Средњи век је трајао од 5. до 15.века. Римски град Sirmium, данашња Сремска Митровица, задржао је своје старо име и у раном средњем веку. Словенски облик имена Срем настао је од исквареног латинског Sermium и византијског Sermion. Име Срем постало је преношењем градског имена Сирмијум, прво на његову околину, а затим и на читаву област између Саве и Дунава. У средњем веку, под појмом Срем у нашем народу подразумевала се управо та област. Средњовековни Срем- „Сремском острво“ припадало је у римско доба провинцији Панонија секунда која се од 6. века назива Pannonia Sirmiensis. Она је обухватала крајеве северно и крајеве јужно од Саве. Средњовековна жупанија Срем обухватала је само источну половину данашње области, од линије Сусек-Лаћарак, док је западна половина спадала под вуковску жупанију. Како је са свих страна био оивичен рекама Дунавом и Савом, изузев на западу где је тај простор најужи, Срем је у средњем веку сматран острвом. До средине 13.века било је у употреби једино име Срем за област између Саве и Дрине, данашњу Мачву и Колубару. Када су Мађари образовали од ових крајева своју бановину, нису је назвали сремском већ мачванском по граду Мачви.Тако је ранији мађарски назив „онострани Срем“ потпуно потиснуо старији. Процес супституције имена области код народа није одмах био прихваћен, тако да је било потребно дуже време. Међутим проширењем српске власти до Саве, значило је привремено укидање мачванске бановине што је имало за последицу враћања старијег имена Срем. Српска власт у Мачви није била дугог века. Постојала је подела Срема „овострани“ и „онострани“, како су у средњем веку звали данашњи Срем и област јужно од Саве, уз Саву и Колубару тј. Мачву. Тако је мачванским бан у неким списима називан и „сремским баном“ 1379. године. Делом Срема у Србији Мађари нису управљали као својом земљом. Византијски историчар Никита Хонијат пише да Срем по својим природним богатствима представља једну од најплодоноснијих области Угарске, а Јован Кинам бележи да се Земун налази у Срему, тек од друге половине 12. века јавља се Срем као обласно име.
Сеоба народа у Срему, извор: Ђорђе Бошковић, Рума у прошлости, историјски преглед, Рума, 2011, 4.
Након пропасти Римске империје често су се смењивали господари на подручју Срема. Њиме су се у средњем веку кретали, пролазили и заустављали и владали, краће или дуже, а потом одлазили Хуни, Готи, Гепиди, Авари, Словени, Франци, Бугари, Византинци, Угри, Срби и Турци. Сирмиум је рано осетио удар Атилиних Хуна. После његове смрти 453. године територија данашњег Срема нашла се у власти Источних Гота.
Године 487/8. дошло је до оружаних сукоба између Источних Гота које је предводио краљ Теодорих Велики и са друге стране били су Гепиди који су у овом случају били побеђени. Ипак је тада Срем остао у поседу Гепида али не задуго. Пред крај 5. века Срем је био поприште борби између Гота, Гепида и Хуна. Године 504. Источни Готи су поново заузели Срем и истерали Гепиде. Тада је обновљен Сирмиј али ни они га нису дуго задржали. Сирмијској области, која се граничила са Источним Царством, била је посвећена посебна пажња. Око 505. године, у Сирмиј се још налазила готска војска. Ширење Гота у области доње Саве изазвало је протесте Византије. Непријатељства с Византијом продужила су се до 510. године, када је склопљен мир. Западни простора између Саве и Дунава припао је Готима, а источни део територије са градом Басијаном дошао је под власт византијског цара. Готи су у Сирмијуму ковали сребрни новац, у којем су имитирали савремени новац цара Анастасија. Германи су обновили рад ковнице у Сирмијуму и овај новац је био тада у оптицају у целом Срему. Готска власт је у Сирмијуму и околини трајала је три деценије али су се прилике у источно-готској држави промениле после смрти Теодориха Великог 526.године.Тако Срем више није имао мира, смењивали су се и господари и становници. Нарочито много преврата је било у 6. веку. Цар Анастасије настанио је у Срем 512.