СРЕМСКА МИТРОВИЦА У ПРОШЛОСТИ 

   Према запису из 1702. године, после Линије мира митровичка област припала је цару, а сам град Турцима. Територија је плодна, али запустела и изложена поплавама. Од 1700. почиње поновно насељавање; у граду је тада око 60 кућа и више од 20 радњи. Митровица је пуна рушевина — виде се остаци многобројних кућа и четири џамије. Турци допуштају градњу православне цркве ради привлачења становништва и развоја трговине. Као погранично место, представља важну саобраћајну тачку на Сави. Фридрих Вилхелм фон Таубе немачки путописац, записао је 1776/7.година да је Митровица (Mitrovicz)велико и добро насељено трговиште, важно јер је ту штаб Петроварадинске регименте. Становништво се бави земљорадњом, бродарством и рибарством; већином „грчке вере“. У близини су остаци Сирмијума, са честим налазима римских новчића и предмета. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Митровица је први комунитет у Срему, смештен на реци Сави, велико је и многољудно трговиште, седиште штаба Петроварадинског пука. Становништво чине католици, неунијати, акатолици и Јевреји, укупно око 911 душа. Баве се земљорадњом, риболовом и бродарством. Главне делатности су трговина, занати, пчеларство, свиларство и надничарски рад. Општинске послове обављају варошки судац, чланови већа и синдик. У насељу има 281 граничарска и 254 општинске куће, претежно од чатме, са мањим бројем зграда подигнутих од чврсте грађе.Од верских објеката постоје католичка и неунијатска црква, прва од чврсте грађе, друга дрвена. Уређена је и мрежа службених зграда: официрски и чиновнички квартери, школе, болнички и затворски објекти, барутана и стоваришта. Посебно се издваја војно стовариште жита капацитета 50.000 мерова, некадашње власништво Трговачке компаније у Темишвару, под управом војске. На Сави је 1783. подигнуто седам ледобрана и камени насип ради заштите обале. Унутар насеља и на прилазу налазе се баруштине које штетно утичу на здравље становништва. Источно од вароши, недалеко од Јарка, налазе се остаци римског Сирмијума, некадашњег главног града Илирије. Ту су рођени или умрли неки римски цареви, попут Проба и Клаудија I, а град је био и значајно рано хришћанско средиште. У околини се и данас проналазе римски новчићи, посуђе и други археолошки предмети. Остаци камених цеви, мостова и путева сведоче о високом степену уређења и значају тог некадашњег центра.

 

Литература:

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

ШАШИНЦИ У ПРОШЛОСТИ 

  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Шашинци су смештени у равници, имају 176 граничарских кућа грађених од чатме, покривених рогозином и трском, све подигнуте под конац. У месту се налази илирска црква од добре грађе и школа у којој се поред илирске наставе одвија и настава на немачком језику. Изван насеља налази се ограђени простор за ергелу.

Литература: Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

ЈАРАК У ПРОШЛОСТИ 

   Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Јарак је равничарско насеље са 147 ушорених кућа од чатме, покривених трском и рогозином. У њему се налазе официрски квартир од добре грађе, илирска црква, народна и илирска школа. Уз реку Саву налази се велик ровом окружен брежуљак налик на стари шанац. Овде се у Саву улива и римски прокоп познат као Јарчина.

Литература: Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

КУЗМИН У ПРОШЛОСТИ 

   Године 1702. Кузмин је описан као запустело место, али некада насељено православним становништвом. Има само темеље старе цркве, што сведочи о старини насеља. У турском периоду мештани нису плаћали траварину ни деветину, а последњи власник земље био је ага из Гргуреваца. Важан моменат у развоју села је подела 1719. године, када половину добија принц Одескалки, а другу половину задржавају хајдуци који су ту раније живели. Овај чин представља почетак обнове и стабилизације Кузмина. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Кузмин је село са 251 кућом од чатме (трска и рогозина), трошан квартир, добра илирска црква и школа од чатме.

