Савремено доба

     Савремено доба траје од почетка 20. века до данас. Главна карактеристика привреде у Срему од 1890-1914, била је њена устињеност. Страни и домаћи капитал играо је значајну улогу у развоју привреде крајем 19. и почетком 20.века посебно у производњи грађевинског материјала као што је била Беочинска цементара.  Од 1868. до 1914. године у Срему су постојале све врсте новчаних установа: штедионице, банке и задруге. Тако је Земунска штедионица основа 1868.године, а истицале су се Румска, Вуковарска, Старопазовачка и Митровачка.

  Обиље мрког угља с великом калоричном вредношћу условило је да се у Врднику подигне велика термоелектрана 1908.године.

     Срем се етнички издвајао од осталих жупанија јер су већину становништва чинили Срби, уз Хрвате, Немце и Мађаре. Немци су се колонизовали у више наврата, често у најплодније крајеве, а њихова насеља обухватала су многа места попут Руме, Бешке, Шида и Земуна. Већина становништва живела је од пољопривреде, али Срем је од 1900. до 1910. био водећа жупанија по броју предузећа и запослених, надмашивши чак и Загребачку. Највећа предузећа су била у рукама страног капитала и углавном су запошљавала раднике из Мађарске и Аустрије. Иако је био један од најразвијенијих крајева, преко 70% становништва и даље се бавило пољопривредом. Срем је имао двоструко више индустријских и пољопривредних радника од хрватско-славонског просека.

    У Срему су између 1900–1910 задружне везе брже раскидане него у остатку земље, што одражава виши степен капиталистичког развитка. Нарочито се издвајају године 1905. и 1906. по великом броју деоба. Највише задруга одржали су бивши граничари, ослањајући се на традицију и правну свест.

    Зимска и јесења обрада земље уведена је тек 1905–1906, а агротехника се споро прихватала. Бољи положај села у Старопазовачком, Митровачком и Земунском котару резултат је повољнијих природних и економских услова.

    Почетком 20.века, због раста цена пољопривредних производа, повећане потражње за земљом и ренте, вредност обрадивог тла вишеструко је порасла. Срем се истиче богатством сточног фонда, посебно по броју коња и свиња, мада у овчарству бележи највећи напредак. Ипак, сточарство је често било нерентабилно због лоше одржаваних пашњака. Свиларство је до 1913. нагло опало због ниске исплативости.

   Фабрика цемента у Беочину имала је 1900.године 617 радника а 1910, чак 1883 стално запослене особе. Године 1906. изграђена је железничка пруга Беочин-Петроварадин и подигнута је је електрична централа.

   У Срему је 1905. било више него двоструко српских земљорадничких задруга у односу на хрватске. До 1911. у Срему је постојало 28 од 65 српских новчаних завода у Хрватској и Славонији. Иако су се представљали као подршка пољопривреди, новчани заводи су углавном користили тешкоће сељака за стицање профита, често и у политичке сврхе. Срем, као и остатак Хрватске у оквиру Угарске, био је занемарен индустријски. Задруге су у почетку будиле наду, али су сељаци брзо схватили да богаташи имају вишеструко јачи утицај због величине својих улога. Поред српских и хрватских у Срему су постојале и угарске кредитне задруге, основане 1900. године, са члановима различитих народности. Прва социјалистичка задруга настала је 1909. у Шиду, прерастањем из раније кредитне сељачке задруге. Срем је имао највише занатских и индустријских предузећа у жупанијским оквирима. Исељавање је било у порасту почетком 20. века до Првог светског рата, али мање него у другим областима. Државна управа је предузимала мере због страха од депопулације. Почетком 20.века наређења и упутства владе, војне команде, врховног тужиоштва као и сремских жупанијских, котарских органа власти имају један циљ: да се угуши социјалистички покрет у Срему и то пре почетка главних, сезонских радова. Зато се издају и наредбе за протеривање свих познатијих социјалистичких агитатора и распуштање свих активних организација. У периоду од 1908-1914, долази до брзих измена владајућих метода и личности ради угушивања национално-револуционарних покрета, социјалистички покрет на селу, потискиван и од својих све више опортунистички расположених вођа, престаје бити класно-борбен и добија политичко-васпитни карактер.

   После победе српско-хрватске коалиције прославе првог маја су нешто више толерисане. Радничка штампа забележила је 1908. године веће првомајске прославе у сремским варошима: Митровици, Шиду, Старој Пазови, Руми, Инђији и Земуну.

    Пред избор последњег карловачког патријарха Лукијана Богдановића(1908-1913) угарска Народна скупштине донела је злогласан Школски закон по  коме су пооштрени прописи о обавези учења мађарског језика у свим школама немађарске народности у Угарској. Борба српских архиепископа, митрополита и патријараха за очување црквено-школске аутономије завршила се неуспехом када ју је угарска влада укинула 1912. године. Закон је пооштрен 1913. да су деца морала потпуно знати писати и говорити мађарски језик. Убрзо је насилном смрћу умро патријарх Лукијан Богдановић(1867-1913).

