Odevanje

Odevanje kod Srba 

 U periodu između 15. i 16. veka, odeća je bila dosta raskošna ali se navodi i da je bila jednostavna. Ni vlastela se nije mnogo kitila niti išla za modom. Gospoda su se oblačila u svilu, čohu, platno i kadifu, a ne retko pominju se tkanine protkane srebrom ili zlatom. Ove tkanine donosili su Dubrovački trgovci. Kao ženski ukras najviše su se cenili oboci (minđuše). Žene su se uglavnom bavile ručnim radom (tkanjem). Narod se odevao u sukno i druge grube tkanine koje su nastajale u kućnoj radinosti.

  U 16. i 17. veku odeća stanovništva Vojvodine zavisila je od društvenog statusa, verske pripadnosti i zakona Osmanskog carstva. U izradi odeće učestvovali su brojni zanati, a kulturni uticaji oblikovali su izgled muške i ženske nošnje. Tokom prvih decenija turske vladavine srpska nošnja se razlikovala od turske; putopisac Dernšvam 1553. godine zapisao je da je nošnja Srba u Sremu slična onoj kod Ugara. Vremenom, naročito u varošima, hrišćani su delimično prihvatili muslimanski način oblačenja, zadržavši manje razlike, kao što je upotreba čakšira.

   Zbog brojnih doseljavanja, u Sremu su se mešale različite nošnje — iz Mačve, Bosne, Hercegovine, Bačke i Dalmacije. Petar Runjanin (1775–1839) zapisao je da je svaka doseljenička grupa donela svoju nošnju, što je vremenom dovelo do prihvatanja lokalne odeće. On opisuje da žene u Kuzminu nisu nosile kupovnu odeću, osim malog venčanog ruha koje bi čuvale i prenosile na sinove i snaje. Odeća je bila ručno izrađena: suknje i kecelje od predene i farbane vune, prsluci od iste tkanine, ubradači od belog platna ukrašeni svilenim ili pamučnim koncem, opanci i ručno pletene čarape. Muškarci su nosili surdume, suknene haljine i opanke, dok su mladoženje imale svečanu odeću sa dvostrukim klobukom, pojasom „komoranac“, čakširima i crvenim opancima.

   Imućniji ljudi — oficiri, trgovci i zanatlije — menjali su odeću prema modi. Samo je sveštenstvo zadržalo uniformu koju je propisao mitropolit Nenadović. Vojnici i oficiri nosili su uniforme, dok su se ostali oblačili prema nemačkoj, mađarskoj ili orijentalnoj modi. Prelaskom u Mađarsku tokom Velike seobe, Srbi su zadržali kulturno okruženje, a terzije, abadžije i sursabovi krojili su odela koja su bila u modi.

   Za izradu rublja koristile su se lakše tkanine — platno različitog kvaliteta, lan, kudelja ili pamuk. Žene su tkale i ukrašavale tkanine za rublje, okovratnike, rukave i maramice. Teža odeća bila je od sukna, abe i kadife. Odeća je često ukrašavana isečcima različitih boja, što je davalo bogat izgled.

   Opat Bonini (1702) opisuje žene koje nose belu odeždu kao kaput, omotavaju se vunenim platnima različitih boja, a na nogama nose opanke. Devojke se udaju već u 10–11 godini, a venčani darovi sadržali su novac za kupovinu robe. Svakodnevna i svečana odeća razlikovala se u zavisnosti od društvenog sloja i materijalnog stanja, a tokom letnjih meseci žene i deca često su išli bosi.

   Sremci su bili visoki i stasiti. Plemići nose šešire ili kape, a obični seljaci široke kapute i ogrtače od vune. Košulje su grube, tkane od vune i bombaža. Ženske glave pokrivene su maramom, kosa u pletenicama namazanim maslicem. Nemački putopisac Taube beleži da su žene većinom radile svu odeću same, osim uvezenih čizama i kapica, a sukno je bilo grubo i prirodne boje.

  O tome kako su se Sremci oblačili, Taube navodi da je kroj odela bio polu turski, a polu mađarski, da je ženska nošnja bila bliža turskoj, ali ne u svim delovima zemlje jednaka, a da su devojke višeg staleža već počele da se oblače po bečkoj modi. Nošnju Sremaca jedan vek kasnije, dakle krajem XIX veka, opisao je u svojoj monografiji o Sremu dr Bartolomej Godra (dr Bartolomaus Godra), glavni lekar Petrovaradinskog pograničnog puka i poznati austrijski botaničar: „Nošnja se sastoji od jednog kaputa, načinjenog od grubo valjanog sukna, jednih suknenih pantalona, jednog plavičastog pulovera, takozvanih opanaka i vunenih obojaka. Zimi se nosi do kolena duga bunda, načinjena od ovčje kože. Uobičajeno pokrivanje glave je sa jednim šeširom širokog oboda, a zimi krznenom kapom ili šubarom. Leti se može zapaziti da su ljudi većinom bosi, a od odeće nose samo lanene gaće i košulje.“ 

  Srem je bio raskrsnica naroda i kultura, što se ogledalo u etničkoj raznolikosti Sremaca. Na osnovu zapisa iz 18.veka Sremci su po izgledu  uglavnom bili zdravi, snažni i prosečne visine, sa crnom kosom, a retko su bili plavi ili riđi. Životni vek  muškaraca bio je kraći, a žene su duže živele. Temperament im je žustar, spremni na svađu ali bez zločinačkog duha. Ponosni su na svoj kraj i istoriju, a veru više praktikuju kroz običaje nego kao duboku duhovnost. Porodica i prijateljstvo su im izuzetno važni, poznati su po odanosti i žrtvovanju, posebno u teškim vremenima kao što je „iriška kuga“. Druželjubivi su, ali nepoverljivi prema strancima, uz spremnost da pomognu siromašnima. Moralno su čestiti, a divlji brakovi su retki i prihvaćeni bez stigme. Ističu se ponos, poštenje i gostoljubivost kao glavne osobine Sremaca.

   U drugoj polovini 18. veka uticaji zapadne, naročito nemačke kulture, postaju sve prisutniji u oblačenju, držanju i životnom stilu građanskog sloja. Građani prihvataju civilnu modu „po nemački“, suprotnu prethodnom orijentalnom uticaju.

   Muškarci nose predmete kao što su bekeš (topli kaput često s krznom), lajbl (gornji deo odela), prsluk, huzne (široke pantalone) i hozentregere (bretele). Često ostavljaju bakenbarde, u stilu grenadira. Deca i studenti nose „copfove“ — dugačke pletenice s pantljikama, uz francuski uticaj i korišćenje „orputera“ za oblikovanje kose.

   Žene i devojke iz imućnijih slojeva nosile su steznike, kecelje od flanela ili tafta i štrinfle (čarape). U kući su nosile haljine „komota“, ponekad postavljene krznom. Šeširi „à la Washington“ i mideri (korseti) postali su modni detalji. Zabeleženo je da je grofica Jovana Branković oko 1730. bila prva žena u našem društvu koja je nosila mider.

    Tkanine su uvozile sa Zapada: liberej, panuel, milanski prosidit, beriš-koncert i druge, iako nije sasvim poznato za koje delove odeće su služile. Moda i novi običaji pokazivali su kulturnu i društvenu promenu unutar srpskog naroda pod uticajem Habzburške monarhije.

 Odevanje u austrijskoj Vojnoj krajini pokazuje kako vojna služba i propisi menjaju tradicionalnu nošnju. U Sremu se taj uticaj naročito jasno vidi jer su graničari bili nosioci „novog“ načina života: u službi su prihvatali propisanu odeću, a po povratku kući zadržavali delove uniforme, nosili ih u selu i time ubrzavali promene u narodnom odevanju. Zato se tokom 18. i 19. veka razvija mešavina narodnog i vojničkog — ne kao nagli prekid tradicije, već kao postepeno preoblikovanje. U ranim fazama 18. veka graničar još nema potpuno jednoobraznu uniformu, a veliki deo odeće obezbeđuje sam. „Monturspecifikacija“ iz 1735. godine (za neregularne trupe) nagoveštava prva ujednačavanja: javlja se kratak plavi kaputić (atila) sa gajtanima, uske crvene čakšire „po nacionalnom kroju“, ogrtač bez rukava od grubog domaćeg sukna koji se zakopčava pod grlom, kao i crveni pojas sa sabljom i fišeklijom.

To još nije „prava“ uniforma, nego službena odeća koja je po karakteru bliska narodnoj nošnji. Likovni izvori sredine 18. veka pokazuju šarolikost: graničari nose različita pokrivala za glavu (okrugle kape, kalpake, ali i upečatljiv čvrst šešir sa „krilom“ — u Sremu beležen kao „klobuk sa rogačem“), zatim košulje, prsluke, kratke i duge gornje haljetke, više tipova čakšira, kao i opanke i čizme. Posebno je važna dolama, rasprostranjen gornji haljetak koji traje dugo: od jednostavnijih varijanti do bogatijih, ukrašenih dugmadima i srmenim gajtanima.Država u drugoj polovini 18. veka nastoji da odeću približi regularnoj vojsci. Dokument iz 1769. navodi komplet pešadijske ratne odeće (kapa, gornji kaput, vojnička bluza, prsluk, čakšire, košulja, crna kravata, cipele i dr.). Iako je bela boja težila da postane standard pešadije, u praksi se belo često napušta kao nepraktično, naročito tamo gde je graničar morao sam da plaća deo opreme. Tako se dugo održava „šareni ađustirung“ — mešavina lokalnih navika i vojnih propisa.

Važan prelazni oblik je domaća (mirnodopska) odeća – Hausmontur. Ona ostaje bliža tradiciji jer je graničar uglavnom sam nabavlja, često kućnom radinošću. Ključni komad tu postaje gunjac: kratak sukneni haljetak koji pod uticajem službe dobija vojničke detalje (okovratnik, dugmad, džepove, posuvraćene skute), pa upravo on postaje most između narodne nošnje i uniforme. Promene ne obuhvataju samo tkaninu i kroj, već i lični izgled. Naredbom od 30. jula 1805. ukida se perčin i propisuje jednaka dužina kose — što menja fizionomiju graničara i uvodi evropski vojni standard. Godina 1808. donosi najveći preokret: osnovna boja vojničke bluze menja se sa bele na tamnomrku, a uniforma postaje jedinstven sistem bez oštre razlike između ratne i mirnodopske službe. Propisani su: čako, rokel od tamnomrke čoje, beli prsluk, plave čakšire, vratna marama i gornji kaput. Od tada se domaće sukno postepeno potiskuje, a standardizovana čoja postaje pravilo. U Sremu se uticaj Vojne granice najbolje vidi u detaljima: u kroju kratkih suknenih haljetaka (gunj/gunjac), u mrko-plavom koloritu, u ukrasima na čakširama, u oblicima kapa i šešira, kao i u ogrtačima. Posebno je značajna kabanica, arhaičan kružni ogrtač koji je dugo bio „obavezan“ u graničarskom svetu, a kasnije se u narodu javljaju i oblici bliski šinjelu. Nakon razvojačenja, pojedini vojni komadi nastavljaju da žive kao praktična odeća ili kao znak statusa — često u kombinaciji sa starijim tradicionalnim slojem.

   Neki konzervativni građani i humoristi, poput Mihaila Maksimovića, iritirani brzim prihvatanjem novih modnih i životnih običaja, kritikovali su promene u ponašanju i izgledu žena. On je satirično beležio da novi modni detalji, kao što su visoke štikle, kvare tradicionalnu žensku disciplinu. Stihovi i satire tog doba odražavaju jaz između starih orijentalnih tradicija i nove zapadne kulture, kao i promenu uloge žena u građanskom društvu 18. veka.

