.

   Жеђ се утољава конзумирањем воде, вина, ракије, пива, јабуковаче, сурутке и воћних сокова. Производња вина у Фрушкој гори има дугу традицију. Прво добијено вино је слатко вино или шира, затим иде „рампош“ које је сладуњавог укуса али режи као сода-вода. После њега иде „цвајер“ слабије вино које се прво потроши. Ракију зову још и мученицом. У Срему је позната песмица: „Ракијице рако, ја те волим јако, а ти мене реко, у јендек полако“. Прави се од скоро свог воћа, затим од дудова, од апте, кукуруза, хлеба, па и од диња и лубеница. Ракија се користи и у народној медицини за лечење реуме и костобоље, а користи се и код спремања напитка од плодова глога, младих зелених ораха, вишања итд. Пиво је у сремским селима прављено од квасца, шећера, хмеља, прженог јечма.  Чувано је у подрумима, затрпано у песак све до жетве. Вино ракија и пиво пију се у свакодневним приликама, а и у посебним приликом породичног и друштвеног живота. Сремци кажу: „Ко пије умреће, ко не пије и пре ће“. Приликом прослављања Христовог рођења, за Божић пије се пиће „вареник“ заслађено црвено вино зачињено циметом или кранфилићем. Медљана ракије се испија за имендане, о славама приликом свињокоља, углавном током зимских дана. У сремским селима поштује се неписано правило да се ракија пије пре оброка, а вино после њега. Пиво се пије уз јело. Сурутка и јабуковача пиле су се ради утољавања жеђи. Сремци су познати као винопије, али увек се потроши и сва произведене ракија.  У кафанама се испијају „штамплићи“ (чашице) или фраклићи ракије. Вино се у кафана поручује као шприцер, два дела вина и један део сода-воде. Пиће се испија на бело, до дна, на екс, с ногу, пије се натенане. Бело вино је нашло и примену и у кулинарству као додатак јелу као што је „пијани шаран“ и јунећи и живински паприкаш, који се пред крај кувају са белим вином да би били укуснији.