    У Првом светском рату, године 1914, Срем је био поприште неколико значајних битака. Ратна непријатељства између Србије и Аустро угарске отпочела су и на сремској граничној линији 12. августа 1914. године, кад су аустријске трупе прешле Саву.Почетком септембра 1914.године, српска војска је, после чувене битке на Церу прешла у Срем на неколико места, али после повлачења српских јединица, Аустријаци су, користећи  тај прелазак као повод, извршили суров и крвав обрачун са недужним сремским становништвом.

    Сремски Карловци су 1914. доживели тешку судбину као српски културни центар у Аустроугарској. Након убиства Фрање Фердинанда у Сарајеву, власти су довеле суровог чиновника Артура Валку, који је хапсио виђеније Србе и слао их у затвор и интернацију. У септембру је око 2.500 Срба из Карловаца насилно пресељено и злостављано. Многи су умрли у Араду, а куће им биле опљачкане. Преживели су се вратили тек 1916. у опустошене домове. Град је током рата био под сталним прогоном.

    Почетком 20.века Рума је доживела нагли привредени успон, поднета је петиција 1914.године  Високој краљевској  Земаљској власти у Загребу, да се трговиште Рума уврсти међу градове. Заступство је прихватило овај предлог, међутим догађаји који који су уследили у вези Првог светског рата онемогућили су да се Рума уздигне из трговишта у град.

    По избијању Првог светског рата, у Митровици је завладао аустроугарски терор: хапшења, забрана ћирилице и српских установа, интернације и присилни рад. Народ је трпео репресије, глад и сиромаштво. Српска артиљерија је 1914. бомбардовала град. У јесен 1915. Сремски одред добровољаца бранио је Београд од аустроугарске офанзиве. У жестоким борбама на Дунаву и граду, борили су се храбро наносеће тешке губитке надмоћнијем непријатељу. Њихова храброст запамћена је као симбол одбране Београда.

 Крајем 1918, после повлачења Аустроугара, грађани су преузели власт у Митровици, Руми, Иригу, Земуну, а српска војска је у ослобођену Митровицу ушла 3. новембра.

     Након Првог светског рата и распада Аустро-Угарске, 1918. је створена Краљевина СХС. Политичко уједињење пратило је и црквено – 26. маја 1919. све православне цркве уједињене су у Српску патријаршију, укључујући и Карловачку митрополију.

    Након стварања Краљевине СХС 1918. године, Срем је изашао из привредног система Аустроугарске и суочио се са новим економским изазовима. Један од кључних процеса била је аграрна реформа. Привредни развитак Срема између два светска рата обухватао је индустрију, занатство, грађевинарство и банкарство.

Развој индустрије у Срему био је сложен процес због нејасне границе између занатства и индустрије. Регион је имао повољан географски положај, солидну сировинску базу и јефтину радну снагу, али те предности нису у потпуности искоришћене.Неки субјективни фактори, попут несналажења локалних власти, кочили су индустријски развој. Тако је Градско заступство Митровице одбило понуду чехословачке фирме „Бата“ за изградњу фабрике обуће, страхујући од раста цена и „немирних радника“. Иако је Савез набављачких задруга државних службеника 1938. купио земљиште за индустријске објекте и планирао значајна улагања, до 1941. ништа није реализовано, делом због инертности градских власти.

   За разлику од Митровице после Првог светског рата, Земун је доживео динамичан привредни развој, укључујући металну индустрију. Основане су фабрике као што су „Турјанац“, „Фортис“, „Дерма“, „Меро“ и Ваљаоница лима и цинка. Заштитна царина из 1925. подстакла је развој авионске индустрије, а Земун је постао њен центар. Најстарија фабрика била је „Змај“, која је 1928. произвела први авион. Пред Други светски рат, Земун је имао више фабрика авионске индустрије, укључујући „Икарус“, „Телеоптик“ и „Утву“. „Икарус“, основан 1923, преселио се у Земун и значајно проширио производњу, сарађујући с војском.

   Између два светска рата, у Срему је прехрамбена индустрија била развијенија од металне. Значајна предузећа укључивала су фабрику чоколаде у Земуну (1921), извозно предузеће „Југојаје“ у Инђији (1934) и Индустрију српско-босанских шљива у Инђији. У Шиду је постојала сухомесната и млинска индустрија која је после финансијских тешкоћа постала власништво Савеза српских земљорадничких задруга (1936), значајно проширивши производњу. У Гладношу је велепоседник Бранко Лађевић 1921. индустријализовао своју економију, подигавши млинове и фабрику конзерви.