године Херуле, поганичке Германе из Скандинавије, веома храбре ратнике. У време цара Јустинијана они су живели око Сирмијума и Сингидунума. После његове смрти преселили су се на границу са Италијом, Срем је опет припао Гепидима, а Сирмијум је постао политичко и војно средиште гепидске државе. Ратови у Јустинијаново време учинили крај готској власти на Балкану, највећи део Паноније није враћен у оквиру Источног Царства. Византији је пошло за руком да 535. поново заузме Сирмиј, али га је убрзо изгубила услед немарности својих војсковођа. Град су поново заузели Гепиди, и он је постао седиште њихових владара. Долазак Авара донеће пад Сирмија, убрзо затим и осталих градова на Дунаву. Сукоби између Гепида и Византије стално су постојали али су 552. године склопили уговор о вечном пријатељству. Када су Авари на позив Лангобарда кренули на гепидску државу, Гепиди су се обрати Византији за помоћ, али без успеха. Авари су заједно са Лангобардима срушили гепидску државу 567.године. Лангобарди, потом одлазе у Италију, а истовремено долази до спуштања Словена према југу, ближе византијској граници. Још док је трајала борба између Лангобарда и Гепида, византијски одреди упали су у Доњу Панонију и освојили Сирмијум. Пошто је Срем држала Византија, Авари су од ње тражили да се преда Сирмиј. За узврат су обећали да ће пустити војску и становнике да слободно оду и однесу све покретности. Цар Тиберије II је то одбио са мотивацијом да су Гепиди били становници а не господари Срема. Авари су били незадовољни овом одлуком, те су провалили у Срем и око три године опседали Сирмиј. Све се завршило његовим падом око 582.године и расељавањем становништва. Аварским освајањем почиње дуг и мало познат периоду у историји облати између Дунава и Саве. Већ наредне 583. године Сирмијум је уништен у страховитом пожару. Страдала је и читава област у којој је било доста хришћанског становништва.То је изазвало напуштање Сирмијума и околине од знатног дела хришћанског становништва које је бежало у удаљене крајеве. Године 616. о Сирмијуму се говори као граду који је некада постојао, живот је вероватно настављен али је насеље изгубило значај.
Срби се први пут помињу у Подунављу 630. године, у области Београда. Словени су се постепено насељавали у Срему. После пада Гепидске државе наши преци кренули су са Аварима (турско-монголски номади из средње Азије) према западу и југу. Тако су при освајању Сирмија међу првима градили чамце и помагали борбу. Користећи незгоде Византије, постепено су се населили до 8. века на северну половину Балканског полуострва, до Јадранског мора, Албанских планина све до испред Солуна. Срби су се овде настали као поданици Византије. Са њима, Бугарском, касније и Мађарском, наши преци су се упуштали у борбу као равноправни партнери. Тако су успели за сачувају своје име и оснују и створе државу. Разлике између Срба настањених северно од Дунава и Саве и настањених јужно од Дунава и Саве нису постојале или су биле минималне. Срби у Срему примили су хришћанство од мисионара источне цркве. На то указује култ св. Димитрија. Манастир у Митровици био је директно подређен патријарху у Цариграду. У средњем веку Сирмијум је променио име у град св. Димитрија.
Најважнија утврђења у Срему налазила су се уз реке Саву и Дунав. На Сави су се истицала утврђења у Купиново и Митровици, док се на Дунаву истицало утврђење у Земуну. Значајно утврђење у унутрашњости Срема било је у Врдник, а на Дунаву су се налазила важна утврђења у Сланкамену, Варадину, Илоку, Шаренграду и Ердуту итд. У саставу ранофеудалне аварске државе налазио се аварски поглавар Кубер. Ова племенска заједница напушта Срем крајем 7. века и одлази на југ. Авари су владали Сремом преко две стотине година. Срем је имао најбурнију прошлост од свих делова Војводине. Наредна два века историја Срема обавијена је велом таме. У историјској литератури пропаст Аварског каганата везује се за франачко-аварске ратове који су отпочели 791.године. После уништења авараске државе у Панонији већи део Панониније до Драве и Дунава припао је франачкој држави. Они су основали највероватније насеље Манђелос у Срему. Трагови франачке епохе остали су у топонимији Срема до савременог доба. По неким подацима Словени из Срема помажу војскама Карла Великог, Сирмијум се по први пут поново помиње за време франачке владавине у епитафу аквилејског патријарха.