Литература:

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

МАРТИНЦИ У ПРОШЛОСТИ 

   Године 1702. Мартинци су поново насељени досељеницима из Влашке, Босне и са Саве. У то време немају цркву, млин, зидане зграде ни винограде. Раније су становници били ослобођени турских дажбина, али сада плаћају десетину и султански порез, као и суседна села. Земља је у надлежности принца Одескалкија. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Мартинци су село у лепој равници, 266 кућа од чатме (трска и рогозина). Три официрска квартира (један добар), школе (немачка и илирска), илирска црква и стрелиште. У близини је висок шанац код ушћа потока Вртић у Саву.

Литература:

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

ЛАЋАРАК У ПРОШЛОСТИ 

  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Лаћарак је највеће село у низу, са 328 кућа од чатме (трска, рогозина, понека шиндра). Има квартир за капетана, три трошна официрска квартира, стан за планисте, илирску и народну школу, цркву од добре грађе. Изван села је ветрењача.

Литература: Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

СРЕМСКА РАЧА У ПРОШЛОСТИ 

  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Рача је село у равници, окружено шумом. Има 56 кућа од чатме (већином покривене трском), трошан официрски квартир и добро саграђену илирску цркву. Сви сокаци посути су шљунком. Река Дрина је након турских ратова променом тока поткопала старо село, па је оно премештено у унутрашњост. Постоји место за купање свиња доведених из Турске. Близу је тврђава Рача (обновљена након разарања), Командантово острво (припада овостраној јурисдикцији) и историјски брежуљак Бела Црква – место преласка Турака преко Саве. Тврђава Рача је укинута 1782. године, а на њеном месту је 1783. започета градња новог звездастог утврђења ради контроле пловидбе на Сави и Дрини. Лежи на ади у оштрој окуци Саве, насупрот ушћу Дрине. Главну одбрану чини караула са пушкарницама, окружена опкопом и земљаним бедемом. Иако још недовршено, утврђење је већ способно за одбрану. У мирно доба ту је довољно 50 људи, у ратним 600. Караула има четири магацина за барут, добро је грађена и отпорна на бомбе.

Литература: Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

БОСУТ У ПРОШЛОСТИ 

  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела,  Босут је село у равници, са 41 кућом од чатме (покривене трском), официрски квартир од добре грађе. Сокак посут земљом и циглом. Постоји скела за прелаз преко Босута. Овде се Босут улива у Саву.

Литература: Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

БЕШЕНОВАЧКИ ПРЊАВОР У ПРОШЛОСТИ

   Назив села мењао се током времена: Kalugyer Kloster Beschenova (1780), Bessanovo-Prnjavor (1864), Прњавор бешеновачки (1947), Бешеновачки прњавор (1952). Насеље је тесно повезано са манастиром Бешеново, који је највероватније подигнут пре Турака. Поуздани подаци о манастиру потичу из турског периода, а о селу тек из 18. века. Године 1734. у прњавору је било 12 домаћинстава, 1770. године 28, а после Кочине крајине 1788. доселило се још 126 душа. Број становника: 1795. – 358; 1878. – 233; 1910. – 327; 1948. – 153; 2002. – 145; 2011. – 83. Током Другог светског рата манастир и село су спаљени, а после рата делимично је обновљен само прњавор. Насеље је претрпело велике губитке — страдало је 50 мештана, а колонизацијом се број становника додатно смањио. Популација је после рата остала стабилна, али мала.

Литература: Др Слободан Ћурчић, Др Млађен Јовановић, Др Тивадар Гаудењи, Др Александар Илић, Атлас насеља Војводине, I књига, Срем, Нови Сад, 2012.

