Нови век

 Нови век је трајао од 15. до почетка 20.века. У 15.веку продире хуситска пропаганда и у Војводини, а нарочито у Срему и Бачкој. Тако је на позив краља Сигисмунда 1436. године из Рима послат инквизитор  против хусита и богомила. Задатак му је био да сузбија јеретике. Тако је из Бачке прешао у Срем, где је  у Каменици узбунио народ против себе.У 15. и 16. веку пре најезде Турака, Срем је био једна од веома напредних покрајина, што доказују белешке о насељима, црквама, манастирима, замцима, утврђењима итд. Већ 1521.године приликом првог упада Турака у Срем, слика се знатно мења.

  Турски период у овим крајевима почиње од 1526. године и траје до ослобођења 1699.године (део Срема). Владари у југоисточној Европи нису у први мах били свесни опасности која има је претила од Турака. Стефан Душан, први српски цар,  јасно је увиђао опасност која је претила не само његовој држави већ и читавом хришћанском свету.  После два његова пораза и обраћање папи  за помоћ, довољно говори  колико је био свестан опасности. На Балканском полуострву хришћани су преживљавали најтеже дане. После битке код Никопоља, 1396.године изгинуло је много угледних племића са Запада, то је отворило очи краљу Сигисмунду. Исте године Турци су провалили у Срем па су становнике Митровице преселили у Брусу. После пораза султана Бајазита код Ангоре 1402.године, порасла је нада код хришћана и Стефан Лазаревић који је учествовао у овој бици одлази у Цариград где му је византијски цар дао  титулу деспота. Враћа се у домовину са жељом да се наслони на хришћански Запад, у првом реду на Мађарску. Тако у обостраном интересу,  Стефан је са Сигисмундом склопио уговор 1404. године и добио многа добра у Мађарској. На Сави на сремској страни, подигнут је читав низ утврђења. Односи између краља Сигисмунда и деспота Стефан били су све приснији те му је 1411.године на основу положене заклетве за верност дао градове: Земун, Купиник, Митровицу и Сланкамен и још неке вароши и руднике и др. Тако је деспот Стефан постао један од најмоћнијих великаша у Мађарској. Добар део службеника који су управљали његовима добрима били су Срби, а на неким добрима, нарочито на оним уз северне обале Дунава и Саве, почели су се насељавати Срби сељаци. На основу уговору у Тати 8.маја и 6.јуна 1426.године између деспота Стефана и краља Сигисмунда склопљен је тежак споразум да Србија постане вазална земља мађарске круне, а Београд је уступљен мађарској држави, а све у циљу заједничке борбе против Турске.  После изненадне смрти деспота Стефана 1427.године, наследио га је Ђурађ Бранковић. Тако да се он заклео на верност краљу Сигисмунду, који га је устоличио и прогласио за херцега и деспота читаве Рашке и Албаније. Ђурађ је наследио све од ујака у Мађарској и успео да прошири своје поседе.  Трпео је  притиске од стране католичке цркве и мађарског племства, а од 1439. дошла су бројна искушења.Неки подаци указују да у доба деспота Добровчани настављају да тргују у Срему, јер им је деспот Ђурађ дао повластице.Турци су 1437. године провалили у Угарску али их је потукла војска краља Жигмунда која је логоровала у Срему. Од 1439. до 1444. турска граница била је на Сави, султанови ратници су 1441. опљачкали и попалили насеља у Потисју и Срему. У време турског освајања Деспотовине  1438. и 1439.године  многи Срби су спас потражили преко Саве и Дунава.

  Турци су први пут заузели Србију и Смедерево и деспот је остао без државе. На њега се окомио и нови мађарски краљ Ладислав који му је замерио што је сина Лазара оженио Јелисаветом ћерком покојног краља Сигисмунда. Тако му је већ 1440.године одузео неке градове али је касније успео да поправио односе са новим краљем, тако што га је признао за свог суверена. Сегединским миром 1444. деспот је успео да добије своју државу од 1439.године. После погибије краља Ладислава код Варне, Јанко Хуњади који одавно није био на страни деспота убедио је мађарски сабор да је он крив за пораз, те сабор донесе одлуку да се деспоту одузму поседи у Мађарској.  Како би сачувао своју земљу деспот Ђурађ је био одлучан да не изазове рат против Турака те је тако обавестио султана Мурата I  1448. о акцији Хуњадија и није хтео да учествује у њој. При проласку кроз деспотову државу  је ухватио Хуњадија, затворио, и тражио накнаду за пролазак кроз његову државу и да му врати одузете поседе у Мађарској. Јанко је пристао на све то али му није то заборавио те је почео да му се свети на његовим добрима у Мађарској. Тако је деспот морао да му исплати у дукатима и уступи град, неке вароши и поседе. Тек је тада дошло до неког мира.

 

  Када је 1451. године на престо дошао султан Мехмед II деспот Ђурађ је преко своје кћерке султаније Маре дошао до неког утицаја на турском двору. Тих година задржао се деспот Ђурађ покаткад и у својој сремској резиденцији Купинику, који се налазио у његовом поседу од 1451.године. Када се 1455. године сазнало да Турци намеравају да крену на Београд, ова опасност на кратко је уразумила хришћане да приреме акцију.  Тада је краљ Ладислав сазвао Државни сабор, ту је био и деспот Ђурађ чија је земља била у питању. Тада је проповедник фрањевац Иван Капистран искористио прилику да каже о стању православне цркве у Мађарској, па и самог деспота је хтео да преведе у католичанство. Овај му је одговорио да иако има 90 година пре ће изгубити живот и државу него веру својих предака. У току сабора султан је провалио у Србију и заузео Ново Брдо. Деспот је био присиљен да од султана откупи мир уз врло тешке услове. С друге стране Хуњадијеви су се код куће окомили на њега. Бежећи из Смедерева од куге деспот је са породицом стигао у Купиник али га је 1455.године на имању у Купинику напао Михаило Хуњадија и том приликом је деспот лакше рањен али је био и спроведен у затвор где је провео шест месеци док га нису откупили за 60 000 дуката.  Када је деспот пуштен његови људи успели су да заробе Силађија и да му преотму откуп. Године 1456. умро је деспот Ђурађ Бранковић, потом и његова удова Јерина, а ускоро и његов наследник Лазар. Током освајања Деспотовине 1458.године Турци су прешли Саву покрали Срем и запалили Митровицу.Повукли су се пред угарском војском. Следеће године турско- угарска граница се усталила на Сави и Дунаву. Турци су заузели Смедерево 1459.године. Тако се угасиле српска држава са династијом која је њоме владала.

  Са падом српске државе настале су и велике друштвене промене. Нестало је феудалне господе као носилаца нашег државног живота и друштвеног поретка. Крајем 15. века и у првој половини 16. века налазиле су се овим крајевима неке угледне породице,  али убрзо ће и оне нестати, тако да је народ остао са својом црквом. По паду деспотовине нестало је државних поглавара српске државе али ће се убрзо јавити личност са овом титулом али не у Србији већ у Мађарској. Најзначајнију улогу имали су Бранковићи представници последње српске средњовековне династаије. Они су се везали за Срем, а први је стигао Вук Гргуревић ванбрачни син Гргура, а унук деспота Ђурђа Бранковића. Вук је је из Турске прешао у службу краља Матије у другој половини 1464.године. Срби су у то време имали друштвене, културне и црквене проблеме и одбијали су да плаћају десетину католичким прелатима. У народној традицији Вук, Змај Огњени остао је упамћен као велики јунак и последњи витез-племић. Надимак Змај је добио као носилац ордена Змаја, који је краљ Сигисмунд установио после победе над Босанцима 1408.године и тим орденом одликовао деспота Стефана Лазаревића, а Вук га је могао добити 1469.године. Највероватније да је Вук овај надимак наследио од свог претка Стевана чије је поседе у Срему наследио као вазал угарског краља. Вук је 1465. године долазио са једним посланством по султановом налогу да успостави мир са краљем.  Међутим краљ одбије понуду и убеди Вука да пређе на његову страну против Турака, те му поклони Сланкамен и Купиново. Вук се оженио Барбаром  из хрватске властелинске породице Франкопана.  Тако се Вук истакао не само у борби против Турака него и против ранијег таста и Пољака. Краљ Матија га је стално награђивао,  1469.године добио је град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији, 1471.године добио је титулу деспота и нека имања деспота Ђурђа, а Беркасово је добио 1474.године. У борби код Зворника Вук је био рањен али је успео да се врати са великим пленом у табор код Шапца и том приликом пресељено је доста српског становништва у Срем. Тада је краљ Матија оставио јаку посаду у Шапцу, а свој табор преселио је у Срем код Вукова града Беркасова. Прилике у Срему су се погоршале после турског подизања утврђења код старог Заслона 1470.године и одатле су акинџије упадале у Срем. Вук се нарочито истиче у ратовима против Турака 1476. и 1479.године. Године 1480. продире деспот Вук с кнезом Павлом и војводом Јакшићем до Крушевца и осваја град, а у повратку са собом води много Срба, који се насељавају у јужној Угарској. Вук је био 1479.године и тужен  због узурпације неких имања у околини Ирига, али изгледа да је у спору успео јер се 1483.године налазио у Иригу. Године 1483. Вук је посредовао за мир између Мађарске и Турске. Пошто му је султан поверио ову мисију у вези примирја, Вук му је из Ирига писао да се са турске стране престане са зидањем  утврђења на граници и да обустави поход на Мађарску. И поред још неколико писама и из Купиника исте године дошло је до провале Турака из Босне преко Хрватске, у Крањску и Корушку. Из ове битке Турци су изашли поражени. Мир је склопљен 1483.године. Вук је боравио у Купинову и у Сланкамену, а понајвише у Беркасову у својој резиденцији која је била ближе Босни, где је био капетан. По народном предању сазидао је цркву у Сланкамену. Вук је умро 1485.године у Срему без потомства, а  жена се преудала за хрватског властелина.

   После пада средњовековне српске државе, иако је био слеп Стефан је кренуо у туђ свет како би дочекао боље дане. Године 1461. оженио се Ангелином ћерком католичког арбанашког великаша. После женидбе се пребацио у Млетачку републику чији је био патрициј. Имао је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Стефан је умро 1476.године оставивши жену у тешким приликама, а 1485.године проглашен је за светитеља. Деспотица Ангелина је због сталног узнемиравања суседа морала да потражи помоћ од Цара Фридриха и  заједно са синовима му је положила заклетву за верност 1479.године. Тако је своју ћерку Марију која је имала 19 године, удала  1485.године за Бонифација III, удовца без деце који је има близу 60 године. Са њим је имала два сина, а умрла је млада 1495.године. Краљ Матија је на државном сабору 1481.године изузео Србе и остале шизматике од плаћања десетине.

    Године 1486. краљ Матија је позвао Ђорђа и Јована Бранковића у Мађарску и Ђорђа је поставио за деспота на место преминулог Вука, а Јовану је дао титулу барона. Том приликом му је уз деспотску титулу дао Купиник и Сланкамен са околним селима, Ириг, Јарак,а исте године добила су браћа и Беркасово у залог. Тада су из Казале преко Будима стигли Бранковићи са моштима њиховог оца Стефана  и 1487. године (Момчило Спремић, Српски деспоти у Срему, 2007, 56, наводи ипак другу годину, да су мошти Стефана положене 15. фебруара 1486. у Купиново) у цркви Св. Луке у Купинову су положили његове мошти. Ђорђе је требао да се оженио Изабелом принцезом напуљске династије рођаком жене краља Матије. До брака није дошло, разлог је био тај што она није хтела да напусти католичанство или непријатељски однос удове краљице Беатриче, пошту су браћа после смрти краља стали на страну незаконитог Матијиног сина. Тих година браћа Бранковић су били у завади са најмоћнијим сремским великашем Лаврентијем Ујлакијем, а касније са Николом Банфијем. Године 1494. заузели су Ујлакиве градове Митровицу и Ораховицу. Године 1497. браћа су држала и Ириг.  Због услуге учињених краљу Ладиславу 1493.године и Јован је добио деспотску титулу 1494.године. Те године је Вуковска жупанија водила истрагу против браће Бранковић због отимања утврђења Борово. Иако су провели детињство међу католицима њихови српски корени су представљали проблем, а и сама мајка која је била католкиња али је ипак била привржена српској држави и православљу.  Положај Срба у Мађарској се брзо погоршао. Краљ Ладислав је по наговору племства и католичке цркве, одузео повластице српским деспотима које им је дао краљ Матија, а то је ослобађање плаћања десетка католичкој цркви. Већ 1496.године Ђорђе је дошао у сукоб са католичким надбискупом, зато што су његови кметови одбила да плаћају католичкој цркви десетак, а то им је на угарском сабору 1495.године потврђено да се Србима не наплаћује. После тога се Ђорђе без знања мајке и брата убрзо замонашио у купинској цркви и постао монах Максим, а касније је рукоположен за јеромонаха. Оба деспота као и њихова мајка Ангелина (била је католкиња) били су веома привржени православљу што се види из прилога које су давали Хиландару. У лето 1495.године породицу је задесела велика несрећа умрла је деспотова сестра Мара Бранковић као млада жена. Иако није било великих сукоба са султаном јер 1495. године продужен угарско-турски мир, настављени су сукоби са суседима. Срби у Срему бавили су се земљорадњом и ова област је важила за добро обрађен крај и позната по добром вину.Градови су живели од трговине а велики број Срба посвећивао се војничком позиву. У последњој деценији 15. века крај између Саве и Дунава означаван је као земља Срба или „хусара“ што је био синониим за Србе ратнике. На картама с почетка 16. века Срем је означен као „Rascia“ или „Razen“.