Појавом Бугара, над Сремом се надвила нова опасност. Припајање Сирмијума и још неких делова Доње Паноније Омуртаговој (814-831) држави било је последица оружане интервенције Бугара. Године 825. Срем освајају Бугари и под њима остаје све до смрти цара Симеона 927.године. По договору из 828-30. област између Дунава и Саве коначно је дошла под власт Бугара. О историји Сирмијума и околине за време бугарске владавине мало се зна. Од почетка 9. века Бугарска се знатно проширила према северозападу обухвативши данашњу северну Србију са Браничевом и Београдом, Срем и део Славоније. Бугари у Митровици оснивају хришћанску епископију, за време бугарског владара Бориса 852-889, а папа Хадријан II поставио је 869. године истакнутог мисионара Методија за доњопанонског епискога са седиштем у Сирмијуму коју подређују Патријаршији у Охриду.
После смрти бугарског цара, Срем заузимају Мађари, али македонском цару Самуилу (976-1014) успева да им преотме. Када је Византија срушила Самуилову државу, она заузима и Срем (1018.), а сремска епископија остаје и даље под Охридском архиепископијом. По паду Самуиловог царства (1018), Сирмиј је опет дошао под византијску власт (цар Василије II 996-1025), али је архиепископија под охридском црквом. У саставу Охридске епископије се после 1018. нашао и епископ Сирмијума. Царство је после 1020. године највећу пажњу посвећивало градовима, који су били центри војне и политичке власти и значајан чинилац у привредном животу. Из рушевина су поново оживели Сирмиј. Подручје непосредне византијске власти простирало до западних граница епископија чија су седишта била у Сирмију, Расу и Призрену. Срем је у 11. и 12. веку повремено био под непосредном влашћу Византијског царства и практично непрекидно под његовим утицајем. У доба Византијске владавине над Сремом, избијају крсташки ратови и крсташки походи пролазе поред Земуна и кроз Земун да преко Београда продуже за Цариград. На дунавској линији међу најзначајније тврђаве спада Сланкамен, забележен још 1072.године. У периоду крсташких ратова забележен је Манђелос под именом Франкавила ту се налазио и манастир.
Новооснована српска држава, просторила се у то доба до Саве, и први пут је дошла у сукоб са новом мађарском државом, за време кнеза Часлава (930-око 960). Он је ратовао са Мађарима и приликом једног ноћног напада су га заробили и утопили у Сави. После смрти Василија II (1025), Цариград је запао у дубоку кризу. После битке код Манцикерта 1071, а за време метежа у борби око престола у Византији, Мађари су успели за заузму Срем. Тада је за католике у Срему организован Архиђаконат, који је био подређен Калочкој бискупији. Мађари су као одбрану према Византији утврдили град Земун. Тако је од разграђеног београдског града 1124.године пренет материјал и саграђен је земунски град. Крајем 11.века Сирмијум је припадао Угарској. Под њиховом влашћу Срем је био организован као погранично подручје Франачке државе и називан је марка-граница, крајина. Већи део Маркије првобитно није имао утврђене границе, касније је припао Вуковској, а мањи део Сремској жупанији. Током 11.века Угарска је трпела тешке потресе због унутрашњих борби између Арападоваца и мешања немачких владара, али су њени односи с Византијом били добри. Релативни мир на јужним границама погодовао је привредном изграђивању територије данашњег Срема. Крајем 11.века у време Првог крсташког рата Сирмијум је припадао Угарској.
