Живан/Јован Младеновић

 Живан/Јован Младеновић (Ириг, ? — Ириг, после 1713), био је иришки оберкнез, трговац и саборски посланик почетком XVIII века. Живео је и деловао у Иригу, где се истакао као утицајна личност локалне српске заједнице у време великих политичких и војних превирања.Истакао се крајем Бечког рата (1683–1699) и током првих година Ракоцијевог устанка, због чега је од цара Јозефа I 26. априла 1708. године добио царску диплому — такозвано „заштитно писмо“. Тим актом он и његови законити наследници ослобођени су плаћања државних пореза и феудалних обавеза на своје поседе.Коморска канцеларија у Петроварадину потврдила је 1713. године да је у Иригу поседовао значајну земљу: оранице, винограде и ливаде, уз право да од корисника својих земљишта убира дажбине. Као саборски посланик учествовао је на Крушедолском сабору 1708. године, на ком је изабран први митрополит и архиепископ Карловачке митрополије.Сматра се да је умро недуго после 1713. године. Позивајући се на његово заштитно писмо и заслуге, његови унуци су касније стекли племићки статус.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Адам Монастерија

Адам Монастерија (? — Ириг, 17. јануар 1717) био је српски крајишки официр у служби Хабзбуршке монархије, коњички капетан и оберкапетан, истакнут у борбама против Османског царства у Срему и Босни почетком XVIII века.Рођен је у угледној војничкој породици као најстарији син потпуковника Јована Монастерије и Ане Ранковић. Војну каријеру започео је рано, а чин коњичког капетана добио је пре 1708. године. Те године се, у име мајке и млађе браће и сестара, обратио Ратном савету у Бечу са захтевом за исплату заосталих примања након очеве смрти.На дужност крајишког капетана у Илоку постављен је 20. марта 1709. године одлуком Ратног савета, на предлог генерала Нехема. Током аустријско-турских сукоба активно је учествовао у крајишким акцијама у Срему које су претходиле Петроварадинској бици 5. августа 1716. године. Након хабзбуршке победе и пребацивања главнине војске у Банат, одбрана Срема остала је на крајишким јединицама, у чијим је операцијама Монастерија имао значајну улогу.Са својим одредом учествовао је у продору у Босну, заузећу Бијељине и успешном нападу на турску посаду у Шапцу. Погинуо је 17. јануара 1717. године приликом снажног турског напада на Срем, током одбране Ирига и околних насеља. Његово јунаштво оставило је снажан утисак, те су вести о његовој погибији и храбрости доспеле до Беча и биле објављене у тадашњој штампи. Сахрањен је у манастиру Ковиљ, где му је 1770. године подигнута надгробна плоча заслугом Адаме Моско, супруге његовог сина Теодора.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Никифор Радосављевић

 Никифор (Крушедол, око 1700 — ?) био је архимандрит манастира Крушедол и једна од значајних духовних личности Карловачке митрополије у првој половини 18.века. Сматра се духовним оцем Доситеја Обрадовића, који је примио монашки постриг управо по доласку у манастир Крушедол. Никифор је у манастир дошао 1717. године, а јула 1718. замонашио га је јеромонах Стефан Грочанин. У Београду је рукоположен за ђакона у Храму светих архистратига почетком 1719, а у свештенство је уведен јуна исте године. За архимандрита га је у марту 1751. године произвео митрополит Павле Ненадовић. Указом митрополита Арсенија IV Јовановића постављен је 1741. године за игумана манастира Крушедол, на чијем се челу налазио до априла 1747. године. Тада је кренуо на поклоничко путовање у Јерусалим, али су га Арапи ухапсили и у Триполију (данашњи Либан) држали у заточеништву две године. Ослободио га је аустријски конзул, након чега је пребачен у Беч, а у мају 1750. вратио се у Крушедол. Био је посвећен литургијском животу и духовном раду; духовник му је био јеромонах Партеније Павловић. Као члан Визитационе комисије 1753. године, због противљења увођењу општежитија (1753–1754), нашао се у сукобу са црквеним властима. Поседовао је скромну имовину (књиге, виноград и воћњак), али је саставио тестамент којим није желео да имовину остави манастирском братству. Године 1753. и 1754. активно је учествовао у отпору општежитија у фрушкогорским манастирима, укључујући сукобе са локалним властима и племством. Након повратка митрополита Павла Ненадовића из Беча, крајем априла 1754. уследиле су репресивне мере: хапшења, истраге и кажњавања. У јулу 1754. Свети синод је наредио безусловно увођење општежитија, разрешио казне и тројици архимандрита вратио управу над манастирима. У изворима се Никифор помиње и под презименом Радосављевић.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Теодор Аврамовић Тицан

