Стари век

                   Стари век је трајао од појаве писма око 3500. године пре н.е. до пропасти Западног римског царства 476.године н. е. Бројни народи живели су на земљишту Срема до римског периода. Као први становници  помињу се Агатирси, трачко племе, преци Дачана настањени око Мориша, и за које се претпоставља да им је био подређен и Срем. Поред њих помињу се и илириска племена Амантини, настањени у горњим деловима Срема, и  Бреуци настањени уз Саву, од Митровице према западу. Бреуци су били на челу устанка против Римљана 6. године наше ере.Данашњи Срем припадао је у римско доба провинцији „Panonia sekunda“ која се од 6.века (504-35)  назива и „Panonina sirmiensis“. Ширење империје у том правцу, изазвало је жесток отпор староседелачког становништва и довело до Панонских ратова који су трајали од 35. до 10. г. п. Хр. Почетком нове ере на територији Доње Паноније није било већих војних јединица.То је могао бити и разлог за далматинско-панонски устанак у 6. годин после Хр. Положај Сирмијума, као најзначајнијег града, био је изузетан пошто су у њему биле сконцентрисане римске снаге, те је лако успео да се одбрани од устаника. Рано досељавање трговаца и осталих римских грађана уследило је као последица успешних Октавијанових и Тиберијевих ратова. Римљани су одмах приступили изградњи путева, првенствено оних који су имали стратешки значај, што је било увод за утврђивање границе на Дунаву.Издвајање посебних племенских заједница у време раног Римског царства (нпр. Корнаката и Трикорненза, северно и јужно од Скордиска који су заузимали североисточни део Срема), затим илириских Амантина и Бреука, значило је разједињавање племенске заједнице. Келског племе Скордисци, живели су у преримско доба на доњој Сави на западу до Мораве и на истоку и даље. У данашњем Срему келтски трагови су сачувани на многим местима, а ово племе се у нашим крајевима најдуже задржало у Срему и његовој околини. Дуготрајни ратови Римљана и Скордиска  трајали су до негде од средине 2. века пре н. е. до 85.г. када су Скордисци пребачени преко Саве у Срем и Панонију. Једно од значајних келтских утврђења било је на Гомолави код села Јарка.  Келти са доње Саве и из Подунавља вршили су походе на југ и допирали до Делфа у Грчку. Негде у 1. веку пре н. е. дошло је до њиховог слабљења и повлачења са доње Саве, њеног ушћа и на Дунав. Њиховом слабљењу и повлачењу допринелу су Римљани који су водили многе походе против Скордиска. О постојању Скордиска нам сведочи један натпис из 1.века пронађен у Сланкамену.Отада највећи део Скордиска је живео у Срему. Присуство Келта, оставило је генетски материјал који је у недавним генетичким истраживањима пронађен и код припадника српског народа.

         

                       Слабљењу Скордиска допринела је и појава нове силе у Подунављу- Дачана, који су северно од Дунава створили моћну политичку заједницу под краљем Буребистом, проширили се на запад све до данашњег Срема обухватајући и области јужно од Дунава.

   Римска власт је рано изазвала отпор Панонаца. Земља је била изложена безобзирној фискалној и економској експлоатацији. Томе се придружило и регрутовање омладине у римске помоћне одреде. Када је управник Илирика започео масовно регрутовање за рат против германског краља Маробауда, бунт и огорчење нашли су израза у оружаном устанку, који су истовремено 6. године н. е. подигли панонско племе Бреука у данашњем Срему и Дезидијати у околини Сарајева.

       Побуњена панонска и далматска племена кренула су према седиштима римске управе, ка Салони у Далмацији и Сирмију у Панонији, а запретили су и упадом у Италију и Македонију. Заједно с Дезидијатима, Панонци су заузели планину Alma Mons (Фрушка гора) и успешно се борили код Волцејских бара, у близини данашњих Винковаца. Међутим, дуго ратовање постепено је слабило снагу устаника. Устанак није наишао на одјек у области источно од Сирмија. Скордисци су, вероватно, остали на страни Рима. Последњи отпор савладан је 9. године. Римљани су нема сумње, предузели и казнене мере против учесника у побуни и Илирик је умирен. Убрзо се приступило и његовој реорганизацији и подели на две провинције, Панонију на северу и Далмацију на југу, с границом нешто јужније од Саве.  Данашњи Срем се нашао у оквиру Паноније, са панонским племенима у западном делу и келтским Скордисцима на крајњем југоистоку.

