БЕОЧИН У ПРОШЛОСТИ 

 Беочин се османском фискалном попису из 1530. године не помиње, нити се наводе подаци о становништву или богомољама. Ипак, у каснијим периодима насеље се редовно евидентира, што омогућава бољу слику о његовом развоју и наслућивање његовог средњовековног изгледа. Према индексу места у области Варадина, број домаћинстава у Беочину у наведеним годинама износи: 1546 — 13 домова, 1552 — 36 домова, 1566 — 38 домова, 1578 — 36 домова и 1590 — 36 домова. Године 1702. насељен је био православним Рашанима, такође хајдуцима и хусарима. Сачувани су темељи старе цркве. У време Турака нису плаћали порезе, али су касније Али-аги из Петроварадина давали десетину, дрва, сено и маслац, као и султански порез од 3 форинте по сесији земље. Беочин је 1702.године имао 49 породичних старешина, 1734. – 82 дома, 1766. – 80, а 1791. – 125 домова са 519 душа. Мијат Стојановић у свом запису из 1856. године описује како се, по повратку из манастира Гргетега у Карловце, током школских празника упутио колима преко Каменице у Беочин да обави неки посао. Не нашавши онога кога је тражио, разгледао је село, које му се, као мало место, брзо указало у целини. Куће су биле разбацане по брежуљцима испод планине, без икаквог реда, као жбуње у дивљини. Кроз средину Беочина текао је планински поточић, на коме је било више малих млинова, у селу и ван њега, а вода је до витлова вођена кроз дрвене жлебове. Село је удаљено пола часа од главног друма и око један час од Черевића. Иако у самом селу није било ничег нарочито значајног, испред њега се налазила велика кречана у којој се пецао врло добар креч, јер се у беочинским планинама копао квалитетан кречњак. У околини је било и доста различитих врста камена, што је Стојановић касније и сам потврдио. Близу манастира налазио се извор изузетно добре воде, а на оближњим брдима белоцрвен мрамор-кремењак способан да искреси варницу, затим сивица, смолењак, прауд и сјајни гнеис са нешто сребрне руде. Назив потеса су: Циглане, Баштине, Кип, Аласовац, Грујина страна, Рагуља, Часор, Маторац, Лепиње, Долови, Планта, Думбово, Равањ, Бранковац и други. Називи извора су: Добра вода, Думбовачки, Рагуља, Ајдуковац, Бела вода, Горња вода и Курјаковац.

Литература:

Невен, забавно-поучни мјесечник, Загреб, 1856, бр. 5, стр. 205.

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

B. W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, Аnkara, 1983.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

БАНОШТОР У ПРОШЛОСТИ

    Баноштор (Banostar, некад Bakmonostra) је у средњем веку био варош са утврђењем, први пут је забележен 1198. године.  Године 1702. село је било насељено Рашанима – хајдуцима и хусарима, који у време Турака нису плаћали траварину ни десетину. Није било хришћанских власника земље. У селу се налазила зидана рашанска црква и рушевине каштела. Становници су били директно потчињени Порти, као војници, и нису признавали турске господаре. Забележено је 1776/7.године да је Баноштор село на Дунаву, некада славни град и седиште сремских бискупа. Османлије су га више пута пустошили, па је с временом спао на село. У околини има много остатака старих грађевина. По пописима имао је: 1733. године 50 „хлебова“, 1734. – 53, 1756. – 30, 1766. – 55, 1774. и 1791. – по 65 домова са 316 душа, а 1810. године 85 домова. Према свештенику, број становника се од 1774. до 1810. није повећао због доласка Немаца. Назив за потесе су: Чаира, Орашје, Дедовац, Под песком, Чонак, Јасике, Пиштина, Ровања, Радовац, Прљуша, Вуковац, Развале, Крушевље, Градине, Доња и Горња Корушка, Матијин парлог, Илијин Затоњ, Дуга међа, Дубоки до, Бирдан, Кесице, Радош кут, Кленовац, Равнине, Поштинац, Патковац, Ђоинац, Белило, Међпутови, Вислеровац, Текениш, Лисош. Називи за потоке су: Корушкански, Текенишки и Читлучки.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

ГРАБОВО У ПРОШЛОСТИ 

   Грабово је по попису из 1733. године имало је 32 „главе“, 1734. – 26 домова, 1736. – 21 кућног старешину, 1756. – 28, 1766. – 53, 1774. – 65, 1791. – 80 домова са 495 душа, а 1810. године 107 домова и 718 душа (1808). Називи за потесе: Просиште, Чомак, Главице, Проба, Вигњиште, Превод, Козара, Лисош, Диминац, Белош, Велики орах, Орловац, Вољаковац, Кудељиште, Рујевац, Текениш, Кестен, Кленовац, Бајин до, Радошкут, Липа, Бело брдо, Поводњак, Тапија, Вучјак, Под јабуком, Декановац, Гај, Дудара, Улице, Лука, Старо гробље, Ограда, Корушка, Лешће, Горње и Доње мочари, Медвиш, Орашчићи, Хладна вода, Јабука, Маторци, Стрмоглавинце, Тигањ, Поповци, Риће, Копреш, Попрадине и Алмаш.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