   Текстилна индустрија у Срему обухватала је фабрике у Новој Пазови и Инђији, али су неке пропале током економске кризе. У Шиду је радила предиона вуне. Инђија је била центар кожарске индустрије, са почецима од 1898, а 1936. основана је Југословенска крзнарска индустрија. У Земуну су радиле фабрике коже и ципела, али су неке затворене 1931. Дрвна индустрија се развила у Митровици почетком 1930-их, када је фабрика „Сирмиа“ прешла на производњу шперплоча и фурнира, а касније је продата и модернизована.

      Марк Шпиц је основао Митровачку паропилану, највеће дрвно предузеће у Срему. Антон Жунтер је 1925. саградио нову пилану, а „Варда“ – индустрија дрвета д. д. пословала је од 1923.У Кленку је било стовариште Нашичке дрвне индустрије. Одескалки је 1924. основао југословенско-италијанску индустрију дрва, која је престала с радом 1931.У Земуну су радиле хемијске фабрике, попут „Унион“ (1931) и „Ветсерум“ (1936), а у Инђији Пољопривредна фабрика шпирита (до 1938).

   Млинарство је било развијено у Срему, са млиновима у већим насељима, попут оног у Инђији.Грађевинарство је напредовало захваљујући каменоломима и цементарии у Беочину (од 1869). Манастир Беочин је водио дуг судски спор са фабриком цемента.Циглане су постојале у скоро сваком насељу, а производња је задовољавала грађевинске потребе. Срем је био погодан за ратарство и сточарство због плодног земљишта.

   Између два светска рата, Срем је прешао из сточарске у ратарску област, с доминантним културама кукуруза и пшенице. Уведене су нове сорте, индустријске биљке, плодоред и ђубрење, а обрада земље је постепено механизована. Ипак, приноси су остали незадовољавајући, чак нижи од оних пре Првог светског рата.

  Виноградарство у Срему има дуго традицију и од увек је имало великог значаја још од старог века до периода између два светска рата.Познат је фрушкогорски виноградарски регион  а главне сорте су: црвена сланкаменка, црвена динка, црвена и бела шаела, мирковача и италијански ризлинг. Од краја 19.века па све до Првог светског рата сточарство Срема показује сталну тендецију пораста како у броју тако и у квалитету. Највећи успон достигло је између 1911-1921.године. Због аграрне реформе и економске кризе 20-их и 30-их година 20.века уследило је опадање бројности и квалитета сточарства у Срему.После Првог светског рата, индустрија у  Срему, развијала се споро, што је створило простор за занатство. Занатлије су радиле у пољопривреди (ковачи, обућари, кројачи) и градској привреди (грађевинци, пекари, кројачи). Занатство је запошљавало три пута више људи него индустрија. У Срему је 1929. године било 5.429 занатских радњи, највише у Руми (1.044) и Старој Пазови (1.103). Банкарство је било развијено, са 30 новчаних установа, од којих су Земун и Рума имали по пет. Након 1918. сремске банке су се укључиле у нови банкарски систем, неке путем фузија, попут Митровачке штедионице која је постала део Српске банке у Загребу. Усташке власти су 1941. спровеле пљачку српске и јеврејске имовине, мењале имена банака и формирале нове, попут Банковног друштва за Хрватску у Земуну. У Срему су током рата деловале и немачке и чешке банке, попут Немачке пучке банке у Руми и Чехобанке у Шиду.

      Срем је у току Другог светског рата дао значајан допринос народноослободилачкој борби. У периоду од 11. до 13. априла 1941.године окупирале су га немачке снаге са две дивизије.
Иако период од 1941. до пролећа 1942. није обележен бројним акцијама, ослобађање политичких затвореника имало је велики политички и мобилизаторски значај. Дејствовала су два партизанска одреда, а непријатељ је више пута нападао Фрушку гору. Тада су ојачане партијске и скојевске организације, основани месни одбори НОФ-а и Главни штаб НОП одреда за Срем. Партија је крајем 1941. извршила важне припреме за устанак и оружану борбу у пролеће 1942.године. Срем је био важан извор хране за окупатора на Балкану. Због несташице, непријатељ је прибегавао разрезу, пљачки и насиљу. Због хране је расељавао, одводио у логоре и стрељао становништво које није испуњавало његове захтеве.На територији Срема уништен је велики број утврђених зграда бункера и телефонско-телеграфских стубова, а у борбама за жетву 1942. и 1943. године спаљено је преко 1.200 вагона жита, више стотина пољопривредних машина, као и велике количине памука. После ослобођења Сремске Митровице, јединице су наставиле  нападе, док је непријатељ јаче бранио сектор Срема ради прихвата снага из Грчке. У борбама су учествовале бројне немачке, усташке и колаборационистичке јединице.