    Jozef Hajbuher Edler fon Bikesi (carski i kraljevski potpukovnik) objavio je 1820. godine u Beču knjigu „Stanovnici Panonije prikazani u svojim narodnim nošnjama“, u kojoj je, između ostalih, predstavljena i devojka iz Srema u Petrovaradinskom graničarskom puku. U opisu stoji da se srpska devojka sprema da donese vodu. Nosi svečanu odeću, kosa joj je razdvojena napred i upletena u pletenicu pozadi, ukrašenu crvenim trakama. Obično iza oba uha stavlja sveže cveće kao ukras. Oko vrata nosi ogrlicu sastavljenu od raznobojnih staklenih perli i zlatnika. Košulja je izvezena raznobojnom svilom ili vunom, a prednja i zadnja pregača napravljene su od šarenog obojenog tkanog materijala, čije ivice su opšivene resama. Najčešće nosi plave vunene čarape i papuče od žute ili crvene kože. U daljini se mogu videti žene u tradicionalnoj nošnji, a prikazan je i deo sela kako bi se pokazala lokalna seoska arhitektura.

  Sremska Mitrovica predstavljala je granicu između istočne i zapadne sremske nošnje. U selima zapadno od Mitrovice — Laćarku, Martincima, Kuzminu — i u Šidu živelo je stanovništvo različitog etničkog i geografskog porekla, doseljeno iz Hercegovine, Bosne, Like, Srbije i Bačke.  Doseljavanja tokom 18. veka oblikovala su raznovrsnu i specifičnu nošnju ovih krajeva. Prema turskom defteru iz 1578. godine, Martinici su bili naseljeni Srbima. Posle povlačenja Turaka, selo je od 1701. godine ponovo naselila pravoslavna populacija iz više oblasti, a do sredine 18. veka u Srem je stiglo mnogo doseljenika („Rašana“). U popisu iz 1736/37. u Martinicima je zabeleženo 74 porodice.

    O nošnji do sredine 19. veka malo se zna. Pod uticajem društvenih prilika i srednjoevropske mode, tradicionalna odeća se postepeno menjala. Muškarci su najduže nosili bele platnene košulje i gaće, a žene oplećke, skute i bogato vezene marame. Kasnije su žene umesto tradicionalnih delova nosile dugačke košulje od pamuka. Između dva rata, gradska i seoska moda gotovo su se izjednačile, a odeća se počela praviti od industrijski proizvedenih materijala. Šnajderi su bili cenjeni, a devojke su u miraz dobijale šivaće mašine. Do Drugog svetskog rata, tekstil je uglavnom bio proizvod domaće radinosti, a žene su još od detinjstva učile predenje, tkanje i vezenje. Tekstilna radinost u Martincima nestaje sredinom 20. veka. Posle rata prelazi se na konfekcijsku garderobu. Stariji su do osamdesetih godina zadržali navike tradicionalnog oblačenja: muškarci šešir ili šubaru, udate žene maramu. Stanovnici Martinaca više ne pamte staru narodnu nošnju, već samo građansko odevanje svojih predaka.

Letnje muško odelo činile su bele košulje od pamučnog ili kudeljnog domaćeg platna, ponekad ukrašene belim vezom, koje su se nosile preko širokih gaća od istog materijala, vezivanih svitnjakom. Preko košulje se oblačio prsluk od raznih tkanina, sa šarenim ili metalnim dugmadima, dok su stariji najčešće nosili tamnoplave čojane prsluke. Leti je na glavi bio slameni šešir. Preko pojasa se nosila šarena vunena tkanica, a preko nje kožni opasač sa nožnicama za nož i šilo. Na nogama su bili vuneni obojci, obmotavani oko noge, uz opanke različitih tipova – od „šiljkaša“ do kasnijih „kajišara“ i „kapilara“, a ponekad i kožne papuče.

  Zimsko muško odelo bilo je toplije i slojevitije. Preko košulje su nošeni pršnjaci od jagnjeće kože ili dugi kožusi ukrašeni šarenim aplikacijama. Rekle od prugastog porheta oblačile su se preko ovih kožnih odevnih delova. Pantalone su bile široke, sa mnogim borama, pravljene od istog materijala kao i gunj – dugačak beli ogrtač od sukna ukrašen zelenim štofom. Nosila se i bena, dugačka vunena reklja sa crvenim ukrasima, koja je bila skupa i najpre namenjena praznicima. Čobani su koristili kabanicu od sukna sa „jakaricom“ koja je služila kao kapuljača. Na glavi su zimi bili šubara ili šešir, a na nogama drvene klompe sa slamom.

  Svečano letnje muško odelo u Sremu razlikovalo se od svakodnevnog po kvalitetnijim materijalima i bogatom ukrašavanju. Košulje su se šile od finog domaćeg platna („misir“, „dereklija“), sa belim vezom ili zlatoveznim nedrima, a oko vrata se nosila svilena ogrlica sa izvezenim inicijalima. Uz šire gaće od tankog platna nosila se tkanica, a preko košulje ili košuljanke od vunene materije oblačili su se prsluci od brokata ili svile. Na glavi je bio crni filcani šešir, ukrašen cvećem kod mladića, a na nogama „cifrani“ opanci ili kajišari sa obojcima. Mladi su često nosili i baršunaste ili vunene ukrasne narukvice preko rukava.

  Zimsko svečano odelo krajem 19. veka sve više je dobijalo građanski izgled — štofano odelo, filcani šešir ili bela/crna šubara. Najvažniji deo zimske nošnje bio je kožuh, koji su izrađivali sremske ćurčije. Nosili su se žuti i beli kožusi, različito ukrašeni u zavisnosti od kraja, a najrasprostranjeniji tip bio je kožuh od jagnjeće kože, dugačak do kolena i ukrašen raznobojnom kožom, vunom i ogledalcima. Postojala su dva osnovna oblika: jednostavni „kožuh ćurkov“, skromnih ukrasa, i bogati „kožuh sa peševima“, tipičan za Donji Srem ukrašen sa vunicom i irom,  a u krajevima oko Sremske Mitrovice i Šida bio je ukrašen „cifrom“, ogledalcima, cvetnim motivima i kalančavima. Kožuh je kroz vreme prešao od jednostavnih ranih oblika do izuzetne dekorativnosti početkom 20. veka, da bi se sredinom veka ponovo pojednostavio. Pored kožuha, važni zimski haljeci bili su opaklija — veliki i širok ogrtač od ovčijih koža koji se nosio preko kožuha ili pri putovanju — i ducin, lakši ogrtač sa rukavima, praktičniji i jeftiniji, koji je posle Prvog svetskog rata ušao u svakodnevnu upotrebu. Sremske ćurčije pravile su i različite prsluke, grudnjake, rukavice, kao i šubare i kape koje su bile obavezni deo svečane nošnje momaka. Čarape su bile šarene, često ručno rađene, a uz svečano odelo nosile su se kožne cipele; bogatiji su uz svečane prilike oblačili i crni gunj. Svi kožni haljeci bili su ukrašavani raznobojnom kožom, vunom, svilom ili ogledalcima, a upotreba posebne kože „viksleder“ omogućavala je izradu karakterističnih floralnih ornamenata. Tako je svečana muška nošnja Srema spajala praktičnost, statusni simbol i estetsku vrednost, postajući jedan od najprepoznatljivijih elemenata sremske kulturne tradicije.

Žensko svakodnevno letnje odelo u Sremu činili su oplećak od belog domaćeg platna i skute koje su zamenjivale košulju i gaće. Oplećci devojaka bili su širih rukava i ukrašeni čipkom i vezom, dok su starije žene nosile jednostavne, neukrašene krojeve. Skute su bile dugačke i nabrane, često ukrašene čipkom i crvenim vezom, a preko njih se nosila široka suknja od cviliha, crvene boje, sa prišivenim crnim ukrasnim gajtanima. Kasnije, kada bi žena dobila više dece, umesto crvene suknje nosile su praktičnije končanice. Preko suknje je išla kecelja — najčešće crna vunena, ukrašena šarenim cvetnim motivima, a za svakidan kecelja od cica. Oko struka nosile su se šarene tkanice ili potpasač, da se suknja podvezuje kada je blato. Devojke nisu pokrivale glavu, dok su udate žene nosile maramu; obuća i obojci bili su isti kao kod muškaraca — opanci i vunene obojke.

  Svečano letnje odelo razlikovalo se po materijalu i bogatijem ukrašavanju. I devojke i žene nosile su oplećak i skute, ali od finijeg platna i sa lepšim belim vezom i širom čipkom. Preko oplećka se oblačila rekla od brokata, svile, somota ili porheta, pripijena uz telo i sa uskim rukavima. Suknje su bile široke i dugačke, ali tako da se vidi bela čipka od skuta; najsvečanija je bila crvena pargar suknja, koju je majka kupovala ćerki za velike praznike.

 Devojke su se kitile cvećem i nakitom — najviše dukatima, koji su bili glavni znak bogatstva. Bogate su nosile desetine dukata ili „suferina“, a njihovo kupovanje, darivanje i nošenje bilo je praćeno običajima i često izazivalo porodične sporove, jer su dukati predstavljali značajan deo miraza. Siromašnije devojke nosile su đerdane od staklenih perli. Pred Drugi svetski rat, kada su zlatni dukati već izlazili iz mode, odnosno kad ih više nije bilo, roditelji su devojkama za miraz kupovali tzv. „iljade“ — novčanice od 1.000 dinara Kraljevine Jugoslavije. „Iljade“ su se nizale u metalne futrolice i nosile oko vrata kao nakit i deo miraza.

Obuća u svečanim prilikama bile su kožne cipele sa niskom petom, a žene su uz to nosile i suncobrane i dugačke čipkane rukavice. Na glavi devojke u svečanim prilikama nisu nosile maramu, dok su udate žene nosile džegu ili zlataru — bogato ukrašenu maramu od atlasa ili satena, vezenu zlatom i srebrom, često sa čipkom, ogledalcima i ukrasima od „mrtve kose“. Zlatara se nosila samo u prvim godinama po udaji i smatrala se simbolom prestiža. Uz nju su mlade nosile i partu, dugačke svilene pantljike u više boja, koje je u kosu prikačivala jetrva. U svečanim prilikama nosili su se i kofiri — visoke, bogato ukrašene kape sa cvećem, trešnjama i paunovim perjem, pravljene kod šidskih „mašamoda“. Kao jednostavnija varijanta nosio se čepac ili fićule — mala kapa od atlasa ili somota, vezena zlatom.

  Zimi su žene nosile kožuhe, kupovane na vašarima ili kod ćurčija, najčešće žute ili tamne, ukrašene aplikacijama od obojenih koža i  sa ogledalcima. Za svečane prilike nosile su debele vunene čarape štrikane kod štrikera i kožne duboke cipele postavljene somotom. Žensko svakodnevno zimsko odelo činili su oplećak i skute, preko kojih se nosila uzana reklja od porheta sa dugačkim rukavima i dugačka nabrana suknja od istog materijala. Preko reklje oblačio se jelek ili duži „lepršanac“, ukrašeni raznobojnom kožom i ogledalcima, dok su u Sremu bili poznati i posebni ženski kožusi bez rukava i „vrani prsluci“, ukrašeni samo ogledalcima. Žene su zimi nosile i pršnjak do pojasa, obojke ili debele kupovne čarape, opanke „šiljkaše“ i „kajišare“, a oko kuće drvene klompe. Na glavi su imale somotske ili „delinske“ marame, a kosu su plele u dve pletenice ili vezivale u punđu. U prazničnim prilikama nosio se moldun – svečana zimska nošnja sa uskom rekljom i širokom, nabranom suknjom od bordo karirane vunene tkanine.