   Деспот Јован је био другачијег кова него брат. Ожењен је био Јеленом ћерком угледног племића Стефана Јакшића. Јован је био храбар и енергичан човек, а у рату с Турцима 1501-2. био је од главних заповедника на јужној граници. Умро је 1502.године због претераних ратних напора. По народној песми, последње његове речи биле су:

 Сријем земља стећ’ ће господара

Ил’ бољега, или ће горега.

   Деспот Јован био је оснивач неколико манастира, а године 1753. чувало се у ризници манастира Крушедол његово седло. Био је посвећен рату и желео је да ослободи Србију и постане њен господар као што су били његови преци. Изгледа да је деспот Јован користио и право ковања новца, јер су у Срему и Банату нађени угарски новчићи са грбом Бранковића. Јован се разболео од грознице услед сталног ратовања и преминуо је 1502. године. Његовом смрћу више није било световних мушки чланова породице Бранковић. Имао је две кћери Мару која је била удата за Фердинанда Франкопана и Јелену удату за молдавског кнеза.  Како Јован није имао мушких потомака, краљ Владислав је понудио поново Максиму деспотско достојанство али га је он одбио и краљ му је 1503. одузео сва добра породице Бранковић. Деспоти Ђурађ и Јован учинили су Срем српским духовним средиштем више него икада раније.

   Како је Војводина била на граници Мађарске државе природно је било више утврђења, а нарочито је био утврђен Срем. Тако су у то време били ови градови или утврђења: Јарак, Купиново, Нештин, Сусек. Као  градови или утврђења са варошима били су: Баноштор, Борово, Варадин, Врдник, Вуковар, Вучедол, Ердут, Земун, Илок, Ириг, Карловци, Митровица, Моровић, Осек, Сланкамен, Сотин, Черевић (Петар Милошевић, Срем у прошлости, књ.1,1981,85, утврђење је први пут забележено 1339. али је оно постојало бар један век раније.) и Шаренград. Најјача утврђења била су: Варадин, Илок и Земун.

   Сланкамен се први пут јавља у мађарским изворима у 11. веку, век касније помињу се трговци из Сланкамена и Земуна. Сланкамен је био познато место у црквеном погледу и потпадао је са целим сремским Подунављем под област католичког надбискупа. Године 1325. говори се о Јовану Ману из Сланкамена који је саградио капелу св. Духа и убожиште за сиромахе и немоћне. Припадао је деспоту Стефану Лазаревићу од 1425.година, а касније је био у поседу деспота Вука Змаја Огњеног. Основу града чинила је заобљена кружна тераса са две куле. Сланкамен је био највећа резиденција  по простору  и најзначајнија у културном погледу. По Вуку Караџићу малу црквицу у Сланкамену је зидао Змај Огњени Вук. Илија Округлић Сријемац забележио је како се у народу приповедало  да је Вук о један високо забијени клин долазећи у цркву на молитву свој клобук вешао. Турци су спали и разрушили Стари Сланкамен су 1521.године, а након пропасти угарске државе 1526.  Сланкамен је у саставу Турске. У потописима Антуна Вранчића 1553. стоје да је Сланкамен и град и варош али да је слаб са старим порушеним зидовима ограђен и спушта се према Дунаву.

 Купиник (Купиново) био је од 1451.године у поседу деспота Ђурђа. Град се налазио на полуострву и био је саграђен на месту окруженом обедском баром.  Основу купинског утврђења чинио је правоугаоник, безмало квадрата.Од три сачуване куле само је једна кружна, источна је осмоугаона, а северна шестоугаона.  Уз цркву Св. Луке  био је и манастир Обеда. И црква и манастир  су много страдали од поплава. Турци су град запалили и порушили 1521.године.

  Моровић 1451-1454.године држао је деспот Ђурађ Бранковић. Од 1508. до 1538. држао га је Стефан Штиљановић. Утврђење се налазило између Студбе и Босута. Беркасово  је било вештачко утврђење,  подигао га је Вук Змај Огњени. Град је био опасан зидовима и ровом. Основа је била овалног изгледа.  Од некадашњег утврђења званог Деспотовац није остало ништа зато што је од тог материјала у 18.веку зидана католичка црква у Кукујевцима.

  Деспот Ђурађ Бранковић, као београдски митрополит Максим, пренео је мошти оца и брата у Влашку након смрти брата и организовао Влашку митрополију. Током боравка у Влашкој штампао је словенске црквене књиге. Када је нови војвода постао католик, Максим је напустио Влашку и прешао у Срем, где је уз помоћ Јована Нагоја подигао манастир Крушедол и поставио мошти своје породице. 1513. године постао је београдски митрополит. Посветио се организовању српске цркве и културном подизању народа, а умро је 1516. године у Крушедолу.

 Деспотица Ангелина, која је 1509. године подигла манастир Крушедол, умрла је 1516. године, оставивши дубок траг као „мајка Ангелина“. Бранковићи су били значајне личности, свесни славе свога народа и трудећи се да га спасе кроз веру и цркву, што су показали својим примером.

  После смрти деспота Јована, краљ је 1504. године именовао Иваниша Берисављевића за српског деспота. Иваниш је био члан угледне хрватске породице и оженио се Јеленом, удовицом деспота Јована. Без сумње Јелена је натерана да се уда за Берисављевића како би се Срби везали за новог деспота.

  У периоду кад је Максим одбио да поново прими деспотско достојанство, Иваниш је преузео власт у Срему и водио рачуна о интересима Срба и православне цркве. Његов задатак био је да помогне краљу и одбрани јужне границе, посебно Срем од турских напада. Погођени променом и губитком поседа, бивши деспот и Ђурађ-Максим и деспотица Ангелина напустили су Срем и отишли у Влашку код војводе Јована Радула Великог. Максим је учинио војводи разне димпломатске услуге, али се вратио у Срем због промене ситуације око влашко престола. Када се вратио са мајком Ангелином уз помоћ браће Јакшић и влашког војводе Њагоја подигао је манастир Крушедол 1512.године.

 После смрти Иваниша 1514.године, деспотица Јелена је наставила да брине о одбрани границе, а син Стефан је постао деспот, али је мајка носила велики терет због његове младости. Митрополит Максим је сведочио немирима, укључујући сељачки устанак 1514. под вођством Ђорђа Доже. Устаници, познати као „крстуши“, заузели су неке делове Срема (Сланкамен, Черевић, Баноштор и Сремске Карловце), а Срби су се поделили између подршке и противљења. Деспотица Јелена послала је војску против устаника. Устанак је угушио Јован Запоља, сурово казнивши побуњенике, што је продубило поделе у Угарској пред турску најезду. Максим је управљао београдском митрополијом, умро је 1516.године у Крушедолу, а после њега је преминула и Ангелина 1520.године. Њихове мошти заједно са Стефаном Слепим и деспотом Јованом чуване су у манастиру до 1716. година док га Турци нису спалили после битке код Петроварадина. После смрти угарског краља, услед ослабљене централне власти Турци су 1521. године прешли Срем. Тада су опљачкали и спалили Митровицу, Сланкамен, Беркасово, Земун и сва остала значајна места. Све до доласка Турака деспотица Јелена је живела у Купинику, султан је очекивао да ће се заједно са сином Стефаном предати међутим она то није учинила него је његовог амбасадора и заробила. Турска је кренула у потеру за њом али је она побегла у Славонију на поседе њеног мужа.  Турци су тада опљачкали и разорили Купиник. Разарањем сремских градова срушен је јужни одбрамбени систем Угарске краљевине. После повлачења турске војске Стефан се вратио у Купиник али није остао дуго пошто су Турци поново провалили у Срем 1523.године. Тада их је потукла угарска војска. Већ у пролеће 1526. пренели су се гласови да опет стиже турска војска па су Срби из Срема преселили у Поморишје. Султанова војска је сатрла Угре а сам краљ Лајош II удавио се у једном потоку. Турци су се повукли преко Дунава али су оставили војне посаде у Срему. Тако је он коначно потпао под турску власт. Мохачки порза проузроковао је почетак грађанског рата и распад Угарске на три дела. Због тога су се и Срби поделили. Сваки од супарничких краљева имао је свога српског деспота.

  Стефан Берисављевић је постао важан учесник у ратовима против Турака. Након битке на Мохачу, одбио је понуду цара Јована за заједничку акцију против Турака и самостално је кренуо у борбу. Он је успео да ослободи Вуковар, Ердут и Борово, али је ситуација постала све тежа. Након признања султана и Запоље за краља, деспот Стефан се нашао у тешкој ситуацији, нарочито због недостатка новца.  Године 1529, због немогућности да одржи своје војске, он је био приморан да их повуче, а Турци су брзо заузели градове. Након тога, Стефан је затворен од стране краља Фердинанда, али је касније ослобођен и побегао у турски табор, где је поново добио своје поседе у Срему и Славонији. Деловао је као турски вазал али је имао проблема са суседним санџабеговима и у борби против једног од њих погинуо је 1535.године. Турци су средином 1536.године заузели већину градова које је држао деспот Стефан Берисављевић.

  У међувремену, Радич Божић, који је раније служио као вођа српског војног одреда у Мађарској, и који је био одан и краљу Лајошу и Фердинанду, добио је титулу деспота 1527.године. Божић је умро 1528. године, а краљ Фердинанд је наставио да се ослања на српске племиће као заштитнике граница.  Најистакнутији српски вођа био је племић Павле Бакић, који је прешао на страну Турака, касније је прешао у Мађарску где је добио нову титулу. Он је био важан посредник у преговорима између Срба у Срему и мађарског краља. Бакић је добио титулу српског деспота од краља Фердинанда 1537. године, а у борби против Турака погинуо је код Ђакова, његова глава послата је као трофеј на дар султану. Све ове личности играле су важну улогу у одбрани српских територија, али и у борби за опстанак српског народа у периоду кад су се земље под владавином Срба налазиле на раскршћу између османске и хабсбуршке моћи. Смрћу Павла Бакића нестало је достојанство српског деспота у Угарској.  Разликују се два периода од 1464. до 1502. када су деспоти били из куће Бранковића, чији је идеал био обнова српске државе. Све њихове акције полазиле су из Срем, а његовим губитком изгубила се и титула српско деспота.  У другом периоду од 1502-1537.године деспоти су били све даље од обнове српске државе, а све више чувари успомене на њу. Када је почело протеривање Турака оживела је и деспотовина  у Угарској, свест о старој српској држави, чија је обнова постала главни циљ Срба.

 Јован Ненад био је још једна личност из наше прошлости. Јако се мало знао њему.Помиње се да је крајем 1526.године прешао у Срем и отео од Турака утврђење Черевић и Баноштор и стави у њих своје посаде. Будући да је желео да настави своје освајање градова и утврђења у Срему, а и преко Саве обратио се за помоћ деспоту Стефану Берисављевићу да му уступи топове. Овај га је одбио  али је Јован ипак наставио да води акцију у Бачкој. Говорио је да ће острво Срем ослободити од Турака. Краљ Фердинанд му је за његове заслуге дао титулу „illustris“ у рангу који је припадао српских деспотима, причевима из владарских кућа. Тешко је рањен био код Сегедина и умро је после пар дана 1527.године. Од Јованових војника највећи део пристао је уз челника Радослава (познат је по народној песми „Од Сријема Рајко“) и тако прешао у Срем и ту се настанио. Војвода је, погођен прекором Маргите девојке, извршио самоубиство, а она, дирнута његовом смрћу и болном прошлошћу народа, учинила исто. Челник Радослав је био поверљив човек цара Јована и краљевски капетан, добивши племићку титулу и поседе у Бачкој. Након турских ратова, његов син Стеван је добио град Митровицу и део Крушедола, али без практичне вредности, пошто су се оба места налазила под Турцима. Радослав је живео у Срему, борио се код Будима и населио Србе у Ђуру. Иако нема доказа да је боравио у Сланкамену, везује се за Срем и познат је као мегданџија и турски вазал.

   Међу значајним Србима био је Стефан Штиљановић који је 1498. године прешао из Паштровића у Срем и ступио у службу властелина Ладислава Мореа, присталице краља Фердинанда. Касније је добио титулу слободног човека и утврђење Ешћен, које је било под Турцима. Умро је око 1540. године. У народној традицији сматран је господаром Моровића, а његове мошти су 1545. пренете у манастир Шишатовац, где је проглашен за свеца. Међу племићима у Срему помињу се Петар Весељковић, браћа Шилић, Јован Дивош и Димитрије Скендеровић.