Средином 12.века Срем се опет нашао у средишту пажње. Избио је низ војничких сукоба који су били повезани са унутрашњим борбама за угарски престо. Циљ је била обнова византијске владавине над сремском територијом. Поприште ових ратова био је махом доњи Срем, покрај Саве и Дунава. Византијских цар Јован II Комнин (1118-1143) ратовао је против угарског краља Стефана II (1116-1131) око 1127/28. године на источним обронцима Фрушке горе и у Земуну. Рат је окончан 1129. године, а устанак Срба осуђен је био на неуспех. У рату који је захватио Срем 1151. године, сам цар Манојло I Kомнин предводио је војску. Тада је освојен Земун и опустошена читава област између Саве и Дунава. Том приликом је разорен и сремски двор угарске династије. Разлог напада византијског цара Манојла на Срем наводи се војна помоћ коју је угарски краљ био упутио Србима 1150.године. Земља је остала пуста па је питање повратка заробљеника било предмет међудржавних преговора 1152.године између Угарске и Византије.
Утицај Срба је био нарочито значајан за време краља Гејзе II (1141-61). Док је краљ био малолетан земљом је управљао његов ујак Белош, син великог жупана Уроша I а брат Јелене жене угарског краља Беле II Слепог (1131-1141). Белош (био је бан, а касније и палатин, прва личност до краља) је основао у Срему један манастир код данашњег Баноштора.
После смрти Гејзе II Манојло поново настоји да учврсти своју власт у Срему и у том циљу користи одбегле чланове дворске куће. Под заштитом византијске војске краљеви стричеви Владислав и Стеван враћају се у Срем и узимају титулу „сремског војводе“ и управљају тим подручјем. У сталним сукобима око престола Владислав II изабран је за краља, а Стеван IV је добио титулу „млади краљ“. По смрти Владислава краљевску титулу преузео је Стеван.
У другој половини 12. века Срем је поново био у попришту између Византије и Мађарске. У лето 1164. освојили су га Византици. После склапања мира 1164.године дошло до напада угарског краља Стефан III на Срем 1165. године. У овом периоду од 12.века отпочиње развој градова у Угарској и јачање робно-новчаних односа а нарочито за време владавине краља Лајоша I (1342-1382). Тада су постојале две врсте градова: слободни краљевски градови, који су били непосредно потчињени краљевској власти и уживали су самоуправу, и градови који су се налазили на територији крупних световних и црквених поседа, те су били потчињени жупанијској јурисдикцији. Од сремских градова положај краљевског града у то време имала је Митровица. Кључно место у одбрани Срема имао је Земун, а трговци су у њему забележени 1287.године. Године 1388. Купиник је забележен као краљевски град, а у 15.веку је седиште српских деспота. Године 1166. мађарска војска је кренула поново да заузме Срем и тако је Византију и гонила све до Земуна, где је изашла као победник. Већ наредне године Византијска војска продрла је у Срем и потукла Мађаре и осветила се за ранији пораз.
Угарски краљ Бела III, литографија Јозефа Крихубера, 1828.
Срем је још једно кратко време 1167-1180. потпао под Византију, да би потом дефинитивно припао Мађарима. Разрешен обавеза према Византији, краљ Бела III (1172-1196) напао је њене границе. Он је већ 1181. године успео да потчини својој власти део Хрватске, Далмацију и Срем. Према мишљењу мађарских научника већину становништва јужне Угарске чинили су припадници православне вере. У то доба у Срему насељено је нешто Печенега (село Бешеново је по њима добило име) из породица мухамеданских Калиса тј. Бугара са Волге. У ратовима 1183. године, Угри су заузели Сирмиј, Београд и Браничево. Под Мађарима Срем је био подељен на жупаније, Сремску и Вуковску. У трећем крсташком рату 1189. године кроз Срем је прошло мноштво војске, а учесник похода је забележио у свом дневнику да су од славног царског града Сирмијума остале само бедне рушевине. То је била највећа, а уједно и последња крсташка војска која је прошла кроз Срем. Пад Цариграда у руке крсташа Четвртог крсташког рата 1204. године своди византијски утицај у Срему на цркву и локалне оквире. Коначно потискивање византијске власти из дотадашњих граничних подручја око Саве и Дунава судбоносно је утицало на развој града Сирмијума. Срби се у овом периоду називају општим именом Словени, шизматици и јеретици. У 13. веку јавља се Каменица и припадала је разним феудалним породицама. Баноштор је био знаменит по манастиру и сремској бискупији. Даље уз Дунав налазе се градови: Сусек, Нештин, Шаренград, Вучедол, Сотин, Вуковар и Борово.
