Ishrana

   U periodu 15. i 16.veka ishrana je bila skromna i jednostavna. Na trpezama vlastele, pored hleba i biljne hrane, moglo se naći meso i to svinjsko i ovčije, češće usoljeno no sveže, zatim riba usoljena ili sveža dunavska, divljač i voće. Pilo se vino i medovina. Narod je gladovao čak i u rodnim godinama zbog ogromnih obaveza. Hranio se uglavnom biljnom hranom, zatim kašom, pogačom i slaninom.

     Na osnovu jednog zapisa iz 1571.godine  u gladnim godinama u većoj meri jeo se hrastov žir, a mnogi su hleb mesili od „kljenove kore, kuželjine ili šarika od kukuruza i troskota“. Najteži period u godini bio je proleće kada je bilo teško dočekati novo žito za hleb. Kao hrana u gladnim godinama korišćena je graorica, seme lana, a u najvećim nevoljama jela se trava i korenje. U tom periodu hranilo se korom i kukuruznim čokovima, leskovim resom, gloginjama, šipcima, divljakama i raznim životinjama itd. U torbama nekih hajduka 1686.godine nađeni su vosak i tamjan koji su služili kao hrana u situaciji kada nije bilo ničega drugog, barut je služio da im ugasi žeđ.

 Ishrana je najstariji vid ljudske kulture. Na sremskom području u današnjem smislu može se pratiti od prve polovine 18.veka.  U to vreme dešavale su se razne promene kao što je ušoravanje sela, podizanje trajnijih kuća sa ognjištima za pripremanje hrane, a takođe presudni momenti su i dodatni elementi kao što je su začini, krompir, kukuruz, dvesta godina turske vladavine Sremom, učestvovanje graničara u ratovima širom Evrope, trgovina, doseljavanje kolonista (Nemaca, Mađara i Slovaka i dr.) u 18.veku. 

       Engleski putopisac Edvard Braun boraveći u Sremu 1699.godine zabeležio je da su sremska vina veoma jaka i dobra za piće, a hvalio je i da je hleb ukusan.

  Fridrih Vilhelm fon Taube, nemački putopisac koji je 1776/1777. godine boravio u Sremu, zabeležio je zanimljive napomene o karlovačkom vinu. Prema njegovom opisu, karlovačko vino je uglavnom tamnocrveno — jako i „žestoko“. Pominje i belo karlovačko vino: takođe je snažno, ali blaže od crvenog, i, kako naglašava, izraženo deluje kao diuretik (goni na mokrenje). Pored ovih vina, Taube beleži da se u Sremskim Karlovcima u vreme berbe pravi i posebno prijatno piće od najboljih i najzrelijih grozdova, koji se ne muljaju i ne cede — bermet (Tropf-Wermuthwein). To slatko vino, ističe on, bilo je čuveno i izvozilo se čak u Nemačku. Takođe piše da su u Sremu bile najrasprostranjenije dve glavne vrste dinja: šećerne dinje (nem. Zuckermelonen), sa belim i vrlo slatkim mesom, i vodene dinje (nem. Wassermelonen), koje se „po turski“ nazivaju dulek. Za dulek navodi da ima krvavo crveno meso i da je pun koštica. Taube dodaje i konkretne podatke: jedan dulek je često težio 20 funti i više, a koštao je svega 4–6 krajcara. Leti su, kako piše, izuzetno osvežavajuće i krepe, ali upozorava da, ako se jedu neumereno, mogu „prehladiti“ stomak. Po tadašnjem kazivanju, od toga se mogla dobiti srdobolja, pa čak i opasna groznica.

  Putopisac Franc Štefan Engel, boraveći u Sremu, u knjizi „Opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema“ (1786) ostavio je zanimljiv i veoma detaljan zapis o dunavskoj ribi i ribolovu. On navodi da su morune slične jesetri, da „imaju pluća“ i da na svakoj strani imaju po jedan škržni otvor. Prema njegovom kazivanju, najveće morune koje su se lovile na obalama Srema — u Zemunu, Slankamenu, Titelu preko puta i u Sremskim Karlovcima — dostizale su čak 20 stopa u dužinu, a bile su teške do 15 centi. Engel naglašava da se od morune može iskoristiti gotovo svaki deo: meso joj, kako piše, podseća na teletinu i smatra se veoma prijatnim jelom, od ikre se pravi kavijar, koji pominje i pod nazivom „ajvar“, od ribljeg mehura spravlja se riblji lepak poznat kao morunji mehur, dok su se od kičme, kostiju i hrskavice izrađivale razne sitnice. Pored moruna, u ovim krajevima su se, po njemu, lovile i mnoge druge dobre ribe: klen (Dicke), štuke od 20 do 30 funti, glavatice ponekad teške i do 60 funti, šarani od 10 do 12 funti, kao i dunavske pastrmke od 4 do 6 funti, uz mnoge druge sitnije vrste. Upravo te „sitnije“ ribe, ističe Engel, bile su svakodnevna i glavna hrana prostog naroda, jer su bile vrlo jeftine, a uz to su mali ritovi i potoci od 1786. godine bili besplatno prepušteni graničarima za ribolov, što je dodatno olakšavalo snabdevanje ribom u svakodnevici.

    Jedan putopisac prolazeći kroz Srem krajem 18.veka  zabeležio je da se posuđe sastoji od: jednog kotla, jednog noža i nekoliko drvenih kašika i tanjira, a prsti služe umesto viljuške.
     U Sremu je ishrana bila jednolična i oskudna – dominirali su hleb i posna hrana, dok se meso, sir i mleko retko jeli uglavnom za praznike. Nedostatak raznovrsne ishrane dovodio je do loše ishranjenosti i pojave bolesti poput skorbuta i pelagre. Lekar Kitl je primetio da je teška ishrana štetila deci i ženama, što je doprinosilo visokoj smrtnosti, naročito za vreme posta. Rakija i vino bili su sastavni deo života. Šljive su se uzgajale uglavnom radi pečenja rakije, a vino je bilo kvalitetno, ali je prekomerna konzumacija uticala na zdravlje stanovništva.
    Krajem 18. veka, hleb se pravio uglavnom od kukuruza ili raži, dok je pšenica bila retka i uglavnom samo za izuzetne prilike. Hleb je bio pečen na žeravici, a u vreme kada nije bilo novog žita, siromašni su pripremali hleb od nedozrelog žita, koji nije imao kvasa i soli. Ovakav način ishrane bio je čest u vreme gladi, kada je, umesto hleba, narod jeo samo kuvan i posoljen kukuruz. Siromašni ljudi nisu često kuvali, već su se uglavnom hranili hlebom, dok je pripremanje jela bilo retko. Jedan nemački lekar  krajem 18. veka primetio je da Srpkinje ne samo da ne znaju kuvati, već nisu ni znale kako treba pripremiti hleb, što je dovodilo do bolesti želuca i creva. Najslabije osobe, kao što su žene i deca, imale su najviše zdravstvenih problema zbog ovakve ishrane. U Inđiji su se seljani čudili kada su videli da Srbi traže kuvano jelo, jer je kod njih bilo uobičajeno jesti samo hleb.
   U Petrovaradinu je u prvoj polovini 19.veka dobra trpeza, ali bez rasipanja. U imućnijim kućama svakodnevno se jede supa, govedina i varivo, a nedeljom i pečenje. Siromašniji se hrane skromnije — uglavnom supom i povrćem, često bez mesa. Govedina je najzastupljenija, a ovčetina popularna kod pravoslavnog naroda. Svinje se gaje u gotovo svakoj kući, a tokom zime meso se suši i čuva. U vreme berbe prodaje se i ovčije meso, dok ribari iz Petrovaradina i Novog Sada snabdevaju pijacu ribom iz Dunava, Save i Tise. Hleb i povrće kupuju se uglavnom na novosadskoj pijaci, jer u samom Petrovaradinu nema većih njiva. Krompir je postao jedna od najvažnijih namirnica, naročito posle 1815. godine, kada je spasao mnoge od gladi. Pasulj i kupus čine osnovu svakodnevne ishrane, a voćarstvo, naročito uzgoj šljiva, dobro je razvijeno u Sremu. Vino je najomiljenije piće. Skoro svi građani ga piju uz svaki obrok, a mnogi i više nego što treba. Iako Petrovaradin proizvodi odlična vina, najbolja se izvoze, a meštani često piju slabija. Pivo nije naročito popularno, a rakija se pije umereno, uglavnom kao uvod u obrok. Problem predstavlja loš kvalitet vode, jer su mnogi bunari neispravni. Voda se iz Dunava crpi mašinom u tvrđavu, ali nije uvek prijatnog ukusa. Ipak, u okolnim brdima ima dovoljno čistih izvora koji mogu podmiriti potrebe grada.
    „Supa“ je bila retka i obično se kuvala samo nedeljom. Beli smok i mleko bili su veoma malo konzumirani, jer su do posle 1848. godine Srbi retko muzli krave, a ako su to činili, to su bili muškarci. Često su se hraneli onim što su sami uneli u zadrugu, a žene su gubile prava na imanje nakon udaje, te su samo zadržavale ono što su donele kao svoj lični imetak.
     Patnje i muke srpskih seljaka s hranom i namirnicama bile su posledica njihove nebrižljivosti i lakomislenosti. U 19. veku, narod je imao lošu i neracionalnu ishranu, najviše je jeo zimi, kada je manje radio, a najmanje u proleće i leti, kada je najviše radio. Zimi su jeli pasulj, krompir, kiseli kupus, a leti su konzumirali voće, zelje i bostan. Meso se jelo umereno, ali narod je veći deo godine provodio u strogom postu. Ni u vreme poznate kuge 1795. godine ljudi nisu prestajali da poste. Krajem 19. veka, mali broj seljaka je imao svinje ili krave. Lekar Has je zabeležio da su Jazačani za velike praznike jeli suvo svinjsko meso i slaninu i pili ogromne količine vina i rakije. Imućni ljudi su pili alkohol jer su imali dovoljno, a siromašni „od muke“. Pijenje vina i rakije bilo je često i kod seljaka, a činovnici su se ugledali na mađarsku džentriju, pijući i trošeći na raspiku. Pijenje se nije ograničavao samo na praznike, već i na svadbe, rođenja, sahrane, parastose, mobe i mnoge druge prilike.
       Jelo se i pilo u svim prilikama, bilo da se radi o radosti ili žalosti. Iako su se tokom godine hranili bedno i često postili, gostima su Srbi iznosili sve što su imali, a proslave su trajale po dva ili tri dana. Na krsnu slavu dolazile su mnoge zvanice i nezvani gosti, a gošćenje je trajalo dva dana, uz običaj da se gostima pri odlasku napuni torba pečenjem i kolačima. Na svadbama je bilo posebno rasipnički, sa čuvenim utrkivanjem svatova, što je stvorilo poslovicu: „Teško konjima i kolima u rackim svatovima.“
      Ishrana u Sremu bila je različita u zavisnosti od godišnjih doba i verskih običaja. Zimi su se jela mesna jela, a leti biljna, dok je post bio česta praksa. Krompir se u ishrani koristio tek u 19. veku, a patlidžan je bio nepoznat do 1859. godine. Godine 1819, u Sremu su bili popularni različiti kolači kao što su: pita od badema, mutabene, gurabije i šećerni kolači.