БЕШЕНОВО У ПРОШЛОСТИ

  Бешеново се помиње 1253. године и у Крушевском поменику, али није извесно да ли се односи на сремско или банатско Бешеново.  Године 1702.  помињу се становници: Станко Новаковић, Роко, Јован, Марко, Јанковић, Вуја, Максим, Бога Јовановић, Радован, Петко Јовановић и Степан. Године 1734.  Бешеново је имало 42 дома, 1791. — 135 домова са 841 душом, а 1810. — 164 дома и 1044 душе. Почетком XVIII века једно од најбољих села у Срему, са око 60 кућа и богатом природом. У цркви је служио православни свештеник. Последњи турски власник био је Салак из Митровице. До 1761. године село је имало око хиљаду становника, добру цркву, дућан и занатлије. У месту је принц Ливије II Одескалки подигао кућу с месницом и крчмом. До 1774. број кућа је порастао на 92. Називи за потесе су: Орловац, Арватовац, Тетрман, Вуковац, Рашковац, Мутаљ, Крајинац, Вранова стена, Литаљ и др.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

ВЕЛИКИ РАДИНЦИ У ПРОШЛОСТИ

   Радинци (Велики / Горњи) помињу се као насељени 1714. године.  Имали су 1734.године  50 домова, 1774. — 68 домова, а до 1791. број је опао на 52 дома са 302 душе. Године 1810. имали су 62 дома и 399 душа. Називи за потесе су: Мартиначке међе, Курјачице, Грабовачки пут, Селиште, Ледине, Баре, Тапије, Ритови, Врбице, Камариште, Кованлуци, Црквене њиве.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

ГРГУРЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ

  Гргуревци се помињу 1247. као Claustrum sancti Gregorii. За време Турака били су седиште нахије. Године 1698. место је могло давати приход од 500 форинти. У опису из 1702. помиње се да је од некадашње славе остало тек педесетак кућа, грађених на рашански начин. На средини села стајала је четвртаста камена кула у којој су Турци некада држали јавни сат, а која је сада служила као затвор. Сви становници били су православни и имали су своју цркву, али је било настојања да се подигне и римокатоличка црква. У селу је било дванаест камених чесама, али без воде, јер су канали били разрушени. Подрум принца Одескалкија могао је да држи 2.500 барила вина, а над њим је био дрвени чардак за жито. Постојао је и стари турски подрум, затим рушевине турског купатила и остаци канала који су водили до чесама. Куће су биле скромне, а у селу су радили млинари, крзнари, кројачи и ковачи. Мештани су веровали да је село добило име по Гргуру, који се ту населио, док се његов брат Митар настанио на месту данашње Митровице. Очувана је и прича о аждаји која је живела у пећини и вратила се након 1699. године, што су Рашани сматрали добрим знаком. Под брдом Шулемза Главица налазио се здрав извор који су Турци користили као лек против грознице. У селу су била четири турска млина, а у време Турака становници нису плаћали траварину ни деветину. Турском бегу из Митровице давали су десетину и султански порез од три форинте по сесији и један талир по особи. Године 1734. имали су 71 дом, 1774. — 188 кућа, 1791. — 191 дом са 1304 душе, а 1810. — 231 дом и 1552 душе.Средином XVIII века Гргуревци су били једно од највећих и најстаријих села у Срему, са око 1.200 становника, углавном православних Рашана, које су служила тројица пароха. Називи за потесе су: Велики Сегет, Брњаковац, Клисине, Рунћевац, Селиште, Забрана, Зобара, Ђурђевац, Курјачка рука. У општинској шуми најлепши део зове се Теразије.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