Теодор Аврамовић Тицан (Јазак, Срем, око 1767 – 1810) био је вођа сељачке буне. Рођен је у сиромашној кметској породици. Више година учествовао је у Наполеоновим ратовима у Италији и другим крајевима. После отпуштања из војске вратио се у родно место, где се 1807. године прикључио побуњеним сељацима у Врднику и постао један од најистакнутијих четовођа. Око њега су се окупили најборбенији побуњеници и манастирски прњаворци. Покушао је да прошири буну на северозападни део Срема, али је код Бингула поражен и ухваћен. Након бекства из затвора у Иригу покушао је да пређе у Србију, али је поново ухапшен и одведен у жупанијску тамницу у Вуковару. Иако није доказано да је био главни организатор буне нити да је сарађивао са српским устаницима, бечки двор га је сматрао најопаснијим вођом побуне. Осуђен је на смрт и погубљен 1810. године. Његово тело је рашчеречено и изложено у Јаску, Вогњу, Врднику и на пустари Лице. По њему је сељачка побуна из 1807. године остала позната као Тицанова буна.

Извор:https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

Димитрије Неофитовић

 Димитрије Неофитовић (Ириг, 13. 9. 1805 — Пешта, 30. 1. 1839) био је лекар и писац. Рођен је у породици свештеника Кирила Неофитовића, једног од оснивача Српске читаонице у Иригу, и мајке Насте. Основну школу похађао је у Иригу, гимназију до шестог разреда у Сремским Карловцима (1819–1824), а филозофију је студирао у Сегедину (1826). Медицину је започео у Пешти. Као студент учествовао је у сузбијању епидемије колере у Кикинди (1831), након чега се вратио у Пешту и завршио студије. Године 1838. примљен је за првог асистента Варошке болнице у Пешти, где је радио до преране смрти. Према једним изворима умро је од последица трбушног тифуса, а према другима од туберкулозе. Током велике поплаве у Пешти истакао се у помагању пострадалима, што му је донело похвални спис управника болнице Игњата Сталија (1838). Испољавао је снажну склоност ка писању и књижевном раду. У Будимпешти се кретао у кругу младих српских интелектуалаца и био поклоник словенофилства Јана Колара, којем је 1835. посветио песму Србски шчед. Сарађивао је у књижевним листовима Цвете (1829) и Магазин за художество, књижество и моду (1838–1839), чији је уредник био његов пријатељ Антоније Арнот. Са Стеваном Гершином објавио је 1831. године у Будиму публикацију о колери на српском језику (Восточно индијска колера). Након привремене забране рада Матице српске 1834. године, учествовао је у покушају оснивања књижевно-научног друштва Societas Literaria Illyrica, усмереног на питања српског књижевног језика и његове шире употребе. Иако су програм и статут друштва два пута упућивани Угарском намесничком већу у Пожуну, власт није одобрила његов рад. Значајан чланак објавио је у Руско-немачком књижевству (Магазин за художество, књижество и моду, 1838).