     Свакодневни јеловник Сремаца се мењао, понегде се још и данас мења у време посебних догађаја у животу. На основу обичајне праксе, љута, кисела и папрена храна забрањена је трудницама. Такође се брани да се једе „срасло воће“ како не би рађале „сраслу децу“ или близанце.  Забрањено је да једе и зечије месо да не би пренела на дете негативна својства те животиње. У неким селима Срема верује се да муж треба да трудној жени пред порођај свеже јаје у десну руку, јер ће тако порођај бити лак и безболан. У условима задружног живота у прошлости није придавана одговарајућа брига приликом подизања деце. Мушкарцима је поклањана већа пажња. Распрострањена је обредна пракса „напајања“ детета малом количином црвеног вина због магичног стицања здравља и руменила. Обичај је да се порођај јавно објављује и јавља се помоћу погаче која у овом случају има комуникацијски карактер. Нарочито се водило рачуна да дете добије повојницу- дарове. Детету и породиљи  се давало у виду хране, пића и одела. Верује се да оно дете које не добије повојницу да неће моћи да се уда или ожени. Повојницу чине: печено пиле, флаша вина и колачи. Ту неизоставно припада и кошуљица од беза. Верује се да је мало дете подложно утицају разних сила и урока те да га треба пре него што се изнесе из куће мало нагаравити по лицу или га намазати „перачем“ из помиња. Да би дете било „лајаво“ – говорљиво кад одрасте, давано му је да пије воде из клепетуше. Да би се видело којим пословима ће се бавити мешена је погача поступаоница са украсима у виду књиге, игле, рала и волова итд, и пазило се који ће део узети. Та погача је ломљена изнад главе да би се обезбедио раст и удадба или женидба. Због честих обавеза мајке у пољопривреди, децу су успављивали са соком од скуваних чаура од мака да не би плакала. Свекрве и бабе су заварале дете тзв. варалицом, сажваканим хлебом и шећером умотаним у крпицу од беза. Будућој удавачи забрањено је било да једе јела која нису поједена на њиви,  а такође ни удата снаха да јој не би умрла свекрва. Влада веровање да на Велики петак девојка треба све до заласка сунца једном да једе и то само комад погаче и со. Веровало се да ће јој у сан доћи ђувегија да јој утоли жеђ. Кад девојка први пут ноћи у нечијој кући, треба да у десну чарапу стави залогај хлеба па ће сањати суђенога. За малу прошњу изношени су хладни наресци, сремска кобасице, кулен, шунка, погача, а од пића ракија и вино. Од Другог светског рата у сремским селима је изобичајена мала прошња. Свечани ручак подразумевао је одговарајући јеловник који се састојао од „сремачке супе“ са резанцима и флекицама, сосом с месом, зелени и бареним кромпиром из супе. Младенцима се некад и сад брани да једу супу, да им деца не буду балава. Уз прасеће печење изношена је сезонска салата. У ретким приликама служена је црна кафа од прженог па и туцаног јечма. Употреба кафе у Срему овладала је тек после 2. светског рата. Уочи свадбе приређивана је вечера у девојачкој и момачкој кући  и на тим вечерама служени су паприкаш или каурма, салата и пиће. Код будуће невесте долазили су кртани (младожењени другови) носећи храну и пиће за младожењине званице. Свечани ручак ( супа, сос с месом и кромпиром, сарма или пуњена паприка, печење, и салата) представљао је обавезан јеловник. Од колача служене су штрудле (гужваре). После свечаног ручка младенци су заједно са младожењеним званицама одлазили у младожењин дом.  Војводиница из невестине куће носи батак и тањир, вечеру за младу и целим путем се „кери“-весели. Младенце дочекује сверква са коцкама шећера да им живот буде сладак и посипа их житом и пиринчем да година буде родна и берићетна. У прошлости је свекрва давала два хлеба и две флаше вина снаји да их унесе у кућу. Хлеб значи мир у кући, а вино весеље. У младожењиној кући је такође приређена свечана вечера на којој се много јело и пило. Главно јело је било прасеће печење,  служен је кувани кисели купус са димљеним сувим месом, као и мавиши (листићи). Био је обичај да се око поноћи донесу краваји-дарови главних сватовских части (кума, старог свата, војводе) у веш-корпама, а чинили су их дарови у храни пиле са канџама и кљуном на глави, колачи листићи, натакнути на сватовску грану која је забодена у хлеб, а на врху су пободене јабуке које су на крају вечере лицитиране. Све је украшено са цвећем и пешкирима. Пред зору се служе крофне, па је следило праћење сватовских части кућама. Повођани (погачари-јер доносе погаче) су у прошлости долазили младецима после недељу дана од свадбе. После Другог светског рата долазе непосредно после свадбене поворке. Доносе непаран број слатких погача. Једну другарице ломе над младеначком постељом и њоме су се залагале. Која девојка прва дограби и поједе комад та ће се прва удати. Био је и обичај посипања младеначке постеље зрневљем циљ је био да се поспеши плодност. Пре свадбе и за време свадбеног весеља јако пуно је трошено на храну и пиће. За свадбу је увек морало бити храна макар се гладовало целе године.