Preko toga oblačilo se najsvečanije zimsko odelo – kožuh dugačak do kolena, bogato ukrašen ogledalcima i kožnim aplikacijama u više boja, sa prepoznatljivim „šnurom“ na leđima. Nikada se nije išlo za udaju bez kožuha, koji je imao veliki statusni značaj. Zapadno od Šida i Mitrovice kožusi su bili kraći, do struka, a na granici sa Slavonijom javljali su se modeli ukrašeni „kolesima“. Uz njih su se nosili i svečani prsluci, u savremenije doba najčešće smeđe boje, ukrašeni srcima, peraima, bobicama i floralnim motivima. Žene su zimi nosile i bunde od čoje ili crnog pliša, obrubljene crnim krznom i postavljene jagnjećom kožom, dugačke do članaka. Na glavi su imale čepac ili svečanu zlataru (džegu), kao i velike somotske marame s resama. Uz svečano odelo nosile su duboke kožne cipele postavljene somotom ili flanelom.

  Dečija odeća u Sremu uglavnom je ličila na odeću odraslih, samo jednostavnije izrađenu. Deca su nosila oplećke i skute, haljinice od porheta i cica, pršnjake, štrikovane džempere, kaputiće, široke gaće, čakšire, vunene čarape, opanke ili duboke cipele. Odeća se najčešće nasledila od starije dece. Bebe su do šest nedelja povijane u pelene od starih skuta i omotavane vunenim obojcima ili „biljom“ u raznim bojama. Za krštenje se oblačila razrezana košuljica od beza. Posle pola godine deca nose kratke čarapice vezane uzicom i kapice ukrašene čipkom, uz zaštitni „pužić” kao amajliju. Do polaska u školu nosila su duge jednostavne košulje, a do jedanaeste godine i „skutare“ – duge vezene košulje do članaka sa strekom oko pojasa. Oko dvanaeste godine deca počinju da se oblače kao odrasli: dečaci u široke gaće, devojčice u oplećak, skute i suknje od cviliha ili pargara. Ženska deca u nižim razredima nosila su haljine „na šlafrok“, a kasnije suknju i bluzu. U zbirci Etnografskog muzeja čuva se dečiji kožuh iz Sremske Mitrovice – kratak, od jagnjeće kože, ukrašen raznobojnim aplikacijama i bobicama – tipičan primer dečje nošnje koja prati obrasce odraslih haljetaka. Posle Prvog svetskog rata više se ne izrađuju bogato ukrašeni beli kožusi, već jednostavni, do kukova.

  Odeća staraca i baba bila je mnogo skromnija od nošnje mlađih. Starci su nosili debele košulje od domaćeg platna bez ukrasa, jednostavne zaponke i parhetske reklje na pruge, uz tamni prsluk od brokata leti. Babe su nosile oplećak od debljeg platna, skute bez veza i čipke, a na glavi crnu maramu koja je potpuno prekrivala kosu, preko koje su stavljale veću maramu od somota ili atlasa sa resama. U drugoj polovini 20. veka starije žene najčešće su nosile kožne papuče.

  Čobani su nosili posebno prilagođenu odeću i opremu: štap sa ćulom, bič, koršov za vodu, strunicu, suknenu kabanicu s kapuljačom, gumene čizme ili opanke, kožne čakšire, opakliju i kožuh, koji su ih štitili od vremenskih nepogoda.

  Na svadbama, mlada je oblačila oplećak i skute, preko kojih je nosila belu suknju od šifona sa šlingerajem i široku svilenu ili štofanu haljinu bogato nabranu, uz reklju od istog materijala. Na glavi je imala venac od veštačke mirte i dug šlajer koji je kum držao da se ne isprlja, a na grudima cvet. Bogatije mlade nosile su dukate, a siromašnije đerdane i pantljike kupljene od „trulja“. Narednih dana posle venčanja zadržavala je venac, a kasnije nosila zlataru maramu – poklon svekrve, koja je u drugoj polovini 20. veka mladoj kupovala belu venčanicu, bluzu, šos, reklu i ponekad belu bundu. Dever je nabavljao šlajer, papuče i ogledalo. Mladoženja je na dan svadbe nosio svečano odelo od somota, čizme i preko svega crni gunj.

  Za sahranu je pokojnika trebalo okupati i obući u odelo koje je bilo pripremljeno još za života, i zvalo se „sprema za ne daj Bože“. To su bili retko nošeni ili sasvim novi komadi. Žene su se sahranjivale u haljinama od materijala prema ekonomskom stanju, uz džegu ili plišanu maramu sa resama. Pokrov se pravio od misira ili dereklije, kod imućnijih duži i sa bogatim resama. Pole su se ručno vezivale crnim koncem za starije ili belim za mlade. Po starom verovanju, žena je unučićima ostavljala nekoliko metalnih novčića da se igraju posle njene smrti, a umrlom muškarcu se u ruke stavljao stari novac kako bi „odneo pozdrave“ preminulim srodnicima. Ožalošćeni su nosili crne oznake – muškarci traku na rukavu ili šeširu i gologlavo išli na sahranu, dok su žene nosile crnu maramu i crninu, koja je u slučaju gubitka jedinca ostajala do kraja života.

   U običajima oko praznika Duhova pojavljivale su se „kraljice“ – devojke u belim haljinama, sa klobucima ukrašenim perjem, cvećem i pantljikama i raspletenom kosom. Ovaj običaj u Laćarku rano je nestao, dok se u Golubincima održao do pedesetih godina, ali su ga preuzela deca. Na Lazarevu subotu mladi su u povorci išli u šumu uz pesmu i gajde; devojka je nosila lutku u šarenoj nošnji, a momak lutka u muškoj nošnji i zastavu. Dan su provodili u veselju, a devojke su nosile svečane haljine. Ovaj običaj počeo je da se gasi sredinom 20. veka. U Beloj nedelji bilo je uobičajeno prerušavanje: muškarci u žensku, žene u mušku odeću, uz maske, a deca su pravila maske od izdubljenih bundeva. U pojedinim mestima su išle i maskirane „mačkare“.

   Određeni delovi nošnje korišćeni su i u vračanju, naročito u ljubavnim običajima: devojke su okretale skute na naličje, verujući da će time privući momka, a žene koje su želele da muž prestane da gleda druge, brzo bi ga obrisale prevrnutim skutima odmah posle umivanja da on to ne primeti. Kosa je u običajima imala posebno mesto. Prvo šišanje deteta obavljalo se na džaku žita kao znak blagostanja. Muškarci su nosili kratke frizure, zulufe i duge brkove „ufitiljene“, a brijali se uglavnom subotom. Devojčice su imale dugu kosu, pletenu „u prekrst“, ponekad uvijenu oko glave, a školska deca nosila su kike i češalj „od uva do uva“. Udate žene kosu su nosile u punđu i često su je prodavale trgovcima, obično za maramu ili tekstil, i to nekoliko puta u životu. Kosu su prale ceđem ili u kišnici, retko su se češljale jer nije bilo vremena, a otpala kosa nije se bacala u vatru već ostavljala ispod praga ili na plot da bi kosa nastavila da raste.

   Odevanje u južnom Sremu u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. veka odražavalo je veliku mešavinu naroda – Srba, Slovaka, Hrvata, Mađara i Roma. Odelo je bilo važan deo izgleda svakog čoveka: moralo je biti čisto, celo i da lepo stoji, a po njemu se jasno videlo ko je bogatiji, ko siromašniji i čime se bavi. Bogati su imali više kompleta za različita godišnja doba i prilike, od boljih tkanina i sa više ukrasa; siromašniji su nosili manje odela, često od grubljeg platna. Po ugledu na Nemce, imućniji su zimi nosili kapute, a ostali kožuhe. U velikim zimama svi su oblačili opakliju ili ducin. Zemljoradnici su nosili odela od „cajga“ i somota, leti često samo plave pantalone i sivu košulju, a na nogama opanke ili su išli bosi. Čobani su prepoznatljivi po jagnjećim kapama i belim kabanicama, koje su štitile od vetra i kiše. Svako domaćinstvo nastojalo je da svaki član ima bar jedno radno i jedno svečano odelo.

   Muško letnje svakodnevno odelo činili su košulja, gaće, prsluk i šešir. Košulja je bila od pamuka ili lana, jednostavnog kroja, dugačka do iznad kolena; šile su je žene od kućnog platna. Gaće su bile široke, do članaka, sa učkurama za vezivanje, nosile su se svakodnevno, ali se u crkvu nije išlo samo u gaćama. Prsluk je bio taman, uvek zakopčan, s prednje strane od finijeg materijala, sa unutrašnjom postavom i džepovima. Na glavi se leti nosio crni šešir sa uskom pantljikom i belom šnalom. Da bi zaštitili noge, muškarci su nosili vunene obojke, kasnije crvene čarape do ispod kolena, i opanke sa kajišima koji su se uvijali preko obojaka. Sa pojasa je visio kožni opasač – ćemer – u koji su stavljali novac, duvankesu, ocilo i nožić.

   Zimsko svakodnevno odelo bilo je istog osnovnog sastava, ali su se preko košulje i gaća nosili benka i kožni haljetci. Najstariji oblik bio je pršnjak ili grudnjak od jagnjeće kože, bez rukava, sa vunom okrenutom ka telu. Vremenom je postao bogato ukrašen šarenim vezom od vunice. Paralelno sa njim, ćurčije su pravile kožne prsluke od jagnjeće kože, takođe ukrašene irom i ornamentima, a u 20. veku se pojavljuje i duži model do kukova, sa više dugmadi. Za jake zime korišćeni su kožuh i opaklija: kožuh do polovine listova, sa rukavima i džepovima, a opaklija dugačka skoro do zemlje, bez rukava, veoma teška. Ovi haljetci služili su i kao ogrtač i kao pokrivač u kolima ili kod stoke. Ducin, uveden oko 1930. godine, bio je srednje rešenje – duži i vunatiji od kožuha, a lakši i pokretljiviji od opaklije. Na glavi su zimi nosili crne šubare od jagnjeće kože. Pastiri su, pored toga, imali posebnu obuću – mestve od meke kože – i opremu na kajišu (nož, šilja, ocilo). Stariji ljudi su redovno imali štap od drena ili gloga, koji je služio i za oslonac i kao deo izgleda.

    Žene su svoju odeću u velikoj meri same izrađivale. Donje rublje činili su oplećak i skute. Oplećak je bio gornji deo od tankog platna, sa širokim rukavima i ovenjačom oko vrata; skute su bele suknje od tri pole platna, ukrašene čipkom i virošima, vezivane oko pasa svitnjakom. Preko toga su nosile dušanku ili reklu – haljetak za gornji deo tela od parheta ili cica, različitih boja, bez većih nabora, često okićen širitima. Suknje su se pravile od cica, porheta ili brokata, najčešće tamnoplave ili tamnocrvene; žena je uvek nosila tri suknje jednu preko druge. Prsluk od platna, šiven po meri, nosio se odmah preko oplećka, a preko suknje dolazila je kecelja: za svečanost od crnog satena, za svaki dan verta od lana. Na nogama su imale crvene vunene čarape sa povuzankama i opanke ili cipele od čoje i kože; leti su radnim danima često išle bose.

  Žensko oglavlje i nakit bili su veoma važni. Kosa je pletena u punđu, ukrašavana rožnatim češljevima i šneklama, a po potrebi „pojačavana“ kupljenim perčinima. Na glavi su nosile čepac koji drži kosu (beli za mlade, crni za starije), preko njega punđerajku – trouglastu maramu sa čipkom i šljokicama – ili običnu maramu; smatralo se nepristojnim da žena dočeka stranca bez marame. Kasnije se pojavljuju i ženski šeširi sa dugačkim ćurećim perom. Devojke i žene su volele nakit: minđuše, đerdane, grivne, prstenje i dukate nanizane na somotske trake; siromašnije su nosile srebrni novac. Uši su devojčicama bušene još u detinjstvu, najčešće na Vidovdan. Za ulepšavanje lica korišćeno je belilo ili „siridžik“, a obrazi su bojeni crvenim papirom. Devojke su se kitile živim cvećem – božurima, ružama, georginama – i za tako ukrašenu devojku se govorilo da je lepa.