 При крају 15. века, проналазак барута ослабио је значај утврђења, док је пешадија постала важнија. Краљ Матија је организовао плаћеничку војску, препознавши Србе као одличне ратнике. До 1475. године у његовој војсци било је око 5.000 српских хусара. Насељавање Срба северно од Дунава и Саве учинило их је битним фактором. Касније су им одузете привилегије, а 1504. забрањено им је насељавање на државним земљама. Након Мохачке битке 1526, Србима је постало јасно да Турска доминира. Српска сеоба трајала је од Косовске битке 1389. до пада Будима 1541, а највише су се населили у Срему, посебно у 15. и 16. веку.

  У доба турскe владавине у Срему су постојала следећа српска насеља:  Адашевци, Алмаш, Антин, Ашања, Банковци, Баноштор, Барич, Бежанија, Белегиш, Бело Брдо, Беочин, Беркасово, Бешеново, Бешка, Бобота, Богдановци, Борово, Борковац, Брестач, Будимци, Буђановци, Буковац, Вера, Вогањ, Војка, Врдник, Вуковар, Габош, Голубинци, Грабовци, Даљ, Дариновци, Девчинци, Деч, Дивош, Добановци, Добродол, Домановци, Дреновац, Ђурђевци, Ердут, Земун, Илок, Инђија, Ириг, Јазак, Јакобовци, Јаково, Јарак, Каменица, Карловци, Карловчаци, Камендин, Керек, Кертулијанци, Кечин, Клиса, Крстац, Краљевци, Крушедол, Крчедин, Кубшиновци, Кувалово, Кукињаш, Кумша, Купиново, Лесковац, Ловац, Љукаш, Љуково, Марадик, Мариновац, Маринци, Маркушица, Мартинци, Микола, Мирковци, Михаљевци, Моровић, Мочари, Нерадин, Нештин, Ново Село (три), Обеда, Осек, Острово, Павловци, Пазова, Пачетин, Петровци, Пећинци, Прхово, Путинци, Рача, Рума, Сарваш, Сланкамен, Стејановци, Сурдук, Сурчин, Сусек, Тапавица, Тење, Товарник, Томашевци, Туса, Цабалак, Церић, Черевић, Чортановци, Чукатинци, Шаренград, Шатринци, Шашинци.

  У сукобу око мађарског престола између Фердинанда и Запоље, Срби су постали значајан фактор, ступајући у службу оба претендента. Павле Бакић, Радич Божић и „млади Балабан“ били су међу најугледнијим српским заповедницима у војсци Јована Запоље 1527. године. Срби су ратовали као пешаци, коњаници и шајкаши, углавном за плату и повластице. Фердинанд је покушао да привуче Србе, постављајући Бакића за заповедника шајкаша 1529. године. Након сложених дипломатских и војних маневара, 1538. године постигнут је споразум којим је Запоља признао Фердинанда за наследника, али након Запољине смрти 1540. године и проглашења његовог сина за краља, Турци су искористили ситуацију и освојили Будим 1541. године.

  Срби су у то време често били несигурни коме да се приклоне, јер се политичка ситуација непрестано мењала. У другој половини 16. века, односи између Срба и Турака постајали су напетији, док је Хабзбуршка монархија, суочена са финансијским проблемима и недостатком становништва, сматрала Србе погодним војницима и колонистима. Мађарско племство се противило насељавању Срба, сматрајући да они имају бољи положај од мађарских кметова. Фердинанд је 1529. године наредио да се избеглицама из Турске (становништво из северне Србије и североисточне Босне) дозволи насељавање, али је већ 1582. донета одлука да Срби морају плаћати десетак мађарском племству. Њихов положај је остао нестабилан, зависећи од политичких прилика.

   Срби су били значајни као шајкаши, војници у речној флотили. Њихов задатак је био уништавање непријатељске флоте, изградња мостова и заштита сувоземне војске. Главне станице шајкаша у Срему биле су у Сланкамену, Земуну и Митровици. Историјски записи бележе и српске уходе у обавештајним службама. Ђорђе Срeмац у својим мемоарима помиње Димитрија Велића, српског трговца из Купиника, који је био ухода и за Турке и за Аустрију, што указује на сложене улоге Срба у том периоду. У 16.веку у Срему било и хришћана спахија који су имали повлашћен положај, а такви случајеви забележени су у Карловцима, Черевићу и Сланкамену.

  Након освајања Будима 1541. године и формирања Будимског пашалука, Срби су се нашли под турском влашћу у различитим административним јединицама. Смедеревски санџак, који је обухватао српско становништво, раније је укључивао и Срем (1529–1541), али је од 1541. Срем постао део Будимског пашалука. Унутар Сремског санџака формиране су различите нахије (1583–1587), као што су Митровачка, Илочка, Иришка и друге, а до 1667. године установљени су и кадилуци попут Митровачког, Илочког, Рачанског и Сланкаменског. Током друге половине 16.века, Сремски санџак био је подељен на 16 нахија и четири кадилука. На простору некадашње угарске Сремске жупаније налазиле су се нахије: Земун, Купиник, Сланкамен, Ириг, Варадин, Черевић, Гргуревци и Митровица. У западној половини санџака, на претежном делу територије бивше Вуковске жупаније биле су нахије: Моровић, Илок, Рача, Посавље, Немци, Подгорје, Иванково и Вуковар. Таква подела остала је до прве половине 17.века, али ће се растом муслиманске популације број кадилука повећавати. Завођење османске власти у Срему било је праћено популационом политиком  у опустошена сремска подручја насељено је 1529. године српско становништво из Смедеревског и Зворничког санџака са влашким повластицама. Према извештају барског надбискупа из 1633.године доњи Срем насељавају православни Срби, а горњи Срем западно од Митровице римокатолици.

  Турци су Србе користили у својим војним походима, пошто су били бројчано значајни и географски најближи Западу, који према православним Србима није био благонаклон. Да би их придобили, обновили су Српску патријаршију, што је допринело уједињењу српског народа. Срби су добили и повластице у односу на кметове – плаћали су харач султану, али нису били у класичном кметском односу као у хришћанским земљама. Локална српска управа функционисала је кроз институцију кнезова који су управљали насељима, али нису сви Срби под турском влашћу имали иста права. У војсци у Мађарској, поред Османлија, било је и босанских Турака, Срба из Срема и војника из других делова Османског царства.

   Током 15. и 16. века, становништво данашње Војводине претрпело је велике промене. Католичко (мађарско и шокачко) становништво повукло се на север и запад, док су Срби из Рашке и муслимани населили овај простор. Села су била претежно српска, док су вароши биле мешовите. Куће су углавном биле земунице или од прућа и блата, а главно занимање било је сточарство и земљорадња.

  Војнички и земљораднички слојеви српског становништва имали су кључну улогу у селима, а кнезови су управљали локалним заједницама. Узгајали су просо, пшеницу, јечам, док кукуруз још није био познат. Виноградарство је било развијено, нарочито у Фрушкој гори, а пчеларство је било широко заступљено. Лов и риболов били су важни због честог поста. Иако је било природних богатстава, неродне године и ратови често су изазивали глад.

 Трговина и занатство били су развијени у варошима, а велики вашари подстицали су економију. Путници тог доба описују српску народну ношњу, обичаје, културу и архитектуру. Манастири су били значајни духовни и културни центри, а епска поезија чувала је народно предање. Градови попут Карловаца, Митровице и Земуна пролазили су кроз значајне промене, а турска освајања оставила су дубок траг на урбани и друштвени живот. Упркос тешким условима, народ је чувао своју веру, традицију и културно наслеђе.

 Током дуготрајне турске владавине,  дошло је до исламизације, што је утицало на медицинске прилике. Лечењем су се бавили хоџе, турски и грчки емпирици и бабице, користећи турске приручнике с рецептима за лечење симптома болести.

 Током турских освајања, Срем је пао под османску власт 1521. и 1529. године. У том периоду, на простору ових крајева постојала је само једна српска епархија – Београдско-сремска, чије је седиште било у манастиру Хопово. Манастири су имали значајну улогу у очувању духовности, културе и књижевности. Према народној традицији, манастир Привина Глава основао је властелин Прива у 12. веку, док се оснивање манастира Велика Ремета приписује краљу Драгутину, а манастира Гргетег Змају Огњеном Вуку. Манастир Крушедол подигао је митрополит Максим, а главни ктитор био је деспот Јован.

 Османска власт за време Селима II  (1566-1574) одузела је сва црквена и манастирска имања у европском делу Царства, потом их продавала, остављајући могућност манастирима да их сами откупе.

 Манастир Хопово основан је крајем 15. века, док су Бешеново, Шишатовац, Кувеждин, Дивша и Раковац такође настали у том периоду. Манастир Обеду, подигнут 1501. године, касније је порушен 1930. године. Манастир Фенек повезује се са последњим Бранковићима, а Јазак је постојао и пре турског освајања. За манастире Врдник (1589) и Беочин (1622) не постоје поуздани подаци о оснивачима. Женски манастир код Крушедола подигла је мајка Ангелина између 1510. и 1516. године, док је други постојао при Саборној цркви Светог Николе у Карловцима. Парохијске цркве постојале су у Купинову, Сланкамену, Крушедолу, Митровици и Карловцима. Образовање се одвијало углавном у манастирима, а најзначајнија школа била је у Хопову. Деспотска резиденција у Сланкамену представљала је важно књижевно и преписивачко средиште. Последњи Бранковићи поседовали су богату библиотеку и били су велики заштитници књиге. Након њиховог нестанка, уследило је политичко и културно расуло, а нови центар књижевности постао је манастир Хопово.

 Пре освајања Срема од стране Турака, ова покрајина била је добро развијена и сигурна, са бројним утврђењима. На Сави су се налазили градови као што су Купиново, Барич, Јарак, Митровица, а на Дунаву су били Сланкамен, Карловци, Варадин, Илок и Шаренград. У унутрашњости су били Врдник, Беркасово, Моровић, Небојац на Вуки и други. Међутим, са првим упадима Турака у Срем, слика овог краја се значајно променила. Многи градови и насеља као што су Земун, Купиново, Барич, Сланкамен, Карловци, Митровица и Беркасово били су опљачкани, попаљени и делимично разорени. Након ових ратних разарања, уследили су нови турски походи који су додатно погоршали ситуацију. Лепи и плодни крајеви су постали дивљи, неплодни и непроходни. Велики део земљишта био је под водом и необрађен, тако да је назив „Сремско острво“ постао симболичан за ове услове. Путописци који су пролазили кроз Срем у овом периоду описивали су га као леп, али запуштен и зарастао жбуњем. Иако је природни пејзаж имао своје лепоте, вароши су биле у тешком стању. Цркве су често биле претворене у џамије, а порушени звоници су били видно присутни. Сељаци су живели у земуницама и полуземуницама, па куће од тврдог материјала у сеоским насељима готово да нису постојале. Турско освајање страховито је упропастило Срем. По уништавању примитивних производних снага у Срему, заведено је примитивно турско феудално уређење.  Током 16.века  Турци пресељавају народ у напуштене крајеве, тако су у Срем иза турске војске дошле нове масе Срба претежено влаха, односно сељака сточара. Tурци уводе свој систем управе и своје аграрно уређење, међутим у извесној мери примили су нешто и од пореског систем Угарске. У Срему је у то доба „раја“ уместо харача плаћала сваке године филурију.

  У 17.веку градови су почели привредно опадати и то се наставило до краја турске владавине. Српски народ се током 17.века нашао у сукобу са Османлијама и Хабсбуршком монархијом. Од пада Београда (1521)  па све до почетка Бечког рата крајем 17.века, Срем се налазио у саставу Отоманског царства у његовој најдубљој позадини и у релативном миру. Бечки рат (1683-1699) донео је Османском царству највеће поразе и територијалне губитке и пресудно је утицао на даљу историју српског народа.Узрок су били растући проблеми у Османском царству, као што су слабљење султана, интриге и религијска претња. Српски народ је претрпео велике страдања, а после пораза Турака 1683. године, Срби су мигрирали према северу, у Срем и Славонију, због ратова и прогона. Многи су се настанили у предграђима и сељачким областима, избегавајући веће градове. Из 16.века има неколико занимљивих бележака о Срему, по Дерншваму(1553-55) станови сеоског становништва су бедне колибе, Стеван Герлах (1573-77)  наводи да војници у Петроварадину станују у кукавим колибама. Енглез Барбури описује да су кравље стаје у Енглеској биле чистије и угодније од сеоских кућа у Срему. Бартоломеј Кашић 1612-1614. пролазећи кроз Срем по селима види куће само кровове кућа на земљом, француски путописац  Кикле 1658.годин је слично забележио, а када је стигао у Сремску Рачу сви су га посматрали као чудноватог због европског одела и што је стално гледао у географске карте и бусолу, предмети који до тада нису виђени у Рачу. Енглески путописац Барбури у исто време каже за Голубинце да је село под земљом, јер куће не допиру до колена. Године 1669. доктор Браун такође каже да су куће укопане у земљу, да имају дрвене оџаке, а на супротној страни од улаза налази се прозор одигнут од земље. Када се прилази сремском селу из даљине се виде само ђермови.