 U ishrani Srema prisutni su uticaji  kultura sa juga i jugoistoka Balkana iz Grčke i Turske. Postoji razlika u ishrani fruškogorskih naselja u odnosu na ravničarsko stanovništvo. Te razlike ogledaju se u upotrebi grožđa, voća i voćnih prerađevina, dok se u Ravnom Sremu više u ishrani koristi slanina, svinjsko meso i mesne prerađevine. U zapadnom delu Srema pod uticajem Nemaca i Slovaka više se konzumiraju jela od testa, naročito rezanci s makom. Mlekom i mlečni proizvodi koriste se kao hrana ili dodaci podjednako u svim delovima Srema. Jela od ribe češće su na trpezi u naseljima uz vodotokove reka (Dunav, Sava, Bosut i Sutla) i bara (Obedska). Riba u Sremu se upotrebljava uglavnom kao posna hrana.  Jela od gljiva pripremaju se u selima Fruške gore i u selima uz Savu i Dunav. U selima Ravnog Srema i bivše granice više se upotrebljava zaprška na masti prilikom gotovljenja jela.

      Sremska kuhinja se definiše kao panonska sa balkanskim primesama. To znači da ima izvesne sličnosti sa kuhinjama Austrije, Slovačke, Češke, Mađarske, ali i jugoistočne Evrope. Najuočljiviji su nazivi za jela, obroke, kao i načini pripreme hrane preuzeti iz nemačkog jezika. Starosedeoci ih koriste i danas označavaju pojedine obroke nemačkim terminima: fruštuk (Das Frühstück-doručak), jauzna, (Die Jause-užina), foršpajz ( Die Vorspeise-predjelo, zakuska), kao i pojedina jela: rinflajš (Das Rindfleisch-govedina, goveđe meso), cujšpajz (Die Zuspeise-varivo, povrće, u pravom značenju „šta se jede s hlebom ili sa mesom“), grincajg (Das Grünzeug-zelen), melšpajz ( Die Mehlspeise-kočal,testo), nahšpajz ( Die Nachspeise-slatkiši, desert), knedle (Der Knodel-čvor, kvrga, valjušak), štrudle (Der Strudel- savijača), krofne (Der Krapfen-uštipak) itd. Znatno je manje tragova mađarske kuhinje. To su uglavnom rašireni  nazivi za tipična mađarska jela kao što su: perklet (prženo meso u sopstvenom sosu), gulaš (govedina), paprikaš (jelo koje se priprema od piletine, svinjetine, ovčetine, divljači i sl.). U narodu je postoji podela Srema na „Vinski“ i „Svinjski“ Srem, načinjen prema profesionalnoj  orijentaciji stanovnika.
      Značajno svedočanstvo o kulturi ishrane predstavljaju i predmeti u službi pripremanja hrane i njenog čuvanja.  Po vrsti materijala od kojih su bili načinjeni  ovi predmeti mogu se podeliti na: keramiku, kamen, drvo, pletarski proizvodi, od plodova, metala i tekstila. Grnčarske proizvode koji su upotrebljavani u domaćinstvu narod je nabavljao trampom od putujućih prodavaca Jevreja ili kupovinom na vašarima. Od kamena je bio žrvanj koji je služio za usitnjavanje soli, paprike, kukuruza i dr. Od drveta napravljena su bila: sita i rešeta, kutlače, burad, kace za salamuru ili kupus, lebarnici, slanici, čuture-bardaci, daske za mešenje hleba, oklagije, naćve, oka-žitna mera, stupa, čobanje, varjače itd. Od pletarskih proizvoda izrađenih od ivovog pruća koristile su se korpe, komlovare i kotarice, a od šaše su se izrađivale saćurice za odmaranje razmešenog hlebnog testa i saćurice koje su služile kao ostave za brašno, jaja i sl. Predmeti od plodova čine natege i tikvice za rakiju. Predmeti od metala su: sadžaci, verige, prekladi, kašikare i vešalice za poklopce, avan itd. Predmeti od bakra čine: razne modle i činije za kuglof, vangle, kotlovi, cedila i kutlače. U predmete od tekstila, koji uglavnom su bili deo ručnog rada žena, ubrajamo kuvarice koje su se kačile iznad štednjaka, prostirke ispod stola, stalaže na policama, stolnjaci i salvete, podmetači za tacne, prekrivači bokala i čaša, hlebarice itd. 
    Srem je uglavnom dvojako područje: Ravni Srem kao plodna ravnica sa oranicama i Fruška gora sa uslovima za gajenje vinove loze i voćarstva.  Kultura pšenice bila je slaba. Posle vršidbe u svakoj kuću priređen je bio svečani ručak (večera)- najčešće guščiji paprikaš, sezonska salata i piće (rakija, pivo, vino), zatim štrudle ili krofne. Posle berbe kukuruza i njegovog skladištenja u čardacima, domaćinska kuća je pravila ručak: gibanica sa sirom, paprikaš od pilećeg, guščijeg ili svinjskog mesa sa dodacima, rezanci, knedle, ređe krompir, salata, hleb i piće i na kraju krofne. Prilikom ostalih sezonskih poslova na njivi nošena je hrana od kuće u tkanoj torbi: hleb, slanina, sir, luk, bareni krompir u ljusci, pečena odnosno barena stočna bundeva, pekmez od šljiva i sl. Od mahunastog bilja najviše je zastupljen pasulj i grašak. Šećerna repa je ovladala u Sremu tek krajem 19. i početkom 20.veka. Što se tiče povrtarstva tu su zastupljeni: beli i crni luk, kupus, zelen, boranija, bob, tikvice, bundeve, paradajz, ren, repa, cvekla, paprika, žuto zelje, blitva itd. Bostan se gaji u Ravnom Sremu i u pobrđu Fruške gore. Poznate su lubenice iz Šašinaca, Jarka, Jazka, Šuljma i Vognja. Čuvari stoke najčešće su se hranili „čobanskom taranom“, žganjcima, paprikašem od pečurki, ribom, specijalitetima od zeca ili neke druge divljači. Najomiljenija životinja u Sremu bio je konj koji se imao radnu i paradnu funkciju. Neposredno posle Prvog svetskog rata u Sremskoj Mitrovici postojala je konjska mesnica. Srem je dugo bio veliki izvoznik utovljenih svinja i najčešće su se uzgajale u sremskih selima uz Dunav i Savu. Ovčarstvo je bilo razvijeno u nekim domaćinstvima a glavni proizvodi su bili vuna za domaću radinost, meso i mleko. U prošlosti je gajen veći broj goveda koji je izvožen, a buša je bila prvo govedo u Sremu u 18. veku, zatim podolac pa simentalske rase. Seljaci su prodavali obrano mleko, a pravili su kajmak, puter i sir. Živinu su posedovala sva seoska domaćinstva. Bilo je mnogo kokošaka, pataka i gusaka. Ribolov je u Sremu bio uz Savu, Dunav, Bosut i Sutlu i uz plitke vode-bare. Poznate su brojne riblje vrste u Sremu kao što su: šaran, som, smuđ, štuka, kečiga, linjak, bandar, mrena, deverika, crvenperka, čikov, beloperka itd. Pčelarstvo ima dugu tradiciju na ovim prostorima, a tek u prošlom veku uvedene su košnice sa pokretnim saćem umesto vrškara. Vinogradarstvo ima veoma dugu tradiciju u Sremu, a posebno vinogradi na Fruškoj gori. Poznate su u Sremu sledeće vrste grožđa: slankamenka, bela i crvena ružica, bela i crvena pramenka, stolno, skadarka, talijanska graševina, portogizer, traminac, frankovka, burgundac, muškat, plemenka, sovinjon itd. U Ravnom Sremu uspevalo je grožđe: „francuz“, delivara i đenđeš. Voćarstvo u Sremu ima isto dugo tradiciju. Gajene su trešnje, višnje, breskve, kruške (ječmenke, lubeničarke i karamanke), jabuke (petrovače i zimnjače), šljive (cepače, mađarke, ringlovi, turgunje itd.). Rakija se pravila gotovo od sveg voća i dudova (dudovača). Od voća se prave pekmezi, kompoti, ređe slatka. Od divljih jabuka pravila se jabukovača koja je do Drugog svetskog rata mnogo trošena. U Fruškoj gori uspevaju mnoge vrste gljiva, a ima ih i u ravnom Sremu. Zabeleže su neke od vrsta kao što su: grabovače, cerovače, đurđevače, pilićarke, paprenjače, kozare, žutulje, toinke, bundevare, vrganji, hrastovačke itd. U Sremu se u ishrani upotrebljavaju razna lekovita bilja i plodovi kao što je kopriva, bagremov cvet, zovin cvast, loboda, drenjine, trnjine, sremoš, šipak, nana, glog, beli slez, kamilica, lipa itd. U Fruškoj gori se sakupljaju i jedu divlje jagode, kupine, maline i lešnici.
  Stanovništvo Srema i danas koristi otvorena ognjišta van objekta za stanovanje prilikom svinjokolja i spremanja pečenice za obrede.  Kao pomagalo tom prilikom koriste sadžak i ražanj. Nekada je u skoro svakom domaćinstvu u prednjem delu dvorišta bila ozidana hlebna peć (furuna, vuruna). Jednom nedeljno u njoj je pečen hleb i štrudle a  mogao se peći i pekarski krompir ili krompir u đuvečetu. Otvorena ognjišta bila su u upotrebi do savremenih dana u Brestaču, Golubincima, Sremskim Mihaljevcima itd. Uporedo sa ušoravanjem seoskih kuća u Sremu, u 18.veku ognjišta su u kuhinji (kući) i to u njenom središnjem delu.  Posle Prvog svetskog rata u „stražnjoj sobi“, gde se uz peć odvijao svakodnevni život ukućana, zida se paralelno sa peći i štednjak sa tučanom pločom i ugrađeno rernom. Savremenu kuhinju vezujemo za period posle Drugog svetskog rat i ona se nalazi u središnjem, prvobitnom odeljenju sa zazidanim odžakom, kupovnim štednjakom na čvrsto gorivo i novim kuhinjskim nameštajem stolarske ili fabričke proizvodnje. Posuđe je uglavnom bilo emajlirano i porculansko, uz savremeni pribor za jelo, smešten u „ladlicu“ (čekmeže) stola ili kredenac.