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Георгије (Ђорђе) Николајевић

Георгије (Ђорђе) Николајевић (Јазак код Ирига, Срем, 20. 4. 1807 — Сарајево, 20. 2. 1896) био је митрополит дабробосански, ректор богословије и добротвор. Прадеда Никола, деда Димитрије и отац Симеон били су свештеници у Јаску, мајка Василија, рођ. Поповић. Основну школу завршио је у родном месту, две године немачке школе у Сремској Митровици, а гимназију (1819—1825) и Богословију (1825—1828) у Сремским Карловцима. Био је годину дана учитељ у Иригу. Уписао је 1829. филозофију у Пешти и крајем године, по препоруци митрополита Стратимировића, отишао у Дубровник, где је 1830. отворио српску школу у којој је учитељ српског и немачког језика. Аустријскa власти је после месец дана затвориле школу, али му је допуштено да приватно подучава децу, да би након пола године и то забранили.Рукоположен је најпре за ђакона а потом и за презвитера у мају 1833. Шибеничку, а 1846.године добио је чин протопрезвитера. Као добротвор и архијерејски администратор био је познат. Као дубробачки парох, отворио је 1833. српску школу која се звала „катихизација“ и која је под овим називом радила до 1848, када је отворена српска школа коју је влада признала. За професора Православне клиричке школе (богословије) у Задру постављен је у априлу 1858, а за председника Задарске консисторије 1860. Био је оснивач и потпредседник Пензионалне закладе (фонда) за удовице и децу мирског свештенства у Далматинској епархији. Далматински сабор изабрао га је 1862. у Одбор за очување словенских књига.За суплента Богословског завода именован је у октобру 1869. и предавао словенску граматику, црквену историју, патрологију, педагогику и методику. Био је члан Патријаршијског школског одбора од 1873. до 1879. и поново од 1879. до одласка из Далматинске епархије.Био је од октобра 1881. помоћник дабробосанског митрополита (Косановића), задужен за уређење администрације, консисторије и богословије ради образовања Далматинске епархије. За сталног члана Духовног суда Дабробосанске митрополије именован је у септембру, а за потпредседника у новембру 1882. Истог месеца произведен је у чин архимандрита. До избора за митрополита вршио је дужност ректора и предавао црквенословенски језик у семинарији у Рељеву (отвореној 1882). Био је и члан Комисије за преглед језика и уџбеника комуналних школа од 1883.године. Од октобра 1885. администрирао је Дабробосанском епархијом, а затим је хиротонисан за митрополита 1886.године.За време његовог управљања обновљено је 55 цркава и четири школе. За градњу школа у Дабробосанској епархији и другим крајевима, као и за школовање ђака и студената, основао је више фондова и стипендија које су износиле 100.000 форинти. У фебруару 1890. објавио је Нацрт правила Фонда за потпомагање удовица и сирочади свештеника Српске православне цркве у Дабробосанској епархији и у њега уложио 800 форинти, а тестаментом завештао 3.000 форинти као легат и позвао свештенике да се укључе у његово оснивање. Пристао је да се, уз његову надзор, средствима Земљаске владе у Сарајеву употребе за штампање богослужбене књиге. Рељевску семинарију уздигао је 1892, у ранг богословије и залагао се за њено премештање у Сарајево. После одласка Матије Бана Дубровника био је председник српске националне активности у Далмацији, Херцеговини, Црној Гори и Албанији, и тајни агент Илије Гарашанина. Маја 1890.године у Старој цркви у Сарајеву отворио је и освештао црквени музеј. Први је преписао, одабрао и средио за штампу збирку српских ћириличких исправа средњег века из Дубровачког архива, која је под именом попа Павла Каранотвртковића, 1840.године објаљена у Београду.Преводио је са италијанског, немачког и руског језика.Сарађивао је са Друштвом српске словесности на прикупљању података, извора и грађе за српску историју, ентнографију, лексикографију, библиографију и нумизматику. Дописивао се са Вуком, претплаћивао се на њевова дела.Био је повезан са многим српским, руским и словенским књижевницима и личностима Био је сарадник: Српско далматинског магазина и његов уредник. Покренуо је Дабробосански источник. Био је члан-утемељивач Друштва „Свети Сава“ у Београду, Српсског православног црквеног-пјевачког друштва „Слога“, Крајцарског штедовног друштва православних Српкиња у Сарајеву, Сирото-удовичке фондације свештеничке, Српске дјевојачке школе и Матице далматинске у Задру и Матице српскеу Новом Саду; члан Књижевног одсека Матице далматинске  и заменик предсеника до 1875.године.Члан књижевног одељења  МС, дописни члас ДСС и СУД. Био је почасни члан МС у Новом Саду и Удружења свештенства монашког реда у Србији. Са супругом Јекатарином Берберовић из Мориња имаје сина Чедомиља и ћерку Софију, рано преминулу песникињу. Цар Фрања Јосиф Први одликовао га је Златним крстом за заслуге (1850), а био је и носилац руског Ордена Св. Ане III степена (1862). Руски цар Николај I даровао му је 1852.године брилијантски прстенза уређивање Српско-далматинског магазина. Сахрањен је био привремено на Кошевском гробљу 1896, а у септембру 1898, посмртни остаци су пренети у цркву Блажују, његову задужбину.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Извор фотографија: https://srpskaenciklopedija.rs/books/slovo-g/page/georgije-nikolajevic/revisions/24148