 После пада Београда 1688.године, Турци су без борбе напустили Шабац, тако је царска војска овладала Сремом чије се становништво, иако проређено и малобројно, прикључило  Аустријанацима, подносећи још неко време најтеже погроме од разуларених Турака који су се размилили и разбежали по Фрушкој гори. У Београду је 1690.године одржан скуп српских црквених и народних првака где је учестововао и велики број представника из Срема. Тада је донета одлука да се призна аустријски Леополд I за српског краља и да српски народ настави заједничку борбу против Турака али са територије Угарске. Крајем септембра исте године Турци су напали Срем, пљачкајући и нападајући српско становништво. Аустријски генерал, уместо да брани положаје на Сави, повукао се и спалио села. Услед панике, становништво је бежало у Бачку и Барању. Турци су без отпора заузели већи део Срема и Посавине, стигавши до Осека, али га нису освојили. Рат је оставио тешке последице, а оскудица је постала трајна.

 Српски народ је добио привилегије од Хабсбурга, што им је омогућило црквену и националну аутономију у царевини. После битке код Сланкамена, Срби су добили привилегију 1691. године, која им је омогућила ослобођење од плаћања десетка католичкој цркви.

 Од Велике сеобе 1690. године до Карловачког мира 1699. године, Срби су били важан фактор на страни Аустрије у рату против Османлија. Србима су дате привилегије, као што је право да изаберу свог вођу, па је изабран Јован Монастерлија, који је био важан у победи Аустрије у бици код Сланкамена 1691. године. Српски патријарх Арсеније се борио против унијаћења и за слободу вере, те је предложио Врдник као седиште епископа. Срби су тражили посебну територију и добили Малу Влашку и друге крајеве за насељавање, али су се суочавали с великим противљењем од стране католичке цркве и аустријских власти.

 Године 1695, патријарх је добио привилегију која је ослободила Србе плаћања десетка католичким бискупима. У исто време, Срби су разматрали могућност преселења у Русију због притисака, али није дошло до успеха у њиховој мисији. Турци су по сваку цену хтели да учврсте своју власт у Срему. Године 1696. заузели су тврђаву Моровић, аустријских генерала у Петроварадину штедео је немачке војнике и није хтео да Србима притекне у помоћ. Моровић је разорен, војници побијени, а становништво одведено у робље. И поред тога Турци га нису могли задржали па су се повукли, а задржале су га нове српске чете.

 Цео Срем је 1697.године пре званичног завршетка аустријско-турског рата донацијом предат у власништво римској књажевској кући Одескалски као Ducatus Sirmiensis. Ипак Одескалки није преузео сва насеља у Срему, пошто су Шид, Беркасово, Нештин, Черевић и Баноштор 1702. године укључени у Подунавску војну границу, а Петроварадин и Карловци као војна утврђења остали су под војном влашћу.

 После освајања Сарајева 1697. године, Срби су премештени у Срем и Бачку. Карловачким миром 1699. године завршен је рат, а Срби су знатно остали под влашћу Аустрије, што је представљало прекретницу у политичком и културном погледу за наш народ. Нова граница два царства ишла је преко сремске равнице од Митровице, која је остајала на турској страни,  до Сланкамена, који је припао Аустрији. Старо становништво Срема које се расуло још у време турског похода на Беч почело се лагано враћати у своја села и насеља док је ново становништво долазило све више из Србије и Босне.

  Карловачким миром 1699. године Срби који су се доселили 1690. остали су у Хабсбуршкој монархији више од два века. Иако нису планирали да остану, њихов положај био је сложен – разликовали су се староседеоци и новодошли. Срби су желели аутономију, да живе на својој територији са властитим правима и обичајима, али су били искоришћени као војничка снага на граници са Османским царством. Хабсбуршка власт им је признала одређене привилегије – слободу вере, избор војвода, право на градњу манастира и ослобођење од десетка. Ипак, мађарско племство и католичка црква били су против тога. Срби су били подељени између Мађарске и Хрватске, као и на оне под војном и грађанском управом. Царица Марија Терезија је 1745. године основала Илирску дворску канцеларију да управља српским питањима, што је изазвало отпор Мађара. Централизација власти постепено је смањивала српске привилегије, све док 1792. године нису постали пуноправни грађани. Митрополит Ненадовић радио је на борби за одбрану  верских, политичких и економских права српског народа, тако је основао је 1749.године  Покрово-Богородичну школу у Сремским Карловцима, саградио саборну цркву и обновио манастир Гргетег.Срби су стално водили борбу за своје привилегије, царица  је 1752.године наредила да их не узнемиравају у вери и дозволила зидање цркава у местима где живе, али је забранила подизање нових манастира и слично 1753.године.

   Пошто су Митровица и Земун до 1718.године остали под Турцима, цар Леополд је 1701. године одлучио да се за Петроварадинску тврђаву одвоји немачка миља и створи коморски посед ради њеног издржавања. Тако је настао Петроварадински коморски провизорат  у који су поред вароши Петроварадин били укључени као насеља Карловци, Сланкамен, Каменица, Беочин, Крчедин, Лединци и Буковац.У првој половивни 18.века споровођене су велике реформе са циљем да се Војна Граница круто милитаризује. Тако је Митровица 1765.године претворена у слободну војну општину али је 1787.године укинута аутономна управа војних општина.Тек након укидања Војне Границе 1881. Митровица је поново постала аутономни град. Године 1773. царица Марија Терезија је потврдила привилегије Шиду да носи име града и одржава вашаре. Шид и Беркасово су од 1777. године припали Грчкокатоличкој-крижевској бискупији и заједнички су сачињавали „Шидско властелинство“.

 Стварањем Сремског војводства и дуката са Одескалкијевим спахилуком, појам „Срем“ се свео на простор између Земуна, Петроварадина, Илокa, Шида и Раче. Даљим издвајањем Подунавске и Посавске војне границе 1702. године, Срем је додатно умањен, задржавши тај обим до формирања Сремске жупаније (Ту су спадали спахилуци: каменички, румски, илочки, вуковарски (Елцов) и нуштарски као и насеља из бивше Подунавске границе а то су Шид, Беркасово, Гибарац, Кукујевци, Чалма, Нештин, Черевић и Баноштор која су до 1777. спадала по управу Угарске дворске коморе, а тад су од њих створени спахилуци шидски, чалмански и черевићки.Посебан положај су имали православни фрушкогорски манастири у оквиру сремске жупаније.) и Сремске војне границе (на простору Рача-Земун, Земун-Петроварадин) 1745.године. Према пописима из тог периода у Срему су у огромној већини живели Срби. Данашњу Инђију су населили Срби  1746.године, а први насељеници били су из Бешке и Патке (село у крчединском атару које је нестало у 19.веку). Насељавање Чеха започето је 1825.године, а Немаца од 1828-1840.године. Број српског живља се смањивао готово до краја 19.века, док се број Немаца повећавао.

 О здравственом стању становништва  Срема  у 18.веку старала се медицинска санитарна установа за борбу против ширења заразних болести, у првог реду куге, те је због тога дуже границе створен Санитетски кордон са низом чардака, контумацких и растелских установа. Већина граничарских градова проглашена је за слободне војне варош-комунитете (општине) које су имале  војне лекаре, хирурге и бабице, а постојале су и градске (државне) апотеке у седиштима граничарских пукова.Прве вести о епидемије куге на подручју Срема потичу из лета 1700.године, а други налет је био у време борби против Ракоцијевих устаника.

 Током устанка Ференца II Ракоција 1704. године, запрећено је истребљењем свих који му се супротставе. Српски патријарх је ову претњу проследио Бечу и остао веран цару. Ракоцијев устанак нарочито је погодио Србе у Срему, где је дошло до великих страдања и од стране Ракоцијевих  куруца, од куге, неродице и тешких транспортних обавеза. Након Ракоцијевог пораза, становништво је суочено са још тежим наметима, што је изазвало велико незадовољство.

  Године 1713. митрополит Вићентије Поповић учинио је Карловце својом резиденцијом, од тада они као резиденција српских митрополита постају једно од најзначајнијих места у Срему, а уједно и национално-политички и културни центар српског народа.

  Toком 18. и 19.века  у Срему је радио велики број сликара. Њихов рад био је везан за водеће светске европске стилове, од барока и рококоа, преко класицизма и бидермајера, па све до романтизма и реализма. Међу њима издвајају се Димитрије Бачевић из  Сремских Карловаца који је урадио иконостас за цркву у Земуну, Крушедолу, Сремским Карловцима, а радио је и за манастире Беочин и Јазак. Такође је био значајан и Теодор Крачун из Сремске Каменице који је за собом остави ремек-дело српског барока. Први иконостас радио је за манастир Хопово, затим је радио цркву у Сусеку, Сремској Митровици и Сремским Карловцима.

 Хабсбуршка монархија је почетком 18. века водила политику просвећеног апсолутизма, коју су спроводили царица Марија Терезија и цар Јосиф II. Мађарска је била слабо насељена и требало је обновити привреду, што је постигнуто насељавањем становништва, посебно у Војводини. Ова област је била неједнако развијена – док су неки делови били плодни и добро уређени, други, попут Срема, су се суочавали са честим поплавама и мочварама.

 Од средине 18.века, услед увођења сврсисходних реформи, а посебно Урбана Марије Терезије из 1756.године, дошло је мирнијег и успешнијег развитка економских прилика у Срему у целини, а посебно у цивилном делу-Сремској жупанији.

  Етнички састав је такође претрпео значајне промене након ослобођења од Турака. Срби су били доминантно становништво, а мађарске мапе су тај простор називале „Србија“. Срби су се сами тако идентификовали, али су их други називали „Раци“ или „Илири“. Од 1790. године забрањено је коришћење погрдних назива. Мађарска дворска канцеларија је негативно описивала Србе као дивље, склонe оружју и непријатељске према католицима. Ипак, забележене су и њихове позитивне особине: верност владару, храброст, гостопримство и ратнички дух. Срби су, према мишљењу савременика, преузели неке обичаје од Турака, што је сматрано негативним. Описани су као физички снажни, високи и здрави људи, више склони рату него образовању.

   Етничке промене у Срему током 18. века биле су значајне, иако није спроведена планска колонизација. Досељавање је углавном било стихијско, а убрзало се након проглашења „Einwanderungs-Patent”-а цара Јосифа II.Срем је у првој половини 18. века био претежно српска област, нарочито његов источни део. Срби су се населили у Посавини, посебно након сеобе под патријархом Арсенијем IV Шакабентом. Велику улогу у насељавању имали су српски граничари, који су због ратова и неповољних услова често трпели велике губитке.

  Немци су почели да се досељавају у Земун и друге делове Срема од прве половине 18. века, а највеће насељавање догодило се крајем века, када су се населили у Руму, Нову Пазову, Нови Сланкамен и друга места. Русини су се населили у неким сремским селима, нарочито у Шиду 1765. године, а Словаци су дошли у Стару Пазову 1768–1770. Јевреји су почели да се насељавају у Срему, посебно у Земуну, након пада Београда под Турке 1739. године. Шокци су били присутни у западном делу Срема, али их у источним крајевима није било. Католици су у већем броју живели у Кукујевцима, док је Илок задржао католички карактер. Током 18. века, српско становништво у Срему је појачано досељеницима из западних крајева, попут Лике, Баније и Кордуна, као и из Мађарске и Бачке. Ове миграције, иако су повећале број српског становништва, често су биле праћене тешким условима, болестима и страдањем досељеника.

  Патријарх Арсеније Чарнојевић је водио оштру борбу против унијаћења Срба, али није у потпуности успео због краја рата и смањења потребе за српском подршком. Иако је цар Јосиф I 1706. године потврдио српске привилегије, оне су остављене за различита тумачења. Први српско црквени-народни сабор одржан је у манастиру Крушедол 1708.године, главни основ је било каноско уређење између Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије. За седиште митрополије одређен је манастир Крушедол. На трећем сабору 1713.године у Карловцима радило се везано за борбу против уније.Тада је седиште митрополије премештено из манастира Крушедол у Сремске Карловце, пошто су Турци у рату са Аустријом 1716-1718. попалили Крушедол.После смрти патријарха, 1721. године његове мошти су извађене из гробнице у Крушедолу ради заштите народа. Српски народ је наставио да трпи страдања. После куге, 1716. године избио је рат са Турцима, у којем су највише страдале граничне области. Турци су попалили многа насеља, укључујући Карловце, али су поражени код Везирца. По завршетку рата Пожаревачким миром 1718. године, Хабсбуршка монархија је добила југоисточни Срем, Банат и северну Србију. Упркос новим освајањима, Срби су наставили да страдају од последица рата, прогонства и економских тешкоћа. Исцрпљени сељаци у Бачкој почели су да се расељавају у Срем и Барању. Монархија се суочила са изазовом решавања српског питања, које је остало нерешено.

  Хабсбуршки двор је желео да штеди немачке војнике, па је Србе користио у борбама, посебно против Турака. Иако су им дате привилегије, често су били изложени прогону и тешким условима живота. Војна граница је омогућавала Србима да сачувају веру и језик, али су били обавезни на војну службу и тежак рад. Срби су се насељавали у граничним крајевима (Срем, Бачка, Поморишје), а њихови војници су добијали земљу. Ипак, често су били злоупотребљавани, а 1722. године дошло је до побуна због принудног рада и намета. Незадовољство је расло, а 1735. године уведено је ново уређење Војне границе, које је наглашавало поштовање старешина и задружни начин живота.