Монголска олуја, која се 1241–1242. године обрушила на средњовековну Угарску, оставила је снажне политичке, друштвене и демографске последице. Током овог времена ни подручје данашњег Срема, односно области између Дунава и Саве које су у средњем веку називане Маркија (Marchia, од речи „марка“, тј. гранично подручје), није остало поштеђено. У пролеће 1241. године, Срем је опустошен од стране припадника туркичког народа Кумана, претходно насељених у Угарској, који су у освит монголске инвазије избегли из земље. На основу расположивих извора ратна дејства Монгола приликом њихове инвазије на Угарску нису захватила подручје Срема, тако да је ипак опустошен био само од стране Кумана.
Како су Србија и Мађарска постали суседи, долази до пријатељских и непријатељских односа између њих. Српски владари желили су да освоје крајеве насељене нашим становништвом и да своју државу осигурају природном границом, Савом и Дунавом. Године 1268. упао је у мачванску бановину Урош I (1242-76) са намером да је освоји. Мачвом је тада управљала Ана кћи мађарског краља Беле IV. Не зна се тачно шта се десило везано за овај напад. Народна песма каже да је Урош заробио Ану а по документима Уроша су заробили Мађари. У првој половини 13.века почело је планско прогањање православног становништва у Мађарској. Тако су 1372.године добили фрањевци дозволу да могу подићи себи манастир и цркву у Черевићу, у „српском крају“.
У раном и развијеном Средњем веку верске институције биле су центри културе и здравства, а бенедиктинци су се посебно бавили лечењем. Најстарији бенедиктински манастир у Срему био је Манастир Св. Димитрија, основан 1057. године. Од 13.века почињу да се оснивају хоспитали (болнице), а први у Војводини био је изграђен у Сланкамену 1325. године.
Краљ Драгутин и краљица Кателина, Ариље, 1296. Историја српског народа, Београд, 1981.
Помоћу Мађара Драгутин (жена му је била Каталина кћи Стефана V мађарско краља) је у борби 1267.године победио свог оца и присилио га да му преда престо. За ову услугу био је у обавези према Мађарској супротно српској традицији где је требало да буде на страни Византије. Због свега тога Драгутин је постао непопуларан у Србији. Да би средио прилике у породици и држави предао је 1282.године јужни део брату Милутину а северни део део Рашке оставио је себи. Године 1284. добио је од свог шурака мађарског краља Ладислава IV Мачванску бановину са Усором и Солима и на тај начин постао Краљ Драгутин „сремски краљ“. Област је обухватала Мачву, српске крајеве уз Саву, Београд и североисточну Босну. Пошто су ови крајеви често називани Сремом, Драгутин је зато у изворима понекад називан „сремски краљ“. По народној традицији његово имање налазило се између Карловаца и Чортановаца и у близини је основао манастир Ремету. У једној повељи из 1310.године помиње се пустошење сремске жупаније од стране Драгутиновог присталице, то је свакако непобитан доказ да она није спадала у „сремску земљу“. Драгутинова област је имала статус од полусамосталне кнежевине која је прерасла у посебну државу. Кад је краљ Драгутин умро 1316. његов брат Милутин је покушао трајно да придружи централној српској држави али није успео. Угарски краљ Карло га је потиснуо 1319.године и обновни је мачванску бановину. На основу повеље из 1381. и 1428.године види се да је и код Срба напушено старо име Срем. Протеривање угарске војске преко Саве није донело мир на северним границама српске државе, јер је погранично ратовање настављено и следећих година. У току 1338. и 1339. године, угарски краљ Карло Роберт ратује против Душана, имајући чак заштиту папске курије, која је нудила опроштај грехова свим учесницима у борби против шизматика. Изгледа да су тих година и Срби прелазили Саву и у Срему водили борбе против Угара. После смрти краља Лајоша I Анжујца (1382) долази до унутрашњих борби између његових присталица и њихових противника са челу са хрватским великашима Павлом и Иванишем Хорватом и Иванишем Палижном. Иваниш Хорват је био мачвански бан и велики жупан Срема па се његово ослонац налазио у Срему и Славонији. Због тога је овај крај био поприште војних дејстава. Борбе су биле у време напора Сигисмунда Луксембуршког (1387. до 1437.) да се учврсти на мађарском престолу. Његове присталице потукле су Иваниша Хорвата код Черевића.Турци су упали у Срем 1391.године, а после победе код Никопоља 1396. опустошили су Земун и спалили и раселили Митровицу.