   Odevanje u južnom Sremu tako je spajalo praktičnost, lokalnu tradiciju i uticaje gradske mode. Po kroju haljetaka, materijalu, boji i nakitu odmah se moglo videti da li je neko zemljoradnik, pastir, zanatlija, imućan domaćin, devojka, mlada ili starija žena – i upravo u tome leži bogatstvo i prepoznatljivost sremske nošnje.

   Srpska narodna nošnja u fruškogorskim selima (Irig, Neradin, Rivica, Kamenica, Čerević, Banoštor, Susek i druga) tokom 19. i prve polovine 20. veka bila je bogata i raznovrsna, ali se postepeno menjala pod uticajem gradske mode. Mlade žene su nekada nosile svečane „ubradače“ – raskošne marame od najfinijeg platna, izvezene zlatom i optočene resama, koje su oblačile samo u gostima i o slavama.

Po predanju sveštenika Kolarevića iz Velikih Radinaca, starinske mlade imale su na glavi kape ukrašene perjem i cvećem, ispod kojih je dolazio zlatom vezen ubradač čiji su se krajevi vezivali pod bradom, dok su dve bogato izvezene vrpce padale niz leđa. U to staro vreme muškarci su nosili čakšire od „zengira“ – verovatno fine čohe ili kadife – kao i „kačulje“, kape slične šajkačama sa crvenom postavom, kožne čakšire za zimu i dugu kosu začešljanu natrag, ponekad sa perčinom. Nije se išlo bez košulje, a žene su umesto košulja nosile oplećak i skute.

   
 Devojačka nošnja sredinom 19. veka odlikovala se dugim suknjama do zemlje, krinolinama i šlepovima, dok su dekorativni elementi obuhvatali lepeze, dukate i bogato naborenu čipku („šmizlu“).
Oko 1890. godine, pod uticajem varoši, mlade se venčavaju u belim venčanicama i šlajerom od tila ukrašenim mirtom. Umesto kaputa nosile su ćurkove od crnog pliša postavljene jagnjećom kožom, a svakodnevnu nošnju činili su suknje, klečane kecelje, oplećci sa širokim rukavima, kožusi sa ogledalcima i razne vrste domaćeg platna (usnivano, sadi, šotiš, ogreb i dr.). Žene su same prele, tkale i šile, farbale pređu prirodnim bojama i u tkaninu utkale razne „mustre“, od kojih se posebno isticalo „elvenjsko“ tkanje. Sve za odevanje i postelju zvalo se jednim imenom – aljine.

   Krajem 19. i početkom 20. veka osnov devojačke nošnje čine košulja ili oplećak i skute. Oplećak je od srpskog platna, sastavljen od stana, latica, poramka i rukava od tankog „šotiša“ bogato vezenih pticama, lozicama i cvetnim šarama. Skute su od debljeg platna, s više pola, sa vencem i porubom, često optočene čipkom. Preko oplećka nosili su se prsluci koji su se vezali (šnirali) i isticali izvezene rukave, a svakodnevno plišani ili čojani prsluci. Od 1890. do Prvog svetskog rata preko skuta se oblači donja i gornja suknja; gornja je šivena u više pola, sa „turnirom“ koji širi kukove, a za praznik od lepših kupovnih materijala. Uz to je išla uska svečana bluza – lajb ili reklja – sa visokim vratom i fišbajnom, često bogato ukrašena čipkom. Zimi su žene nosile dugačke ćurkove i kraće jakne od štofa ili pliša, a u prazničnim prilikama u rukama držale pleteni „igrač“ – ukrasnu vrpcu koja se stavljala oko pojasa. Čarape su ručno pletene od pamuka ili vune u raznim šarama, uz cipele od krep-satena, kožne cipele ili opanke za rad. Dukati i zlatni lanci bili su najpoželjniji nakit, a kod siromašnijih su ih zamenjivali jeftiniji metali, perle i broševi. Devojke su se kitile i cvećem u kosi, nosile su šiške i pletenice, a maramu stavljale samo po mrazu.

 Posle Prvog svetskog rata gradska moda jače prodire na selo. Devojke radnim danom nose oplećak, skute, reklju i suknju, a nedeljom mider i haljine po varoškom kroju, uz lakovane cipele, rukavice i lepeze. Većinu haljina šile su majstorice u varoši, po modnim žurnalima. Košulje i oplećci su od srpskog platna ili šifona, s čipkom na prsima; skute su kao švapske suknje, vezuju se svitnjakom, a donji rub je ukrašen. Donji veš se tek ponekad nosi, uglavnom zimi. Suknje i haljine od raznih štofova i svile kroje se na umetke, sa šlicom i raznim ukrasnim širitima, a kasnije se u modu uvode i kostimi, mantil i zimski kaput. Prsluci od šifona ili parheta, kao i kožni prsluci sa krznom i ogledalcima, posebno su ukrašeni vezom i u severnim delovima pokazuju uticaje bačkih i slavonskih majstora. Kecelja je obavezan deo radne nošnje, uglavnom od plavog kudeljnog platna („verta“) ili kupovnih materijala. Devojke nose jakne od štofa i pliša, zimi i bunde, a čarape su sve češće fabričke i svilene. Na glavi je džega – svilena marama izvezena srebrnom ili zlatnom žicom, kojom se obavija punđa mlade; kasnije, posle porođaja, džegu zamenjuje obična marama.

   U istom periodu i u muškoj nošnji jasno se vidi prelaz od starinskih odela ka gradskom odelu. Momci nose košulje od srpskog platna s vezenim nedrima i gaće od istog platna, vezane svitnjakom. Na nogama su obojci i opanci – najpre šiljkani i pletenjaši, a kasnije i kožni opanci s jezikom. Čakšire od sukna ili čoje, na bore, sa širokim turom, čine osnov svečanog odela, uz prsluk od pliša ili svile ukrašen srebrnim dugmadima – „pulijama“. Preko prsluka nose aljinu – kaputić, zimi burku ili ćurdiju sa astraganskom jakom, kabanicu od sukna ili opakliju i ducin od ovčije kože. Oko vrata je marama – „poša“, a na glavi šešir ili šubara. Nakit čine srebrni sat i lanac, pero ili cvet zakačen za šešir, a bogatiji nose i srebrne toke.

    Posle Drugog svetskog rata i ženska i muška seoska odeća gotovo se izjednačava sa gradskom. Devojke nose fabričke haljine, kostime, mantile, kapute, svilene ili najlonske čarape i kupovnu obuću; tradicionalni oplećci i skute postepeno nestaju iz svakodnevice. Momci i oženjeni muškarci nose kupovna odela, košulje, francuske gaće, kratke kapute i cipele, uz neizostavnu astragansku šubaru „straganku“ kao znak spremnosti za ženidbu. Ručno tkanje platna i izrada rublja od srpskog platna gotovo sasvim iščezavaju.

  Odevanje dece pratilo je ove promene: najpre pelene i šlofrok, zatim košuljica, suknjica ili čakširica, a potom, pred školu, već varoško odelo. Čobani u 19. veku zadržavaju najstarije oblike nošnje – košulju i gaće od kudeljnog ili srpskog platna, obojke i opanke, bele suknene čakšire, a preko svega gunj, kabanicu, opakliju ili ducin.

   Posle Drugog svetskog rata „narodna“ odela u planinskim selima Fruške gore postoje uglavnom kao scenski kostimi koje osmišljavaju učiteljice i kulturno-umetnička društva. Ona kombinuju elemente starih skutova, oplećaka, somotskih prsluka, tkanih pregača i kapa sa zlatovezom, ali to više nije živa, svakodnevna nošnja, već rekonstruisani nacionalni kostim koji podseća na bogato nasleđe nekadašnje fruškogorske narodne nošnje.

    Odevanje u istočnom Sremu početkom 20. veka pod snažnim je uticajem mode, koju sveštenik Simeon Aranicki naziva „najopasnijom zarazom“, jer se stalno menja i izaziva velike troškove. Narod postepeno napušta tradicionalnu nošnju i narodni kroj, dok Slovakinje i Nemice zadržavaju prepoznatljivi stil, pa se po odeći uvek zna njihova pripadnost. Kod Srba se stalno kupuju nove haljine, naročito za slave, vašare i praznike, pa devojačko odelo često vredi više od kola, konja i celog nameštaja. Narodna izrada zadržava se samo u ćilimovima, rublju i pojedinim delovima odeće, dok mladi sve više prihvataju gradsku modu. Muškarci nose šubare, šešire, suknena ili vunena odela, kožuhe, opaklije i kabanice, a nedeljom cipele umesto papuča i opanaka. Žene pak najviše prate modu: leti haljine od cica i platna, svečano svilu, pliš i brokat, a zimi kožuhe, ćurkove i skupocene marame.

Devojačko odelo često košta više nego odelo svih ukućana, a sveštenici kritikuju kupovinu midera, šešira, suncobrana i drugih nepotrebnih ukrasa. Moda je naročito izražena u Bačkoj, Banatu, Fruškoj gori i Sremu, odakle se širi i u sela. Devojke nose zlato, dukate, svilene marame, rukavice, što dodatno povećava troškove, pa se često zadužuju čitave porodice. Dukati se nose u sve većim nizovima, iako to ne utiče na udesnu priliku, već samo stvara nepotrebne troškove. Na svadbama je rasipanje najveće, jer devojke traže moderno venčano odelo, šešire, suncobrane i poklone za rođake.

U ženskom odevanju posebno se ističu raskošni kožusi iz Vojke, ukrašeni pervazima, irom i motivima „devojačke grane“, kao i prsluci od jagnjeće kože sa floralnim ornamentima. Kod muškaraca kožuh je bio važan deo nošnje, ali u Belegišu je zamenjen jeftinijim kaputima; u nekim selima koža se bojila u življe nijanse. U Vojki su se izrađivale i bele opaklije bogato ukrašene raznobojnom vunom, a ducini su u Srem dospeli iz Banata. Sve ovo svedoči da je moda snažno uticala na svakodnevicu, troškove i postepeno napuštanje starih zanatskih i narodnih tradicija.

  Proces stvaranja sremske nošnje Kola srpskih sestara iz Stare Pazove započeo je 30-ih godina 20.veka, kada su članice, predvođene učiteljicom Vukosavom Šimić, pokrenule obnovu tradicionalnog odela svoga kraja. Nošnja je obnovljena da bi se očuvala tradicija koja je nestajala pod uticajem evropske mode i da bi se smanjili troškovi seoskih porodica. Cilj je bio da se sačuva lokalni identitet i da se omladina ponovo veže za narodno nasleđe. Etnografski muzej u Beogradu dostavio je članicama uzorke iz svoje zbirke i izradio precizne crteže nošnje, a članice Kola su dodatno istraživale i prikupljale primerke na terenu. Na osnovu tog materijala Pazovčanke su izradile sremski kostim. Ova nošnja sastojala se sastojao od: džege (kape), oplećka – košulje, podsuknje, suknje od šotiša, vunene bordo suknje, tkane pregače, jeleka, opanaka ili cipela i tkane torbe. Odelo je izrađivano tkanjem i ručnim radom. Kolo je izradilo modele na lutkama koje je Ministarstvo prosvete odobrilo za školsku upotrebu, nakon čega je nošnja aktivno promovisana u školama, na svečanostima i javnim nastupima, što je dovelo do njenog širenja po celom Sremu i šire. Sremska nošnja Kola srpskih sestara iz Stare Pazove nije bila narodna nošnja u izvornom smislu, već nacionalni kostim inspirisan sremskom tradicijom. On nije bio u opštoj upotrebi među narodom, već su ga nosili samo pojedinci, pa se zato ne može smatrati autentičnim narodnim odelom.