       У недостатку градова, Римљани су се у раној фази ослањали на civitates peregrinae, шире административне јединице на територији староседелаца. Тешко је рећи да ли је та организација била спроведена код свих племена. Досад су потврђене civitas Амантина и Сирмиjенса с центром у Сирмију, Трибала и Меза, на Тимоку, Скордиска, на Дунаву код Сланкамена, и две заједнице непозната имена у околини Руме, у Срему. Већина ових заједница нестаје са стварањем градова и уклапа се у ширу градску територију. У источном Срему, међутим, civitas Scordiscorum постојала је и почетком 2. века.

         Срем је најдуже био под римском влашћу. Први је ушао на позорницу светског збивања и постао државни центар. Први помен Сирмијума у писаним траговима потиче из краја 1. века пре нове ере. Простирање области под управом града Сирмијума на западу ограничавала би територија града Cibalia (Винковци), а на северозападу територија Мурсе (Осијека).Утврђена војна граница римског Царства у провинцији Доњој Панонији простирала се дуж Дунава, од Земуна узводно до „Дунавског колена“ у данашњој Мађарској, до Батине у границама бивше Југославије. Подигнута утврђења на десној обали Дунава повезивала су сувоземни пут. То су била утвђења: Taurunum (Земун), Burgenae (Нови Бановци), Белегиш, Ritium (Сурдук), Acuminicum (Стари Сланкамен), Чортановци, Петроварадин, Баноштор, Илок, Сотин и Даљ.

Од 13.г. пре до 6. године наше ере у Срему је трајао устанак Амантина против Римљана. У 2. и 3. веку, током „Кризе трећег века“,  Срем је био поприште борби разних претенденада на царску власт. Тако су овде проглашени за цареве узурпатори Ингенус и Регулијан. Године 374. провалили су у Илирик упали Квади и опустошели Срем, док Сирмиј нису могли пошто је био добро утврђен бедемима. Пошто је Сирмијум био значајан град, база и седиште врло често су цареви у 3. и 4.веку боравили у том граду. Период који је уследио забележен је као време економског напретка, повремено прекидан упадима варвара и унутрашњим сукобима.

    Од 4.века Срем је чинио посебну провинцију тзв. Доњу Панонију. Око 400. припадао је префектури Италији, а дијецези Илирику.  Римљани су у Срему, као граничној области држали своје посаде са седиштима у Земуну, Новим Бановцима, Сурдуку, Сланкамену, Варадину, Баноштору, Беочину Илоку, Сотину, Даљу и Осеку. Значајна насеља у унутрашњости била су у Винковцима и Петровцима (Basiana).  

                  Сирмијум (Сремска Митровица) је био важна саобраћајница и војна раскрсница у I веку. Није познато у који околностима је насеље настало. Вероватно је настало као илирско-келтско село и утврђење племена Сирмијеза, а статус римске колоније стекао у доба Флавијеваца. Крајем првог века постао је колонија, насељавањем ветерана, а у другој половини 3.века и првој половини 4.века, једно од најпознатијих и најнапреднијих насеља у Римској империји и главно место у Доњој Панонији. У почетку су у Сирмијуму постајеле радионице за израду војне опрема (седла и штитови) и снабдевале су трупе. Временом су стекле добар глас и отворена је и велика радионица оружја која је уврштена у попис најзначајнијих институција у Римском царству. Војне радионице и развитак трговине, утицали су на отварање нових погона, државног или приватног карактера. То је условило и почетак рада ковнице новца која је била позната по златним и сребрним емисијама и ковању златних шипки за државну благајну. У Сирмијуму су деловале и велике клесарске радионице, па су тако у Мађарској пронађени саркофази који потичу из Сирмијума што доказује да је град имао значајну економску моћ.

