Сава Николајевић (1783 — 1847) епископ шабачки

Сава Николајевић

 Сава Николајевић (Купиново код Пећинаца, 1783 — Шабац, 9. 1. 1847) био је епископ шабачки. Отац Никола био је свештеник у Купинову. За време Првог српског устанка са оцем је прешао у Србију. За презвитера га је рукоположио митрополит Леонтије 1809. у Београду. По пропасти устанка 1813. вратио се у Купиново где је био парохијски свештеник. У Србију се вратио за време Другог српског устанка. Био је 1837. прото моравички, а на Народној скупштини августа 1840. депутат свештенства Рудучниког округа и потписник одговора на питања Мусе Сафети-ефендије, Портиним емисара. Прешао је у Бугарску исте године и митрополит Венедикт га је замонашио архимандрита као удовца свештеника. Амнестиран је 1842, вратио се у Србију и постављен за старешину ман. Боговађе. За епископа шабачког изабран је у априлу 1844. Био је почасни члан Друштва српске словесности од јануара 1846. Сахрањен је у шабачкој Саборној цркви. Одликован је турским Орденом славе с бератом.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Павле Новаковић ( ? — ?) трговац и племић

Павле Новаковић

 Павле Новаковић (Брестач, ? — ?), 1787—1816) био је трговац и племић. Из родног села преселио у Нови Сад, у којем се бавио трговином стоком и 1787. добио новосадско грађанство. Када је цар Леополд II на препоруку митрополита Стефана Стратимировића доделио 21. фебруара 1791. племство Стефану Новаковићу (уз плаћање таксе од 1500 форинти), браћа Павле и Петар затражили су да буду укључени у његову племићку диплому. Од тада у своје име пишу „от Новаковић“. Последњи пут помињу се у попису новосадских племића 1816. Иако је Павле био племић, није имао властелинство, нити значајнији земљишни посед — његове оранице и виноград по својој величини одговарали су поседу богатијих сељака — поседника једне сесије. Имао је браћу Петра и Стефана, који је био секретар митрополита Мојсија Путника, дворски агент у Бечу и штампар.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Негован Ранитовић ( 1864 – 1940) књигопродавац и народни књижевник

Негован Ранитовић

 Негован Ранитовић (Суботиште, 12. 2. 1864 – 7. 6. 1940) био је књигопродавац, народни књижевник, црквени певач, перовођа, ратар и члан више српских културних друштава. Највише се прославио као народни књижар – „књижар-торбар“ – који је пешачећи Сремом, Бачком и другим крајевима носио џак књига на леђима и продавао их од села до села, од вашара до вашара. Скромно је живео, често гладан, спавајући по парковима и гробљима, али је неуморно ширио књигу и писану реч. Поред тога што је књиге продавао, Ранитовић их је и сам сакупљао – његова лична библиотека бројала је преко 10.000 књига, које су нажалост уништене у годинама после његове смрти (1943–1944). Био је и народни песник и писац. Своје књиге је сам писао, штампао и издавао о сопственом трошку. Путовао је по Европи (Русија, Француска, Швајцарска, Италија, Немачка) и бележио стихове у десетерцу о народном животу, догађајима и сопственим путовањима. У Животопису (1927) оставио је вредне слике о обичајима и свакодневици. Познатија дела: Писма у песмама с пута из Париза (1900), Бој Немаца на пацове (1920), Дружичало (1921), Алдумаш (1923), Женска длака ствара развод брака (1927), Шест песама све о поповима (1929), Београдски догађаји (1930) и друга.

Литература:

Борислав Стојшић, Знамените личности Срем од I  до XXI века, Музеј Срема, Сремска Митровица, 2003.