ДИВОШ У ПРОШЛОСТИ

   Дивош је 1520. године био је у поседу племића Јована Изоповића и Тодора Мауриловића. Назив Дивош током историје се јавља у различитим облицима: Divosh (1780), Divos (1853–1854), Divosch (1859), O-Divos и Uj-Divos (1873), Divoš-стари / Divoš-нови (1881), Stari Divoš / Divos (1914), као и Дивош (од 1947). У раним изворима под именом Divos помињу се различита добра, али није извесно да се односе на ово село. Сам Дивош се поуздано помиње 1704. и 1709. године као село у Илочком властелинству. Године 1714. капетан Мијат одузео је најбољу земљу сељацима и протерао их, а у првој половини 18. века забележени су и напади разбојника. Село је 1733. имало 120 глава, 1734. имао је 70 домова, 1791. — 200 домова са 1009 душа, а 1810. — 229 домова и 1386 душа. Након рата с Турцима (1736–39) становништво је било оптерећено тешким дажбинама. Куга је 1739. погодила и Дивош. Српска школа се помиње 1785. Током 19. века популација се стално увећава све до Првог светског рата. После Другог светског рата долази до наглог пада броја становника због ратних губитака (469 жртава), издвајања Старе Бингуле као засебног статистичког подручја, као и послератних исељавања, укључујући 22 немачка домаћинства. Немци су 1944. стрељали 15 мештана и уништили православну цркву. Популација се постепено опорављала до седамдесетих година 20. века, када почиње нова регресија, упркос досељавању већег броја породица из Босне. Дивош је смештен на јужној подгорини Фрушке горе, са обе стране потока Јарош, што је условило развој двојног насеља: источног дела – Старог Дивоша и западног дела – Новог Дивоша, удаљених око 250 метара. Крајем 18. века Стари Дивош чинила је једна линеарна улица север–југ, док је Нови Дивош имао две улице повезане попречним пролазима. До краја 19. века структура села се мало мењала, а најзначајнија промена после 1955. била је изградња нове улице на западној страни Новог Дивоша. Током 20. века насеље се шири ка јужним и источним ободима, уз задржавање основне линеарне форме. Називи за потесе су : Старо вашариште, Ремете, Дрен, Кисела бара, Лешће, Рит, Кременице, Стари Дивош.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Др Слободан Ћурчић, Др Млађен Јовановић, др Тивадар Гаудењи, др Александар Илић, Атлас насеља Војводине, I књига, Срем, Нови Сад, 2012.

ЛЕЖИМИР У ПРОШЛОСТИ

  Лежимир се помиње 1389. године. После Бечког рата поново је насељен православним Рашанима и има преко 30 кућа 1702. године. Смештен је у пет долина (Лежимир, Илијаш, Мали и Велики Вагат и Дивош Главица), које су некада биле препуне винограда. Остатак темеља старе цркве и куће богаташа Илије указују на историјски значај места. Мештани због сиромаштва не обнављају своју цркву, већ иду у манастир Шишатовац. Године 1734. имао је 65 домова.  До 1774. Лежимир се развија до 132 куће, углавном ослањајући се на пољопривреду и виноградарство. Године 1791. Лежимир је имао 173 дома са 1133 душе, а 1810. — 220 домова и 1490 душа. Називи за потесе су: Пашњак, Велика и Мала градина, Гај, Куштиљ, Царина, Лишвар, Бормаз, Карлице, Црна бара, Градина Тонта, Селиште, Рит. Називи за изворе су: Близумила, Ерла, Стара кречана, Шећеровац, Стублина.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

МАНЂЕЛОС У ПРОШЛОСТИ

   Манђелос је у средњем веку био варош, први пут је забележен 1297.  Године 1698.године место је могло да да приход од 800 форинти. Године 1702. има више од 60 кућа, насељених житељима пореклом из Влашке, Херцеговине, Босне, Будима и околине. Има православну цркву и попа. Земљу су раније држали Турци, којима су становници плаћали десетину и султански порез. Године 1734. Манђелос је имао 87 домова, 1761- у селу живи 1000 становника (сви православни), 1774- 93 дома, 1791. — 133 дома са 507 душа, а 1810. — 144 дома и 816 душа. Називи за потесе су: Брњаковац, Гај, Ремете, Радовача, Церје, Рит, Илијаш, Шљиварски брег, Краљица, Кленовац. Називи за делове села: Билијар, Црквени и Жабарски сокак.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