   Sto je u okvirima zajedničkog zadružnog života u porodičnoj zadruzi postavljala reduša i postojala je razlike uzmeđu praznično stola i svakodnevnog. Svakodnevno sto je bio prekriven stolnjakom ali je prilikom obedovanja skidan sa stola i stavljan je drugi stolnjak za obedovanje. Na stolu je uvek postavljen slanik (izuzev za daće) sa solju i biberom, a takođe je bila žica kao podmetač za šerpu ili lonac.  Jelo se služilo u drvenom dubljem tanjiru. Viljuške su u upotrebu u sremskim selima ušle pred Prvi svetski rat. Noževi su bili od metala sa drvenim ili koštanim drškama.  Jelo se samo iz dubokih tanjira bez obzira na vrstu jela.  Astalski tkani čaršafi- stolnjaci bili su u upotrebi u seoskoj sredini do pre Prvog svetskog rata. Mušema ili vikslaj  je ušla u upotrebu posle Prvog svetskog rata preko putujućih trgovaca-torbara. 

     U vreme starih  porodičnih zadruga tačno se znalo gde je čije mesto za stolom. Domaćin kuće sedeo je u pročelju dok su ostali ukućani sedeli po starešinstvu. Žene su jele posebno, tek kad muškarci završe. Leti se sto postavljao na dvorištu, a posle Drugog svetskog rata se obedovalo u kuhinjama. Deca su jela odvojeno, dok ne počnu sami da privređuju tj. da idu na njivu. Do Drugog svetskog rata bilo je uobičajeno da se svi ukućani pomole Bogu i prekrste pre jela. Najstariji ukućanin je čitao očenaš.  Supe, čorbe i variva jeli su kašikom, često srčući pritom. Meso naročito pileće „sišu“ (glođu) zubima, služeći se povremeno nožem.  Usta su brisali rukom a ruke o kuhinjsku krpu. Za stolom se sedelo i posle obavljenog ručka. U seoskoj kući nakon ušoravanja u otvorenom odžaku se dimilo i sušilo meso. Kao ostava za brašno u sanducima služila je prostorija nastala pregrađivanjem zadnjeg dela hodnika iz kojeg se penjalo na tavan. U tavanskom prostoru čuvali su se luk i pasulj, a o tavanskoj promaji osušene šunke i slanina, orasi i okačeno grožđe. Kao ostava za mlekom i proizvode od mleka služio je mlekar. U viđenijim kućama  u kuhinjskoj prostorji u zid ugrađivan je tzv. „slepi prozor“ koji je ima drvene pregrade i vrata od stakla. U njemu su čuvani kompoti, pekmezi (negde i na ormanima su čuvali), čaše i flaše.

     Posle Drugog svetskog rata sve do uvođenja vodovodne mreže u Sremu raznosače tzv. „žive vode“ građani su nazivali vodonošama.  Svaka seoska kuća imala je svoj sopstveni bunar na đeram odakle su se ukućani svabdevali vodom za piće i druge potrebe. Krajem 19.veka počeli su se kopati bunari iz kojih je voda dovođena pokretanjem točka i vitla o kojem je visila metalna kofa. Voda je bila nepodesna za piće,  kopanjem arterskih bunara skoro u svim sremskim selima posle Prvog svetskog rata poboljšano je snabdevanje pijaćom vodom. Vodu su nosile  najčešće žene ili devojke u emajliranim posudama uz pomoć obranice.

   Ishrana Sremaca karakterisala je velika neravnomernost zbog dugih postova koji su napušteni tek 1948. godine. Broj obroka i obilnost zavisio je od godišnjeg doba i od vremenskih pogodnosti. Tokom zime držana su tri obroka: doručak „fruštuk“(obično u 7 sati ujutru), ručak i večera. Ručak je bio u podne a večeralo se u 18 časova. Leti je bilo više obroka, pre podne oko 10 časova bio je obed nazivan „jauznom“, a takođe je bio i obrok oko 17 časova. Jele su se palačinke sa jabukama u šlafroku (pohovane kriške jabuka) ili su jeli hleba i masti sa alevom paprikom i solju ili „garnirano“ sa crnim lukom izrezanim na kockice. Muškarci su pre nego što namire stoku ispijali po fraklić rakije pre jela. Zimi se dobro doručkovalo. Slanina je za ovaj obrok bila obavezna. Služen je sir i kajgana upržena na belom luku.  Takođe se za doručak pripremala mamaljuga (kačamak) sa mlekom. Jela se i popara za doručak napravljena od starog hleba i sira. Pila se i bela kafa napravljena sa „cigorijom“ ili sa „divkom“. Uz nju se jelo parče hleba premazano pekmezom od šljiva, šipaka, ređe od kajsije, jer su čuvali ovu poslasticu za pripremanje kolača. Za ručak je kuvan kupus sa suvim mesom, pekarski krompir u đuvečetu sa uprženom slaninom od gore, krompir paprikaš, sladak kupus sa paradajzom, pilav, podvarak sa mesom ili kobasicama, gulaš sa knedlama ili paprikaš sa krompirom itd. Pečeno meso s restovanim krompirom ili pohovano pileće meso s prilogom od pirea spremano je najčešće nedeljom uz supu i svecem, kada je spremana i sarma ili punjena paprika. Zimi se najčešće sprema krompir u „gaćama“ ili „čakširama“, tj. krompir se peče u ljusci nadeven droždinom ili podgrejanim čvarcima sa krompirom pečenim u ljusci, a salata je bila kiseli kupus. Leti se za pripremanje večere kao glavnog obroka koristilo sezonsko povrće i najčešće pileće meso. Pripremani su: kuvana boranija, bob, grašak, pohovane tikvice, spanać, blitva, bećar paprikaš itd. Sarmica u vinom lišću spremana je uglavnom nedeljom za ručak.  Takođe su pripremane i „faširane šnicle“ sa pire krompirom kao  prilog ide sezonska salata, a pravile su se i ćufte u sosu  i slična jela. Ukućani koji nisu bili uključeni u poljoprivredne poslove jeli su „s nogu“ neku voćku ili hleb, a često su jeli voće sa hlebom u kombinaciji pa su bili mirni do večere. Uz glavne obroke spremana je supa ili neka od uobičajenih čorbi. Seoske žene su morale da „drže kuću“, kako u kuvanju, spremanju zimnice i ostalih obaveza koje traži kuća. Zato se kaže „da kuća ne leži na zemlji već na ženi“. 

