Георгије/Ђорђе Новић (1802 — 1891) правник, посланик и начелник среза

Георгије/Ђорђе Новић

 Георгије/Ђорђе Новић (Бољевци код Сурчина, 1802 — Нови Сад, 20. 4. 1891) био је правник, посланик и начелник среза. Син је граничарског капетана Јефте пл. Новића и Пулхерије грофице Бранковић. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима и Сегедину. Студије права завршио је 1825, а правосудни испит положио 1826. у Пешти. Био је бележник у администрацији Сремске жупаније, потом ешкут у Илоку 1838, општински судија у Сремској Каменици 1841, срески судија — начелник Илочког среза 1847, комесар Великокикиндског дистрикта 1851, поново начелник Илочког среза 1855. и начелник Новосадског среза 1860. По укидању Војводства Србије и Тамишког Баната напустио је државну службу и бавио се адвокатуром. Био је један од првака народњачке странке у Срему, формирне средином 30-их година 19.века. На Мајској скупштини 1848. изабран је за члана Одбора који је требало да изради устав Српске Војводине. На жупанијској скупштини крајем маја 1848. изабран је за посланика у Хрватском сабору, а на скупштини одржаној у августу 1849. за члана „Управљајућег одбора“. На скупштини Сремске жупаније 1861. изабран је за посланика Сабору Троједнице, у Новом Саду је у марту 1861. изабран у Градско представништво, као и за посланика Благовештенском сабору. За време Милетићевог другог мандата начелника Новосадског магистрата 1867. био је председник Рекламационог одбора. Када је владин комесар суспендовао Милетића, изабран је за председника одбора који је требало да стара о извршењу магистратских одлука, а био је на челу одбора од 12 чланова за припрему нове рестаулације. На Бечкеречкој конференцији Народне странке у јануару 1869. изабран је за председника Средишњег бирачког одбора за изборе за Угарски сабор. У Народној странци годинама је обављао прване и организоване послове. После Милетићевог затварања и замирања политичког рада, посветио се друштвеном раду. Био је потпредседник Административног одбора Бачке епархије и Црквено-школске општине, а од 1872. и надзорник месних српских школа. Од 1867. до краја живота биран је за члана или потпредседника Патроната Новосадске гимназије. Помагао је рад Матице српске, Новосадског певачког друштва, као и Добротворну задругу „Српкиња Новосаткиња“. Са супругом Александром, рођеном Станковић, имао је синове Јефту, Павла, Јосифа, Милоша, Константина, правнике, Јована, официра, и ћерке Павлину и Јелену. Живео је у Сремској Каменици до 1853, када се преселио у Нови Сад. Сахрањен је на Алмашком гробљу.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 Павле Падејски (1863 — 1891) професор, писац и публициста

Павле Падејски

 Павле Падејски (Бољевци код Сурчина, 1863 — Бољевци, 10. 3. 1891) био  је професор, писац, публициста. Отац Александар, пореклом из Падеја, био је учитељ.  Павле је основну школу завршио је у Бољевцима а гимназију са матуром у Сремским Карловцима (1883). Филозофију је студирао у Бечу, Прагу и Грацу, где је промовисан за доктора филозофије (1888). У Грацу је био члан српског академског друштва „Србадија“. У гимназији у Књажевацу постављен је за предавача (1888—1890), а када је положио професорски испит (1890) за гимназијског професора. Предавао је геометрију, историју Срба и цртање слободном руком. Крајем 1890. због болести напустио је Књажевац и отишао у Београд да се лечи у државној болници. Одатле се вратио родитељима у Бољевце, где је и умро. Први штампани радови објављени су му у „Јавору“. Писао је приповетке из народног живота, хумореске, приказе из књижевности и историје, чланке и расправе из природних наука и дописе и преводио са чешког и пољског. Сарађивао је у периодици Јавор, Браник, Стражилово, Отаџбина, Српске илустроване новине.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Илија Тодоровић (1877 – 1915) доктор медицине и санитетски поручник српске војске

Илија Тодоровић 

  Илија Тодоровић (Сурчин, 1. 7. 1877 – Ниш, 11. 3. 1915) био је доктор медицине, санитетски поручник српске војске, син сурчинског трговца Николе Тодоровића. Школовао се у Краљеву и Београду, где је завршио три године природно-математичког одсека. Медицину је студирао у Петрограду и дипломирао на Медицинској академији.Још као студент учествовао је као лекарски помоћник у мисији руског Црвеног крста у руско-јапанском рату (1905) и био сведок битке код Мукдена. За исказану храброст награђен је иконом царице-мајке, медаљама руског Црвеног крста и ратном споменицом. После дипломирања радио је у болници у Риги и усавршавао се у Лајпцигу, а затим у Србији као лекар и управник болнице у Књажевцу. У Балканским ратовима служио је као санитетски поручник у 14. пуку Тимочке дивизије. Био је на првој линији од Куманова до Битоља, борио се против колере и за заслуге добио бројна одликовања: Крст милосрђа, Крст српског Црвеног крста, Златну медаљу за ревносну службу и Златну медаљу за храброст.Од 1913. живи у Скопљу као приватни лекар и школски лекар. По избијању Првог светског рата поново ступа у службу и као командир Прве пољске болнице Тимочке дивизије лечи оболеле од пегавца и тифуса. Током епидемије и сам се заразио и након три недеље болести преминуо у Нишкој болници.

Литература:

Борислав Стојшић, Знамените личности Срем од I  до XXI века, Музеј Срема, Сремска Митровица, 2003.

 Стеван Стјенка Молеров (1897 – 1971) глумац, публициста и културни радник

Стеван Стјенка Молеров

 Стеван Стјенка Молеров (Прогар, Срем, 17. 8. 1897 – Нови Сад, 9. 9. 1971) био је глумац, публициста и културни радник. Основну школу завршио је у Прогару, а стручну школу у Земуну. Током Првог светског рата био је ухапшен, регрутован и упућен на фронт у Галицији; пребегао је на руску страну и придружио се Црвеној армији, након рањавања заробљен је од Немаца, а ослобођење је дочекао у околини родног села. Између два светска рата приватно је завршио гимназију и радио као општински чиновник и писар у Прогару. Од средине тридесетих година био је активан у културном животу места, организујући аматерско позориште, хор и тамбурашки оркестар. Током Другог светског рата деловао је у Подунавском партизанском одреду, где је организовао Културну екипу Главног штаба Војводине. Почетком 1945. учествовао је у оснивању Војвођанског народног позоришта у Новом Саду, у којем је потом био глумац, секретар Управе, технички руководилац и економ до пензионисања 1956. године. На сцени Српског народног позоришта остварио је више од двадесет улога, а као публициста сарађивао је у бројним листовима и часописима. Аутор је песама, прозе и драмских текстова, за свој рад одликован је високим државним признањима, а Дом културе у Прогару носи његово име.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.