   Prema zapisima sveštenika Uroša Milutinovića iz prve polovine 19. veka, mladoženja u okolini Rume morao je da se izdvoji svečanim šarenim kožuhom, širokim šeširom ukrašenim paunovim perjem i kupovnim zlatom, dok je devojčin otac novom „prijatelju“ postavljao uslove: da kupi čizme i ćurak ili da da 30 forinti, kao i sve što je potrebno za proševinu i svadbu. Momkov otac kupovao je devojci maramu, cipele, čarape i cvet, koje je momkova majka svečano predavala na tanjiru. Svekar je vodio devojku i snaju ili ćerku u kupovinu svilenih i bogatih delova nošnje — zubuna ili ćurka, burundžuka, čipke, svilenih kecelja i suknji — a obećani ćurak se predavao tašti, a čizme tastu. Svekrva je nevesti davala ubradač i cvet. Mlada je posle svadbe nosila partu — visok ukras za glavu sa veštačkim cvećem — punih godinu dana, a dok je nosi, morala je ljubiti starije u ruku i mlađe u obraz. Gustav Štolce 1846–1847. opisuje svečano odevanje u Kraljevcima i Vognju: mlada Milica pripremala se kupanjem, oblačenjem u lanenu košulju (koja se posle čuva za pogreb), a drugarice su joj uređivale kosu u pletenicu od više vitica, ukrašavanu trakama, iglama, svežim cvećem, minđušama, ogrlicama i nizom dukata. Svadbeno odelo bilo je veoma raskošno: brokatni zeleni ili crni kaput sa zlatnim cvetovima, jelek bez rukava, košulja vezena zlatom, crvena svilena kecelja, velika svilena marama sa resama i dugačak ogrtač obrubljen astraganom, dok su čarape i cipele dolazile sa mladoženjine strane. Mladoženja Nikola nosio je svečano odelo preko koga je oblačio krzneni ogrtač ukrašen crvenim platnom i svilenim vezom, sa malim ogledalcem našivenim na leđima. Dan nakon svadbe mlada se oblačila u uobičajenu svečanu nošnju: crveni cicani kaput sa žutim cvetovima, belu kecelju, crnu svilenu reklju i ukras za glavu koji se sastojao od vela, rajfa, zlatnih gajtana, redova srebrnih cvancika i dukata, cvetnih buketića i dekorativnih loknica. Taj ukras su nosile i siromašnije neveste, jer su ga često dobijale na pozajmicu. Dok ga nosi, mlada samo obavlja lakše kućne poslove i predstavlja „diku kuće“. Štolce ističe da žene u Sremu same predu, tkaju, boje, šiju, vezu i izrađuju kapute, košulje, čarape i obojke, te da su njihove rukotvorine na privrednim izložbama redovno dobijale nagrade. Za mladoženju Nikolu kaže se da je pre ženidbe nosio šešir sa cvećem i paunovim perom, uske mađarske pantalone, sjajne čizme, crni prsluk sa metalnim dugmadima i crvenu svilenu maramicu, uz brojna, ali lažna prstenja — što sve odražava ukus, modu i običaje svadbenog ciklusa u Sremu u to vreme.

Odevanje kod Klimenata

Srem je posle oslobođenja od Turaka bio retko naseljen, pa je Austrija naseljavala različite narode — Srbe, Hrvate, Klimente, Slovake, Rusine, Nemce i Mađare — stvarajući etnički raznovrstan i gusto naseljen prostor.

   Klimenti, pleme iz Malesije u severnoj Albaniji, posle Austrijsko–turskog rata (1736–1739) povlače se preko Srbije i 1737. prelaze Savu. Od oko hiljadu boraca preživelo je 355, koji su se naselili u više sremskih sela, a od 1745. organizovano u Hrtkovce i Nikince, u okviru Vojne Krajine, gde ostaju do njenog ukidanja 1872.
     Klimenti su u Srem doneli balkanski tip nošnje, pripijene uz telo, sa bogatim ukrasima i jarkim bojama. Žene su ručno krojile odeću od vune i kože, dok su platno kupovale, jer Klimentkinje tradicionalno nisu tkale. U početku su nosile odeću istu kao u matici, a kasnije se pod uticajem tržišta, gradske mode i susednih naroda nošnja menjala i približavala sremskoj.

   Jozef Hajbuher Edler fon Bikesi (carski i kraljevski potpukovnik) objavio je 1820. godine u Beču knjigu „Panonci prikazani u narodnim nošnjama“, u kojoj su, između ostalih, predstavljeni i Klimenti u Petrovaradinskom graničarskom puku.  Žene rade u kući — predu, tkaju i same izrađuju odeću. Znaju i da vunu vrlo lepo boje biljnim bojama, što im omogućava da prave raznobojne nošnje. Odeća, naročito ženska, veoma je neobična. Muškarci nose male crvene kape slične onim koje sveštenici nose na tonzuri, s tim da su ukrašene kićankom. Kosa im je kratko podšišana, a oko vrata vezuju crni flor. Preko košulje nose kaput bez rukava do kolena, obično crven, sa otvorom na grudima da bi ga lakše nabacili preko glave. Preko toga nose kratku jaknu do kukova, sa naborom koji je ukrašen sa mnogo okruglih dugmićima i toka, kao na husarskim bunđama. Oko pojasa nose dugačak pojas vezan u više navrata. Noge obavijaju šarenim vunenim trakama, koje podsećaju na čarape; na stopalima nose opanke, vrlo dobro napravljene, sa vešto ispletenim uskim kožnim kajiščićima. Neobičnu odeću žene i devojke izrađuju same, kao i Vlahinje. Prsluci i suknje su tkani kao ćilimi; isto tako i bordura sa cvetnim i drugim šarenim motivima. Kićanke (tuff) i resice kojima su ukrašeni veo, ramena i narukvice, kod bogatijih su od crvene i žute, ili mešane svile; kod ostalih od vune. Ramena i narukvice ukrašene su raznobojnim staklenim perlama koje obrazuju cveće i zvezde. Pojas im je od mesinga ili pozlaćene bronze, a kod imućnijih čak od srebra sa umetnutim raznobojnim kamenčićima. Prsluci su ukrašeni metalnim kopčama. Široke trake koje vise sa obe strane opšivene su dugmićima i drugim metalnim ukrasima; na njih se kače ključevi, nožići, makaze i drugi sitni alati. Čarape su ukrašene šarama, a sandale napravljene od tankih kožnih remčića sličnih kanapu. Itekako drže do malog i uskog stopala, pa ih od malena snažno stenju i pritežu, slično Kineskinjama. Prednji deo odeće im je najčešće crven, ređe plav; suknje su veoma uske, gotovo bez nabora, zbog čega koračaju sitnim koracima. Oko vrata do grudi nose zlatne i srebrne novčiće i poneki krst. 

   Osnovna sirovina za izradu odeće u 18. veku bila je vuna. Klimenti nisu proizvodili platno, već su ga kupovali na tržištu. Kada je odeća upotrebom dotrajala, a s promenom sredine, načina života u Vojnoj krajini, laganom promenom zanimanja i jačanjem manufakture u Austrijskom carstvu, došlo je do postepenih promena u nošnji. Haljeci su se izrađivali po uzoru na stare, ali su presudni uticaji novih pijaca i njihove tekstilne robe. Najkarakterističnije za narodnu nošnju Klimenata u Sremu u 18. veku bilo je da su se delovi odeće za praznične dane i venčanja kupovali gotovi, dok je odeća za radne dane i dalje bila rukotvorina žena u domaćoj radinosti i tokom 18. veka pretrpela je samo manje promene. Odeća za praznike i venčanja predstavljala je ono novo što su Klimenti u novoj sredini prihvatili. Oko polovine 18. veka među Klimentima je pet godina živeo mađarski pisac Daniel Kordines, koji je ostavio zabeleške i o njihovoj nošnji.

    On beleži da je materijal za odeću muškaraca i žena bio raznobojan, a za žene kaže da „ni paun ni duga nemaju toliko boja kao nošnja klimenačkih žena“. Tekstilnu robu kupovali su u Mitrovici, koja im je u 18. veku bila glavno tržište. Po njegovim podacima, muškarci su nosili okruglu crvenu kapu plitku do ušiju, sa kićankom odostrag. Košulje su, ako je njegovo tvrđenje tačno, počeli da nose tek u Sremu, po naređenjima Vojne Krajine, i to platno isprva sa nepoverenjem jer su verovali da manufaktursko platno izaziva bolest. Oko vrata su vezivali maramu. Kao svečana odeća nosila se crvena dolama bez rukava, duga do kolena, sa preklapanjem spreda. Oko pojasa nosio se ćemer, a preko dolame jelek do kukova, raskopčan, opšiven zlatnim gajtanima i dugmadima. Na nogama su imali čarape od predene vune, preko njih obojke, a u kući i naglavke, dok su opanci od opute bili proizvod ženske kućne radinosti, često sa malim šiljkom, a za praznične dane bili su crveni. Sastavni deo nošnje bilo je i oružje, koje se nosilo u ćemeru od jagnjeće kože sa nizom kožnih listića. U njega su stavljali lulu sa dugim kamišom, duvan i novac. Ženska gornja haljina bila je džupleta, poreklom iz klimenačke hatice sa Prokletija, koja se u Sremu nosila od 18. do kraja 19. veka. Tkana od predene vune, široka dole, uža gore, sa belom ivicom od sukna, imala je raznobojne gajtane za mlađe žene i jednobojne za starije. Devojke su u opremi za udaju imale po nekoliko džupleta. Ženske čarape bile su slične muškim, a opanci su bili istovetni. Kordines beleži da su žene leti kao svečanu odeću nosile duge lanene košulje do članaka, čija su prsa bila pokrivena niskama novca. Preko njih su oblačile jelek do visine šake na ruci, eliptično izrezan spreda, ukrašen kićankama i šljokicama, sa rukavima do laktova i pletenim narukvicama od predene vune. Na rukavima su imale prišivene praporce. Struk su opasivale širokim crvenim pojasom od sukna, preko kojeg se nosio uži kožni pojas sa gvozdenim dugmetima i lančićem. Kecelje su bile prednje, šarene i vezene žutom i crvenom vunom, i zadnje, od svile i jednobojne. Kosu su češljale na razdeljak, plele tri pletenice sa svake strane, ukrašavale srebrnim šipkama ili cvećem, a nosile su muške plišane šešire sa uzdignutim obodom, ukrašene belim vrpcama i maramicom.

    Oko vrata su nosile đerdane od stakla ili korala, a zimi kapute sa staklenim dugmetima i mnogim kićankama. U nošnji Klimenata uočava se česta upotreba crvene boje — crvena kapa, crvena dolama, crvene vrpce na šeširu i prednje kecelje vezene crvenom vunom. Posle razvojačenja dolazi do promene u načinu odevanja: prvo mladi prihvataju šešire, žene prestaju da šiju muška odela i prave opanke, a izrada opanaka prelazi na zanatlije u Mitrovici i Rumi. Pod uticajem doseljenika iz dinarskih krajeva i Srbije opanci dobijaju vodoravne kaiše i šiljak, a nose se do početka 20. veka. Leti se nose široke gaće i košulja kao gornja odeća, što je uticaj Panonske nizije. Tokom 19. veka devojkama se kupuju tekstilni proizvodi za opremu, a muškarci kupuju gotova seljačka odela od čoje. Ženska nošnja sredinom 19. veka imala je košulje od tankog platna, duboko izrezane, prvo sa uskim rukavima do lakta, potom sa dužim i vezenim rukavima, bluze od crvene čoje, a potom svilene sa zlatnim i srebrnim portama. Suknje su bile od belog platna do kolena, ukrašene vezom sa šupljikama pod kojima je bila crvena svila, ili pantljikama u više boja — „pantljikare“. Pojasevi su bili široki, od crvene čoje, vezeni zlatom i srebrom, a kožni pojas je do tada nestao. Sedamdesetih godina 19. veka pojavljuju se tkanice od obojene pređe, najčešće crvene, koje su se nosile dvostruko oko struka sa resama. Nosili su ih svi — devojke, žene, muškarci od dvanaest godina pa naviše. Kecelje su i dalje postojale kao prednje „pokoine“ i zadnje „krkdene“, a javlja se i moda da se umesto kecelje pričvrsti crvena svilena marama sa resama, što se zadržalo i u 20. veku. Čarape su bile od bele pređe, a preko njih su se navlačile „necane“ — rupičaste čarape sa crveno-zlatnom čipku na vrhu.