    Osnovna jela od žitarica su: hleb, pogača i lepinja. Bez hleba nije prolazio obrok. Rezao ga je domaćin, tako što bi ga na donjoj kori prekrstio nožem.  Na stolu postavljenom za obedovanje uvek je bio „satlik“ rakije.  Prilikom mešenja hleba i drugog peciva upotrebljavalo se žito koje se mlelo u vodenicama, vetrenjačama ili vatrenkama. Fino brašno u narodu nazvano je „mutmel“ i služilo je samo za kolače.  Mešenje hleba radile su zadužene reduše i to se radilo jednom nedeljno najčešće subotom.  Nedeljom, svecem i kad je mlad mesec hleb nije pečen. Verovalo se da će ukućani oboleti o čireva ako tu zabranu prekrše.  Žene koje su bile tabuisane, nisu mesile hleb za vreme menstruacije i porođaja.  Hleb se mesio pomoću narodnog kvasca „komlova“. On je pripremam od hlebnog testa i kukuruznog brašna uz dodatak mleka i vode. Sušio se na umerenoj temperaturi u korpi komlovari. Kada se loptice osuše lome se na više delova da se brže osuše. Takav komlov držan je u saćuricama, a za duži vremenski periodu čuvao se u platnenim kesama na promaji. Pravio se u jesen i trajao tokom zimskih meseci. U naćvama se hleb podmesio sa kvascem i brašnom pa prekrivao čaršafom i ostavljao da prenoći. Ujutru se dodavala voda so i brašno da se testo zaguši. Masa je kisnula 2 sata pa bi se razmesila i stavila u saćurice da se testo odmara. Hleb se pekao u pećnicama i trebalo je oko dva sata da bude pečen. U gladnim godinama pravljen je hleb od ražanog, ječmenog i pšeničnog brašna, a kao  zamena za hleb bila je proja. Pravila se od kukuruznog brašna, masti, mleka a i sa jajima i sirom i svrstava se u kategoriju kolača.

  Jela od testa su omiljena u Sremu i sva je prilika da smo ih primili od doseljenika Nemaca, pa ih Slovaka. Testa se mese za momentalnu i dugotrajnu upotrebu. Među najednostavnija jela od testa spadaju rezanci, kao dodatak paprikašima, gulašima i dr. Takođe se zakuvavaju u supe ili mleko. U zapadnom Sremu česti su rezanci s makom, sa orasima, pekmezom od šljiva ili rezanci sa uprženim grizom.  Varijatna rezanaca su „flekice“ isečene na kvadratiće. Veoma omiljeno jelo predstavljaju i flekice s kupusom, za ovo jelo Sremci kažu da je tako dobro „da se bolan leči“. Subotom se sprema i jelo koje se naziva „grenadirmarš“ ili nasuvo testo, jednostavno nazvano testo s krompirom. Omiljeno jelo od testa su i „šufnudle“ koje se prave od brašna, vode i krompira, a kad se formiraju rolnice one se obare i dodaju se upržene hlebne mrvice. Svakodnevnim jelom smatraju se razne knedle. Popularne su knedle sa šljivama nazvane „gomboce“, koje se spremaju od brašna, jajeta i krompira.  U Sremu su omiljeni tašci (die Tashe-džep) s pekmezom.

  Reč supa (Die Suppe) prihvaćena je od Nemca kao i jelo, a reč čorba je turskog porekla i znači „masna voda“ koja se dobija kuvanjem mesa i prihvaćena je tokom turskog prisustva (1526-1718) u Sremu. Supe i čorbe  su veoma omiljena jela u Sremu.  Sremci su skloni da kažu: „Izeš jelo ako nije s kašikom“. Tako se razlikuju svakodnevne i praznične supe i čorbe. Pripremaju se s raznim dodacima: rezancima, knedlama, flekicama, taranom, dronjcima, valjuščićima, mileramom, kajmakom, povrćem, zaprškom i sl. Iz grupe svakodnevnih supa veoma je popularna „ampren supa“ ili „klin čorba“. Nedeljom se sprema supa od mesa: pilećeg, kokošijeg, guščijeg, pačijeg, morčijeg, ćurećeg ili goveđeg.  U selima zapadnog Srema u prošlosti su kuvali supu od sitneži svinjskog mesa iz salamure sa dodatkom zeleni, luka i dr. dodacima. Svaka devojka u Sremu je, još dok je bila „švigarnica“ morala savladati tehniku pripremanja sitno sečenih rezanaca i flekica. U kućama bogatijeg sloja seoskog stanovništva, seoske inteligencije i u zanatskim kućama nedeljna supa kuvana je i četvrtkom.  Bela čorba je poznata pod nazivom „ragu čorba“. U Sremu se spremala u specifičnim prilikama kao što su daće. Sve do Drugog svetskog rata dok su u narodu poštovani postovi spremala se čorba od pšeničnih mekinja.

   Sosove smo prihvatili od Nemaca reč sos (la sause) je francuskog porekla i prešla je u nemački jezik.  Sosovima je prethodila cicvara koja se sprema slično od pšeničnog brašna, masti, vode i soli. Sosovi su u Sremu prihvaćeni odavno. U delovima gde je bilo Nemaca sos se naziva „ajmokcem“. Postoje razni sosovi, a obavezno idu uz nedeljnu supu tj. uz „rinflajš“ (meso iz supe, zelen i krompir) koji se preliva sosom. Najpoznatiji u Sremu je crveni sos od soka paradajza, pored njega je sos od belog luka, a takođe i od mirođije kao i sos od rena, a od višanja nije opšteprihvaćen u kuhinji kod Srba u Sremu ali njega rado kuvaju Slovakinje iz Šida, Erdevika i Stare Pazove. Sos se u svečanim prilikama služi iz specijalne male posude od porcelana kao vrsta delikatesne hrane.

   U Sremu se često konzumiraju jela od povrća, kao salate presne, barena kao prilog jelu i kuvana kao supa, varivo i pečena. Od sveg povrća najviše se u ishrani upotrebljava pasulj beli ili žuti. Koristi se u svakodnevnoj ishrani kao i u ritualnoj. Od belog kuvanog pasulja priprema se papula. Beli pasulj se priprema za Badnje veče u „đuvečetu“(tepsiji), a povrh njega se stavlja cela pečena riba (šaran). U Sremu se rado jede boranija, grašak i bob. Kupus je omiljeno jelo koje se jede u svakodnevnim prilikama kao sladak sa sokom od paradajza i „faširane šnicle“. Kiseo kupus se uglavnom sprema sa suvim rebrima i slaninom. Takođe listovi kupusa služe za uvijanje sarme, a može se praviti i od vinovog lišća i zelja.  Tokom zimskih meseci od kiselog kupusa se pravi i podvarak. U Sremu je veoma omiljeno jelo napravljeno od „riberki bundeva“ (specijalna vrsta jestivih bundeva sa dodacima sirćeta, belog luka, brašna, i paradajz soka). Od tikava se pravi jelo tikve u paradajzu.  Sušene tikve su u prošlosti spremane i za Badnje veče. Od tikava se pravio i paprikaš. Krompir je često prisutan u ishrani Sremaca i smatra se sirotinjskom hranom. Dodaje se često u pileći, guščiji, pačiji ili svinjski paprikaš. Krompir pire ide uz pohovano mesom tokom  nedeljnog ručka. Pečeni krompir na luku  sa slaninom je svakodnevno i često jelo u Sremu. Paprika babura se često prži na luku i masti, takođe se i ove paprike pune mlevenim mesom, pirinčem, dodacima i jelo zovu punjena ili filovana paprika. Plavi paradajz, kelj i karfiol tek posle Drugog svetskog rata ulaze u kuhinju kod Srba u Sremu. Španat se u Sremu sprema gust i stavlja se zaprška, a dodaje se i mleko i sirće. Donedavno se u seoskom jelovniku upotrebljavalo razno zelje (loboda, kiseljak, divljak, sremuš). U selima Fruške gore razno zelje kao što su jela od koprive čine sastavni deo jelovnika pojedinih porodica.