ЛУГ У ПРОШЛОСТИ

РАКОВАЦ У ПРОШЛОСТИ

СВИЛОШ У ПРОШЛОСТИ

   Свилош  се помиње 1687. године. Године 1702. је фискално место, насељено православним Рашанима, који су под Турцима плаћали десетину и султански порез као и у другим селима. Турски власник био је Али-ага Беслић из Митровице. Средином века Свилош има око пет стотина становника, међу којима су сељачке, трговачке и занатске породице. По пописима имао је: 1733. – 20 „глава“, 1734. – 22 дома, 1736. – 20 породичних старешина са четири ожењена брата или сина и две удовице са поседом, 1756. – 24, 1766. – 38, 1774. – 40, 1791. – 55 домова са 224 душе, а 1810. године 67 домова и 517 душа (1808). Називи за потесе су: Врх, Младице, Иве, Долац, Стојин до, Врбара, Медвиш, Ишпановац, Дрење, Чедилинац, Дукатарка, Луке, Ливаде, Брест, Совача, Дугачке њиве, Левча, Селиште, Крушевље, Брајинац, Орин до, Шумовић и Чорат.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

СУСЕК У ПРОШЛОСТИ

   Сусек (Szuszeck, Schuseck) је у  средњем веку био утврђено и знатно насеље, први пут је забележен 1445. године. Kрајем 17. века је добро насељено село на Дунаву, које је обрађивало земљу напуштених околних села. Године 1702. у њему живе православни Рашани, а од зграда има само четири млина. Под Турцима становници нису плаћали неке дажбине, али су као фискално место имали обавезе према Цери-паши из Илока. До 1761. Сусек има нову цркву са легатима и 130 сељачких породица.  Године 1776/7. забележено је као село на Дунаву, око 2 миље од Илока. Има једну грчку цркву и поштанску станицу где путници на линији из Осека за Београд добијају одморне коње. По пописима имао је: 1733. – 150 „глава“, 1734. – 126 домова, 1737. – 97 породичних старешина са девет ожењених и три неожењена брата или сина и шест удовица са поседом, 1758. – 100, 1766. – 154, 1774. – 165, 1791. – 162 дома са 594 душе, а 1810. године 200 домова и 968 душа (1808). Називи за потесе су: Рудина, Танцош, Баода, Горњи рит, Доњи рит, Велика ада, Карапат, Вакалова, Шевинац, Јагорин до, Парлози, Корушка, Пањ, Чорат, Вамово, Живкара, Ритић, Спајино гувно, Сврачињак, Велика међа, Полица, Гојкара, Брест, Мочар, Орловац, Бојинац, Шалгов, Крушка, Запара, Мали луг, Велики луг, Ширкут, Самарица, Лежимир, Кокинац, Гробље, Чворница, Кражина, Црквина, Косарлија, Комлуш и Пут.

 Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

    ЧЕРЕВИЋ У ПРОШЛОСТИ 

 Черевић (Cserovicz, Scherowisch) утврђење први пут се помиње 1339, а варош 1372. године. Године 1478. варош је имала 86 целих и 41 половину јобађских имања, при чему су Срби живели одвојено од Мађара у свом крају („vicus rascianorum“). Турци су га заузели 1526. године.  У најранијем османском фискалном попису из 1530. године, забележен је Черевић, са сумарним подацима о пореским обвезницима. Године 1702. је забележен као насељен Рашанима (хајдуци и хусари). У њему се налазио један разрушени каштел, у коме су становали Турци. Осим тога, сачувани су били и темељи једне турске џамије. Фискално је место. Турчину Мехмеду Вачину који је био власник, плаћали су сваку врсту десетине и ништа више. Султански порез у износу од 3 форинте по сесији земље исплаћивали су у Будиму.  Почетком 18. века Черевић је био знатно насеље. Черевић је 1776/7.године прилично велико село на Дунаву и последња поштанска станица између Осека и Петроварадина (око 3 миље од тврђаве). Пут је кратак, али због високих и дивљих брегова најопаснији и најтежи на тој деоници. Ко из Черевића скрене десно преко Ирига за Карловце (без силаска у Петроварадин) избегава већину брегова и налази бољи пут. По пописима је имао: 1733. – 140 „хлебова“, 1734. – 150, 1756. – 122, 1766. – 174, 1774. – 190, 1791. – 121 дом са 1163 душе, а 1810. године 308 домова и 1518 душа (1808). Називи за потесе су: Орашје, Шакотинац, Бело брдо, Сретин до, Липа, Међе, Крушевље, Поток, Њиве, Брдо, Калуђерица, Борковац, Поторaњ, Кестен, Ловра, Бикоњ, Павлиш, Баре, Баштине, Опћинска ада, Варошке ливаде, Орловац, Липе, Курјачка стена, Жила, Мали и Велики Танцош, Дреновац, Градац, Пепељара, Дубока вода, Ујнина вода и Тестера. Називи за извори и воде: Павлишка чесма, Баре, бунар на кречанама, Шакотиначки бунар, Стублина, Хладна вода, Протинац, Мандинац, бунар на Пландишту, Чертичевац, Калуђерица, Кленовац, Берберов бунар и Тешићевац.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

 B. W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, Аnkara, 1983.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.