   Исхрана за време посмртне обичајне праксе односи се на то да се уз покојника поред личних предмета укопавају и прилози у храни и пићу. Сусељани „шаљу поздраве“ у виду воћа, колача и пића својим раније умрлим прецима. Уобичајено да се сви ти поздрави покупе и ритуално сахране у гроб заједно са умрлим покојником како би он однео на „онострани свет“. У многим сремским селима (Нерадин, Гргетег, Мала Ремета, Ривица, Јазак, Белегиш) постоји обичајна пракса да се приређује тзв. тајна вечера кад умру старији људи и жене.  Најчешће се за ту прилику припрема  пилећи или свињски паприкаш, а од прилога за јело постављају се само виљушке. Ножеви се искључују у посмртним обичајима пошто су сечива опасна за покојника, односно његову душу која је према веровању још присутна у кући. Бригу о храни и пићу у кући жалости преузимају поуздане жене редуше, нарочито се пази да задушно јело и салату не осоле довољно јел онај ко затражи соли да досоли сматра се вешцем, односно вештицом. Ставља се непаран број тањира на даћи и оставља се место за умрлог које обично остаје празно. Није добро да се храна досипа како дотична особа не би умрла за покојником. Карактеристичан је обичај разбијања тањира умрлог на кућној капији или ћуприји. Тањир за умрлим разбија момак (девојка) непосредно бацајући га на сандук спуштен у гробну раку. Ако се бачени тањир не разбије верује се да особа неће имати срећан брак. Том радњом се уништава проузроковач зла и спречава се да се не деси нека несрећа. Када умре један од близанаца  да би се избегла смрт другог треба расећи јабука на пола,  и сахранити са умрлим а другу половину да поједе онај који је остао у животу. На гробљу на капији поставља се сто са храном и пићем, који после сахрана треба да се заложе сви учесници у испраћају покојника. Ракија се одлива на земљу, па се тек онда испије за покој душе умрлог. У Срему се за даћу води рачуна да се закоље непаран број прасића. Обично је једе бела чорба са месом, паприкаш или прасеће печење, затим салата, погача и пиће. За даћу по правилу се не спремају колачи. На даћи се доста једе и пије, па увек буде и пијаних.  Сутрадан по укопу иде се на погреб. Том приликом на хумку се остави мало хране и пића покојнику крај крста, па се на чаршаву постави храна и пиће за учеснике опхода.  Изношење погаче, меса, пића и колача понавља се током свих помена. Сви учесници доносе колаче од својих кућа и једу на гробљу, а остатак размењују међу собом. Кољиво спремају када држе парастос у цркви када се сви присутни њиме ритуално заложе. Кољиво тада износе и на гробље. После навршене прве године од укопа приређује се подушје- Задушнице. Обично се месе поскурице-хлепчићи обележени отиском поскурњака. После Другог светског рата деца разносе поскурице у десет кућа с десне и десет кућа с леве стране улице као врсту подушја за умрле укућане и за свој труд буду награђени ситним новцем. На опход гробова на Ружичало – трећи дан Ускрса износе се кувана обојена јаја на гробове које одмах покупе Роми-Цигани. Храна се време посмртних обичаја и касније опхода се не штеди а преостала храна се дели за покој душе умрлог. У новијем периоду преостала храна се оставаља у замрзиваче или један део се дели Ромима.