  Jela od gljiva više su prisutna u fruškogorskim selima, selima šidske opštine u donjem Sremu  uz Savu i Dunav. Gljive se spremaju tako što se jednostavno ispeku na plotni, od njih se pravi paprikaš, pohuju se i jedu sa krompirom i salatom ili se konzerviraju sušenjem na suncu.

   Stočarstvo u Sremu ima dugu tradiciju. Kao izvor ishrane od stočarstva koriste se meso i mesne prerađevine, mleko i mlečni proizvodi. Omiljeno je pileće meso, a svinjsko meso je upotrebljavano u skoro svim domaćinstima, a goveđe se kupuje samo od slučaja do slučaja, kada kolju rođaci, prijatelji ili susedi. Od mesa se prave supe i čorbe. Svakodnevno se prave paprikaši, gulaši, perklet. Nedeljom i svecem se pohuje živinsko ili svinjsko meso.  U svečanim prilikama za Božić, Uskrs, svadbu itd, pekla se pečenica u pećima u dvorištu ili na ražnju. Do pojave zamrživača i frižidera meso se posle svinjokolje odlagalo u podrume gde se čuvalo u koritima umotano u čaršafe natopljene sirćetom ili u kofi na površini vode seoskog bunara. Prilikom svinjokolja znalo se za šta  služe i za šta se mogu upotrebiti pojedini delovi mesa. Tako su pravili krvavice, džigernjače, švargle,  kulen, domaće ljute kobasice kao sremski specijalitet, čvarke, slaninu, šunka itd. Posle  klanja svinja, kad se sve raspremi, priređuje se svečana večera za rođake, prijatelje i susede. Tada se peklo meso, spremala kaurma, jela baretina, obavezno svinjski paprikaš i sarma.  Pekle su se krofne i salčići. Pila se  kuvana rakija, pivo i vino.

   Jaja su sastavni deo raznih jela i kolača. Jedu se  uglavnom za doručak ili ručak (kao prilog spanaću), priremljena na oko (cela) ili  kao „kajgana“ i u kombinaciji sa isprženim lukom, sa slaninom ili šunkom uz salatu od crnog luka. Jedu se i obarena a posebno se bare za Uskrs. Žene kojima su deca umrla o Uskrsu jedu barena jaja tek pošto ih daruju deci. Kriške starog hleba uvijaju se u razmućena jaja i peku na masti tzv. „zlatne moče“.

    Mleko se koristi na razne načine, neprerađeno ili  prerađeno. Pije se uz hleb i pekmez, jede udrobljeno s hlebom, kačamakom, rezancima i taranom, prerađuje se u sir, kiselo mleko, jogurt, puter itd. Sir se pravi od ovčijeg i kravljeg mleka ili mešanog, a u novijem periodu i od kozijeg mleka.  Sirište su žene u Sremu pravile od jagnjećeg, telećeg i živinskog želuca, a u sremskim selima uz Dunav bilo je cenjeno sirište napravljeno od želuca soma. Sir od ovčijeg mleka zove se u Sremu sir ispod kamena (prilikom ceđenja pritiska se daskom i kamenom). U Sremu se od kravljeg mleka pravi slatki sir u kriške. Sitni sir ili „švapski sir“ pravi se od nekuvanog mleka  sa kojeg se skine pavlaka. Sir „samokis“ je mastan sir jer se pravi od nekuvanog mleka sa pavlakom. Sitni namazni sir „sirdik“ pravljen je u selima staropazovačke opštine. Surutku od sira neko je koristio protiv zatvora, dodaje se prilikom kuvanja, a u fruškogorskim selima devojke su se umivala surutkom da bi imale belo lice. Surutka se daje i kao napoj svinjama. Od kravljeg mleka pravi se jogurt, a od obranog mleka dobija se kajmak, bućkanjem u stupi ili pravljen puter. Puter je više pravljen za kolače nego za jelo. Prvo mleko koje se pomuze kad se krava oteli zove se „varenik“ ili „gruševina“ (Belegiš, Surduk, Stari Banovci). Deca su tom prilikom pila ovo mleko, prekrivena belim tkanim čaršafom i dobijala su pare, sve su to radili kako bi se krava laške telila i da bi bilo dosta mleka.

   Voće se konzumira na razne načine: u svežem, sušenom i kuvanom stanju. U svežem stanju najviše se jede pod Fruškom gorom. To su: trešnje, višnje, kajsije, breskve, grožđe, ribizle, kupine, maline, jagodine, oskoruše, jabuke, kruške, šljive, gunje itd. Neke porodice u Ravnom Sremu imaju vinograde i vikendaškim naseljima u Fruškoj gori. U Sremu se mnogo prave kompoti od gunja, višanja, trešanja, grožđa, ređe se prave slatka. Nedozreli plodovi dinja, lubenica i šljiva stavljaju se u turšiju sa drugim povrćem. Od viškova voća pravi se rakija (šljivovica, komovica, dudinjara, jabukovača, višnjevača, kajsijevača, breskovača itd.). Od grožđa se pravi crno i belo vino.  Od raznog voća ceđenjem pa kuvanjem pripremaju se razni sokovi kao osvežavajući napici.

   Kolači od kvasnog testa prave se od brašna, kvasca, mleka i šećera.  Dobijenu masu treba „lupati“ u vangli sve dok se „grede na tavanici“ ne oznoje, odnosno dok se testo ne odvaja od posude. Od kvasnog testa u Sremu prave se čuvene štrudle, lepinjice (mekike), krofne sa pekmezom, kifle sa pekmezom ili nekim drugim nadevom, kolači na kukurzovini, uštipci, kolači sa salom, pogačice s „droždinom“ itd. U Sremu su mešeni i kolači sa tzv. „ledenim kvascem“ koji se kupovao u apotekama. Zvali su ih „šalakarije“ ili „mustrice“. Nedeljom i svecem se kao poslastice od kvasnog testa pripremaju i kolači zvani „damen-kapric“. Od kvasnog testa pripremane su razne pogače, njih su zvali kolačima i sa njima je pozivan kum na krštenje deteta, a mešene su i nošene novim mladim parovima na dar.  U sremskim selima zabeleženo je nekoliko naziva za pogače: noćna, zbunjena, iriška, Jelicina pogača, pogača sunce i sl.

 Poslastice i slatkiši pripremani su najčešće na osnovu proverenih recepata. Osnovni sastojci su brašno, voda, mast, šećer i so, od koji se mesi rastezano testo, a od njega se pravi gužvara sa sirom, bundevara ili rastezano testo s višnjama, s grožđem ili rendanim jabukama.  Od beskvasnog testa prave se još i „listići“ koji se peku na masti, a u gradskim i varoškim sredinama listiće filuju snegom od belanaca u kombinaciji sa šećerom i pekmezom od kajsija. Kolač „sultipita“ Sremice su prihvatile od doseljenika Nemaca.  Palačinke se filuju pekmezom, orasima ili zaslađenim švapskim sirom. Špric krofne mese se kao svakodnevni kolač ili uz nedeljni ručka.  U raznim svečanim prilikama mese se raznovrsni sitni kolači kao što su: šapice, vanil-krancle itd. Kolač „glajgeviht“ (masna torta ili mesečići) mesi se odmeravanjem sastojka prema težini upotrebljenih jaja. Rolat sa pekmezom od kajsija obavezna je poslastica na sremskoj trpezi. U svakodnevnim prilikama i nedeljom se pravi tzv. bakin kolač. Na Petrovdan i posle njega prave se kolači s jabukama, to su razne pite kao što je lenja pita. Za seoske slave i u drugim prilikama prave se oblande nadevene raznim filovima kao što su carigradska i oblatne sa filom od šećera ukuvanog u mleku. Medenjaci se mese o slavama i sličnim prilikama. Gurabije, muškacone i lokumići danas su zapostavljeni  kolači na seoskoj trpezi u Sremu a umesto njih pripremaju se razne torte i kolači.

     Povrće se čuva u svežem stanju, osušeno, u turšiji i kuvano. U svežem stanju se preko zimskih meseci ostavljaju crni i beli luk, krompir, zelen, ren, bundeva, rotkva… itd. Crni i beli luk čuvaju se u vencima  ili na tavanu. Krompir se u Sremu u manjim količinama čuva od klijanja kada mu se doda izvesna količina svežih jabuka. Kupus se u svežem stanju stavlja u ječam i tako mu se čuva svežina do Božića i do Nove godine.  Bundeve se u svežem stanju najbolje čuvaju na drvenoj polici u podrumu. Ljute paprike se suše nanizane na konac u tzv. vence i drže se na promaji pod strehom ambara. U turšiju se stavljaju: paprike, krastavčići, zeleni paradajz, zameci bundevice, lebenica, dinja, zelene šljive (zbog šmeka). Od paradajza se kuva sok tzv. dumst koji se koristi za kuvanje raznih jela. Kiseo kupus se kao zimnica ostavlja u glavicama ali i kao ribanac (sitni kupus).