Никола Бизумић

Никола Бизумић (Нерадин, 1823 – Лондон, 1906) био је берберин и изумитељ. Рођен је у сиромашној породици у Нерадину. Основну школу завршио је у родном месту, а берберски занат изучио у Иригу. После положеног калфенског испита 1836.године у Руми радио је као хирург и берберин у Деветој граничарској регименти у Сремској Митровици. Током Револуције 1848–1849. учествовао је у борбама у Италији и Мађарској.Још као шегрт дошао је на идеју да конструише машину за шишање која би убрзала берберски посао. Пошто није успео да обезбеди новац за израду и патент, 1855. године одселио се у Лондон, где је пронашао финансијере и патентирао свој изум. У пословном свету користио је име Џон Смит. Машина за шишање продавала се у милионима примерака, што му је донело велико богатство.Постао је један од најбогатијих Срба свога времена, оставивши иза себе богатство процењено на 22 милиона фунти стерлинга и палату у елитном делу лондонске четврти Ситију. Наследство је тестаментом оставио рођацима „до шестог колена“, али наследници никада нису пронађени. У литератури се помиње и под презименом Безумић.

Извор:https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

Лазар Обреновић

 Лазар Обреновић (Ириг, 1849 — Сремски Карловци, 11. 3. 1914) био  градски сенатор, посланик црквено-народног сабора и добротвор. Основну школу завршио је у Иригу, гимназију у Сремским Карловцима и Новом Саду, где је матурирао 1868. Ступио је у државну службу и био бележник и градски сенатор у Сремским Карловцима. Поставши члан митрополијског и школског савета, залагао се за аутономна права Срба у Аустроугарској. Учествовао је у раду народно-црквеног сабора. Био је дугогодишњи посланик Глинског среза. Такође је био члан Матице српске, Српског народног позоришта. Помагао је српске ђаке из Војне Крајине и Баније који су се школовали у Сремским Карловцима.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Илија Бајић

  Илија Бајић (Нерадин, 27. 8. 1870 – Сремска Митровица, 13. 1. 1956) био је доктор медицине, публициста и преводилац. Потекао је из угледне породице која се у Срем доселила 1761. из Македоније и стекла племићку титулу 1791. Основно образовање стекао је у Нерадину, гимназију похађао у Винковцима, Сремским Карловцима и Осијеку, а медицину је студирао у Бечу, где је 1895. докторирао. Тамо је започео и књижевни рад у студентском удружењу „Зора”. Усавршавао се на водећим европским клиникама из гинекологије и педијатрије. Одбио је понуде за асистентска места и, вођен родољубљем, 1897. прихватио службу дечјег лекара у Загребу. Од 1901. радио је као градски физикуса у Сремској Митровици, на том положају остао све до 1941, када је отпуштен од стране НДХ. После рата именован је за повереника народног здравља и радио у Градској поликлиници до пензије 1948. Био је изузетно образован – говорио је више европских језика и одлично познавао археологију и историју Сремске Митровице. Учествовао је у оснивању Градског музеја и активно радио у Црвеном крсту. Посебно се истакао у борби против епидемије колере 1911–1912, за шта је одликован Златним крстом за заслуге.Оставио је значајан публицистички и преводилачки опус. Објавио је Слике из живота св. Саве (1927), Прилог проучавању прошлости Сремске Митровице у XVIII веку (1955) и уџбеник Хигијена. Преводио је Петефија, Хајнеа и Вацлава Штеха. Његова рукописна заоставштина је веома богата.