     Oд Божићних поклада до Божића држан је строги пост. Спремана је супа „расолица“ окувана са трганчићима умешеним од брашна и воде. Јела су уместо запршком зачињавана „подметом“ (брашно размућено у води). Уместо масти коришћено је уље од бундевиног семена или сунцокрета. За празничне дане у време Божићног поста трошени су компоти од разног воћа, суве шљиве и печене бундеве.  На дан св. Варнаве кувано је жито измешано са разним семењем које је разношено на дар оним породицама које славе св. Николу, које су зидале нову кућу, те године довеле нову младу или је из куће неко умро. Тањир овог жита чуван је до Божића и њиме је полаженик хранио живину. На Туциндан или Бадњи дан ујутру клана је печеница. Рано ујутру на Бадњи дан домаћин је доносио воду за чесницу, Божићни колач и друге обредне хлебове дарујући бунар пшеницом са жељом да усеви добро роде. Домаћин је уносио сламу и том приликом у сваки кухињски угао  бацао је орахе који су према веровању у Срему служили приликом изналажења украдених ствари. За Бадње вече припрема је непаран број јела. Све до Другог светског рата спремано је јело од сушених тикава. Тикве су вероватно употребљаване за магично спутавање женских демона, односно да се укућани заштите од њих.  Обавезно је припреман пребранац скуван са зелени исеченом на колуте, затим је додат пропржени лук и заједно је све запечено у рерни. У већини случајева се преко пасуља у рерну стављао и шаран да се запече заједно. На Бадње вече ритуално се делио колач здравље, прво парче овог колача намењено је Богу, затим укућаним по старешинству. Комад колача чувао се преко година и служио приликом чарања за здравље, срећу укућана и стоке. У свакој сремској кући на Бадње вече спремају се и резанци с маком, с орасима или пекмез од шљива, а и трошени су разни компоти, китникес, мед и ораси. Љуске од ораха су раном зором бацане на улицу да би се видело ко је у селу вештица, а служиле су и при чарању за здравље. Пазило се да ли пси лају уочи Божића, јер се сматрало да ће те године родити много шљива. Сто после бадње вечери се није распремао да би се угостиле и душе предака. У току прослављања Божића домаћин је настојао да радована што боље угости, нарочито у пићу и тако му је за сваку испијену чашу бацао металну пару. Сматрало се добрим да радован нахрани живину житом сачуваним од Варин-дана и плевом, са циљем да је буде као плеве. Укућани су се умивали на Божић са водом у којој је јабука, како би сви били здрави и једри као тај плод. Доласком с јутрења пије се „вареник“- црвено вино кувано са шећером, зачићењеном циметом, каранфилићем или ситним бибером,  а такође су се потапали и комадићи колача здравља како би укућани били здрави. Ракија је табуисано пиће за време Божићних празника, да укућани не би обољевали од „јефтике“ (сушице, туберкулозе). За Божићни доручак печена је кокош с кљуном и канџама. Глава с кљуном ставља би се у мравињак да живине буде као мрава, а ноге су се стављале под стреху да штите укућане од урока. У неким селима Фрушке горе целу Божићну кокош јела је домаћица куће. За доручак се јела храна од изнутрица Божићне печенице и каурма. Првог дана Божића није се јео кромпир из супе да свиње не би добиле специјални израслину „гуку“. Биле су забрањиване и пихтије да се свиње не би разболеле и да не дрхћу. У селима Фрушке горе не једе се сарма да воће не црвљало, а такође нису је јели ни у равном Срему да свиње не би црвљале. Ораси су такође били забрањени током Божића да укућане не би болели зуби. Сем Божићног колача мешени су и други колачи (колач гувно, пласт сена, камара, виноград, јарам и волови, колач папак, месец и сунце)  који су симболисали производне процесе. Мушкарцима је припадао колач орачева шака, женама витице или плетенице, деца добијају колач голуб да би била лака и весела као птица. Полаженик се дарује округлим-шупљим колачем који се зове радованов колач.  Сви колачи се украшавају орасима у љусци и заједно се пеку, орах се сматра као веза са доњим светом где бораве душе предака а има и лековиту моћ. Симболичне фигуре на Божићном колачу и другим хлебовима имају магијско обележје. У утробу печенице ставља се јабука или гуња а у уста орах. Божићна чесница сматрана је најважнијим обреним пецивом и симболично представља њиву и усеве. Меси се од лиснатог развлаченог теста надевеног орасима, шећером и премазана медом. Ставља се и сребрна пара, чесницу ломи домаћица и намењује га сваком укућану и положенику. У чијем комаду колача буда пара тај ће бити добре среће целе године, а уколико се нахвата теста, биће више новца и плодова у кући. Током Великог и Малог Божића пазило се на исхрану. Није се јео кромпир између празника због водене болести, а у наведеном периоду брани се спремање јела од пасуља да у кући не би било бува и других буба.

  O Новој години јела се глава од печенице спремљена за Божић. За прослављање Малог Божића, односно Нове године, спреман је посебан обредни колач „василица“, јер се тог дана прославља хришћански празник св. Василије. Колач је без надева  због тога да се ништа не би „црвљало“ у кући. Украшавали су је трима цевима од ткања увезаним црвеном вуном. Украшавани колачи давани су живини.

    На дан св. Трифуна по селима под Фрушком гором одлази се у винограде где се симболично ореже лоза и једе сланина испржена на жару и кромпир у љусци. Наздравља се вином свецу и проспе се мало по орезаној лози. Задушнице су посвећене умрлим прецима, уобичајено је да се на тај дан на гробље износе поскурице-округли хлепчићи са утиснутим знаком поскурњака (словцета, печата) и пихтије, а негде и погача уместо поскурица. Месојеђе или месне-месопусне покладе су дани у недељи када је у народној исхрани трошено највише хране од меса и месних прерађевина. Беле покладе су познате по форсирању  јела од млека и млечних производа.  Те недеље се једу пихтије, крофне, уштипци или листићи. После ових поклада искључивана су из употребе јела од меса и јела од млека и млечени производи. Употребљаване шерпе и лонци рибани су цеђем, јер су наилазили дани пре Ускрс, дани великог поста. За Тодорову суботу у селима западног Срема био је обичај да црквени тутор разноси кувано жито по свим сеоским кућама па су му укућани залагали прилог у новцу или у намирницама најчешће у јајима.  Сматрало се да жито доноси срећу и здравље у време буђења природе. На Лазареву суботу ишле су поворке деце по врбове гранчице  а старије жене су их нудиле кокицама и посном погачом. Веровало се да ће ако на Лазареву суботу падне киша бити родна година. На Велики петак у неким селима у Фрушкој гори јаја се жуте млечиком или се боје у луковини, а некада црвена боја је добијена од биљке броћ. Прво обојено јаје зове се чуваркућа јер се сматра да оно штити укућане током целе године. На Ускрс је мешен ускршњи колач „буздован“ са некуваним јајетом одгоре на тесту.  Доручкује се барена шунка и јаја и ту долази до сажимања уобичајених трију у два оброка.  Ручало се у 17 часова, углавном прасеће печење, штрудла и разноврсни ситни колачи. Трећег дана Ускрса на Ружичало излазило се на гробље и носила се барена јаја на гробове умрлих сродника. Ђурђевдан је пролећни празник и прославља се са жељом да се осигура плодност стоке и раст усева. Тада се у неким породицама обављала прва мужа оваца кроз округао колач који је овцама и кравама додаван у крму заједно са љускама јајета чуваркуће. За Ђурђевдан за ручак клало се прво јагње, што представља хришћанску интерпретацију обреда, приношења жртвеног јагњета свецу. Духовима се завршава циклус пролећних празника. Тада су учесници литије свраћали на част- крофне и пиће у оне куће које су имале отворене капије. Тога дана се спремао мало бољи ручак.