      Ослобођење Срема започето је након ослобођења Београда, 1. и 12. корпус НОВЈ, у сарадњи са Црвеном армијом, добили су задатак да пређу Саву, ослободе Земун и пресеку непријатељске комуникације. Напад на Земун почео је 21. октобра 1944, а после жестоких борби град је ослобођен 22. октобра. Истог дана, 6. пролетерска дивизија ослободила је и Нову Пазову, Добановце и Нове Бановце.  Жестоки сукоби трајали су током новембра и децембра 1944. на простору између Митровице и реке Саве. Фронт се стабилизовао средином јануара 1945, а 11. априла јединице 1. армије су извршиле пробој Сремског фронта и до 13. априла ослободиле остатак западног Срема. Јединице НОВ и ПО у Срему имале су губитке од око 620 погинулих, 1.000 рањених и 40 несталих бораца.
Сви подаци сведоче о великом терету који је Срем поднео, али и о његовом важном доприносу заједничкој борби народа Југославије за ослобођење и бољу будућност.

   Од 1941. до 1945. године смишљено је уништавано споменичко наслеђе и духовност сремских црквено-народних споменика. Фрушкогорски манастири сметали су усташким идеолозима и Римокатоличкој цркви, који су по оснивању НДХ настојали да уз геноцид затру и историјске трагове српског постојања. У фрушкогорским манастирима уништено је више од 300 икона- галерија српске црквене уметности. Геноцид хрватских усташа испољио се на читавој територији Независне Државе Хрватске; убијањем српског народа уништавани су и културноисторијски и уметнички споменици. 

  После Другог светског рата, Срем је брзо обновио привреду, посебно прехрамбену индустрију. У Сремској Митровици основан је ПИК „Сирмијум“ са кључним фабрикама. Рума, Инђија, Ириг, Шид и Стара Пазова имали су млинове, кланице и фабрике за прераду хране, док је „Јувитана“ у Инђији производила дечију храну. Шид је био познат по месној индустрији „Срем“, а Рума по фабрикама „Румен“ и „Румес“. Индустрија је значајно  напредовала. У Сремској Митровици и Пећинцима радиле су фабрике шећера, а метална индустрија била је развијена у Митровици, Шиду, Руми и Инђији („МИВ“, „ЗОКИЛ“, „Рума-гума“).Текстилна и хемијска индустрија имале су значајне фабрике у Шиду, Ср. Митровици, Руми и Старој Пазови („Фрушка гора“, „Сирмодекса“, „Спектар“, „Зорка“). Кожна индустрија обухватала је „Руму“, „Фрушку гору“ и „Дијану“, а у Инђији је радила „Југословенска крзнарска индустрија“. Дрвна индустрија била је јака у Ср. Митровици („Матроз“) и Шиду („Липа“). Након Другог светског рата, фабрике намештаја у Срему, попут „Саве“ из Хртковаца и „Срема“ из Инђије, модернизовале су се и извозиле производе. Грађевинска индустрија, нарочито цигларство и цементарство, играла је кључну улогу. Беочинска фабрика цемента, најстарија на Балкану, учествовала је у великим домаћим и светским пројектима, доприносећи развоју Срема и Војводине. Занатство у Срему после 1945. развијало се неуједначено. У Сремској Митровици је након стагнације 1950-их порасла занатска делатност, а до 1967. било је 942 радње. У Иригу су се неки стари занати угасили, док су нови, попут електричарског, напредовали. У Шиду је број занатлија опадао, док је у Инђији и Старој Пазови бележен раст – 1988. у Инђији је било 1.638 радњи. Током 1970-их привреда Срема зависила је од кредита из иностранства, при чему су кључну улогу имале банке попут Војвођанске и Новосадске.Током 70-их и 80-их година 20. века, привреда Срема, а посебно поједини субјекти попут „Матроза“, била је презадужена. Са друштвеним променама крајем 80-их и почетком 90-их, распадом СФРЈ и осамостаљењем република, привреда Срема нашла се у неповољном положају. Превазилажење кризе захтевало је рестаурацију капиталистичких односа и трансформацију привреде, процес који је и даље у току.

Литература:

Андрија Раденовић, Положај и борба сељаштва у Срему, од краја 19.века до 1914,Београд 1958.
Срета Савић, Борбе у Срему 1941-1944, Нови Сад, 1967.
Радомир Прица, Срему прошлости II, Сремска Митровица, 1986.
Момчило Митровић, Срему прошлости II, Ср. Митровица, 1986.
Никола Л. Гаћеша, Привредни развитак Срема у 19. и 20.веку, 2007.
Душан Петровић, Карловачка митрополија, 2007.
Динко Давидов, Ратно (усташко) и поратно (комунистичко) уништавање фрушкогорских манастира, 2007.