Рума
13. окт 2025.Бежанија
14. окт 2025.Шид
Шид, 1920.
ШИД У ПРОШЛОСТИ
Шид је у 18. и 19. веку бележио сталан пораст становништва. Године 1733. имао је 113 домова са 506 становника, а до 1791. број домова порастао је на 329 са 1.930 душа. До 1808. број становника достигао је 2.552.У околини Шида налазе се бројни потеси и топоними као што су: Бановина, Церик, Опаљеник, Бармаћ, Сврачњак, Зобиште, Алмаш, Криваја, Врело, Павловац, Ширине, Доњи и Горњи вртлози, као и многа друга места која сведоче о богатом простору и традицији. Делови насеља су Маринци, Лазарет и Џигура. Шид је 1905.године варошица са 893 домаћинства, од којих је 554 српских. Укупно броји 4.893 становника. По народности и вери: Срба православних 2.915, Русина гркокатолика 675, Словака евангелика 560, осталих 743. У месту постоје једна српска православна црква и једна комунална школа. Црква је сазидана 1813. године, у готском стилу, за време цара Франца II и митрополита Стратимировића, посвећена Светом Николи. Постоји српско православно гробље. Матичне књиге се воде од 1762. године.
Литература:
Мата Косовац (за уредништво одговара), Српска православна митрополија карловачка, по подацима из 1905, Сремски Карловци, 1910.
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
АДАШЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ
Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Адашевци су насеље са 147 кућа од чатме. Имају трошан квартир за официре и штапске чинове, добру егзерцир шупу, школу, стрелиште и обе цркве (католичку и илирску). Ту је и илирска школа, простор за ергелу, плантажа дуда и шљивик.
Литература:
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
Поздрав из Јамене, прва половина 20.века, извор:Ђорђе Бошковић, Рума
ЈАМЕНА У ПРОШЛОСТИ
Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Јамена се налази у равници између шума и мочвара, има 134 куће од чатме, половина покривена шиндром, а друга трском. У месту су официрски квартир, дрвена католичка и илирска црква, као и илирска школа. Близу Саве је насута хумка, вероватно некадашњи шанац.
Литература:
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
Моровић, прва половина 20.века
МОРОВИЋ У ПРОШЛОСТИ
Моровић се 1623-24, описује као значајно утврђење са око 2.200 римокатолика у десет околних села. Године 1633. село је под Турцима, али у вароши и околини живи више хришћана. У 15 околних села има око 4.000 римокатолика под духовном управом пароха Николе Иванковића. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Моровић има 81 кућу, од тога 50 у долини и 31 на узвишењу. Куће су од чатме, са шиндром и рогозином. У месту је стари дворац, некада седиште деспота Стефана Штиљановића, који је делимично разорен у турским ратовима. У дворцу је дрвена илирска црква и коњушница, а у месту још и капетански конак, цркве, школа, зграда за помоћног хирурга, као и простор за ергелу. Некадашњу ћуприју преко Босута срушила је поплава, а њена обнова је важна због војних путева. Одржава се скела, неопходна нарочито при високим водостајима.
Литература:
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
БАТРОВЦИ У ПРОШЛОСТИ
Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Батровци имају 41 кућу од чатме, већином покривене трском. У селу се налазе трошна католичка и нова дрвена илирска црква. Насеље одржава скелу за прелаз преко Босута у време поплава.
Литература:
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
ИЛИНЦИ У ПРОШЛОСТИ
Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Илинци су окружени мочварама и имају 87 кућа, официрски квартир и дрвену илирску цркву. Изван села се налази капела у рушевинама и ограђен простор за ергелу.
Литература:
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
МАЛА ВАШИЦА У ПРОШЛОСТИ
Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Мала Вашица лежи у равници и има 129 кућа. Ту су официрски квартир, католичка и стара илирска црква. У близини Босута налазе се стари ровови из турских ратова, познати као Градина.
Литература:
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
ВИШЊИЋЕВО (ГРК) У ПРОШЛОСТИ
Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Вишњићево (Грк) је село на Босуту, у равници и близу шуме. Има 150 кућа од чатме, покривених трском, трошан официрски квартир и илирску цркву и школу. Село одржава сопствену скелу за спасавање стоке приликом поплава.
Литература:
Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.
КУКУЈЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ
Кукујевци се први пут помињу 1275. године. Окружени су бројним потесима као што су: Фрањиница, Воденичишта, Водотечина, Рит, Рачино врело, Црквине, Блажевац, Грабово, Станић, Очухова бара, Пакледин, Гложење, Калатинци, Балош, Грац, Липовача, Ремета, Шљиварски дол, Тапериште и Врх дола.