   Obuvale su se crvene cipele ili papuče izvezene zlatom ili srebrom, orijentalnog porekla, koje su mlade dobijale na dar. Kosa se plela u kurjuke i puštala niz lice, a oko vrata su nošeni nizovi dukata, škuda i cekina koji su zveckali. Mlade su nosile kapu „kunoru“, jedan od retkih delova nošnje sačuvan i u matici i u Sremu. Bila je ukrašena veštačkim cvećem, svilenom maramom i raznobojnim pantljikama. Nuse su nedeljom i praznikom bile izuzetno šareno odevene, a popodne su umesto kunore nosile muški plišani šešir ukrašen cvećem i pantljikama, koketno nakrivljen. Devojke su se od žena razlikovale jedino time što nisu nosile kunoru. Razvojačenjem vojne krajine dolazi do snažnih društveno-ekonomskih promena i promena u nošnji. Klimentkinje su se od Hrvatica razlikovale uglavnom po češljanju i šeširu koji su nosile popodne. Sedamdesetih godina pojavljuju se haljeci koji će se nositi sve do posle Prvog svetskog rata.

Domaća radinost jača u izradi čarapa, ćilima, tkanica, skuta i vreća, a počinje se gajiti konoplja. Promene materijala, krojeva i gotovih proizvoda u Austrougarskoj utiču da se od sedamdesetih godina do kraja 19. veka nošnja menja u skladu sa prelaskom iz naturalne u kapitalističku privredu. Klimenti su, od doseljavanja pa dalje, uvek išli u korak sa modom i kicošenjem. Nedeljom su se ponosno oblačile velike svilene marame, naručivane iz čeških fabrika, a pojavljuju se i „taclije“, domaća bela čipka u stilu rokoko mode, prišivena oko vrata. Muška nošnja posle razvojačenja imala je letnje odelo sa košuljom od kupovnog platna „rumburger“, sa izrezom od čipke i ručnim vezom. Prsluk je bio običan, a gaće za rad od grubljeg platna „bez“, sa rojtama, koje su se nosile u Klimenta, Hrtkovcima, Nikincima i delovima Provincijala. Leti su se gaće nosile umesto pantalona. Nosile su se bele čarape sa šarama i šiljkani opanci, a na glavi crni šešir sa uzdignutim obodom i pantljikom sa belom šnalom. Praznične košulje bile su od tankog platna „ćenara“, bogato izrađene na šupljike, a prsluk crni sa staklastim dugmadima i razbacanim motivima ružica, klasja i grabljica. Gunj sa kapuljačom služio je protiv hladnoće i nosio se i za vreme venčanja, ali je tokom 20. veka nestao. Posle njega se pojavio kratki kaput postavljen kožicama, prvi put masovno prihvaćen upravo kod Klimenata kao znak mode i imućnosti. Nosila se i opaklija kao ogrtač za suve zimske dane, preuzeta od drugih sremskih naroda.

 Babe su leti nosile beli oplećak i bele skute sa malom čipkom, a zimi crnu libadu od klota. Oko vrata su imale velike taclije, na zaponcima male, a za praznik gornje bele skute od svile ili šifona. Kose su plele na bikulje i nosile maramu preko pola čela, a za praznik veliku crnu maramu vezanu pod vratom. U hladnijim danima nosile su futgunju — usku suknju od šarene, prethodno obojene pređe. Kroz 19. i 20. vek futgunju su najduže zadržale starije žene i babe. Stare žene su nosile debele čarape „čarap-kuć“, a mlađe preko njih bele necane čarape vezane žutom portom. Na nogama su imale papuče od crvenog samta.  

   Deca su po rođenju povijana u mekane pelene od ispranog platna, imala su platnenu kapicu i umotala su se u jastuk vezan pletenom pređom. Dok su odrasli radili u polju, jastuk sa detetom vezao se ispod šaraglja, a čuvalo ga je dete od 4–6 godina. Muška i ženska deca do sedme godine nosila su dugačke košulje sa rojtama i dugim rukavima sa malim taclijama, a prsa su bila izrađena šupljikom. Dečaci su imali ogrlicu na zupce, a devojčice taclije oko vrata. Radnim danom nosili su šarene čarape i šiljkane opanke, a praznikom ponekad cipele. Muški su nosili šešir, ženska maramu; dečaci su imali šiške napred i potšišavanu dužu kosu – „titus“.

  Klimenačka mlada na venčanju imala je kosu pletenu na bikulje, maramu preko čela,  na glavi je bila rozn-farba marama, križara i visoki venac od veštačkog cveća koji pada do vrata. Napred je stajala porta od žutog konca sa ornamentima hrastovog lišća i žirovima. Oko vrata nosila je maramu od žute svile, taclije i dukate dobijene na zarukama. Imala je više, uštirkanih skuta; suknja je bila bela šlingana, a kasnije molska sa crvenim pantljikama. Libada je bila svilena, crvena, sa mreškalicom. Čarape su bile visoko šarane, a cipele lakovane. Mladoženja je dobijao rozn-farba maramu koju je nosio samo tog dana, i imao je cveće oko oboda šešira; zimi i ukrašeni kratki gunj. Pri izlasku iz dvorišta mladoj su najpre stavljali ponjavce, zatim svilene marame, a posle 1918. šlajer.
Udovica je nosila beli oplećak sa taclijama, veliku crnu maramu preko ramena i struka, crnu maramu na čelu, crne suknje, šarene čarape i cipele sa jednim dugmetom.

   Čoban je preko košulje imao pršnjak i bele čojane pantalone krojene kao jahaće. Na kaišu su visile nožnice od svinjske kože, koje su sami ukrašavali, kao i ocilo i kremen. Nosio je zatvorene opanke i obojke, visoku šubaru od jagnjeće kože i ogrtač — surdumu, dugu, nepromočivu kabanicu sa manžetama za pribor. Kao ogrtač ponekad je nosio i kožun. Oko pojasa je imao „raboš“.

   Posle 1918. počinju se šiti ženske košulje, a oplećak postepeno nestaje. Košulje su imale domaće izvezena prsa, velike i male taclije i kleplanu čipku. Prelaz sa oplećka na košulju trajao je dugo. S narodnom nošnjom nestali su i materijalni uslovi koji su je održavali. Posle Prvog svetskog rata, usled promena država i trgovine, marame i haljetici nestaju, a u prvoj polovini 20- veka retko se vide libade, crne suknje i stare čarape. Sa gubitkom jezika i običaja, i odeća se menja i prihvata tamnije boje, uz postepan nestak narodnog šarenila

  Klimentkinje su u 19. veku upotrebljavale belilo — „siridžik“, i rumenilo od crvenog papira. Smatralo se da su lepe: visoke, pravilnih crta i nežnog tena. Siridžik je pravljen od žive, kiseline, belanca, šećera, limuna i vina (kasnije kiselog mleka). Davao je mlečno beo ten, ali je bio štetan — izazivao je trovanje, boranje lica i kvarenje zuba i očiju. Kosu su farbale u crno na mestima gde je sedela. Koristile su kupovni mirisni sapun. Ženski pribor za ulepšavanje — siridžik, crveni papir i ogledalo — stajao je na „prekom prozoru“, okrenutom ka dvorištu.

Odevanje kod Slovaka 

Prvi veći talas Slovaka stigao je 1770. u Staru Pazovu, uglavnom iz Selenče u Bačkoj, zbog verskih pritisaka u matičnim krajevima.

Pazova je brzo postala najveće i centralno slovačko naselje u Sremu. Ubrzo se Slovaci naseljavaju i u Novi Slankamen, Slankamenačke vinograde, Boljevce, Dobanovce, Ašanju, kao i u Sot i Bingulu. Sredinom 19. veka, posle carskog patenta iz 1859, slede nove seobe iz Bačke u Erdevik, Ilok i Šid. Poslednja veća kolonizacija bila je 1902. godine, osnivanjem sela Lug. Slovačka naselja su očuvala jezik, veru i narodnu nošnju, stvarajući osobenu „dolnozemsku“ kulturu koja i danas svedoči o dvovekovnom prisustvu Slovaka u Sremu. U sremskoj varijanti slovačke nošnje ističu se staropazovačka i iločka nošnja, dok su u ostalim selima oblici nošnje bliski bačkopetrovačkoj ili pivničkoj.

 U Sremu su se dugo zadržali arhaični elementi stare bačke nošnje, ali posle Drugog svetskog rata dolazi do značajnih promena i postepenog nestajanja tradicionalne odeće. Osnovni materijal za odeću dugo je bila konoplja, a od kraja 19. veka sve više se koriste pamuk, fabrička platna i vuneno sukno. Ženska nošnja zasniva se na dvoslojnoj konstrukciji: rubaču kao najstarijem delu i oplećku, koji je vremenom evoluirao od prostih oblika do bogato ukrašenih svečanih varijanti. Poznat je i u širim oblastima Slovačke, što ukazuje da je donet doseljavanjem.

 Najstarija vrsta oplećka poznata kod Slovaka u Vojvodini jeste oplećak šiven od jednakih, neukrojenih delova platna. Sastoji se od prednjeg i zadnjeg dela, koji čine stánku oplećka, kao i rukava. Oplećak je gornji odevni predmet koji se nosi direktno uz telo, a naziv je slovenskog porekla i odnosi se na stari deo ženskog ruha kroja tipa „pončo“, sa kratkim pojasom i širokim rukavima. Tokom svog istorijskog razvoja, oplećak je pretrpeo brojne promene u kroju, obliku i ornamentima.

Najstariji tip oplećka kod Slovakinja u Staroj Pazovi poznat je pod nazivom oplećak „na pufne“, a njegov razvoj može se pratiti od osamdesetih godina 19. veka do Prvog svetskog rata. Tokom Prvog svetskog rata pojavljuje se oplećak sa uskim rukavima, poznat kao „na šlofrok“, koji su nosile devojke i mlađe žene. Kod starijih žena ovaj tip oplećka nije odmah bio prihvaćen zbog uskog kroja. Ipak, ovaj oblik oplećka zadržao se u upotrebi sve do danas i jedino je u varijanti nošnje Stare Pazove i Slankamenačkih vinograda fodra oplećka opstala do savremenog doba, uglavnom u okviru folklornih ansambala, mada u znatno izmenjenom obliku. Oplećak kao deo ženske nošnje u Staroj Pazovi pažljivo je čuvan i prenošen s generacije na generaciju kao porodična dragocenost i predstavlja značajan simbol kulturnog i etničkog identiteta staropazovačkih Slovakinja.

Naziv rubač, zabeležen već u 14. veku, kao i jednostavan kroj i materijal, svedoče o njegovom praslovenskom poreklu. Šiven je od belog domaćeg kudeljnog ili polukudeljnog platna, ređe pamučnog, od 3 do 8 pola platna. Za svakodnevnu upotrebu nošeni su uži, a za svečane prilike širi rubači. Jedini ukras činila je klinasta čipka mriješka, umetana pri donjem delu suknje. Rubač je bio važan deo devojačke spreme i često se nasleđivao, što je doprinelo njegovom dugom očuvanju. Posle Drugog svetskog rata postepeno je napušten i zamenjen suknjama od kupovnih materijala.