    До 1753. године граничари су добили прописану униформу, али су је сами морали набавити. Жене удовице су имале рок од две године да се преудају за способног војника. Након развојачења Поморишке границе 1751. године, део Срба се преселио у Срем и Славонију, а многи су одлучили да напусте Хабсбуршку монархију и оду у Русију, где су основали насеља са именима старих завичаја. Временом су се асимиловали са локалним становништвом, а до 1900. године српски идентитет је на тим просторима нестао.

  Током рата, царица Марија Терезија је препознала значај стајаће војске, па су 1747. године пукови Вараждинског и Карловачког генералата постали регуларни. Исте године уређена је Славонско-сремска граница, која је подељена на три пешачка (Варадински, Бродски и Градишки) и два хусарска пука (Сремски и Славонски).

  Варадински пук је формиран 1750. године под вођством Вука Исаковића, а у њега су насељени потиски граничари и 1307 породица из западног Срема, које су углавном пресељене у Карловце, Сланкамен, Кречедин и Белегиш. Први командант био је Јосиф Монастерлија, а штаб се налазио у Митровици. Због недостатка војно способног становништва, војна власт је купила властелинство Војка, које је обухватало једанаест насеља. Око 1774. године у Голубинцима је основан Варадински хусарски пук, са првим командантом Атанасијем Рашковићем. Хусари су бројали 1000 војника и пружали су се до Земуна. Њихов штаб је премештан из Старих Бановаца у Голубинце. Сремци су активно учествовали у многим ратовима: у Шлеској и Чешкој (1744), при опсади Ђенове (1747), у Седмогодишњем рату (1757), а посебно су се истакли 1761. у освајању Швајдница. Године 1784. учествовали су у борбама у Холандији, а губици су били велики, о чему је писао и Петар Руњанин.

  Већина наших официра имала је дубоку повезаност са манастирима на Фрушкој гори, који су често служили као места њихове последње почасти. Такође, многи од њих су се успињали у војној хијерархији захваљујући свом личном доприносу, борбеним способностима, породици, а понекад и подмићивању.

  Кроз њихове биографије, приказана је борба, војне каријере, међусобна повезаност и често трагични крајеви.  Велики број граничарских официра добио је племство 1751.године. Међу најзначајније спадају: Јосиф Монаштелија,  Атанасије Рашковић,  Вук Исаковић,  Секула Витковић,  Михајло Продановић, Александар Рашковић,  Тодор Станисављевић,  Јован Белгради,  Авксентиије Милутиновић, Арсеније Сечујац,  Сава Продановић. Ови официри су симболизовали војну и духовну част тог времена, а сахрањени су у манастирима као што су Шишатовац, Крушедол, Фенек и Бешеново.

  Племство у Срему добиле су и следеће породице: Андрејевић – 1763. Андреј, управник поште, и његова породица добили су племство. Његов син Андрија бранио је српску цркву у време патријарха Арсенија IV, Бајић – племство добијено 1791. Тодор Бајић оженио се ћерком Милоша Обреновића. Његов син Милош постао барон 1882, Јовановић Шакабента – племство добијено 1746. Српски патријарх Арсеније Јовановић Шакабента и његова породица, Миковић – племство добијено 1699. у Лаксенбургу, потврђено у Бачкој и Сремској жупанији, Ненадовић (Мирковић) – племство добијено 1758. Митрополит Павле Ненадовић и његова породица, Пуловица – племство добијено 1759. Павле Пуловица, Радишић – племство добијено 1751. Марко Радишић, граничарски заставник., Сечујац – племство добијено 1759. Ђорђе Сечујац (отац Арсенија Сечујца), капетан, добио је титулу „von Heldenfeld“, Симеоновић – племство добијено 1759. Филип Симеоновић, сремски комесар, Станисављевић – племство добијено 1763. Теодор Станисављевић, генерал-мајор, Стојчевић – племство добијено 1759, породица из Нештина, угледни добротвори манастира и Хаџи Марковић – племство добијено 1679, Ратко Хаџи Марковић.

    Срби који су одлазили у хасбуршке земље долазили су са уверењем да неће бити кметови, јер су випе више волеле да гину као војници него да живе као кметови. Од свих српских области, најгоре је прошао Срем, који је био подељен на више властелинстава. Највеће властелинство припало је породици Одескалки, која је управљала Илоком и Иригом. Властелинство Вуковар припало је грофу Кифштајну, а касније и грофу Филипу Елцу. Земун је припадао породици Шенборн, Карловци су припадали генералу барону Леополду Геограду Инфелу, властелинство Војка и Голубинци припадали су барону Бернату, Батајницу је држао гроф Одвајера, док су други делови Срема били под управом разних властелина као што су барон Јохан Крститељ де Зуана, гроф Јован Палфи, и други. Многи су владали малим насељима, а поједина властелинства су касније прешла у руке војне границе или била откупљена од стране Коморе.

  Главни извор прихода властеле била је висока контрибуција која се наплаћивала на сваки приход, а сељаци су плаћали различите дажбине, попут десетка, који је био два типа и плаћан и под Турцима. Друге дажбине укључивале су дрво, сено, радну снагу и бесплатан подвоз. Такође, властела је имала приходе од млинова, шума, касапница и риболова. Међутим, злоупотребе властелинских чиновника довеле су до великих невоља међу сељацима. Пример злоупотреба види се на Земунском властелинству, где је управник Аугустин Франц Колхунт био оптужен за намете и злостављање. Сељаци су поднели жалбу царском двору 1730. године, а Колхунт је покушао да их превари. Такође, у селу Војка сељаци су били присиљени да плаћају високе намете и носе сено и дрва без надокнаде. Сличне жалбе су стизале и из других села као што су Попинци и Бољевци, где су сељаци трпели насиље.

   Хајдучија је била један од најтежих проблема за аустријску власт. У 18. веку, Срем је био познат као хајдучко гнездо због својих густих шума, баруштина и река које су пружале склониште хајдуцима. По Таубеу, током четрдесетих година 18. века, Срем је био један од главних упоришта ових разбојника. Јавна безбедност готово да није постојала, а људи су живели у сталном страху. Хајдуци су били организоване чете од 10 до 20 људи, али их је било и више. Имали су своје јатаке који су им набављали оружје и давали информације о добрим пленовима и опасностима. Један од најжешћих инцидената био је напад хајдука на племића Михаила Јакшића 1729. године у Сурдуку, где су га мучили усијаним веригама и котлом. Хајдуци су често упадали у насеља, а у 1732. години су напали Бановце, Кузмин и Буковац. Страх од хајдука у Карловцима био је толики да имућнији људи нису смели да излазе изван града. Власт је нудила награде за њихове главе, али потера из 1732. године није донела значајније резултате. Приметно је да су хајдуцима помагали не само сељаци већ и неки властелини. Да би се спречило помагање хајдуцима, 1734. године донет је Патент против њих. Они су у већини случајева осуђивани на смрт након мучења и изнуђивања исказа.Један од најпознатијих хајдука био је Лаза Харамбаша, кога је народ сматрао својим вођом. Светио се зулумћарима и помагао сиротињи. Рођен у Срему, у Новим Карловцима, бавио се опанчарством, али се због казне војне власти одметнуо у хајдуке. Након преласка из Земуна у Србију стекао је велику популарност, али је убрзо страдао од једног свог хајдука.

  У Срему је народ често живео у земуницама све до 1795. године, када су власти наредиле да се те куће сруше, а да се граде нове, над земљом. После тога куће су саграђене у истом облику, од нешто бољег материјала од набоја и черпића, а биле су покривене трском или даскама, а изузетно црепом. Ни распоред у кућама није се изменио, само су собе биле веће, по правилу нису биле патосане, него је под прављен од земље. У то време, у неким местима као што су Радинци, Гргуревци и Бешеново, становници су живели у земуницама, а у Иригу је срушено 402 такве куће. У 1703. години, Опат Симперто је забележио да су у Карловцима постојале куће и колибе уз Дунавску обалу, а 1783. године у Шатринцима је забележенo раштрканo становништво у колибама. Описује се да су куће у Срему биле мале, без димњака и прозора, а само имућни људи су имали стаклене прозоре. Значајне промене су се десиле 1773. године када су власти натерале људе да граде куће са три прозора и кухињом са димњаком. Покућство је било скромно и састојало се од неколико предмета, као што су котао и дрвенo посуђe. Осветљење је углавном било остварено уз помоћ огњишта, луча или свећа. Број чланова породице био је мањи, али се он повећао крајем 18. века, што је било последица бољих животних услова и војних потреба.У Срему су беснеле разне врсте болести, забележени су случајеви као што су богиње, маларија, шуга и лепра, пегавац,  а људи су се често опирали лечењу и веровали у судбину, бајање и врачаре. Такође, постојала је вера у вештице, а неки свештеници су веровали у њих у 18. веку. Питање уређења зравствене службе било је важно за област Хабсбуршке монархије. Први контумац установљен је у Земуну 1730.године, а  у болницу су од 1769.године примани сиромаси, бескућници и просјаци.

  Сточарство је била главна привредна грана у Срему, са највише „влашких“ оваца, које су имале дугу и грубу вуну. Сремски коњи су били држани на отвореном, а иако је земља била плодна, становништво се слабо бавило земљорадњом. Кукуруз је почео да се сеје у првој половини 18. века. Виноградарство и воћарство били су развијени у Фрушкој гори, посебно око Карловаца, где је вино било познато по високом квалитету. Француски стручњак је закључио да је вино из Карловаца било по квалитету слично француским винима. Лов је био забрањен сељацима и дозвољен само властели, али дивљачи је било доста. У Срему су ловљени даброви због меса и крзна, а ловиле су се и дивље птице. Рибарство је такође било важно, а највеће моруне ухваћене су у Дунаву поред Срема. Млинови су били две врсте: воденице и суваче. Сулачке млинове су покретали ветер (ветрењаче) или коњи.

    У турским и хабсбуршким земљама, наш народ је нерадо живео у варошима и насељима поред путева, а села су била различитих величина и раштркана. Године 1732. у Срему, села у оквиру вароши и варошица као што су Карловци, Ириг, Даљ, Митровица, Вуковар и Земун имала су просечно око 50 домова. У војној граници, власт је подстицала веће груписање становништва. Насеља су се углавном појачавала доласком досељеника из Србије, Босне, Херцеговине и других подручја, као што је истакао Петар Руњанин. На челу села био је кнез или биров, али стварна власт су били кметови, односно најугледнији сељаци. Вероватно није постојала општина у традиционалном смислу. У војној граници, власт је имала своје органе као што су пандури, а на њиховом челу је стајао харамбаша. 1737. године у Карловчићу су постојали мали биров, вармеђа, два варадинска и један властелински пандур. Судови су били различити: у војној граници судили су официри, док је на властелинствима властела судила за озбиљније преступе, а жупанијски суд за ситније криминалне прекршаје.

  Једна од првих жена писаца била је Еустахија Арсић, рођена је у Иригу 1776.године. Бавила се поезијом и књижевношћу, штампала је своје књиге 1814. и 1816. године, а поред књижевног рада интересовала се за природне науке и исказала се као ватрени родољуб, борац за еманципацију жене и вредан културни радник.

 Крајем 18. века, број занатлија је био веома мали, па су власти у Срем досељавале значајан број Немаца, посебно тесара и зидара, како би ојачале занатску производњу. У доба примитивне привреде, сељаци су се истовремено бавили и занатском производњом, правећи већину ствари које су им биле потребне сами. Занатство је било развијеније у варошима и градовима, али су поједине гране биле неравномерно заступљене. Развој трговине био је подстакнут богатством земље и повољним пограничним положајем према османској Турској. Чаршије су биле обогаћене способним занатлијама и трговцима, а након пада Београда под Турке, велики број Срба је насељавао Нови Сад, Земун, Карловце и друга насеља.

  На турски период у овим крајевима подсећају остаци рушевина некадашњих градова као што су Шаренград, Сланкамен, Илок и други. Значајан преокрет у изградњи вароши настаје од средине 18. века. Улице у већини места нису биле поплочане, осим у Петроварадину. Неколико лепих и солидних зграда саграђено је у Вуковару и Земуну, као што су жупанијска зграда, дворац грофа Елца, фрањевачки манастир и пошта у Вуковару. Илок се истиче као једино насеље у Срему у којем су Шокци имали већину, а од властелинских дворова истиче се двор принца Одескалкија. Митровица је у другој половини 18. века била веће насеље са 121 српским домом. Године 1791.  имала је  326 домова. Ириг је био највеће српско насеље у Срему тог периода, са 840 домова 1791. године, а постојао је и центар за гусларе. Карловци су почетком 18. века били значајно насеље са 591 домом до 1791. године. Земун је прерастао у важан трговачки и саобраћајни центар, насељен Србијом, Немцима, Јеврејима и Циганима. До 1791. године било је 679 српских домова у Земуну, а град се истицао развијеним трговинама, војним и културним зградама, као и позориштем на немачком језику.