Арпаторо (Рума) се спомиње 1323.године, а Врдник је забележен 1329.године и био је посед калочког бискупа и у њему су се одржавали велики сајмови. Разне феудалне породице имале су поседе у Срему. Највећа властела у сремској жупанији били су Моровићи, који током 14. и почетком 15.века држе готово читав источни део ове жупаније, а средиште њиховог поседа је Karom (Карловци), град и каштел. По изумирању породице Моровић ово добро је подељено међу породице Батори, Гереб, Виндгарски, Јакшић и српске деспоте. Срем је од добијања жупанијског уређења остао у саставу средоњовековне мађарске државе све до њене пропасти 1526.године. У овом периоду, по грчким писцима сремска област или како су је називали „Frangohorion“, лежала је између Дунава и Саве. Срем је у периоду од уласка у састав мађарске феудалне државе до пропасти био прилично богата и насељена област. Имао је у 14.веку преко 150 забележених насеља, а до краја 15.века спомиње се 255 села. Села су припадала поседима великих феудалних породица и црквама. У мађарским повељама и другим документима забележена су готово сва средњовековна насеља али за многа није установљено где су била смештена као што је пример Кувало које се спомиње први пут 1274.године, а онда је забележено 1418. заједно са местом Кишфалуд док је 1472. бележи као Кевало. Насеље је било јајастог облика карактеристично за номадске народе и привремена насеља. Ово насеље је веома кратко трајало приближно нешто више од стотину година. После обнове Срема, већ крајем 14.века, с југа продиру нови освајачи-Турци. Тако област између Саве и Дунава током једног века, поново постаје крвава граница, коју угарски краљеви и српски деспоти бране од турске најезде. За време турског пљачкашког похода 1396. године, Митровчани су пресељени чак у Брусу у Малој Азији.
Литература:
Михаило Ј. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978.
Др Петар Милошевић, Срему прошлости, књ.1, 1981.
Мирослава Мирковић, Историја српског народа, прва књига, од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд, 1981.
Сима Ћирковић, Историја српског народа, прва књига, од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд, 1981.
Јованка Калић, Историја српског народа, прва књига, од најстаријих времена до Маричке битке 1371.Београд, 1981.
Љубомир Максимовић, Историја српског народа, прва књига, од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд, 1981.
Божидар Ферјанчић, Историја српског народа, прва књига, од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд, 1981.
Јован Максимовић, Здравствене прилике у Срему у 18. и 19.веку, Свеске матице српске:грађа и прилози за културу и друштвену историју, св.16,1986.
Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини 1,1990, Нови Сад.
Михаило Ј. Динић, Из српске историје средњег века, 2003.
Мирослава Мирковић, Историја римског града од 1. до краја 6. века,Сремска Митровица 2006.
Милоје Васић, Срем и Фрушка Гора у праисторији, антици и током сеобе народа, 2007.
Снежана Божанић, Срем у средњем веку, Рад музеја Војводине 49, 2007.
Јованка Калић, Темељи културне историје Срема- Средњи век, 2007.
Момчило Спремић, Српски деспоти у Срему, 2007.
Александар Узелац, Монголи у Срему (1241-1242):Догађај који се није одиграо, Историјски инситут Београд, 2022.