Андреј Андрејевић (1696 –1782) трговац и управник поште

  Андреј Андрејевић 

Андреј Андрејевић (Бешка, 1696 – манастир Велика Ремета, 1. 8. 1782) био је трговац и управник поште. Потиче из једне од најугледнијих српских породица 18. века, његов отац Петар био је богат трговац из Сремских Карловаца. После битке код Везирца 1716. године и турског спаљивања Карловаца, Петар је предводио делегацију која је од аустријског цара Карла VI добила привилегију за коришћење коморског земљишта. Заслужан је и за обнову цркве манастира Ковиљ.Андреј Андрејевић био је једна од најугледнијих личности српског друштва током пете деценије 18.века. Обављао је дужност администратора Карловачког спахилука барона Ифелна, коме су припадали Сремски Карловци, Сланкамен, Сремска Каменица и друга насеља. Истовремено је био и управник поште у Петроварадину.Заједно са братом Јаковом убрајао се међу најбогатије карловачке трговце. Поседовали су велико имање и у закупу држали пустаре на којима су узгајали крупну стоку, коју су најчешће продавали у Бечу и Београду. Њиховим ктиторством 1735. године у манастиру Велика Ремета подигнут је црквени торањ, највиши на Фрушкој гори. Средином 1733. године Андреј је платио Христифору Жефаровићу израду бакрореза Вознесење Христово за манастир Комоговина.Као администратор спахилука, у време патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, омогућио је несметано коришћење куће и митрополитских здања подигнутих на спахијској земљи. Од фебруара 1742. до септембра 1744. помогао је патријарху да за потребе патријаршије купи пет кућа. Због своје оданости српском народу и борбе за народна права, Арсеније IV га је у два наврата слао у Беч као члана српске делегације ради потврде српских привилегија добијених од царског двора. И наредних година великодушно је помагао бројне српске делегације, чиме је значајно допринео борби за права српског народа. Дужност управника поште у Петроварадину обављао је до 1758. године, када је пошту, по препоруци митрополита Павла Ненадовића, преузео његов син Јован. Андреј се два пута женио и имао троје деце: из првог брака сина Јована, а из другог Петра и Екатарину.Поводом развојачења Војне границе, када је око осамдесет српских породица добило племство, племићки статус стекла је и породица Андрејевић. Молбу за племство поднео је 1758. године, а племићки лист и угарска грбовница додељени су му у Бечу 1763. године. Поред њега, племство су добили и његова супруга Стана Новалић, деца, као и Јованова жена и потомци. После смрти сина Јована 1767. године поново је преузео управу над поштом у Петроварадину. По пензионисању повукао се из јавног живота у манастир Велика Ремета, где је и преминуо 1782. године.

Извор:  https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

Илија Новић (друга половина 18.века — 1828) потпуковник

Илија Новић

 Илија Новић (Кречедин? код Инђије, друга половина 18.века — Јаково код Сурчина, 1828) био је потпуковник. У војску Хабзбуршке царевине ступио је 1781. Учествовао је у ратовима против Турске 1788, 1789. и 1790, а у следећем периоду ратовао је против Француза. Истакао се у бици код Фрајспаха јула 1794, а у децембру је успешно неутралисао непријатеља код Манхајма. Следеће године из Еденкобена у Баварској подржао јединице царске војске код Еденсхајма, задржавши напредовање јачег непријатеља. Посебан успех постигао је код Луцијенштајга у Швајцарској 1799, где је заробио више од 300 непријатељских војника. Јула 1800, као капетан, помогао је освајање Фабије Томпије. У жестоком сукобу 1809, у чину мајора, протерао је Французе из Жегара, а касније у Обровцу заробио целу непријатељску посаду и ослободио заробљене царске официре из Огулина. Код Билаја и Барлета спречио је даљи продор француске војске, а неке заузете положаје и преотео. Однео је победе код Жуте Локве и Св. Бернарда, где је ослободио 300 заробљеника Банске регименте. Пензионисан је 1815. Као награду за своје војничке успехе добио је племићку титулу. Познавао је патријарха Јосифа Рајачића и уживао његово поверење. Сахрањен је код цркве манастира Фенек. Са супругом Софијом, рођ. Јовановић, имао је синове Јефту, капетана, и Јоксима, правника, књижевника и публицисту.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Јеремија Чикош (Јаромир Хиртенфелд) (1815 – 1872) лајтнант, региментски ађутант, књижевник и доктор филозофије

 Јеремија Чикош

 Јеремија Чикош (Јаромир Хиртенфелд) (Чортановци, 13. 5. 1815 – Беч, 24.7. 1872) био је лајтнант, региментски ађутант, књижевник и доктор филозофије. Отац Иван (1779-1834) био је први официр у Војки, имао је пет синова: Андреја, Владислава, Јеремију, Петра и Стефана. Најпознатији је био Владислав који је био књижевник, уредник новина, секретар Министарства просвете кнеза Михаила. Јеремија се школовао као кадет у Сегединском васпитном заводу, након чега је 15. маја 1833. године ступио у службу у 62. линијску пешадијску регименту барона Турског. Напредовао је до чина лајтнанта и дужности региментског ађутанта. Војну службу напустио је 24. децембра 1844. године. Од септембра 1848. године посветио се новинарском и издавачком раду као уредник листа „Аустријски војнички пријатељ“ (Österreichischer Soldatenfreund), касније познатог као „Милитарски лист“, који је уређивао као своје издање. Поред тога, редовно је издавао војни календар, као и стручну литературу са илустрацијама. Вишегодишњим радом сакупљао је грађу за историју Ордена Марије Терезије, те је поводом његове прве стогодишњице 1857. године био позван од високих државних кругова да у томе учествује. За свој рад и заслуге одликован је од стране цара, страних владара и учених друштава. Био је доктор филозофије и носилац више одликовања: царско-руског ордена Свете Ане III реда, краљевско-пруског ордена Црвеног орла IV реда и краљевског данског ордена Данеброг, као и велике златне медаље „Viribus Unitis“. Био је дописни члан царско-краљевског геолошког завода од 1858.године, редовни члан царско-краљевског географског друштва и музеја „Франциско-Каролинум“ у Линцу, као и почасни члан више друштава (Радецки и „Sentinverein“ у Пољској Лиси (провинција Позен) и добротвор патриотског удружења за помоћ током рата 1859. године.Цар га је више пута награђивао драгоценим даровима — чиодавама, прстењем и бурмутицама. Живео је и деловао у Бечу под именом др Јаромир Хиртенфелд.

