ИНЂИЈА У ПРОШЛОСТИ 

  Инђија  се  помиње 1455–1467. године, у Крушевском поменику и у (фалсификованој) повељи манастира Крушедола. Као насељено место бележи се 1702. и 1713. године. Тада су становници били Максим и Дамјан, Ђука Филиповић, Бојица Поповић, Неша Радољевић, Петар Милетић, Рако и Савко. Године 1756. Инђије је имала  60 домова, 1766. – 64, 1774. – 75, а 1791. – 122 дома са 1054 становника. Фридрих Вилхелм фон Таубе немачки путописац 1776/7.године забележио је да је Инђијa место познато по одличној пшеници и плодном земљишту. Године 1810. Инђија је имала 129 домова и 1070 душа. Називи за потесе су: Крчевине, Криваја, Рупине, Љуково, Окоп, Моја воља.

 

 

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

СТАРИ СЛАНКАМЕН У ПРОШЛОСТИ

 Стари Сланкамен је у средњем веку имао утврђење и насеље, први пут је забележен 1072. године. Средином 15. века био је у поседу деспота Ђурђа Бранковића и Вука Гргуревића – Змаја од Огња. Почетком 16. века у месту је постојала српска православна црква. Народна традиција помиње војводу Рајка. Сланкамен је крајем 17. века био важна царинарница позната као Нова скала, са великим складиштима соли која су снабдевала јужну Угарску и део Хрватске. Почетком 18. века насељавају га и православни и католици, са две цркве — малом католичком и старом рашанском коју је саградио деспот Вук. У тврђави на брду налазе се рушевине, али и један добро очуван храм. У селу постоје и извори слане воде. Под Турцима становници су плаћали десетину емину из Карловаца и султански порез, а село је имало три капије и углавном скромне зидане куће. У околини су још били видљиви ровови велике битке код Сланкамена. Године 1702. имао је 89 српских и 4 мађарска католичка дома, 1734. – 182 дома, 1766. – 342, али је после пожара 1786. број пао на 174 дома и 844 душе 1808. године. Немачки путописац Фридрих Вилхелм фон Таубе забележио је 1776/7. година да је Сланкамен (Salankemen) старо место на Дунаву, наспрам ушћа Тисе. Већина становника је „грчке религије“, углавном рибари; место је познато по улову моруне. У антици се назива Rittium. Помиње се победа царске војске 11. септембра 1691. над Турцима. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Сланкамен лежи подно брда, тик уз Дунав; има 260 граничарских кућа, које су подигнуте делимично од камена а делимично од набоја, покривене шиндром, трском и рогозином; затим квартир за капетана, народну школу, католичку жупску кућу; такође једну католичку и једну неунијатску цркву од добре грађе; за ову другу кажу да ју је саградио извесни деспот Јован. Надаље постоји овде стрелиште од набоја са грудобраном, и спремиште за чунове (Zillerhausel) од добре грађе, а недалеко од насеља ровом и набацаним трњем ограђен је простор за ергелу. Ту се Тиса улива у Дунав, у којем се прилично обилато лови моруна. Да је Сланкамен у старија времена био велик град доказују још постојеће камене капије, зидине старог дворца на тамошњем високом брегу, и црква у развалинама; на том истом брду налази се зидан бунар (Lorum), чија је дубина једнака хоризонталној равни Дунава. Овде се виде и шанчеви из турског рата, а ту изведене акције забележене су у историји. Знаменити су такође слани извори што се налазе у насељу. Становници се том водом служе за појење стоке, и за печење хлеба. Називи за потесе су: Град, Баштине, Бара, Извоз, Будовар, Тврдине њиве, Бобић-до, Забран, Грабовци, Кожевац, Боларско поље, Капетанов до и др.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