Литература:

Борислав Стојшић, Знамените личности Срем од I  до XXI века, Музеј Срема, Сремска Митровица, 2003.

Федор Никић 

 Федор Никић (Гргетег код Ирига, 22. 2, 1894 — Београд, 9. 7. 1989) био је правник, универзитетски професор и књижевник. Потицао је из имућне земљопоседничке породице која се у Срем доселила 1813. године. Био је најмлађи од четири сина. Мајка Јелена, рођена Кракановић, пореклом из Черевића, преминула је док је био дечак, а отац Милан умро је 1919. године. Основно школовање започео је у родном месту, гимназију је завршио у Сремским Карловцима. Као избеглица из аустроугарске војске, током Првог светског рата боравио је у Грчкој, где је радио као преводилац и професор у српским школама. Правне студије започео је у Загребу 1916, а наставио и окончао на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1919. године. Докторирао је 1922. године радом из области јавног права, а већ 1923. изабран је за ванредног професора. Био је професор на новооснованом Правном факултету у Суботици, где се залагао за боље услове рада и живот студената и развој високог школства у Војводини. Научно се бавио положајем националних мањина, административно-територијалним уређењем и јавним правом. Објављивао је бројне стручне и научне радове, а посебно се истакао тумачењем Убода о заштити мањина из 1919. године. Био је члан Матице српске, Књижевног одбора и Управног одбора Матице, као и њен председник (1927–1928). Активно је учествовао у јавном и политичком животу, био народни посланик и један од оснивача и руководилаца Југословенске радикалне сељачке демократије (ЈРСД).Обављао је дужности помоћника министра и министра просвете у влади Краљевине Југославије. После 1935. године повукао се из активне политике, а након Другог светског рата живео је повучено у Београду, где је радио као библиотекар и научни сарадник. Био је члан САНУ, МС и СКС. Преминуо је у Београду, а сахрањен је на гробљу манастира Гргетег.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 Милан Орловић

 Милан Орловић (Ривица код Ирига, 5. 10. 1899 — Задар, Далмација, 5. 8. 1958) био је глумац и редитељ. Студирао је на Филозофском факултету у Београду и 1919. појавио се на сцени Народног позоришта код Буљубаша у Хајдук Станку. Затим је играо у позоришту у Вршцу, Градском позоришту у Нишу, НП у Скопљу и НП у Сарајеву. Своје позориште „Југ” водио је од 1928. до 1929, онда био у позоришту код Д. Животића, у СНП у Новом Саду (1930—1931), па онда НП на Цетињу, након тога НП у Бањалуци, поново у НП у Сарајеву и поново у НП у Бањалуци (од августа 1943). У ЈНА радио је у културно-уметничком сектору (од јуна 1944. до септембра 1945), после тога стално у ХНК у Загребу. У свим овим позориштима радио је и као редитељ. До почетка Другог светског рата остварио је више од сто различитих улога. Значајне су му улоге Хамлета, Отела (Шекспир), Хљестакова и Хигинса. Многи ликови у домаћем репертоару међу којима треба истаћи оне у Крлежиним и Цанкаревим драмама. Прославио је 1951. тридесет година уметничког рада као Тоша Новаковић (С. Куленовић, Вечера). Интелигентан, солидно позоришно образован стеченог самосталним радом, динамичног темперамента и даровит, развијао се у три глумачка жанра — драмском, карактерном и комичном, показујући разноврсне изражајне способности. Умео је да влада собом, па је његова игра увек била одмерена и складна. Био је цењен због изразито чисте и сугестивне говорне интерпретације. Његова дикција се одликовала чистом и правилном артикулацијом, али му је акценат одавао сремски говор. Његова редитељска остварења су пажљиво била смишљена, стваралачки надахнута, динамички изражена и никад само рутинерска. Супруга Мара, рођ. Петровић, била је глумица.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.