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
БАЧИНЦИ У ПРОШЛОСТИ
Бачинци се први пут помињу 1376. године, а у 18. веку представљају значајно насеље. Године 1733. имали су 60 домова са 214 душа. Већ 1734. број домова расте на 114, вероватно због досељавања становништва из Пакледина. До 1737. године имају 85 породичних старешина, међу којима 29 ожењених и тројицу неожењених синова или браће. Број домаћинстава се касније мења: 1756. имају 80 домова, 1766. – 127, 1774. – 172, а 1791. – 133 дома са 869 становника. До 1810. године број дома расте на 135, док је 1808. забележено 873 становника.Потеси: Брестови, Брашће, Бена, Пакледин, Слатине, Мишковача, Језава, Ратковача, Анта, Вртача, Сибље, Лице, Бусија, Брест, Курјаковац, Гај, Преке њиве, Поноштара, Чесмин дол, Циглана, Плана Врбица, Дудара.
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Ердевик, прва половина 20.века,извор: Ђорђе Бошковић, Рума
ЕРДЕВИК У ПРОШЛОСТИ
Први пут се помиње 1351. године. Потес Ердеваварка налази се у томпојевачком пољу. После рата 1683–1699. Ердевик је био запустео, али се брзо обнавља. Положај села описује се као изузетно леп, окружен шумарцима, ливадама и обрађеним пољима. После Карловачког мира у село се враћа велики број мештана, али и нових досељеника из Паноније, Београда, Бугарске и са обале Саве. Управо тај талас досељавања доводи до брзог развоја — отварају се радње, трговина међу мештанима јача, а Ердевик убрзо постаје једно од најлепших места у Срему. Године 1734. Ердевик је имао 153 дома. Две године касније, 1736, број породичних старешина био је 77. Број домова је 1756. пао на 100, али се у наредној деценији скоро удвостручио – 1766. имао је 195 домова, а 1774. – 258. Aрхитектура села се истиче лепшим и боље уређеним кућама него у другим селима. До 1791. насеље броји 272 дома са 1683 становника, док је 1810. забележено 265 домова и 1808. – 1748 душа. Потеси: Водовје, Топола, Јабука, Велики и Мали Баракут, Петков луг, Клењак, Циглана, Кремењача, Црквине, Тополе, Ђуркова међа, Гајић, Складови, Војводина, Забрана, Бежановац, Маруша, Горња и Долња Чајка, Пеђин, Селишта, Путеви, Нептин, Милин дол, Бања, Виројевци, Церје, Гвоздењак, Пајта, Соркат, Дуса, Лице, Мале Калиле, Мали Бакоњ, Тршчаре.
Литература:
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
ЉУБА У ПРОШЛОСТИ
Љуба се 1633. помиње као римокатоличка парохија са око 6.000 верника, подељена са селом Новак, уз два свештеника. Године 1698. имала је 12 кућа и била удаљена сат и по хода од Илока. До 1702. село је у потпуности римокатоличко, са црквом св. Маргарите у лошем стању и једним млином. Земљу је раније држао Мустафа Наси из Београда, којем су становници плаћали десетину, а султански порез давали у Будиму. Године 1737. имала је 26 римокатоличких кућа. До 1761. број становника расте на око 400, од чега 20 породица Цигана луталица. Црква св. Маргарите обновљена је заслугом принца Одескалкија и као филијала припада сотској парохији. До 1774. село има 68 кућа.
Литература: Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
СОТ У ПРОШЛОСТИ
Сот се први пут помиње 1297. године. Крајем 17. века Сот је поново насељен и имао је дванаест уредних кућа. Почетком 18. века у селу живи четрнаест римокатоличких породица, које су куће подигле у рашанском стилу. Током претходног рата становници су живели заједно са мештанима Пакладина, а после раздвајања по избору кнеза желели су да се два места поново споје у једно. Недалеко од села, у густој шуми на узвишењу, налази се стара црква свете Катарине, у којој фрањевци повремено служе мису. У турско доба становници нису плаћали траварину ни деветину, али су последњем власнику земље, Кенсаковићу из Немаца, давали десетину, дрва за цело село, половину оке маслаца и 14 динара по кући на Ђурђевдан, као и воз сена. Султански порез од три форинте плаћан је у Будиму. Сот је 1737. године имао 12 породичних старешина. Пре 1742. године део становништва из Пакледина преселио се у Сот. У пописима из 1756. и 1766. имао је по 4 српска дома, а 1791. – 7 домова са 39 душа. Средином 18. века Сот је и даље претежно римокатолички. Становници имају свог свештеника и цркву свете Катарине, која је добро снабдевена заслугом сремског бискупа и принца Ливија II Одескалкија, познатог по настојањима да у свом војводству јача католичку веру. Насеље је мало и броји око 470 житеља.Потеси су: Градина, Долача, Равна, Бришће, Средња ленија, Гамаришта, Контра, Рит, На врх брда, Краљевац, Ђулвес, Градац, Кречановац, Гајић, Надош, Бачинске ледине, Виндол, Стијино брдо, Криваља, Бабинац, Дуговача, Џамба.