   Црква је утицала на друштвени, привредни и јавни живот. Положај Српске православне цркве у Хабсбуршкој монархији није био ни мало лак. Наши верници су вређани, прогоњени, понекад и свирепо. Све је било срачунато да напусте православну веру и приђу католичкој. Срби интелектуалци нису могли бити државни чиновници, а официри би брже  и боље напредовали ако би прешли у католичку веру. Патент о торенацији донет је 1781.године, тада је признато да и православни имају право слободе исповедања вере.

  Здравствена служба у Жупанији је све до друге половине 18.века била слабо организована, готово никако. Лоши услови живота, неадекватна исхрана и недостатак хигијене довели су до честих болести, а здравствене прилике након ослобођења од Турака остале су неповољне. Међутим већ средином 18.века било је неколико ранарника на властелинствима, који су бринули о здрављу феудалаца. Прва војна болница помиње се 1690. године у близини Петроварадина а у Земуну се од средине 18. века помињу болнице, у Сремским Карловцима се први пут помиње 1783. а у Сремској Митровици је болница отворена 1826.године. Најстарији пронађени податак о постојања у здравствених кадрова у Срему је из 1736.године. Према аустријском законодавству здравствена огранизација у Војној граници била је подељена од цивилног санитета војних формација  и физиката у војним насељима. У Срему је 1795.године поред куга владала и вариола. Први општински хирург се помиње у Земуну 1768.године, а први школовани лекар у Сремским Карловцима помиње се 1778.године. Прва војна апотека основана је у Земуну 1759.године а друга у Петроварадину 1765.године. Све до 1886. године биле су Румска трговишна болница и Жупанијска болница у Вуковару једине болничке установе на територији  коју је тада обухватала Сремска жупанија.

  Школе су биле ретке у ово доба, ретко која је имала и своју зграду, а наставницима је положај био крајње неодређен и необезбеђен, а уџбеника скоро да није ни било. Занимањем учитеља бавили су се углавном свештеници и калуђери. Број ученика  у школама није био велик тако је у Вуковару било 67 ученика, а Карловцима 1765. било је 129 ученика. У Земуну су постојале грчке школе, а једна од њих је била чувена школа попа Теодосија Стерије, која је привлачила ученике различитих народности. Латинске школе служиле су као прелаз између основне школе и гимназије, а постојале су у већим варошима као што су Рума и Земун.

  Ушоравање села започето је тек средином 18.века, тако да је у Срему највећи број села био ушорен тек 1783.године.

  Заузимањем митрополита Стефана Стратимировића основана је у Сремским Карловцима 1791. године гимназија, затим 1794. богословија, а 1797. глагодјејање и конвикт. Карловачка гимназија имала је велики утицај на образовање и васпитање интелектуалаца, а њени ђаци су били угледни и поштовани на лицејима у Мађарској. Митрополит је основао 1809.године у Сремским Карловцима иконописачку школу.

  У 17. веку у Француској су се догодиле велике промене у развоју духовног живота и филозофије, а француски језик је постао језик дворова и највиших друштвених слојева, као и дипломатски језик. Тако је имао дубок утицај на Европу, а посебно на Србију, где су се филозофија, култура и етикет присутни преко овог језика. Утицај француског језика код Срба прво се осетио у официрским породицама, а Јелисавета, ћерка Ивана Продановића, која је рођена у Сланкамену 1740. године и васпитана у Бечу, била је прва Српкиња која је знала француски. Имућније српске породице у то време запошљавале су учитеље који су деци предавали језике и понашање по француском узору. Тако је у другој половини 18. века била преведена и прва књига са француског на српски језик.

    Срби у Мађарској нису имали племство, а мађарски закони им нису дозвољавали да га стекну, што их је лишавало права на земљу и јавне службе. Тек 1790. године аустријски двор је појединцима признао племићки статус. Српске племићке породице су се разликовале по рангу, богатству и начину стицања племства. У 18. веку најугледније су биле породице: Рашковићи у Шаренграду, Андрејевићи у Карловцима и Стојчевићи у Нештину.
      Грађана је било више у слободним краљевским градовима него у комунитетима. Тако је Земун, 1801. године, имао на 1276 породица 127 породица са грађанским правом, а 1815. у Карловцима 860 подложничких и 164 грађанске породице.Већ у то доба грађани су у нашим варошима, нарочито посрбљени Грци и Цинцари, представљали елиту друштва. Они су се обогатили и заузимали изузетан друштвени положај.

  Забележен је велики број кројача, ћурчија, обућара, ковача и пекара. Иако је било мање трговаца у односу број занатлија у њиховим рукама се налазио највећи део капитала. Управо су српски трговци чинили покретачку снагу српског грађанског сталежа која се потпуно формирала крајем 18.века у Монархији. Поред трговаца и занатлија значајну улогу у сремским трговиштима имало је и православно свештенство. Реорганиизацијом Војне границе Земун, Карловци и Митровица су се  од 1745. до 1747. имали статус трговишта с војном управом.

  Крајем 18.века у Митровици су биле следеће школе: I немачка тривијална школа, II немачка тривијална школа, Девојачка и Математичка школа. Иако су митровачке школе биле војничког карактера оне су у првој половини 19.века биле једини облик улажења у културу мада често на туђем језику.

    Срем је имао изузетан географски положај у Хабзбуршкој монархији. Преко њега је ишао главни трговачки пут од Солуна према Бечу, њега су окруживали Дунав и Сава, који су га повезивали с Угарском, Аустријом, Славонијом и Хрватском, а такође се налазио у средишту Карловачке митрополије. У освит 19.века у целом Срему било је око 170.000 становника свих вероисповести.

    Крајем 18.века  у привреди Срема почеле су се догађати значајне промене, првенствено на штету сељака, које ће резултирати Тицијановом буном 1807. и ретификацијом урбара 1810.године.

 Период 1792-1815. био је у знаку ратова против револуционарне Француске и Наполеоновог царства. Из ратова против Наполеона Аустрија је изашла као једна од држава победница, али економски врло ослабљена, а то је имало негативних последица у њеном даљем друштвено-економском развитку. Сремски граничари су учествовали у француским и наполеоновским ратовима више од две деценије, те су тако дошли у додир са новим идејама.

  Почетком 19. века на територији Петроварадинске регименте постојале су болнице у Земуну, Сремским Карловцима, Петроварадину и Сремској Митровици. Поред бесплатног лечења активних граничара, болнице су лечиле старе и немоћне, тако да су имале више функцију социјалне установе него болнице.

  Пре буне, занатство је доживело процват, уз увођење машина и фабричке производње. Нове генерације журиле су да изуче занат и осамостале се, што је довело до кризе – занатлије су постајале фабрички радници. Слабији занати су се удруживали у цехове, али је постојала и тенденција раздвајања. У мањим местима, попут Руме 1818, све занатлије биле су у једном цеху. Криза је погађала и калфе, не само мајсторе.

 У првим деценијама 19.века помиње се свештеник Петар Руњанин (1775-1839) из Кузмина,  један од најистакнутијих писаца. Његово најзначајније дело је „Автобиографија Петра Руњанина“, штампано је 1914.године и спада међу најбоља дела ове врсте која су настала у 18. или на почетку 19.века.

  У освит 19. века Срби на простору Срема живели су на територији Војне границе и тзв. провинцијала. У Војној граници на територији Петроварадинске регименте која је обухватала сремски део војне границе, били су под непосредном војном управом, изван класичног спахијског система,  али са обавезом да ратују и свој порез плаћају у крви како су то говорили онда тадашњи теоретичари државе и права. За коришћење своје сесије земље граничар је имао одређене војне обавезе што је добрим делом подсећало на војну обавезу из раног и класичног феудализма. Срби који су живели у провинцијалу били су у положају класичних кметова са обавезом извршења свих феудалних ренти. Сремска жупанија је била подређена Троједној краљевини и Угарчкој али је била једина жупанија са апсолутном српском већином што ће касније пресудно утицати на политичких живот у њој.

   Из економских разлога племство насељава на своје поседе у Срему сељаке са стране, па се на тај начин у првој половини 19.века повећава број Немаца, Мађара, Словака и Русина. Русине је 1803. године у Шид довела Крижевачка унијатска бискупија, господар шидског властелинства.

   При крају XVIII и почетком XIX века, српско становништво у Срему представљало је микс разних делова српског народа. Сремци су били познати по здрављу и темпераменту. Лекари су их описали као људе снажног тела, високог раста, с тамном кожом и црном косом. Жене су биле мање и слабије, али дуговечније. Сремци су били живи, весели, темпераментни и волели су шале, али су се лако наљутили и били склони свађама. Љубав према ближњима је била присутна, али су се нерадо дружели са странцима. Сремци су били поносни на своје порекло и сматрали се „најбољим Србима“. Упорни су и вредни, али се више баве пољским радовима него личном хигијеном. У моралном погледу су честити, посебно у полном животу.

  Карловци су 1804. године имали  око 3.000 становника, а 1816. године више од 6.000. Главна занимања били су виноградарство и производња чувеног вина „шилер“. Године 1840. су били мало градско насеље с 4.500 становника, већином православним. Били су важно седиште Српске православне цркве у Мађарској. Земун је после Београдског мира 1739. године преузео трговачку улогу Београда. Године 1806, током континенталне блокаде, постао је главно место за снабдевање Западне Европе памуком и дуваном, а  1840. године имао је 8.543 становника и био важан културни центар српског народа. У Земуну се родио Димитрије Давидовић, „отац српске штампе“.

  На Фрушкој гори налази се  једини рудник мрког угља у Војводини, у близини Врдника, а његова експлотација је почела 1804.године. Овај рудник спада у групу најстаријих рудника.

  Бећарац је настао у првој половини 19. века, вероватно у Срему, и од тада је постао веома популаран. Омиљен је међу Сремцима и планинцима, а певају га момци и зрелији људи, нарочито у веселијим приликама, уз свираче.

   Упркос великим жртвама, наш народ је у Војној граници боље напредовао него у Провинцијалу. Др Натошевић истиче да су у Војној граници куће, њиве, школе, и путеви били уреднији, а народ богатији и поноснији. Граница је, по његовом мишљењу, сачувала народ од спахија и Јевреја, спречавајући морално и материјално пропадање. 

  Од 1815. до 1848. Монархија је стално била у кризи, иако је од 20-их и 30-их година и у њој почео процес индустријске револуције. Индустријска производња заостајала је за оном на европском Западу, трговина је стагнирала, сељаштво сиромашило, а занатство се тешко одржавало због фабричке конкуренције.

   У Буковцу 1830.године рођена је Милица Стојадиновић-Српкиња, иако се релативно кратко школовала била је позната књижевница из Срема. Сарађивала је тада са многим познатима листовима који су објављивали њене песме. Прву збирку песама објавила је 1850.године, а сарађивала је и са Вуком Караџићем приликом сакупљања народних умотворина из Срема. У Сремској Митровици 1832.године рођен је Јован Руварац касније у калуђерству Иларион. Један је од највећих модерних истраживача националне историје, а од 1861.године био је архимандрит у манастиру Гргетег.

   Хабзбуршка монархија је била многонационална држава, али без заједничке државне идеје која би те народе повезивала. Ако је нешто тим народима било заједничко, то су само мржња и отпор према режиму. Године 1846. сусрела су се два велика зла у Монархији: прва интернационална криза капитализма и неродица која је изазвала глад скоро у целој држави. Последице су биле банкротирање, побуне гладних и неред на све стане. Криза коју је Монархија преживљавала од 1792. до 1848. није мимоишла ни Угарску, али је у њој имала друге облике и последице. Битна разлика у положају између аустријског и угарског дела Монархије била је у степену њиховог економског и друштвеног развитка, у чињеници да је Угарска била у полуколонијалном односу према Аустрији. Директна последица конјунктуре пољопривредних производа било је насилно захватање сељачке земље од стране феудалаца.

  Економски и социјални развој Срема у 18. и 19. веку имао је много сличности с другим деловима Угарске, али и карактеристичних особености. Од 1789. до 1848. године, број становника у Сремској жупанији имао је различите трендове. Од 1789. до 1827. бележен је лаган пораст, затим нагли пад од 1828. до 1835, а од 1835. поновни пораст. Вуковар и Шид су били у стагнацији и опадању, док је Рума имала сталан раст, нарочито захваљујући насељавању Немаца.

  Стагнација и опадање становништва били су најизраженији код Срба, док је број Немаца, Мађара и других нација растао. Немци су се посебно насели у Руми, Инђији и другим местима. У 1845. години, повећана имиграција Немаца и Мађара узроковала је поскупљење земље, јер су били сматрани бољим земљорадницима. Положај Срба погоршан је због високе контрибуције, а становници су често продавали имовину, што је довело до њиховог сиромашења и деградације. Савременици су указивали на лошу ситуацију Срба, оптужујући их за раскош и нерационално трошење, док су Немци и Мађари напредовали. Ове појаве су биле последица феудалне експлоатације, високих пореза и тешког економског положаја, који су били узрок слабог напредовања српског становништва.
  Жупанијска работа представљала је значајно оптерећење за сељаке, трговце и занатлије. Током 1830-их, смањење броја становника довело је до повећања неплаћене контрибуције, смањења производње и запуштања винограда, уз озбиљну несташицу новца. Године 1835, Жупанија је затражила да се део војске повуче из Срема. Многи сељаци из других жупанија долазили су у Срем, али су се већина враћали након истека имунитета и обавеза. Емиграција домаћих сељака, посебно оних с имовином, у суседне жупаније била је честа због мањих терета. Насељавање Немаца, Словака и Русина вршено је на штету староседелаца, што су потврђивали Срби из Марадика и Инђије. Посебно немачка миграција изазивала је отпор Срба, као што је случај с попом Димитријем Анђенићем који је позивао на отпор у Инђији. Од 1835. године, талас миграције из Срема настављен је и појачан, а многи Срби су се одселили у Србију, Банат и Војну границу. До 1842. године, примећен је пад броја Срба у Срему, који су били замењени Словацима, Немцима и Мађарима.