  U svečanim prilikama oblači se više sukanja – bedroške, beloće, kasnije i fodroške – koje su oblikovale siluetu, dok su gornje suknje od kašmira i brokata predstavljale najvrednije delove miraza.  Oblačenje većeg broja sukanja preko rubača kod devojaka i mlađih žena naročito u svečanim prilikama, posebno je bilo moderno krajem 19. i početkom 20. veka, a zadržalo se u Staroj Pazovi sve do danas, uglavnom kod žena srednjih i starijih generacija. Starije žene su ispod gornje suknje nose po jednu do dve, ranije i do tri suknje u boji, tzv. bedroške. Za radni dan nose se suknje u boji, od različitih fabričkih materijala, koje su istovremeno služe i kao donje i kao gornje suknje. U svečanoj devojačkoj i nošnji mladih žena, donje suknje su uvek bile bele, šivene od kupovnog platna – šifona, u Pazovi ih zovu „beloće“. Oblačile su se u broju od tri do pet, šivene od neukrojenih delova platna, snažno nabrane u pojasu. Donja ivica suknje ukrašavana je šlingerajem ili kupovnim talasastim trakama, koje su morale da se vide ispod gornje suknje.

Da bi se postigla što šira silueta, preko rubača se kao prva suknja oblačila bedroška, šivena od grubljih fabričkih materijala, najčešće porheta ili diftina. Nošene su jedna leti, a zimi i dve. Bedroške se nisu jako štirkale i peglale su se ravno. Preko njih oblačen je veći broj belih sukanja, tvrdo štirkanih tzv. fodroške. Uštirkani nabori belih sukanja specijalno su peglani u tzv. „rurke“, čime su dodatno naglašavali širinu bedara i siluetu žene. Devojke u Staroj Pazovi su posle Drugog svetskog rata u svečanim prilikama nosile od dve do četiri uštirkane bele suknje. Radi dodatnog proširenja bedara, oko struka se vezivao poseban dodatak od platna ili šifona, punjen krpama ili kudeljom, poznat pod nazivom bedri. Ovaj element nosile su uglavnom devojke, dok su ga udate žene ređe koristile. Danas se više ne nosi. Devojke i žene srednjih godina (neke žene nose i danas) oblačile su donje suknje od šarenog kupovnog platna, nabrane u struku do prednjeg dela i ukrašene šlingerajem u boji duž donje ivice. Ove suknje su se, kao i bele, jako štirkale, s tim što u donjem delu nisu imale fodru, već su se prilikom peglanja pravili nabori celom dužinom, a u donjem delu se provlačio konac kako bi se zadržala forma nabora. Devojke su ovakve suknje najčešće nosile na igranke, obično jednu ili dve, dok su ih žene srednjih i starijih godina oblačile u svečanim prilikama. Nošenje većeg broja sukanja, kao i tvrdo štirkanje belih suknji, ima paralele u nošnjama u Slovačkoj i ukazuje na starije poreklo ovog načina odevanja. Posle Drugog svetskog rata klasični rubači i domaće suknje postepeno se napuštaju i zamenjuju suknjama od kupovnih materijala, dok su najstariji oblici sačuvani uglavnom kod najstarijih žena i u okviru folklorne prakse.

 Preko belih donjih sukanja ili krohmeljki u svečanim prilikama, kao i preko donjih sukanja za radni dan, obavezno se oblačila gornja suknja – „vrhnja“. Ona je zadržala arhaičan kroj i šivena je od više neukrojenih jednakih delova tkanine, ukupne dužine 6–8 metara, snažno nabranih u struku. U gornjoj ivici prišivan je pojas (golijer), sa trakama za vezivanje, a spreda je ostavljan dublji otvor radi lakšeg oblačenja. Ovaj otvor se tumači kao ostatak stare, neušivene pojasne odeće. Za svečane prilike gornje suknje šivene su od skupljih materijala – kašmira, štofa, svilenog i pamučnog satena, somota i brokata, dok su za svaki dan korišćene jeftinije pamučne tkanine, naročito farbarsko platno bojeno u indigo-plavo sa belim ornamentima. Prema vrsti materijala suknje su dobijale nazive kao što su kašmerinka (delinka), štofka, baršanka, farbarska suknja, a u novije vreme i žersejka. Najcenjenija je bila kašmerinka. Boje i ornamenti suknje ukazivali su na životni status: devojke i mlađe žene nosile su svetlije boje, dok su starije žene oblačile tamne, najčešće crne suknje. U prošlosti je devojačka odeća bila tamnija jer je trebalo da služi ženi tokom celog života, pa su imućnije devojke u miraz donosile i po trideset sukanja. Do kraja 19. veka bile su u upotrebi sitno nabrane, plisirane suknje, ispod kojih se nosio manji broj donjih sukanja. Od početka 20. veka u modu ulaze gusto nabrane suknje sa slobodnim padom, što je odgovaralo nošenju većeg broja donjih sukanja i naglašeno širokoj silueti. Taj tip suknje prihvaćen je i u Staroj Pazovi i zadržao se do danas. Tridesetih godina 20. veka kratko su nošene suknje sa donjom fodrom (fodroške), koje su zahtevale mnogo materijala i nosile su ih uglavnom devojke i mlađe žene. Starije žene su nastavile da nose jednostavniji tip ravne suknje – „rancošku“, koja je manje ukrašavana i služila kao svakodnevna odeća. Sve do Drugog svetskog rata suknje su dopirale do članaka. Posle rata postepeno se skraćuju, što je dodatno naglašavalo širinu siluete. Nošenje više sukanja, često i po osam ili više, bilo je obeležje svečanog izgleda, mada je znatno otežavalo kretanje. 

  Kecelja je bila obavezan i jedan od najarhaičnijih delova ženske nošnje kod Slovaka u Vojvodini. Žena se nikada nije pojavljivala samo u suknji, jer je kroj suknje zahtevao pokrivanje prednjeg dela. Kecelja se nosila od detinjstva do kraja života, u svim prilikama. Najstariji tip je široka, nabrana kecelja šata, koja je u Staroj Pazovi zadržana kao deo obredne odeće i danas se nosi na venčanjima i u pojedinim pogrebnim obredima. Uži tip kecelje je ketenka, karakteristična za Staru Pazovu i Slankamenačke vinograde, koja je vremenom potisnula šatu u svakodnevnoj upotrebi. Kecelje su šivene od kupovnih tkanina ili farbarskog platna, a za svečane prilike bogato su ukrašavane vezom i čipkom.

  Do Drugog svetskog rata nošena je velika marama preko pleća, ukrštena na grudima. U svečanim prilikama korišćene su svilene i kašmirske marame, četvorougaone, presavijene u trougao, ukrštena preko grudi i vezana pozadi. Marame su bile različitih boja, ukrašene floralnim ornamentima u vidu bordure, dok je središte ostajalo jednobojno. Poseban ukras činile su duge svilene rese, često ručno izrađivane. Velike svilene marame nazivane su „caknjaš“. Marama je zadržana kao važan deo svečane i obredne nošnje sve do posle Drugog svetskog rata, naročito u svadbenim i pogrebnim običajima.

  U svim varijantama svečane nošnje važan deo odevanja bio je ženski prsluk, koji je vremenom prihvaćen i u svakodnevnoj nošnji. Pod uticajem odeće viših društvenih slojeva 18. i 19. veka, prsluk je postao sastavni deo seljačke nošnje, a nosile su ga devojke i mlade žene u svečanim prilikama. U Sremu se prsluk najčešće nosio preko ukrštene marame na grudima, čije su rese visile ispod donjeg i ramenog dela prsluka. Bio je kratak, pripojen uz telo, šiven od kupovnih materijala (najčešće atlasa), ručnom izradom iglom i koncem. Karakteristični su uski leđni delovi, dekorativni kalner i bogata ornamentacija od svilenih traka živih boja, kao i zupčasti ukrasi oko otvora. Unutrašnjost je bila postavljena belim kudeljnim platnom. Ovaj tip prsluka počinje da nestaje početkom 20. veka, a posle Prvog svetskog rata gotovo sasvim iščezava, kada ga u svečanoj nošnji zamenjuje svilena marama (ručník na hrlo). Kratki ženski prsluk predstavlja kulturno nasleđe doneto iz zemlje matice, oblikovano i pod uticajem zapadnoevropske mode. Od dvadesetih godina 20. veka u Sremu javljaju se pleteni vuneni prsluci jarkih boja, koje su žene same izrađivale ili kupovale. Oni postaju omiljeni kod Pazovčanki i nose se i u svečanim i u radnim prilikama, uglavnom kao deo letnje nošnje. Takođe su se zadržali šiveni prsluci ali izrađeni od pliša ili somota, jednostavnijeg kroja u odnosu na starije tipove i bez ukrasa.

  U hladnijim danima, kada nisu bili dovoljni oplećak i ukrštena marama, žene su nosile različite gornje haljetke sa dugim rukavima, krojene uz telo i postavljene platnom ili flanelom. Za proleće i jesen šivene su od lakših tkanina (platno, somot, atlas, kašmir), dok su za zimu korišćeni deblji vuneni materijali, vatelin i krzno, uključujući i odeću od ovčijeg krzna. Kroj je uglavnom pratio liniju tela. Od nekrojenih delova odeće od 19. veka korišćene su velike vunene marame, kojima su se žene ogrtale preko pleća i glave. Staropazovačka ženska nošnja odlikuje se arhaičnim delovima koji su u Bačkoj nestali još tridesetih godina prošlog veka. Posebno je karakteristična „rekla“ sa naglašenim naborom – „fodrom“ – ispod struka, a suknja i kecelja sa karnerom nikada nisu ušle u modu. Reklja je bila usko krojena, dužine do ispod struka, sa naglašenom fodrom koja je, od sredine 20. veka, često ojačavana metalnom žicom kako bi odstojala od suknje. Ovaj tip reklje zadržao se u Staroj Pazovi do danas. Za ovu varijantu tipičan je stariji i noviji oplećak sa ukrasnim rukavima koji ne postoje u drugim slovačkim selima. 

 Za zimske dane nošeni su topliji haljetci – bekeš i menćjek (ćurak), šiveni od debelih tkanina i postavljeni vatelinom ili krznom. Ćurak je bio svečani, dugotrajan i često nasleđivan odevni predmet, ukrašen crnim krznom, pozamanterijskim crnim čipkama i gajtanima. Posedovale su ga uglavnom imućnije žene. U Staroj Pazovi nosio se i kao deo svadbenog obreda, prebačen preko pleća neveste. Ovaj haljetak arhaičnog je porekla i poznat je u slovačkim krajevima još u 18. veku. Najtopliju zimsku odeću činili su krzneni grudnjaci i kožusi, rasprostranjeni u Panonskoj niziji.

 U Staroj Pazovi bili su karakteristični beli kožusi bogato ukrašeni kožnim aplikacijama i vezom, sa dominantnim biljnim motivima. Kožusi su bili deo nošnje imućnijih žena i često su se nasleđivali.Tokom 20. veka tradicionalnu gornju odeću postepeno je zamenila vunena trikotaža i vunene marame, koje su nošene zimi uz svakodnevnu i svečanu odeću. Ovaj odevni predmet, poznat i u Slovačkoj od kraja 19. veka, postao je sastavni deo nošnje vojvođanskih Slovaka.