Литература:
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
БЕРКАСОВО У ПРОШЛОСТИ
Беркасово се први пут помиње као град 1482. године. Било је седиште српских деспота: најпре деспота Вука, а затим Ђорђа и Јована. Село је насељено 1607. године. Године 1702. имало је око 33 куће, све римокатоличке. Нема зидане цркве. У време Турака мештани нису плаћали порезе, а касније су Ибрахим-аги из Немаца давали десетину, воз сена, дрвета и 30 динара по кући, уз султански порез од 3 форинте. Народ из овог села раније је становао у месту Амисаг. Године 1733. имало је 53 дома са 209 душа, а већ 1734. – 72 дома. У наредним деценијама број домаћинстава је варирао: 1758. има 60 домова, 1766. и 1774. по 96, 1791. – 92 дома са 502 становника. До 1810. број домова нараста на 101, док је 1808. било 641 становник. Према подацима из 1905, има 230 домова (од тога 146 српских) и 1.099 становника. По вероисповести и народности, у селу живи 712 Срба православне вере, 292 Руса гркокатолика, као и Немаца и Мађара римокатолика 95. Беркасово има једну српску православну цркву посвећену Св. апостолу Петру и Павлу, сазидану за време владавине царице Марије Терезије. Постоји православно гробље. Матичне књиге се воде од 1766. године. Потеси су: Деспотовац, Губикапин дол, Обреновац, Луг, Соко, Чешће, Ашман, Телек, Церић, Берак, Кљештевица, Вирјача, Лазарет, Садове, Суватово, Селиште, Долина.
Литература:
Мата Косовац (за уредништво одговара), Српска православна митрополија карловачка, по подацима из 1905, Сремски Карловци, 1910.
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
ГИБАРАЦ У ПРОШЛОСТИ
Гибарац се први пут помиње у периоду 1370–1379. Године 1698. у селу је живело више од четрдесет рашанских и римокатоличких породица, смештених у широкој равници, а земљу су у то време држали Барнаковићи. Према подацима из 1702. Гибарац је имао 65 кућа, подељених на римокатолички део према брду, са црквом у којој су служили фрањевци, и православни део према Сави, где се налазила рашка црква са свештеником њиховог обреда. Последњи турски власник земље био је Мустафа-ага из Београда, коме су становници плаћали десетину, оку маслаца, воз дрвета и воз сена, као и султански порез од три форинте по сесији земље, који се уплаћивао у Будим. Године 1756. и 1766. имао је по 12 српских домова, 1774. – 21, а 1791. – 20 домова са 123 становника. До 1810. број домова остаје 21, а 1808. имао је 121 становника. Потеси су: Шидина, Врело, Пологуз, Под качаром, Под Брањевином, Боровчин, Више Брањевине, Буџаци, Липа, Клен, Велебић, Под виноградима, Параџиковац (Парачиковац), Суводол, Брест, Парлози, Дужнице, Код рупача, Церје, Код бусије, Више друма, Загони, Ђурина бара, Пањик, Салаш, Каменица, Маркетић, Бара, Михајловци, Селиште, Пустаре, Шибље.
Литература:
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
МОЛОВИН У ПРОШЛОСТИ
Године 1702. Моловин је мало место са 16–17 полуземуница и неколико кућа од блата. Насељен је сиромашним православним житељима, који су плаћали десетину и султански порез. На Дунаву крај села налазио се млин на сплаву. Моловин је 1733. године имао је 12 домова, а већ 1734. – 28. До 1736. број породичних старешина био је 21. До 1756. број домаћинстава расте на 60, али се већ 1766. смањује на 32. У наредним деценијама број варира: 1774. – 52 дома, 1791. – 45 домова са 256 становника, а 1810. – 57 домова и 1808. – 310 душа. Потеси су: Брњинац, Кордош, Липовача, Суви дол, Смрдан, Ђулан, Под бок, Воћин, Велике баште, Добра вода, Топола, Плашнов дол, Пантимац, Дрљан, Селиште, Старо село, Леније, Сотски дол.
Литература:
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
БИНГУЛА У ПРОШЛОСТИ
Бингула се први пут помиње 1445. године и налази се и у крушевском поменику. Првобитно је била насељена Македонцима, који су се после повлачења из Будима населили у Срем. До 1702. село је било у рукама православних Рашана, који су били војнички настројени и нису плаћали дажбине принцу Одескалкију. Имовно, једно од бољих села, са око 60 кућа. Године 1733. забележено је да „имат домов 45 глава, што бир дајут, окром полуглаваца“, док је 1734. већ имала 65 домова. До 1736. имала је 45 породичних старешина, од којих је 30 било ожењено, а седам неожењених браће или синова. У наредним годинама број домова расте: 1756. – 70, 1766. – 119, 1774. – 176, а 1791. – 157 домова са 891 становником. Исти број домова забележен је и 1810, док је 1808. било 844 душе. Потеси: Горње лице, Мохорац, Слободинце, Камење, Баракут, Зубача, Морјан, Циганска међа.
Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.
БИКИЋ ДО У ПРОШЛОСТИ