   Године 1838. у Сремској жупанији било је 240 племића са правом гласа, али без поседа. Средњег племства није било, а осам породица високог племства држало је цео Срем. Најбогатија је била породица кнежева Одескалкија, власници Илочког властелинства. Ниједан од властелина није био Србин.

   Сељак у Сремској жупанији већином је радну ренту претварао у новчану. Натурална рента сводила се на „малу“ и „велику“ десетину. Распродаја земљишта крајем 18. и почетком 19. века била је на штету сељака, јер су изгубили много земљишта, укључујући крчевину и винограде, а број сесија удвостручен, што је довело до увећања пореских и радних обавеза. Ово незадовољство довело је до „Тицанове буне“ 3. априла 1807. године, на властелинству грофа Карла Пејачевића. Покренуо је кнез из Вогња, Теодор Аврамовић Тицан, ширећи позив на устанак у околним селима. Побуњеници су се повукли у Врдник, где их је митрополит Стратимировић саветовао да одустану, обећавши да ће тражити амнестију. Тицан је потом организовао побуну на Илочком властелинству, али су војне власти брзо реаговале. Код Бингуле је дошло до сукоба, а Тицан је ухваћен и затворен у Иригу. Успео је да побегне, али је касније ухваћен у Грабовцима и стрељан.

 Између 1813. и 1817. године народ је много страдао због неуродице, девалвације и пореза који су се морали плаћати сребрним новцем, иако је у оптицају био папирни новац. У двадесетим годинама поново су започели урбаријални сукоби у западном Срему. Шидске тужбе из 1830-их године односиле су се на злоупотребе спахијских чиновника. Ова незадовољства довела су до јачања отпора сељака према спахијама, што је представљало увод у револуцију 1848-49. год.

     У првој половини 19. века у Сремској жупанији постојала су различита властелинства (спахилуци) као што су Нуштар, Вуковар, Габош, Чалма, Рума и други. Често су жупанијски чиновници добијали земљу од спахија, што је доводило до економског-политичког повезивања на штету сељака. Спахије су, крајем 18. и почетком 19. века, повећавале број сесија, што је доводило до већих обавеза сељака. До 1802. године већина спахилука није желела нове колонисте, док је у градовима као што су Ириг и Илок број инквилина био стабилан. У Инђији је број инквилина био мали до 1830-их, када се повећао доласком немачких колониста. Године 1830. Жупанија је известила о опасности од недостатка хране и лоших летина. У 1841. години, жетва је била слаба, а зима оштра, што је довело до великог поскупљења сточне хране и продаје стоке која је скапавала од глади. Година 1846. била је изузетно лоша, али је 1847. донела добру родност. Цене житарица су показивале нестабилност, а у поређењу с 18. веком, у 19. су значајно порасле.

  Задруга је била облик заједнице састављене од чланова заједничког порекла, најчешће отаца, синова и унучади. У задрузи је обично било 10-15 чланова, а чланови су имали заједничко имање. Женски чланови нису имали право на наслеђивање осим личног иметка који су унеле у задругу. Распад задруге значио је поделу имања и смањење радне снаге. Ратарство је напредовало, а виноградарство није било развијено осим у Фрушкој гори. Срби су били више сточари, а земљорадници мање развијени. Сремски коњи били су ситни и слабо храњени, а риболов и пчеларство важни за пољопривреду.

    Виноградарство у Срему је, и поред проблема као што су болести лозе и продаја вина, било рентабилна привредна грана. Велике површине винограда имали су и сељаци, и трговци из Бачке. Свилогојство, које је почело у 60-им годинама 18. века, било је развијено, нарочито у доњем Срему. Производња свилених чаура била је високо цењена и на светском тржишту. Сремска жупанија је тада заузимала прво место у Угарској по свиларству.

  У 19. веку сточарство, посебно говедарство и овчарство, имали су велики значај, али су се током времена суочавали с проблемима, укључујући болести стоке и пад цена. Трговина и занатство били су важни за Срем, а Вуковар, Ириг и Рума били су центри трговине и занатства. Иако је занатство било развијено, већина занатлија је била повезана с земљорадњом и сточарством. Према попису из 1828. године у сремској жупанији је било 5.740 занатлија. Према подацима из исте године  у сремској жупанији је било 144 трговаца стоком, житом и вином и 553 трговаца дућанском робом.Трговци су увозили робу из других региона, али су и сами продавали производе као што су стока, вино и ракија. Сремски трговци су били добро повезани с Србијом и суседним земљама. Становништво Срема је расло, али је имало и проблеме с криминалом и оскудицом у храни током 1847. године. Земун, Карловци и Петроварадин имали су различите привредне карактеристике. Земун је био трговачки центар, Карловци су били познати по виноградарству, а Петроварадин је био војно-занатски град.

  Прва епидемија колере у Срему догодила се јула 1836.године, затим се појавила 1848, па 1873.године, али у поређењу са кугом у мањој мери су захватила Срем.

   Политички живот у Срему пре појаве илирског покрета био је слаб, а становништво се углавном опредељивало по верској припадности. Српски национализам од Првог српског устанка имао је православну боју. Власти су биле у рукама митрополита и епископа, а црквене општине су се бринуле о школама. Политичка активност је била минимална, а трговачки послови су били у опадању. Утицај мађарског националног покрета био је велики, а интелигенција је играла важну улогу у националној борби. Мађарско племство је настојало да мађаризује немађарске народе, што је довело до конфликта с осталим народима. У Срему су носиоци мађаронске политике били чиновници, који су подржавали мађаризацију региона. Српски интелектуалци у Срему нису били активно укључени у политичке процесе. Илирски покрет у Срему наишао је на скромну подршку, углавном међу неким трговцима и адвокатима у Вуковару. Међутим, овај покрет није могао брже да се афирмише због страног порекла племства и политичке пасивности Срба.

 Од 1790. године јачање мађарске националне свести утицало је и на неке угледне Србе и племићке породице. То се посебно видело током догађаја 1848–49.  Др Ђорђе Натошевић је средином 19. века са жаљењем приметио пропадање српског племства, које се женидбама са странкињама друге вере и језика отуђило и изгубило имања.

 Народњачко-мађаронске расправе око језика и политичке припадности Срема одвијале су се на жупанијским скупштинама. Мађари су настојали да одвоје Славонију од Хрватске, а Сремска и Вировитичка жупанија су слале мађарски настројене посланике, што је омогућило постепено удаљавање ових жупанија од Хрватске. Година 1843. била је обележена политичким и језичким борбама. Жупаније су одлучиле да бележници морају знати латински и „славонски“ језик, али не и мађарски. Став бечке владе према илирском покрету се мењао. Двор је у почетку подржавао Гаја, али је након што је покрет добио изразитије југословенске црте, подржао Мађаре и забранио „илирско име“. У Срему је 1845-46. дошло до споразума између народњачке и мађаронске странке, што је резултирало тиме да су жупанијски чиновници остали на својим позицијама. На Децембарској скупштини 1847. донета је одлука о увођењу народног језика у управу, а Трифун Младеновић и Ђорђе Контић су се борили за увођење српског језика у Срему.

  Српски политички живот у Срему пре 1843. године био је веома ограничен и скучен, углавном се сводио на активности око Матице српске, разасутих ђачких дружина и ретких читаоница. Основна политичка борба била је усмерена на питање језика, подељеног између подршке Вуку и противљења његовом делу. Током периода од 1815. до 1848. Хабзбуршка монархија се борила са бројним унутрашњим и спољашњим проблемима, што је успорило развој региона, укључујући и Срем. У Срему је после 1835. године дошло до веће имиграције Немаца, Мађара и других народа, што је довело до етничке мешавине и нових националних тензија. Током овог периода, Срем је остао периферна област са слабим економским и политичким развојем. Спахијски посед је растао, али је сељаштво и даље било угњетавано високим порезима и војном бирократијом.Трговачки и занатски слој у Срему био је доминантан, али су и они били под притиском конкуренције фабричке производње и увоза. Главни градови као што су Земун, Митровица и Вуковар били су економски активни, али су њихова привредна значења слабо напредовала. Политички живот био је веома неразвијен, а илирски и мађарски покрети нису успели да мобилишу широке слојеве становништва, посебно сељаштво. Срби у Срему су започели изградњу свог националног покрета, који је био највише везан за српску књижевност и очување црквено-школске аутономије. 

   Фебруарска револуција у Паризу снажно је утицала на Европу, посебно на Хабзбуршку монархију. У почетку су царске трупе подржале Мађаре против Јужних Словена. Мађарска влада тежила је измирењу с племством, док су аграрне реформе ослободиле кметове, али беземљаши нису добили земљу. Мађарска није решила национално питање, страхујући од распада нације, па се борила против Срба, Хрвата, Словака и Румуна уместо да их придобије за борбу против бечке реакције, што је допринело краху револуције 1848-49. 

   Пред 1848. годину, Срби у Војводини тежили су очувању своје националне индивидуалности у оквиру заједнице. Српски племићи били су већином уз Мађаре, осећајући се као део њиховог друштва, док су идеју Војводине подржавали само нижих сталежа и неки подофицири. Срби имућнији су више волели ред и законитост, а не револуцију. Сељаци из Провинцијала имали су тежи положај него они из Војне границе, где су имали неотуђиви посед, али су га откупљивали крвљу. Омладина, нарочито грађанска, била је под утицајем страних култура, а студенти који су се школовали у Пожуну, Пешти и Сегедину, били су под утицајем југословенског интелектуалног покрета. За омладину, Војводина је требала постати политичка територија унутар Аустрије, али је заборавила да Војна граница није српска, већ царска, и да остале етничке групе више воле мађарску власт.

    Одјек Француске револуције међу Србима изазвао је сумњу, нарочито код школованих Срба и омладине из Пожуна и Пеште, који су увидели да нова мађарска влада не даје Србији права, већ их ускраћује. Догађаји из 1848. године затекли су српско друштво неспремно, али су се убрзо почели расправљати о њима, нарочито у Новом Саду и Карловцима. Настале су локалне побуне, од којих су неке имале озбиљне захтеве, као што су укидање рaботе, подвоза, обавезног кулука, и слобода попаше. Кметови манастира Шишатовца су тражили ослобођење од феудалних обавеза према манастиру.

     У овим бурним данима Војводине студентска омладина водила је главну реч. Она је, у ствари, кренула народни покрет и њиме руководила. Интелектуалну омладину су помагали сеоска интелигенција, млађи свештеници и учитељи, а то јој је обезбедило и успех у народу.

   Један до првака српског народа из Срема, везано за бурна збивања у току буне 1848-1849. био је Павле Стаматовић (Јаково, 1805 – Нови Сад, 1864) свештеник, прота и истакнути родољуб. Школовао се у Карловцима, Сегедину и Пешти, а богословију завршио пре свештеничке службе у Јегри, Сегедину, Карловцима и Новом Саду. Активно је учествовао у народном покрету, бавио се књижевношћу и историјом, уређујући Србску пчелу и Летопис.

    У Карловцима се уочи Мајске скупштине окупио народ као на велики празник, предвођен гајдашима, трговцима, омладином и свештенством. Присуствовали су и Србијанци. 

     Из Карловачке епархије на Мајској скупштини биле су затупљене следеће општине са српским живљем: Ашања, Батајница, Бачинци, Бежанија, Белегиш, Беочин, Бешеново, Бингула, Бољевци, Борово, Брестач, Будимци, Буковац, Вера, Визић, Вогањ, Врдник, Вуковар, Габош, Голубинци, Горњи Петровац, Грабовци, Гргуревци, Грк, Даљ, Дивош, Добринци, Ђипша, Ердевик, Земун, Илок, Ириг, Јазак, Јаково, Јамина, Јарак, Каменица, Карловци, Карловчић, Кленак, Краљевци, Крњешевци, Крчедин, Кувеждин, Кузмин, Лаћарак, Лединци, Лежимир, Мала Ремета, Мали Радинци, Марадик, Манђелос, Миклушевци, Митровица, Михаљевци, Мохово, Негославци, Нерадин, Нештин, Нови Карловци, Острово, Павловци, Пазова, Петровчић, Пећинци, Платичево, Погановци, Прхово, Путинци, Рача, Ривица, Рума, Сибач, Сланкамен, Стејановци, Суботиште, Сурдук, Сурчин, Товарник, Трпиња, Угриновци, Чалма, Черевић, Чортановци, Шаренград, Шашинци, Шид, Шимуновци, Шуљам.