НОВИ КАРЛОВЦИ У ПРОШЛОСТИ 

   Карловци Нови се први пут помињу 1419. године. У народу је насеље познато као Сасе, мада није извесно да ли се белешка из Крушевског поменика односи управо на ово место у Срему. Године 1702. бележе се као напуштено село. Данашње насеље обновљено је у средини 18. века. Већ 1756. имало је 84 дома, а 1766. – 113. До 1774. број домова расте на 160, а 1791. – 179 домова са 1240 становника.  Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Нови Карловци леже у равници, имају 176 граничарских кућа од набоја, покривених трском и рогозином, а подигнутих у правој линији; затим такав официрски квартир и илирску цркву од плетера, а изван насеља прошћем ограђен простор за ергелу. Овде постоји и један шанац из последњег рата са Турцима. Услед досељавања породица из западних крајева, до 1810. број домаћинстава достиже 190, док је 1808. било 1345 душа. Потеси: Клисина, Крива анта, Чулића поље, Мала хумка, Ливаде, Капетанов до, Грабовци, Вињерац (или Вигњерац), Шанчине, Вис.

 Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

КРЧЕДИН У ПРОШЛОСТИ 

   Крчедин се први пут помиње у фалсификованој дипломи манастира Крушедол. Крчедин је почетком XVIII века камерално село под управом тридесетника из Петроварадина. Насељен је Рашанима, а на Дунаву има два млина, иако су били у власништву Карловачанина. Иако село нема цркву ни значајније зграде, јасан утицај реке и млинова даје смер развоју — Крчедин се оријентише ка пољопривреди и обради жита. Куће су грађене на „рашански“ начин — под земљом, што је карактеристично за сиромашнија села тог доба. Године 1702. насеље је имало 41 дом. До 1734. број домова је порастао на 47, а 1736. забележено је 29 породичних старешина. Број домаћинстава наставља да расте: 1756. било је 100 домова, 1766. – 101, а 1774. – чак 180. Међутим, након тога напредак се зауставља. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Крчедин има 182 под конац подигнуте, трском и рогозином покривене куће од набоја, трошан официрски квартир од плетера, и илирску цркву од непечене цигле. Положај је раван. До 1791. Крчедин има 184 дома са 999 становника. Прота Јован Максимовић је објаснио да се број Срба од 1774. до 1811. није повећао „ради худег и оскудног усевног грунта“. Исти број домова задржан је и 1810. године (184), док је 1808. насеље бројало 1162 душе. Потеси су: Вињерац, Бели ат, Веће, Буџак, Рупине, Баре, Боронлук, Брест, Надуше, Кужно гробље, Шљивара, Леје, Патка, Крчединско острво, Ада, Калакача, Усорац, Јанда.

  Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

БЕШКА У ПРОШЛОСТИ 

 Село на граничи са Сланкаменом. Године 1698. имало је око 360 становника, са 360 јутара оранице и 300 јутара винограда. Приход места износио је 1.300 форинти, које су уживали Барнаковићи. Бешка се помиње у Крушевском поменику и била је насељена већ 1702. године.  Насеље је 1734. године имало 137 домова, а 1736. – 128 породичних старешина. Број домаћинстава се у наредним деценијама кретао: 1756. – 105, 1766. – 149, 1774. – 173, а 1791. – 180 домова са 1336 душа. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Бешка лежи у широкој равници, има 176 кућа од набоја, покривених трском и рогозином, распоређених у облику крста, капетански квартир од добре грађе, и један квартир склон паду, а подигнут од плетера, поред којег стоји таква коњушница за ергелу.Ту се налази и зграда поште. Брдо Михаљевац што се диже у овом крају знаменито је због некадашњег турског положаја на њему, а поглавито због славне победе коју је ту извојевао над Османлијама преузвишени принц од Баден-Бадена. Према легату су Турци тада на том брду закопали 10 акова злата које после битке, што је за њих испала веома несрећно, нису могли спасти. До 1810. Бешка је имала 179 домова и 1182 становника (1808). Према проти Јовану Максимовићу, становништво се у том периоду није умножавало „ради худог и оскудног усевног грунта“. Потеси су: Криваја, Рупине, Сланкаменац, Под брдом, Чокња, Црквине, Аб, Бреса, Рибарица, Калакача, Провалије.

   Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

ЧОРТАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ 

  Чортановци се први пут помињу у фалсификованој исправи манастира Крушедол. Године 1698. могу да дају приход у износу од 550 форинти. Према изворима, 1702. године били су насељени Рашанима. Нема зидане цркве, ни прелаза преко Дунава. Све куће су саграђене на рашански начин, тј. под земљом. Само неколико је саграђено на савремени начин и личе на чобанске колибе. Власник земље Турчин био је Исмаил-бег, који је становао у каштелу Климаху код Саве. Њему су давали десетину од жита, пчела, свиња, коза и оваца и оку маслаца годишње. За вино од десетине плаћали су 16 унгерина по пинти. За сваки виноград давали су дванаест и по ока вина. За време Турака нису плаћали деветине. Десетину од жита и вина дали су Царској камери. Београдском паши плаћали су порез у износу од форинте по глави.  За време рата заповеднику Петроварадина плаћали су форинту и 70 унгерина, а стражи 84 унгерина сваког месеца за цело село. До 1734. имали су 59 домова, а 1737. – 38 породичних старешина, међу којима је било шест ожењених и три неожењена брата или сина, као и три удовице са поседом. Број домаћинстава постепено је растао: 1756. – 60, 1766. – 66, а 1774. – 83 дома. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Чортановци су насеље које лежи у долини на Дунаву, има 88 под конац подигнутих, трском и рогозином покривених граничарских кућа од набоја, трошан официрски квартир од плетера, и илирску цркву од непечене цигле. Код брда Дабар на дунавској страни постоје неке развалине једне зграде чије порекло није познато, баш као ни њена намена. Ово насеље граничи се са општином Карловци; положај је брдовит. Године 1791. број домова у Чортановцима опада на 76, са укупно 319 становника. До 1810. број домаћинстава поново расте на 96, а 1808. Чортановци броје 525 душа.Потеси су: Средњи брег, Краљев брег, Банстол, Инђијски брег, Гладнош, Бели врх, Бабин нос, Паланка, Котоман, Стара Тидија, Нова Тидија, Граовиште, Гробнице, Дубоки дол, Јертаниш, Петракат, Пејица, Боћански до, Кованлук, Ас, Волујача, Костурница, Дабар, Мијальевац, Караш, Змијињак, Грбавица, Гвоздењача. Извори су: Главица, Козарица, Ајдучка вода, Црна бара, Бабатова, Дрвени извор. Делови села су: Брдарски сокак, Ћуковац, Баштине, Главица. 

   Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.

ЈАРКОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

 Јарковци (Јарковац) – Забележени су у Крушевском поменику и као насеље 1658. и 1702. године. Данас се тим именом назива поље између старопазовачког и голубиначког атара, у власништву земљишне заједнице карловачке.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

ЉУКОВО У ПРОШЛОСТИ

  Љуково – Први пут се помиње 1420. године, у Воничничком поменику и у фалсификованој повељи манастира Крушедола. Данас је пустара код Инђије. Потеси: Доње и Горње Љуково, Калопечка, Чулумак, Шелевренци, Солнок, Виноградине.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

МАРАДИК У ПРОШЛОСТИ

   Марадик  је забележен 1498. године, у Крушевском поменику и у повељи манастира Крушедола. Године 1698. Марадик је осиромашен и опустео услед исељавања у Бешку и Чортановце. До 1702. поново је насељен православним Рашанима, који плаћају десетину Ибрахим-аги и султански порез у Будиму. Тада су мештани поседовали винограде у Фрушкој гори. Године 1734. Марадик је имао 57 домова, 1736. – 48, 1756. – 60, 1766. – 66, 1774. – 98, 1791. – 89 домова са 648 душа, а 1810. – 109 домова и 727 душа. Назива за потесе су: Брдеж, Кратине, Барица, Гладнош, За крстом, За друмом, Шевара, За крушком, Млечике, Дужине, Нови и Стари Шевињак, Пашњак, Три анте.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

НОВИ СЛАНКАМЕН У ПРОШЛОСТИ

     Нови Сланкамен основан је 1783. године досељавањем Хрвата, Словака, Чеха и Немаца.  Године 1806. овде су се населили „чешки Немци“.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

СЛАНКАМЕНАЧКИ ВИНОГРАДИ У ПРОШЛОСТИ