    Zimnica od voća priprema se na više načina. Voće se preko zime čuva u svežem stanju. U Sremu jabuke i kruške čuvale su se zatrpane u žitu da ugnjile.  Nedozrele lubenice čuvale su se do Božića i Nove godine krečenjem kore ili stavljanjem krompira na vrežu. Grožđe, najčešće hamburg, vešalo se na evenke i čuvalo na tavanskoj promaji. Za zimski period najčešće su se sušile šljive (madžarke i cepače) i to u peći posle pečenja hleba, a na isti način sušene su trešnje, višnje, jabuke i kruške. Voće je sušeno i na suncu. Od voća se zimnica pravila i kuvanjem. Na razne načine spremaju se: kompoti, „kitnikes“, sulc, pekmezi. U fruškogorskim selima mnogo se spremalo kompota od grožđa (hamburga, volovskog oka, drenka i afus-alija). Kitnikes se pravi od gunja (dunja). Sulc (pihtijasta masa) se sprema najčešće kuvanjem ljusaka i jezgra sa semenjem gunja (a može biti od malina ili jagoda) koji se odstranjuje pri spremanju kitnikesa. Pekmezi se mnogo spremaju u sremskim selima, naročito pekmez od šljiva  koji se priprema u oraniji. Bez šećera se sprema pekmez od ukuvane šire (slatkog vina) i belih bundeva, a neko u ovu mešavinu dodaje i gunje. Pekmez se pravi od prispelog voća: krušaka, šljiva, kiselih jabuka, bresaka, ringlova, drenjina, grožđa i dinja. Pekmez od kajsija priprema se kao delikatesna poslastica koja se najviše čuva za spremanje kolača, a spravlja se i pekmez od šipaka. Poznate su i cepane višnje iz koji se vade koštice prskaju se sirćetom i flaširaju i ostavljaju u ostavu, a postoji i varijanta kada se stavlja red višanja red šećera i ovako cepane višnje drže se na suncu dok se šećer ne istopi. Slatko od raznog voća sprema se u gradovima i varošima Srema, a u selima manje. Pijane višnje prave se od višanja sa košticom pospu se šećerom i preliju rakijom šljivovicom.

   Žeđ se utoljava konzumiranjem vode, vina, rakije, piva, jabukovače, surutke i voćnih sokova. Proizvodnja vina u Fruškoj gori ima dugu tradiciju. Prvo dobijeno vino je slatko vino ili šira, zatim ide „rampoš“ koje je sladunjavog ukusa ali reži kao soda-voda. Posle njega ide „cvajer“ slabije vino koje se prvo potroši. Rakiju zovu još i mučenicom. U Sremu je poznata pesmica: „Rakijice rako, ja te volim jako, a ti mene reko, u jendek polako“. Pravi se od skoro svog voća, zatim od dudova, od apte, kukuruza, hleba, pa i od dinja i lubenica. Rakija se koristi i u narodnoj medicini za lečenje reume i kostobolje, a koristi se i kod spremanja napitka od plodova gloga, mladih zelenih oraha, višanja itd. Pivo je u sremskim selima pravljeno od kvasca, šećera, hmelja, prženog ječma.  Čuvano je u podrumima, zatrpano u pesak sve do žetve. Vino rakija i pivo piju se u svakodnevnim prilikama, a i u posebnim prilikom porodičnog i društvenog života. Sremci kažu: „Ko pije umreće, ko ne pije i pre će“. Prilikom proslavljanja Hristovog rođenja, za Božić pije se piće „varenik“ zaslađeno crveno vino začinjeno cimetom ili kranfilićem. Medljana rakije se ispija za imendane, o slavama prilikom svinjokolja, uglavnom tokom zimskih dana. U sremskim selima poštuje se nepisano pravilo da se rakija pije pre obroka, a vino posle njega. Pivo se pije uz jelo. Surutka i jabukovača pile su se radi utoljavanja žeđi. Sremci su poznati kao vinopije, ali uvek se potroši i sva proizvedene rakija.  U kafanama se ispijaju „štamplići“ (čašice) ili fraklići rakije. Vino se u kafana poručuje kao špricer, dva dela vina i jedan deo soda-vode. Piće se ispija na belo, do dna, na eks, s nogu, pije se natenane. Belo vino je našlo i primenu i u kulinarstvu kao dodatak jelu kao što je „pijani šaran“ i juneći i živinski paprikaš, koji se pred kraj kuvaju sa belim vinom da bi bili ukusniji.

     Svakodnevni jelovnik Sremaca se menjao, ponegde se još i danas menja u vreme posebnih događaja u životu. Na osnovu običajne prakse, ljuta, kisela i paprena hrana zabranjena je trudnicama. Takođe se brani da se jede „sraslo voće“ kako ne bi rađale „sraslu decu“ ili blizance.  Zabranjeno je da jede i zečije meso da ne bi prenela na dete negativna svojstva te životinje. U nekim selima Srema veruje se da muž treba da trudnoj ženi pred porođaj sveže jaje u desnu ruku, jer će tako porođaj biti lak i bezbolan. U uslovima zadružnog života u prošlosti nije pridavana odgovarajuća briga prilikom podizanja dece. Muškarcima je poklanjana veća pažnja. Rasprostranjena je obredna praksa „napajanja“ deteta malom količinom crvenog vina zbog magičnog sticanja zdravlja i rumenila. Običaj je da se porođaj javno objavljuje i javlja se pomoću pogače koja u ovom slučaju ima komunikacijski karakter. Naročito se vodilo računa da dete dobije povojnicu- darove. Detetu i porodilji  se davalo u vidu hrane, pića i odela. Veruje se da ono dete koje ne dobije povojnicu da neće moći da se uda ili oženi. Povojnicu čine: pečeno pile, flaša vina i kolači. Tu neizostavno pripada i košuljica od beza. Veruje se da je malo dete podložno uticaju raznih sila i uroka te da ga treba pre nego što se iznese iz kuće malo nagaraviti po licu ili ga namazati „peračem“ iz pominja. Da bi dete bilo „lajavo“ – govorljivo kad odraste, davano mu je da pije vode iz klepetuše. Da bi se videlo kojim poslovima će se baviti mešena je pogača postupaonica sa ukrasima u vidu knjige, igle, rala i volova itd, i pazilo se koji će deo uzeti. Ta pogača je lomljena iznad glave da bi se obezbedio rast i udadba ili ženidba. Zbog čestih obaveza majke u poljoprivredi, decu su uspavljivali sa sokom od skuvanih čaura od maka da ne bi plakala. Svekrve i babe su zavarale dete tzv. varalicom, sažvakanim hlebom i šećerom umotanim u krpicu od beza. Budućoj udavači zabranjeno je bilo da jede jela koja nisu pojedena na njivi,  a takođe ni udata snaha da joj ne bi umrla svekrva. Vlada verovanje da na Veliki petak devojka treba sve do zalaska sunca jednom da jede i to samo komad pogače i so. Verovalo se da će joj u san doći đuvegija da joj utoli žeđ. Kad devojka prvi put noći u nečijoj kući, treba da u desnu čarapu stavi zalogaj hleba pa će sanjati suđenoga. Za malu prošnju iznošeni su hladni naresci, sremska kobasice, kulen, šunka, pogača, a od pića rakija i vino. Od Drugog svetskog rata u sremskim selima je izobičajena mala prošnja. Svečani ručak podrazumevao je odgovarajući jelovnik koji se sastojao od „sremačke supe“ sa rezancima i flekicama, sosom s mesom, zeleni i barenim krompirom iz supe. Mladencima se nekad i sad brani da jedu supu, da im deca ne budu balava. Uz praseće pečenje iznošena je sezonska salata. U retkim prilikama služena je crna kafa od prženog pa i tucanog ječma. Upotreba kafe u Sremu ovladala je tek posle 2. svetskog rata. Uoči svadbe priređivana je večera u devojačkoj i momačkoj kući  i na tim večerama služeni su paprikaš ili kaurma, salata i piće. Kod buduće neveste dolazili su krtani (mladoženjeni drugovi) noseći hranu i piće za mladoženjine zvanice. Svečani ručak ( supa, sos s mesom i krompirom, sarma ili punjena paprika, pečenje, i salata) predstavljao je obavezan jelovnik. Od kolača služene su štrudle (gužvare). Posle svečanog ručka mladenci su zajedno sa mladoženjenim zvanicama odlazili u mladoženjin dom.  Vojvodinica iz nevestine kuće nosi batak i tanjir, večeru za mladu i celim putem se „keri“-veseli. Mladence dočekuje sverkva sa kockama šećera da im život bude sladak i posipa ih žitom i pirinčem da godina bude rodna i berićetna. U prošlosti je svekrva davala dva hleba i dve flaše vina snaji da ih unese u kuću. Hleb znači mir u kući, a vino veselje. U mladoženjinoj kući je takođe priređena svečana večera na kojoj se mnogo jelo i pilo. Glavno jelo je bilo praseće pečenje,  služen je kuvani kiseli kupus sa dimljenim suvim mesom, kao i maviši (listići). Bio je običaj da se oko ponoći donesu kravaji-darovi glavnih svatovskih časti (kuma, starog svata, vojvode) u veš-korpama, a činili su ih darovi u hrani pile sa kandžama i kljunom na glavi, kolači listići, nataknuti na svatovsku granu koja je zabodena u hleb, a na vrhu su pobodene jabuke koje su na kraju večere licitirane. Sve je ukrašeno sa cvećem i peškirima. Pred zoru se služe krofne, pa je sledilo praćenje svatovskih časti kućama. Povođani (pogačari-jer donose pogače) su u prošlosti dolazili mladecima posle nedelju dana od svadbe. Posle Drugog svetskog rata dolaze neposredno posle svadbene povorke. Donose neparan broj slatkih pogača. Jednu drugarice lome nad mladenačkom posteljom i njome su se zalagale. Koja devojka prva dograbi i pojede komad ta će se prva udati. Bio je i običaj posipanja mladenačke postelje zrnevljem cilj je bio da se pospeši plodnost. Pre svadbe i za vreme svadbenog veselja jako puno je trošeno na hranu i piće. Za svadbu je uvek moralo biti hrana makar se gladovalo cele godine.