  Мајска скупштина 1848. године у Карловцима окупила је српски народ из околине, уз присуство свештенства, трговаца и омладине. Том приликом Срби су прогласили Срем, Барању, Бачку, Банат и Војну границу за Српско Војводство, а за патријарха је изабран Рајачић, док је војводом постао Шупљикaц. Главни одбор је функционисао као репрезентативна власт без стварне извршне моћи. Мађарска влада је сматрала скупштину незаконитом, а учеснике велеиздајницима. Услед царске одлуке о подређивању Војне границе Мађарској, код Срба је избило незадовољство. Сукоби су кулминирали 12. јуна нападом мађарске војске на Карловце, што је довело до расељавања становништва и премештања Главног одбора у Земун. Истовремено, Србија је пружала подршку пречанским Србима, док је царска власт колебала између Мађара и Срба. Упркос почетним победама, Срби су се нашли у сложеној ситуацији. Рајачић је организовао народну владу, а српска депутација је у Бечу тражила признање Војводине, што није у потпуности постигнуто.

    Велика офанзива против Мађара требало је да почне 16. децембара. У међувремену је, Стеван Шупљикац српски војвода код Јарковца напао мађарску војску под командом генерала Дамјанића, Србина по народности. Војводина се понашала као посебна територија. Шупљикац је сматрао да је одговоран за војне послове, док је Рајачић тврдио да и он има право надзора. Током свог говора, Шупљикац се зацени од кашља, пао с коња и преминуо. Његово тело је у пратњи војске пренето у манастир Крушедол, где је 20. децембра сахрањен.

    У јануару 1849. године водиле су се жестоке борбе између српских и мађарских одреда. Српске снаге биле су у расулу, а народ у паници. Многи су бежали у Срем, посебно у Земун. Мађари су имали под контролом царску војску и утврђења, док Срби нису имали редовне царске трупе. После бомбардовања Новог Сада, српско становништво прешло је у Карловце и Срем. Новоформирана управа Војводства повукла се у Земун, где је окончала своје постојање.

   После пада Сентомаша 1849. године и напредовања Мађара, велики део српског становништва из Бачке и Баната пребегао је у Срем и Србију. Земун је готово опустео. Царским манифестом из децембра 1848. Срби су похваљени за верност, али Војводина није добила жељени облик – делови Војне границе нису ушли у њен састав, док су области са несрпским становништвом прикључене. Војна управа трајала је до октобра 1849, а немачки језик постао је званичан.

    После 1848. године, земљорадња је почела да јача, а сточарство је опало. Срби у Срему нису радо обрађивали земљу, сматрајући је „љутом“ и „прљушом“, па су је издавали Немцима бесплатно или на половину. Немци су се брзо насељавали у Срему, основавши насеља у Новим Бановцима, Земуну, код Митровице (Хесендорф), Инђији, Хртковцима, Бешки, Крчедини, Бечмену, Грабовцима, Сурчину, Добановцима и Обрежу.

    Први књижари код Срба били су књиговесци који су се бавили не само повезивањем, већ и продајом књига. Занат се учио у Карловцима. У периоду Војводства Србије излазило је више листова, као што је „Војвођанка”, који је уређивао Милорад Медаковић. Овај лист излазио је двапут недељно и штампан је у штампарији Данила Медаковића. „Подунавка”, излазила је у Земуну од 1856. до 1858. године под уредништвом Ђорђа Малетића. Срби су, како би се одупрли мађаризацији, оснивали своје читаонице.

   Изменама у поседовним и земљишним односима које је инагурисао закон од 1850. целокупни привредни и друштвени живот у Граници био је и даље подвргнут војним интересима, па је њена општа заосталост,  а посебно привредна сасвим разумљива. Педесетих  и шездесетих година 19.века у целом хрватско-славонском региону приметак је зачетак и делимичан напредак индустријске производње.

    Војводство је укинуто 1860. и припојено Мађарској, што је изазвало револт српске јавности. До 1861. цела управа прешла је под мађарску контролу. Након пораза Аустрије код Кенигреца 1866, дошло је до споразума са Мађарима. Нагодбом 1868. Срби су подељени између Мађарске и Хрватске, а њихова политичка моћ сведена је на минимум. Крв проливена 1848–1849. донела је Србима само патријаршијску титулу, док је њихова политика доживела пораз. После аустро-угарске нагодбе 1867. године  и даље се примењивало начело постојања само једног политичког народа у држави. Због тога угарске власти нису ни помишљале да изађу у сусрет српским захтевима иако су формално потврдиле црквено-школску аутономију. Тако је борба српског народа против однарођавања појачана и у области просвете и културе. Владарским решењем 1871.године уведена је на граничарско подручје грађанска управа, али је његово коначно развојачење уследило тек 1873, а формално укидање 1882.године. Укидање Војне границе имало је вишеструке политичке и економске последице, посебно су се манифестовале у сфери земљишних и поседовних односа.

   Током шездесетих и седамдесетих година 19.века текао је почетни период индустријске револуције у Војводини, Срему. Развиле су се оне гране привреде за које су постојале домаће сировине. За разлику од Бачке и Баната, улагања и подстицаји за даљи развој Срема већим делом стизали су посредно што је на крају довело до заостања у привредном развитку.

   Прве новчане институције у Срему основане су шездесетих година 19.века (Прва штедионица била је основана 1867 у Земуну, друга у Осијеку 1868.).

   Царска-краљевска привилегована беочинска фабрика за цемент браће Оренштајн изграђена је од 1868-1871.године, а подигнута је била на земљиштву српског црквеног фонда.

    Посебним законом хрватског сабора, од 5.2.1886.године, нова Сремска жупанија обухватала је ове територије: 1. стару жупанију Срем са четири среза: (Вуковар, Ириг, Рума, Илок); 2. срезове бивше петроварадинске регименте: (Митровица, Стара Пазова, Земун и Шид) и срезове Винковце и Жупању од некадашње бродске регименте. Овим је Срем постао друга по величини жупанија у Хрватској и њен опсег се поклапа са данашњим географско-историјским схватањем назива Срем.

   Половином маја 1887. године Хрватски Сабор је признао аутономна права Карловачке Митрополије у Хрватској и Славонији, а односило се на цркве, школе и задужбине, а дозвољена је и употреба ћирилице код свих земаљских власти. Заслугом патријарха Георгија Бранковића  подигнут је 1892.године Патријаршијски двор у Сремским Карловцима.

 Фрушка гора је богата природним богатствима, где се крију и велике наслаге цементног лапора „каје“. Тако су на бившим манастирским имањима северно од Беочина-села, подигнуте фабричке зграде, а есплотација је почела 1868.године.

  Срем је био центар епског певања у јужним крајевима Аустријског царства, посебно око фрушкогорских манастира, где су се неговале традиције о Косовском боју, Бранковићима и деспотским временима. Ту су певали Вукови певачи попут Слепе Живане, Јеце, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. За Срем се везује посебан стил епског певања, тајни језик слепих гуслара и једина позната гусларска школа – Иришка академија.

  Позоришни живот у Срему до оснивања Српског народног позоришта обележиле су немачке путујуће трупе и српска дилетантска друштва. Од краја 19. века све више гостују српске дружине, доприносећи култури и очувању националне свести. Српско народно позориште касније је подигло ниво позоришне и опште културе у Срему.

  Срем обухвата разноврсне пределе — житородне, виноградске, пашњачке, шумске, равничарске и горске. У њему су се осећале историјске разлике између бивше Војне Границе, која се спорије прилагођавала капитализму, и Провинцијала, који је раније укључен у те процесе. Највећи поседници били су кнез Одескалки, гроф Елц и гроф Пејачевић, са великим имањима широм Срема. Срем је крајем 19.века претрпео велике штете у виноградарству због зараза. У Срему највише су биле активне и највише долазиле до изражаја, поред владајуће Народне странке, српске опозиционе: Самостална и Радикална странка, а у хрватским крајевима Странка права. Политички живот Срба у Срему током 19. века обликовао је спој модерних идеја и традиционалних тежњи. Снажна национална свест и тежња за обновом државе ослањале су се на немањићку традицију, култове сремских Бранковића, фрушкогорске манастире и Карловачку митрополију. Европски покрети за слободу и демократизацију стизали су са закашњењем, али су утицали на Србе у Срему. Ове тежње су се суочавале са отпором Хабсбуршке државе, мађарске и хрватске елите, али је упорност Срба довела до остварења њихових идеала 1918. године, када је српска национална свест у Срему била најизраженија. Специфични положај Срема на међи Србије и Угарске, у склопу Хрватске унутар Аустро-Угарске Монархије, крајем 19.века налази одраза и у социјалистичком покрету. На развитак социјалистичког покрета  у Срему, великог утицаја има и имаће истоветан покрет у Мађарској, односно у ужој Угарској.

  Крајем 19. века капиталистичко диференцирање је толико захватило сељаштво да се и оно видљиво, у друштвено-политичким стремљењима и догађајима, разликује по буржоаском и антибуржоаском, социјалистичком смеру кретања. Кућне задруге су крајем 19. века још увек биле бројне, али углавном слабе и везане за ситна газдинства. Након укидања Војне границе 1881. године, Хрватској и Славонији прикључени су котари Шид, Земун, Митровица, Стaра Пазова, Жупања и Винковци. Од 1881. до 1915. изграђено је више железничких пруга у Срему, укупне дужине преко 300 км. То је убрзало индустријализацију, трговину и урбани развој. Сремска жупанија је 1901. имала најгушћу железничку мрежу у Хрватској. Становништво је расло, с највећим прирастом између 1880–1890 због економског напретка и досељавања. Међутим, од краја 19. века јавља се пораст исељавања. Земунски котар је од најређе насељеног 1880. до 1910. претекао Жупањски котар. Старопазовачки котар бележи највећи раст густине становништва. Истраживач Врбанић је указао да је након укидања Војне границе прираст становништва био неповољнији. Митровчани су још у доба војне границе тражили да се њихов град подигне са степена војне на градску општину. Молба је уважена царевим решењем од 2. јуна 1881.године, те је тако постојећа политичка општина подигнута у ред слободних краљевских градова са потпуном аутономијом. У овом раздобљу град је имао два градоначелника,  а посебно се истакао трговац поседник и интелектуалац Ћира Милекић и захваљујући њему град је културно и материјално напредовао. После  Милекића од 1907. до 1914. године градски начелник био је трговац и поседник Теодор Василић, а за његове време извршена је електрификација града, асфалтирање улица и подизање јавног зимског купатила. Развој и успон грађанске класе у 19.веку условио је изградњу већег броја репрезентативних, приватних и јавних грађевина у Митровици, Руми, Шиду, Пазови, Инђији. На прелазу  из 19. у 20.век појавио се у Европи нови стил, сецесија. У том стилу грађено је и у Срему. На територији Срема градска архитектура има богату традицију и поред многих измена и уништавања може се пратити њен континуирани развој, почев од римских центара преко 18. и 19.века.

  На територији аустро-угарске монархије једна од највећих прослава 1.маја  била је у Бечу 1895. године, исте године приређена је прва организована прославе рада у Срему и то у Шиду, који је убрзо постао центар социјалистичког покрета сремско сељаштва. Крајем 19. и почетком 20. века у Срему је забележен пораст злоупотреба са бланко меницама, а услед деоба и продаје земље, газдинства су се уситњавала. Многи сељаци су због тога сиромашили и клизили ка пролетарству.

Литература:
Андрија Раденовић, Положај и борба сељаштва у Срему, од краја 19.века до 1914,Београд,1958.
Петар Милошевић, Срем у прошлости, књ. I, 1981.
Радомир Прица, Срем у прошлости II,Ср. Митровица, 1986.
Емица Милошевић, Срем у прошлости II, Ср.Митровица, 1986.
Гордана Прица, Срем у прошлости II, Ср. Митровица, 1986.
Будимир Марин, Срем у прошлости II, Ср. Митровица, 1986. 
Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини 1,Нови Сад, 1990.
Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини 2,Нови Сад, 1990.
Душан Ј.Поповић, Срби у Војводини 3, Нови Сад, 1990.
Славко Гавриловић, Срем пре и у току српског народног покрета 1848-1849, 1997.
Moмчило Спремић, Српски деспоти у Срему, 2007.
Јован Максимовић, Здравствене прилике у Срему у 18. и 19.веку, 2007.
Алексадар Крстић, Време турске власти у Срему, 2007.
Жарко Димић, Аустро-турски рат и долазак аустријанаца у Срем, 2007.
Александар Крстић, Време турске власти у Срему, 2007.
Никола Л. Гаћеша, Привредни развитак Срема у 19.  и 20.веку,2007.
Душан Петровић, Карловачка митрополија, 2007.
Славко Гавриловић, Феудални поседи у Срему у 18.веку, 2007.
Никола Л. Гаћеша, Привредни развитак Срема у 19. и 20.веку, 2007.
Владан Гавриловић, Сремска трговишта у 18.веку, 2007.
Ђорђе Ђурић, Политички живот Срба у првој половини 19.век, 2007.
Миодраг Матицки, Српска грађанска лирика у Срему, 2007.
Лука Хајдуковић, Гостовање Српског народног позоришта у Срему 1861-1914, 2007.