  У првом веку, Сирмијум је био важно трговачко и војно чвориште.  Повезан је био са Дунавом преко Бононије и постао је колонија римских трговаца. Басијана (код Руме) се развија кроз други и трећи век, те у време цара Хадријана добија статус миниципија. Пре тога се у овом делу Срема налазила једна перегрина заједница у близини данашње Руме и могуће да се радило остатку заједнице Амантина или о Скордисцимја. Већина становништва се у овом периоду бавила пољопривредом и сточарством а потврђено је постојање и робова у власништву домородаца. Било је развијено грнчарство, производња стакла и ситних бронзаних предмета Срем је рано развио здравствену заштиту  захваљујући Римљанима, који су већ у 1. веку довели професионалне лекаре.

Археолошка истраживања показују да је Сирмијум у 3. и 4. веку био развијен град са хипокаустима, канализацијом, храмовима и купатилима. Насељавање ислужених војника почело је у II веку. Сточарство је било традиционално занимање становништва. Од великог значаја била је пољопривреда, развијена на екстензиној основи, али у доброј и брижљивој организацији. На огромним пољопривредним имањима у околини Сирмијума радило је на десетине хиљада робова и кажњеника. Постојала су и пространа складишта жита која су била намењена за извоз на територију данашње  Босне и Далмације. Виноградарство се развило  нагло у другој половини 3.века и доносило је приходе од извоза вина. Експортована је веома далеко и керамичка производња, а Сирмијум је био велики економски центар који је извозио не само робу већ и културу.

               Као најважније насеље у Срему, Сирмијум  је био једна од царских престоница, а помиње се и приликом Илирског устанка 6. године наше ере, када су устаници покушали да га заузму али без успеха. Сирмијум је био у јакој трговачкој вези са Млецима. Све је то некако утицало да се брзо развио. 

Сирмијум је постао једно од столних места римских царева и у њему је објављено неколико царских едиката. У  Сирмијуму или његовој околини родили су се цареви: Трајан Деције (249-251) у селу Будалија близу данашњег села Мартинци, Аурелијан (270-275), Проб (276-282),Максимијан (285-310), Констације II (337-361) и Грацијан (367-383). Деције је био необично храбар и одлучан и то му је омогућило да се прогласи за цара и први је покренуо оштри прогон хришћана у читавом царству. Аурелијан (270-275) је одабрао војничку каријеру, чијом се хијерархијском лествицом брзо пењао и то га је довело на положај војсковође цара Клаудија II. Муњевитим акцијама успео је да савлада многобројне противнике и сачува Царство од грађанских ратова и анархије и први пут је римски престо, након низа немирних година и борбе претендената за престо, имао једног јединог цара. Тежио је да створи светско царство са једном једином религијом. Владао је пет година и погинуо је као жртва завере генерала.

 У Сирмију се родио наследник цара Аурелија-Проб (276-282) који је покушао да спроведе разумну политику да користи војку као радну снагу. Био је из скромне сирмијумске породице. Истакао се као један од најспобнијих ратника у читавој римској историји. Страховито је потука Франке, покорио Германе и победио девет непријатељских краљева. Дао је нових правац државној политици насељавањем покорених варвара. Проб је погинуо у околини Сирмијума у шестој години своје владавине. Убили су га војници незадовољним физичким радом пошто их је он гонио стално да раде.

     Легенда из 4. века говори о петорици хришћанских каменорезаца из Фрушке горе који су одбили да вајају паганске богове за цара Диоклецијана. Због тога су мучени и утопљени у Дунаву. Њима је у 4. веку у Риму подигнут храм, а поштовали су их каменоресци широм Европе. Трагови старих каменолома код Беочина подупиру историјску основу легенде.