   Ishrana za vreme posmrtne običajne prakse odnosi se na to da se uz pokojnika pored ličnih predmeta ukopavaju i prilozi u hrani i piću. Suseljani „šalju pozdrave“ u vidu voća, kolača i pića svojim ranije umrlim precima. Uobičajeno da se svi ti pozdravi pokupe i ritualno sahrane u grob zajedno sa umrlim pokojnikom kako bi on odneo na „onostrani svet“. U mnogim sremskim selima (Neradin, Grgeteg, Mala Remeta, Rivica, Jazak, Belegiš) postoji običajna praksa da se priređuje tzv. tajna večera kad umru stariji ljudi i žene.  Najčešće se za tu priliku priprema  pileći ili svinjski paprikaš, a od priloga za jelo postavljaju se samo viljuške. Noževi se isključuju u posmrtnim običajima pošto su sečiva opasna za pokojnika, odnosno njegovu dušu koja je prema verovanju još prisutna u kući. Brigu o hrani i piću u kući žalosti preuzimaju pouzdane žene reduše, naročito se pazi da zadušno jelo i salatu ne osole dovoljno jel onaj ko zatraži soli da dosoli smatra se vešcem, odnosno vešticom. Stavlja se neparan broj tanjira na daći i ostavlja se mesto za umrlog koje obično ostaje prazno. Nije dobro da se hrana dosipa kako dotična osoba ne bi umrla za pokojnikom. Karakterističan je običaj razbijanja tanjira umrlog na kućnoj kapiji ili ćupriji. Tanjir za umrlim razbija momak (devojka) neposredno bacajući ga na sanduk spušten u grobnu raku. Ako se bačeni tanjir ne razbije veruje se da osoba neće imati srećan brak. Tom radnjom se uništava prouzrokovač zla i sprečava se da se ne desi neka nesreća. Kada umre jedan od blizanaca  da bi se izbegla smrt drugog treba raseći jabuka na pola,  i sahraniti sa umrlim a drugu polovinu da pojede onaj koji je ostao u životu. Na groblju na kapiji postavlja se sto sa hranom i pićem, koji posle sahrana treba da se založe svi učesnici u ispraćaju pokojnika. Rakija se odliva na zemlju, pa se tek onda ispije za pokoj duše umrlog. U Sremu se za daću vodi računa da se zakolje neparan broj prasića. Obično je jede bela čorba sa mesom, paprikaš ili praseće pečenje, zatim salata, pogača i piće. Za daću po pravilu se ne spremaju kolači. Na daći se dosta jede i pije, pa uvek bude i pijanih.  Sutradan po ukopu ide se na pogreb. Tom prilikom na humku se ostavi malo hrane i pića pokojniku kraj krsta, pa se na čaršavu postavi hrana i piće za učesnike ophoda.  Iznošenje pogače, mesa, pića i kolača ponavlja se tokom svih pomena. Svi učesnici donose kolače od svojih kuća i jedu na groblju, a ostatak razmenjuju među sobom. Koljivo spremaju kada drže parastos u crkvi kada se svi prisutni njime ritualno založe. Koljivo tada iznose i na groblje. Posle navršene prve godine od ukopa priređuje se podušje- Zadušnice. Obično se mese poskurice-hlepčići obeleženi otiskom poskurnjaka. Posle Drugog svetskog rata deca raznose poskurice u deset kuća s desne i deset kuća s leve strane ulice kao vrstu podušja za umrle ukućane i za svoj trud budu nagrađeni sitnim novcem. Na ophod grobova na Ružičalo – treći dan Uskrsa iznose se kuvana obojena jaja na grobove koje odmah pokupe Romi-Cigani. Hrana se vreme posmrtnih običaja i kasnije ophoda se ne štedi a preostala hrana se deli za pokoj duše umrlog. U novijem periodu preostala hrana se ostavalja u zamrzivače ili jedan deo se deli Romima.

     Od Božićnih poklada do Božića držan je strogi post. Spremana je supa „rasolica“ okuvana sa trgančićima umešenim od brašna i vode. Jela su umesto zaprškom začinjavana „podmetom“ (brašno razmućeno u vodi). Umesto masti korišćeno je ulje od bundevinog semena ili suncokreta. Za praznične dane u vreme Božićnog posta trošeni su kompoti od raznog voća, suve šljive i pečene bundeve.  Na dan sv. Varnave kuvano je žito izmešano sa raznim semenjem koje je raznošeno na dar onim porodicama koje slave sv. Nikolu, koje su zidale novu kuću, te godine dovele novu mladu ili je iz kuće neko umro. Tanjir ovog žita čuvan je do Božića i njime je polaženik hranio živinu. Na Tucindan ili Badnji dan ujutru klana je pečenica. Rano ujutru na Badnji dan domaćin je donosio vodu za česnicu, Božićni kolač i druge obredne hlebove darujući bunar pšenicom sa željom da usevi dobro rode. Domaćin je unosio slamu i tom prilikom u svaki kuhinjski ugao  bacao je orahe koji su prema verovanju u Sremu služili prilikom iznalaženja ukradenih stvari. Za Badnje veče priprema je neparan broj jela. Sve do Drugog svetskog rata spremano je jelo od sušenih tikava. Tikve su verovatno upotrebljavane za magično sputavanje ženskih demona, odnosno da se ukućani zaštite od njih.  Obavezno je pripreman prebranac skuvan sa zeleni isečenom na kolute, zatim je dodat proprženi luk i zajedno je sve zapečeno u rerni. U većini slučajeva se preko pasulja u rernu stavljao i šaran da se zapeče zajedno. Na Badnje veče ritualno se delio kolač zdravlje, prvo parče ovog kolača namenjeno je Bogu, zatim ukućanim po starešinstvu. Komad kolača čuvao se preko godina i služio prilikom čaranja za zdravlje, sreću ukućana i stoke. U svakoj sremskoj kući na Badnje veče spremaju se i rezanci s makom, s orasima ili pekmez od šljiva, a i trošeni su razni kompoti, kitnikes, med i orasi. Ljuske od oraha su ranom zorom bacane na ulicu da bi se videlo ko je u selu veštica, a služile su i pri čaranju za zdravlje. Pazilo se da li psi laju uoči Božića, jer se smatralo da će te godine roditi mnogo šljiva. Sto posle badnje večeri se nije raspremao da bi se ugostile i duše predaka. U toku proslavljanja Božića domaćin je nastojao da radovana što bolje ugosti, naročito u piću i tako mu je za svaku ispijenu čašu bacao metalnu paru. Smatralo se dobrim da radovan nahrani živinu žitom sačuvanim od Varin-dana i plevom, sa ciljem da je bude kao pleve. Ukućani su se umivali na Božić sa vodom u kojoj je jabuka, kako bi svi bili zdravi i jedri kao taj plod. Dolaskom s jutrenja pije se „varenik“- crveno vino kuvano sa šećerom, začićenjenom cimetom, karanfilićem ili sitnim biberom,  a takođe su se potapali i komadići kolača zdravlja kako bi ukućani bili zdravi. Rakija je tabuisano piće za vreme Božićnih praznika, da ukućani ne bi oboljevali od „jeftike“ (sušice, tuberkuloze). Za Božićni doručak pečena je kokoš s kljunom i kandžama. Glava s kljunom stavlja bi se u mravinjak da živine bude kao mrava, a noge su se stavljale pod strehu da štite ukućane od uroka. U nekim selima Fruške gore celu Božićnu kokoš jela je domaćica kuće. Za doručak se jela hrana od iznutrica Božićne pečenice i kaurma. Prvog dana Božića nije se jeo krompir iz supe da svinje ne bi dobile specijalni izraslinu „guku“. Bile su zabranjivane i pihtije da se svinje ne bi razbolele i da ne drhću. U selima Fruške gore ne jede se sarma da voće ne crvljalo, a takođe nisu je jeli ni u ravnom Sremu da svinje ne bi crvljale. Orasi su takođe bili zabranjeni tokom Božića da ukućane ne bi boleli zubi. Sem Božićnog kolača mešeni su i drugi kolači (kolač guvno, plast sena, kamara, vinograd, jaram i volovi, kolač papak, mesec i sunce)  koji su simbolisali proizvodne procese. Muškarcima je pripadao kolač oračeva šaka, ženama vitice ili pletenice, deca dobijaju kolač golub da bi bila laka i vesela kao ptica. Polaženik se daruje okruglim-šupljim kolačem koji se zove radovanov kolač.  Svi kolači se ukrašavaju orasima u ljusci i zajedno se peku, orah se smatra kao veza sa donjim svetom gde borave duše predaka a ima i lekovitu moć. Simbolične figure na Božićnom kolaču i drugim hlebovima imaju magijsko obeležje. U utrobu pečenice stavlja se jabuka ili gunja a u usta orah. Božićna česnica smatrana je najvažnijim obrenim pecivom i simbolično predstavlja njivu i useve. Mesi se od lisnatog razvlačenog testa nadevenog orasima, šećerom i premazana medom. Stavlja se i srebrna para, česnicu lomi domaćica i namenjuje ga svakom ukućanu i položeniku. U čijem komadu kolača buda para taj će biti dobre sreće cele godine, a ukoliko se nahvata testa, biće više novca i plodova u kući. Tokom Velikog i Malog Božića pazilo se na ishranu. Nije se jeo krompir između praznika zbog vodene bolesti, a u navedenom periodu brani se spremanje jela od pasulja da u kući ne bi bilo buva i drugih buba.