Извор:
БМСНС:РРазСр IV 100.1;

https://www.biographien.ac.at/oebl/oebl_H/Hirtenfeld_Jaromir_1816_1872.xml

Петар Чикош (1818 – ?) официр аустријске војске, мајор 

Петар Чикош

 Петар Чикош (Чортановци, 29. 2. 1818 – ?) био је официр аустријске војске, мајор. Отац Иван (1779-1834) био је први официр у Војки, имао је пет синова: Андреја, Владислава, Јеремију, Петра и Стефана.  Петар је у војну службу ступио 25. октобра 1832. године као кадет у 53. линијској пешадијској регименти. Школовао се у кадетској компанији у Грацу, након чега је постепено напредовао у служби до чина капетана. Учествовао је у италијанском рату 1859. године, где се истакао изузетном истрајношћу, издржљивошћу и храброшћу. За заслуге у борби код Палестра одликован је Орденом гвоздене круне III реда са ратном декорацијом, а за учешће у бици код Солферина добио је Војни крст за заслуге, такође са ратном декорацијом. Након ових заслуга унапређен је у чин мајора. Службовао је у 78. линијској пешадијској регименти барона Шокчевића, а обављао је и дужност команданта војног округа у Осијеку.

Извор:
БМСНС:РРазСр IV 100.1;

Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар, реформатор школства, председник Матице српске

Ђорђе Натошевић

  Ђорђе Натошевић (Стари Сланкамен, 1821 – Карловац, 1887) био је лекар, реформатор школства, председник Матице српске. Школовао се у Старом Сланкамену, Сремским Карловцима, Сегедину, Пешти и Еперјешу, а медицину је завршио у Бечу 1850, где се дружио са Вуком Караџићем и Бранком Радичевићем. По доласку у Нови Сад започиње лекарску праксу, али на подстицај владике Платона Атанацковића напушта медицину и 1853. постаје професор Српске гимназије, у којој уводи наставу природописа и гимнастике и убрзо постаје директор. Од 1857. до 1861. био је школски саветник и надзорник српских основних школа у Темишвару, затим директор школа у Новом Саду, а 1862. једини Србин у Школском савету у Будиму. Учествовао је на црквено-народним саборима и иступао са предлозима школских реформи. Натошевић је заслужан за дубоку обнову српског школства. Уводи гимнастику, цртање, савремено музичко образовање и практичну наставу из воћарства, повртарства и сточарства. Противи се учењу напамет и физичком кажњавању. Уводи нову технику читања и писања – аналитичко-синтетичку гласовну методу – и по њој пише буквар (1868) и читанке. Оспособљава учитеље и организује течајеве у Сомбору, Панчеву, Новом Саду и другим центрима, због чега су га учитељи прозвали „Баба“. Године 1858. покреће Школски лист и додатак Пријатељ србске младежи. После краћег службовања у Министарству просвете у Београду враћа се у Аустроугарску и од 1871. ради као главни референт српских школа у Карловачкој митрополији, на тој дужности остајући до смрти. Матица српска наградила га је 1865. за дело Зашто наш народ у Аустрији пропада. Био је велики заговорник пресељења Текелијине задужбине у Нови Сад и један од покретача Матицине едиције „Књиге за народ“. Од 1881. до смрти био је председник Матице српске и редовни члан Српског ученог друштва.

Литература:

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Стефан Чикош (1822 – ?) официр аустријске војске, капетан

Стефан Чикош

 Стефан Чикош (Чортановци, 5. 4. 1822 – ?) официр аустријске војске, капетан. Отац Иван (1779-1834) био је први официр у Војки, имао је пет синова: Андреја, Владислава, Јеремију, Петра и Стефана. Најмлађи син Стефан ступио је у војну службу 1. септембра 1837. године као кадет у 53. линијској пешадијској регименти, а школовао се у кадетској школи у Олмуцку. Године 1842. премештен је у 16. граничарску пешадијску регименту, где је напредовао до чинова поручника и натпоручника. Као натпоручник учествовао је у ратовима 1848–1849. године у Ердељу, где се истакао храброшћу и заслугама, за шта је одликован Војним крстом за заслуге са ратном декорацијом. Године 1851. унапређен је у чин капетана II класе, а потом и I класе. Учествовао је и у италијанском рату 1859. године, где је за добро држање добио похвалу владара и Орден гвоздене круне III реда са ратном декорацијом. Службовао је као најстарији капетан у 46. линијској пешадијској регименти (раније 1. романској, односно 16. граничарској), са којом је боравио у Каринтији, у месту Вилах.

Извор:
БМСНС:РРазСр IV 100.1;