СТАРА БИНГУЛА У ПРОШЛОСТИ

   Село се први пут помиње 1445. године и сматра се претечом данашње Бингуле, удаљене око 3 километра јужно. После пресељења становништва старо насеље је почетком 19. века готово опустело. Обнова је почела 1835. године, када су се овде доселили Словаци из Тренчинске жупаније, а касније и Хрвати. Стара Бингула је одувек била мало село, које је тек после Другог светског рата постало самостална статистичка јединица. Број становника је након рата нагло порастао, али је убрзо почела депопулација. Број становника 1948.године био је 400, 1953-446, 1961-371, 1971-300, 1981-255, 1991-205, 2002-190, 2011-161.

Литература: Др Слободан Ћурчић, Др Млађен Јовановић, Др Тивадар Гаудењи, Др Александар Илић, Атлас насеља Војводине, I књига, Срем, Нови Сад, 2012.

ЧАЛМА У ПРОШЛОСТИ

  Чалма се граничила са Szent-Peterom. Године  1734. имала је 98 домова, 1791. — 114 домова и 658 душа. Називи за потесе су: Месна рудина, Костичевац, Тршићево воће, Морјан, Међеш, Брест, Церје, Велико и Мало Ново Село.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

ШИШАТОВАЦ У ПРОШЛОСТИ

  Село је настало као прњавор истоименог манастира подигнутог око 1520. године. У извештају из 1702. манастир се описује као један од већих у Срему, са 25 калуђера и преко 1.100 јутара земље, што указује да је и раније имао развијено имање и радну снагу. Подаци из 18. века сведоче о малом броју становника — 1753. године било је 41 прњаворац, а 1789.-221, у селу су постојали дућан и крчма. Године 1836. било је 313 становника, 1878. – 210; 1910. – 264; 1948. – 233; 1961. – 281. Током Другог светског рата манастир и село су спаљени, а становништво избегло у околна места. После рата Шишатовац је обновљен, али се вратио само део мештана.

Др Слободан Ћурчић, Др Млађен Јовановић, Др Тивадар Гаудењи, Др Александар Илић, Атлас насеља Војводине, I књига, Срем, Нови Сад, 2012.

ШУЉАМ У ПРОШЛОСТИ

  Шуљам се помиње  1579. и 1634. године, а као насеље 1702. Село може да да 1698.године приход у износу од 1.000 форинти.Ово место има око 44 куће. Насељено је православним Рашанима. Имају лепу стару цркву, коју је, према њиховом причању, саградио св. владика Максим, чије тело почива у цркви манастира Крушедола. У време Турака нису плаћали траварину, ни деветину. Не сећају се ко је био њихов последњи власник земље хришћанин. Власник Турчин био је Халил-бег из Митровице, коме су плаћали сваку врсту десетине и оку маслаца по кући. Султански порез у износу од 3 форинте по сесији земље исплаћивали су у Будиму. Давали  су и деветину принцу Одескалкију. У молби из 1713. потписани су кнезови Миленко Вучковић и Миливој Белоречанин. Године 1734. имао је 40 домова, 1791. — 93 дома са 513 душа, а 1810. — 99 домова и 552 душе. Ово је 1761.године једно од најстаријих села у Срему. У њему се види стара црква, за коју се прича да је саградио св. владика Максим. Становници Шуљама су сви православни Рашани. Има их око 600 особа, међу које спадају 54 сељачке породице, разне занатлије и једна породица Цигана. У селу се налази и један дућан. Шуљам  1774.године има 69 кућа.“ Називи за потесе су : Јанчиковац, Судинац, Ветрењача, Папрења, Добреч, Грабовац, Липовац, Врбовац, Орловаче, Метларе, Просине. Источни део зове се Бело брдо, а западни Црно брдо.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.