  O Novoj godini jela se glava od pečenice spremljena za Božić. Za proslavljanje Malog Božića, odnosno Nove godine, spreman je poseban obredni kolač „vasilica“, jer se tog dana proslavlja hrišćanski praznik sv. Vasilije. Kolač je bez nadeva  zbog toga da se ništa ne bi „crvljalo“ u kući. Ukrašavali su je trima cevima od tkanja uvezanim crvenom vunom. Ukrašavani kolači davani su živini.

    Na dan sv. Trifuna po selima pod Fruškom gorom odlazi se u vinograde gde se simbolično oreže loza i jede slanina ispržena na žaru i krompir u ljusci. Nazdravlja se vinom svecu i prospe se malo po orezanoj lozi. Zadušnice su posvećene umrlim precima, uobičajeno je da se na taj dan na groblje iznose poskurice-okrugli hlepčići sa utisnutim znakom poskurnjaka (slovceta, pečata) i pihtije, a negde i pogača umesto poskurica. Mesojeđe ili mesne-mesopusne poklade su dani u nedelji kada je u narodnoj ishrani trošeno najviše hrane od mesa i mesnih prerađevina. Bele poklade su poznate po forsiranju  jela od mleka i mlečnih proizvoda.  Te nedelje se jedu pihtije, krofne, uštipci ili listići. Posle ovih poklada isključivana su iz upotrebe jela od mesa i jela od mleka i mlečeni proizvodi. Upotrebljavane šerpe i lonci ribani su ceđem, jer su nailazili dani pre Uskrs, dani velikog posta. Za Todorovu subotu u selima zapadnog Srema bio je običaj da crkveni tutor raznosi kuvano žito po svim seoskim kućama pa su mu ukućani zalagali prilog u novcu ili u namirnicama najčešće u jajima.  Smatralo se da žito donosi sreću i zdravlje u vreme buđenja prirode. Na Lazarevu subotu išle su povorke dece po vrbove grančice  a starije žene su ih nudile kokicama i posnom pogačom. Verovalo se da će ako na Lazarevu subotu padne kiša biti rodna godina. Na Veliki petak u nekim selima u Fruškoj gori jaja se žute mlečikom ili se boje u lukovini, a nekada crvena boja je dobijena od biljke broć. Prvo obojeno jaje zove se čuvarkuća jer se smatra da ono štiti ukućane tokom cele godine. Na Uskrs je mešen uskršnji kolač „buzdovan“ sa nekuvanim jajetom odgore na testu.  Doručkuje se barena šunka i jaja i tu dolazi do sažimanja uobičajenih triju u dva obroka.  Ručalo se u 17 časova, uglavnom praseće pečenje, štrudla i raznovrsni sitni kolači. Trećeg dana Uskrsa na Ružičalo izlazilo se na groblje i nosila se barena jaja na grobove umrlih srodnika. Đurđevdan je prolećni praznik i proslavlja se sa željom da se osigura plodnost stoke i rast useva. Tada se u nekim porodicama obavljala prva muža ovaca kroz okrugao kolač koji je ovcama i kravama dodavan u krmu zajedno sa ljuskama jajeta čuvarkuće. Za Đurđevdan za ručak klalo se prvo jagnje, što predstavlja hrišćansku interpretaciju obreda, prinošenja žrtvenog jagnjeta svecu. Duhovima se završava ciklus prolećnih praznika. Tada su učesnici litije svraćali na čast- krofne i piće u one kuće koje su imale otvorene kapije. Toga dana se spremao malo bolji ručak.

    Vidovdan se proslavljao kao veliki praznik. Proslavljali su ga momci i devojke uz pohovano pileće meso, štrudle ili uštipke. Do Petrovdana se nisu jele jabuke i nisu pripremani kolači od njih.  Na taj dan se mrsilo i spremao se bolji ručak i obavezno se jeli kolači sa jabukama (lenja pita). Na sv. Iliju kolje se petao koji je među pilićima prvi propevao. Na Preobraženje se mesi pogača i prvi put se te godine jede grožđe, sprema se kolač od rastezanog testa sa filom od zrnevlja grožđa. Usekovanje ili Sekovanje praznuje se kao veliki svetac i taj da se jede posna hrana.  U Sremu je prihvaćeno praznovanje hrišćanskih svetaca zaštitnika, kojem je posvećena određena seoska, gradska ili varoška slava. Tada su seoske kuće otvorene za primanje gostiju i to su uglavnom rođaci i prijatelji koji ih posećuju tom prilikom.  Slavski kolač se mesio i ta ovu priliku, prisutni se služe koljivom, klala su se i jagnjad ili „nazimad“ i pila se vruća rakija.  Seoske slave su bile prilika da se sklope nova poznanstva za udavače, a simpatije su se izražavale poklanjanjem varjača, liciderskog srca, papučica od slatkog testa ili ćetene alve. Proslavljanje „socijalističkih slava“ je novijeg datuma i u tim prilikama u svakoj seoskoj kući bila je prava svečarska atmosfera koja nije prolazila bez prasećeg pečenja, torti i raznovrsnih sitnih kolača.

    U Sremu se porodična slava zove krsna slava a porodice se zovu svečari. Proslavljala se nekada tri dana, a u prošlosti i duže. Pozivari su na slavu zvali jabukom ili lisnatom pogačom. Pri ispraćaju zvanica sprema se uzdarje ili „pozdrav“ koji čine pečenje, kolači i pogača. Za slavu su spremani slavski kolač, pečenica i slavska sveća. Bez sremske supe ne prolazi ni jedna proslava. Sprema se  i sarma, odnosno paprika filovana mesom. Koljivo nije spremano. Sitne kolače čine: šapice, vanil-krancle, rolat s pekmezom, „glajgeviht“ (mesečići), carigradska torta, raznovrsne torte i sl.  Uobičajeno je da domaćin kuće celu slavu provede na nogama nudeći goste hranom i pićem i ispijajući zdravice. Pazi se da se svetac proslavi u izobilju jer on predstavlja božanskog pretka zaštitnika od čije naklonosti zavisi kućna sreća, zdravlje i berićet.

Sremska kuhinja se menjala tokom vremena usvajajući nove tekovine savremene civilizacije ali čuvajući tradicionalne tvorevine iz ne tako davne prošlosti.

Literatura:

Gordana Prica, Srem u prošlosti knj. I, 1981.
Radomir Prica, Srem u prošlosti, knj. I, 1981.
Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini 2,N.Sad,1990.
Dušan J.Popović, Srbi u Vojvodini 3, Novi Sad, 1990.
Ljiljana Radulovački, Tradicionalna ishrana Srba u Sremu, Novi Sad, 1996.
Fridrih Vilhelm fon Taube, Istorijski i geografski opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema kako s obzirom na njihove prirodne osobine tako i na njihovo sadašnje ustrojstvo i novo uređenje u crkvenim, građanskim i vojnim stvarima, Matica srpska, Novi Sad, 1998.
Franc Štefan Engel, Opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srem, Matica srpska, Novi Sad, 2003.
Franc Šams, Istorija Srema i Petrovaradina, Muzej grada Novog Sada, Novi Sad, 2013.
Jovan Maksimović, Zdravstvene prilike u Sremu u 18. i 19.veku, 2014.