    Видовдан се прослављао као велики празник. Прослављали су га момци и девојке уз поховано пилеће месо, штрудле или уштипке. До Петровдана се нису јеле јабуке и нису припремани колачи од њих.  На тај дан се мрсило и спремао се бољи ручак и обавезно се јели колачи са јабукама (лења пита). На св. Илију коље се петао који је међу пилићима први пропевао. На Преображење се меси погача и први пут се те године једе грожђе, спрема се колач од растезаног теста са филом од зрневља грожђа. Усековање или Сековање празнује се као велики светац и тај да се једе посна храна.  У Срему је прихваћено празновање хришћанских светаца заштитника, којем је посвећена одређена сеоска, градска или варошка слава. Тада су сеоске куће отворене за примање гостију и то су углавном рођаци и пријатељи који их посећују том приликом.  Славски колач се месио и та ову прилику, присутни се служе кољивом, клала су се и јагњад или „назимад“ и пила се врућа ракија.  Сеоске славе су биле прилика да се склопе нова познанства за удаваче, а симпатије су се изражавале поклањањем варјача, лицидерског срца, папучица од слатког теста или ћетене алве. Прослављање „социјалистичких слава“ је новијег датума и у тим приликама у свакој сеоској кући била је права свечарска атмосфера која није пролазила без прасећег печења, торти и разноврсних ситних колача.

    У Срему се породична слава зове крсна слава а породице се зову свечари. Прослављала се некада три дана, а у прошлости и дуже. Позивари су на славу звали јабуком или лиснатом погачом. При испраћају званица спрема се уздарје или „поздрав“ који чине печење, колачи и погача. За славу су спремани славски колач, печеница и славска свећа. Без сремске супе не пролази ни једна прослава. Спрема се  и сарма, односно паприка филована месом. Кољиво није спремано. Ситне колаче чине: шапице, ванил-кранцле, ролат с пекмезом, „глајгевихт“ (месечићи), цариградска торта, разноврсне торте и сл.  Уобичајено је да домаћин куће целу славу проведе на ногама нудећи госте храном и пићем и испијајући здравице. Пази се да се светац прослави у изобиљу јер он представља божанског претка заштитника од чије наклоности зависи кућна срећа, здравље и берићет.

Сремска кухиња се мењала током времена усвајајући нове тековине савремене цивилизације али чувајући традиционалне творевине из не тако давне прошлости.

Литература:

Гордана Прица, Срем у прошлости књ. I, 1981.
Радомир Прица, Срем у прошлости, књ. I, 1981.
Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини 2,Н.Сад,1990.
Душан Ј.Поповић, Срби у Војводини 3, Нови Сад, 1990.
Љиљана Радуловачки, Традиционална исхрана Срба у Срему, Нови Сад, 1996.
Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срем, Матица српска, Нови Сад, 2003.
Франц Шамс, Историја Срема и Петроварадина, Музеј града Новог Сада, Нови Сад, 2013.
Јован Максимовић, Здравствене прилике у Срему у 18. и 19.веку, 2014.