За време цара Диоклецијана наставља се и успон Сирмијума. Диоклецијанов први савладар био је Максимилијан Херкулије који је везан за Сирмијум рођењем и грађевинским деланостима. Године 317. отворена је кованчница златног новца. Период касне антике, после Диоклецијанове и Константинове реформе, представља време великих промена у Срему у провинцији Панонија Секунда.Долази до ширења хришћанства а шири се и аријанска секта. Сирмијум у Срему помињу римски хроничари као повремено седиште царева који су на Дунаву војевали против Авара.  Царска резиденција се први пут помиње за време Максимина Трачанина. У  последњим деценијама 3. века за Сирмијум су везани Далматинац Клаудије Готски и цар Аурелијан рођен у околини града. Галерије је у Сирмијуму основао своју престоницу, а Максимијан Херкулије у близини града саградио је вилу. Лициније је први који се у граду  настанио на дужи период. Први цар наклоњен хришћанима био је Констанције II  познат је по победи над узурпатором Магненцијем у бици код Осијека 351.године.

    Последњи антички историчар Амијан Марцелин саопштио је податак да је 375. године у царски двор у Сирмијуму ударио гром и запалио  не само монументалну палату већ и форум (трг) око ње.

     Посла цара Константина Сирмијум се много пута нашао као станица и база у рату како царевима тако и узурпаторима.Негде између 4. и 5.века дошло је до напада варвара. Привреда је била развијена, а у 4.веку постојала је и ковачница новца. Сирмијум  је од 427. до 437. године био седиште префектуре Илирика. Становништво у вароши било је разног порекла, како домородачког и романизованог. Сирмијум је имао: царску палату, храмове, базилике, форуме, купатила, позоришта, терме, хиподром, јавне житнице, улице и др. Пијаћом водом снабдевали су се водоводом из Фрушке горе са извора „Врањаш“.  Друштвени живот био је сличан животу у другим римским градовима. Мртви су сахрањивани на заједничким гробљу, а имућни у каменим саркофазима. 

    Хришћанство у Сирмијуму у Срему се јавило рано и он је био један од главних центара  у коме су решавана разна питања о учењу хришћанске цркве. Тако су постојале епископије у Сирмију  (седиште епископа), затим у Винковцима, Осеку и вероватно у Петровцима.

   Хришћанство су у Срему нарочито учврстили мученици пострадали  за хришћанску веру, а у Сирмијуму  је већ почетком 5. века саграђена црква посвећена Св. Димитрију Солунском. У том периоду по хришћанство најважнији  устав вере „симбол вере“ донет је  у Сирмијум. На сабору одржаном 378. у Сирмијуму, забрањена је аријанска јерес, као и њихове цркве, а  три године касније забрањена је у целом Илирику.

  Црквена књижевност је била значајна у Сирмијуму или Срему, а то доказује и чувено јеванђеље звано „Evangeliarum Sirmiense“ које се чува  у Државној библиотеци у Минхену. Поделом Римске империје 395, Срем је потпао под Источно римско царство, касније познатом као Византија, и његовом цару Теодосију Великм. Сирмијум је после поделе припао Западном Илирику али је највероватније 427.године потпао под Источно царство, тако је град све до своје пропасти остао у сфери византијских интереса. Као веома важна погранична област, Срем је од поделе Римске империје много страдао од разних варварских народа. Сирмијум је први пут страдао 448. када су га Хуни заузели и спалили, а становништво добрим делом убили. Тако је град пао у хунске руке, префектура Срем потпала под Источне Готе, а крајеви источно од Тисе под Гепиде.Хунска власт није дуго трајала. Процес распадања државе Хуна довео је до промена и у области Сирмијума. Византијски цар Маркијан (457-457.г.) дозволио је Готима да се населе у Панонију, где су ширили своју власт према југу  и најзад освојили Сирмијум са провинцијом Другом Панонијом.Источни Готи држали су Срем кратко пошто су се одселили 473.година на Балканско полуострво,  а након тога су га заузели Гепиди.

Литература:

Др Петар Милошевић, Срем у прошлости, књ. I, 1981.
Мирослава Мирковић,Историја српског народа, прва књига, од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд, 1981.
Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини 1,1990, Нови Сад.
Мирослава Мирковић, Историја римског града од 1. до краја 6.века, Сремска Митровица, 2006.
Милоје Васић, Срем и Фрушка Гора у праисторији, антици и током сеобе народа, 2007.
Јован Максимовић, Здравствене прилике у Срему у 18. и 19.веку, 2007.