Uređivanje kose i pokrivanje glave kod Slovakinja u Sremu bilo je strogo uslovljeno uzrastom i bračnim statusom. Devojke kosu nisu pokrivale, već su je nosile razdeljenu po sredini i upletenu u jedan dugi vrkoč, koji je u svečanim prilikama ukrašavan svilenim pantljikama, šnjurkom i nekada kolesom. Do Prvog svetskog rata u devojačkoj kosi nosilo se kružno „koleso“.  Nepokrivena glava devojaka, naročito u crkvi, smatrana je obavezom i starim slovenskim običajem. Kasnije se javlja moderniji način češljanja gde devojke kosu podižu visoko i pletu pletenicu pod uticajem gradske mode. Udate žene kosu obmotavaju oko češlja i pokrivaju je „ručnikom pod kitku“ sve do polovine čela. Činom udaje žena je trajno morala pokrivati kosu. Kitka i marama bile su obavezne u svim prilikama, čak i u kući. Od tridesetih godina nosi se gornja kratka marama sa izrazitim špicom, po kojoj je Pazovčanka lako prepoznatljiva, a isti način nošenja javlja se i u Slankamenačkim vinogradima. Ovo jasno razdvajanje statusa zadržalo se dugo, što svedoči o konzervativnosti sredine. Način vezivanja, boja i materijal marame razlikovali su uzrast, status i lokalnu pripadnost, a u Staroj Pazovi bio je karakterističan kratak vez sa izraženim „pišćokom“.

 Ženska obuća kod Slovaka bila je jednostavna i delom ista kao muška. Osnovu su činile ručno pletene vunene čarape „kapce“, nošene i leti i zimi, u radnim i svečanim prilikama. U Staroj Pazovi devojke su u crkvu nosile isključivo bele čarape, dok su crne važile za radne, što svedoči o strogoj obrednoj praksi.

Čarape se ukrašavaju raznovrsnim pletenim ornamentima, od kojih  svaki ima svoj naziv, a posebno je karakterističan ukras „parćica“, vidljiv ispod suknje. Posle Drugog svetskog rata u modu ulaze raznobojne čarape specifične za ovaj kraj. Pored čarapa, žene su nosile pletenu obuću od vune ili kudelje – „panćuške“, koje su bile veoma rasprostranjene i zadržale se do danas. Panćuške se ukrašavaju vunenim mašnama (ženske),  đon je nekad bio od kudelje, filca, kože, a danas je najčešće od gume. Ovi oblici obuće predstavljaju arhaičnu i dugovečnu odliku ženske nošnje u Staroj Pazovi. Panćuške su bile napravljene od vune, najčešće plave, zelene ili svetlozelene boje, dok su za žalosne prilike nošene tamne, uglavnom crne. Mlađe žene i devojke nosile su panćuške sa svetlijim i življim šarama, dok su starije žene birale tamnije tonove.

Panćuške se pletu ručno, od prstiju ka peti, na četiri igle, a ukrašavaju se heklanjem i vezom, među kojima je posebno karakterističan motiv „ruzmarin“. U prošlosti su se izrađivale i od konoplje, u prirodnoj boji, dok se danas pletu i heklanjem u tehnici poznatoj kao „pirinač“, koju uglavnom izvode veštije žene.   

Za zimu su starije žene nosile „súkenie panćuške“, obuću od valjane vune, podšivenu kožom, koja se više ne izrađuje i sačuvana je kao nasleđe. Krajem 19. veka pojavljuju se kožne cipele, šivene kod seoskih obućara, koje su devojke dobijale uglavnom pred udaju i nosile u svečanim prilikama. Uz njih su nošene i papuče od kože ili somota, bogato ukrašene, dok su za rad i svakodnevicu služile panćuške, opanci i drvene klompe. Tradicionalna obuća danas je sačuvana uglavnom kod starijih žena i u svečanim i folklornim prilikama.

 Prema obući, načinu vezivanja marame i pojedinim delovima nošnje Pazovčanka je prepoznatljiva, a u svadbenim i pogrebnim obredima dugo su se zadržali najarhaičniji elementi. Na venčanju se obavezno nosi bela plisirana kecelja – „šata“ – i preko ramena crni „ćurak“ sa svadbenim buketima, kao i venac sa dominacijom plavih veštačkih cvetova i listova bršljana.

 Pored osnovnih i gornjih delova odeće, nošnja devojaka i žena, naročito u svečanim prilikama, bogato je dopunjavana ukrasnim elementima. Najčešće su korišćene svilene pantljike, gajtani, pozamanterijske i kupovne trake, kojima su ukrašavani vidljivi delovi odeće. Svilene šnjurke nošene su i kao samostalan ukras, posebno u devojačkoj kosi (npr. koleso). Svečano odevena devojka ili mlada žena obavezno je u ruci nosila beli vezeni rućničok, često uz cveće ili grančicu ruzmarina. Veoma su bile zastupljene i ogrlice od staklenih perli – u svečanim prilikama nošeno je i po 15–20 niski. U Staroj Pazovi perle od duvanog stakla nazivane su hodvabnie perly, dok su se na igrankama nosile izdržljivije perle od staklene paste (pátriky). Poseban ukras bio je remenčok – crni svileni, somotski ili lakirani kaiš koji se nosio oko vrata, sa pričvršćenim svilenim pantljikama u vidu mašni. Nosile su ga devojke i mlade žene u najsvečanijim prilikama, naročito pri odlasku u crkvu i na venčanje. Zlatni nakit se u tradicionalnoj nošnji nije nosio; bogatstvo se iskazivalo brojem i raskošju perli. Za svečano okićenu devojku govorilo se da se „nahdrila“. Važan vid ukrašavanja bila je i dekoracija odeće vezom, naročito tehnikom štikovanja. U Staroj Pazovi su se isticale lokalne štikerke, koje su ukrašavale kecelje i suknje biljnim i geometrijskim motivima (ruža, pupoljak, hmelj, zečije uši, gombičke i dr.). Vez je u početku rađen jednobojnim pamučnim koncem, a kasnije i višebojnim, najčešće svilenim. Od sredine 20. veka pojavljuju se i bogato štikovane crne somotske kecelje, naročito u svečanoj nošnji.

O značaju odeće i devojačke spreme kod staropazovačkih Slovaka svedoči i zapis Miloša Crnjanskog iz 1932. godine, u kojem ističe strogo utvrđene običaje i veliku materijalnu vrednost devojačke spreme, što pokazuje koliko je nošnja bila važan deo identiteta, društvenog statusa i životnog ciklusa zajednice. Nošnja je u Staroj Pazovi imala važnu ulogu u iskazivanju konfesionalnog i kulturnog identiteta, a upravo je konzervativnost ovog okruženja omogućila da se stari oblici održe duže nego u drugim slovačkim naseljima. Poslednja generacija koja nošnju nosi u svakodnevnom životu rođena je 1959. godine. Danas ona živi uglavnom kod poslednjih generacija žena koje je svakodnevno nose, u folkloru, muzejima i kod pojedinačnih zaljubljenika u tradiciju. 

Posebnu sremsku varijantu činila je i ženska slovačka nošnja u Iloku, koja je već početkom 20. veka poprimala građanski izgled. Opšta odlika nekadašnje bačke i sremske nošnje bila je tamna boja i malo ukrasa, dok je od tridesetih godina prošlog veka kod mlađih žena sve prisutnije šarenilo, bogati ukrasi i veća slojevitost svečane nošnje. Staropazovačku mušku nošnju nekada je odlikovao plitak crni filcani šešir, a kasnije i šešir visokog dna, kao i pletene, često šarene čarape i panćuljke po kojima su ih raspoznavali u drugim selima. 

   Muška slovačka nošnja u Sremu prvobitno je bila izrađivana od domaćeg kudeljnog ili pamučnog platna i sastojala se od košulje (košeľa) i gaća, koje su do Drugog svetskog rata služile i kao gornja odeća tokom letnjih meseci. Još u drugoj polovini 19. veka gaće su često bile i jedina zimska odeća. Preko košulje nošen je crni prsluk (prusľak), a preko gaća uske crne čakšire (nohavice). U svečanim i obrednim prilikama preko čakšira se pripasivala kecelja (keteňa). Za hladnije dane korišćena je gornja odeća od sukna, štofa, somota ili krzna. Do posle Prvog svetskog rata na glavi je nošen crni filcani šešir (širák) niske kalote i uskog oboda. Zimi su nošene krznene kape (čapke), od jagnjećeg krzna ili imitacije astragana. Karakterističnu obuću činile su bele vunene čarape (kapce) u svečanim prilikama, dok su za rad nošene tamne čarape ili platnene navlake (onice). U svečanim prilikama nošene su čizme i cipele, a u radnim danima opanci (bačkory s remencami), kasnije i zanatski i gumeni opanci. Zimi su korišćene drvene klompe (klomfy).

  Muška slovačka nošnja delila je mnoge zajedničke elemente sa nošnjama srpskog i hrvatskog stanovništva u Sremu, što je posledica zajedničkog slovenskog nasleđa, pa su se razlike često ogledale samo u nazivima pojedinih odevnih predmeta. Za razliku od ženske nošnje, koja se u pojedinim oblicima održala do naših dana, muška slovačka nošnja je relativno rano napustila tradicionalne forme. Već posle Prvog svetskog rata mlađe generacije prihvataju odeću savremenog kroja od kupovnih tkanina, dok su delove stare nošnje zadržali samo najstariji, uglavnom do Drugog svetskog rata.   

 Osnovu muške nošnje činile su široke platnene gaće (gaty) i košulja (košeľa), nošene do tela, ali često i kao gornja odeća, naročito leti, pa čak i zimi, kada su se oblačila po dva para gaća. Uz njih je nošen prsluk, a u svečanim i obrednim prilikama preko gaća se vezivala kecelja (ketenka). Gaće su šivene od belog domaćeg kudeljnog ili polukudeljnog platna, veoma široke, od neukrojenih delova, sa nabiranjem u pojasu pomoću pletene vrpce, dok su na svečanim primercima rubove nogavica krasile arhaične rese. Široke platnene gaće kao gornja odeća održale su se do Drugog svetskog rata, nakon čega su potpuno izašle iz upotrebe. Košulje su imale izrazito arhaičan kroj, bez šavova na ramenima, od ravnih delova platna, sa dugim i širokim rukavima. Krajem 19. i početkom 20. veka javljaju se svečane vezene košulje, poznate kao slovenka ili vyšivaná košeľa, ukrašene biljnim, geometrijskim i zoomorfnim motivima, koje su nosili momci i mlađi oženjeni ljudi u svečanim i nacionalnim prilikama. Ove košulje postale su snažan izraz slovačkog nacionalnog identiteta i zadržale su se u upotrebi sve do posle Drugog svetskog rata, kada prelaze isključivo u folklornu upotrebu.

  Kecelja, kao jedan od najstarijih delova muške nošnje, imala je i radnu i svečanu funkciju i bila je obavezan deo odeće dok su se široke gaće nosile kao gornji odevni predmet. Sa njihovim nestankom, postepeno se gubi i kecelja, koja posle Drugog svetskog rata ostaje samo u radnoj i obrednoj upotrebi. Muška slovačka nošnja u Sremu delila je brojne zajedničke elemente sa nošnjama drugih naroda Panonske nizije, što ukazuje na njeno duboko slovensko i arhaično poreklo, ali i na brzo prilagođavanje savremenom načinu života u 20. veku.

 Uz osnovnu platnenu nošnju, preko košulje se, naročito u svečanim prilikama, nosio i muški prsluk bez rukava, dužine do struka, poznat kao lajbik. Najčešće je šiven od somota, štofa ili pamučnog i svilenog satena, uglavnom u crnoj boji, i kod mlađih i kod starijih muškaraca. Prednji deo prsluka bio je nešto duži od leđa, sa uspravnom ili položenom kragnom, a spreda se kopčao gusto prišivenim crnim dugmadima ili većim srebrnim dugmadima. Prsluk je bio postavljen kupovnom tkaninom i nošen kao deo letnje, ali i zimske nošnje, ispod toplijih gornjih haljetaka. Sa izlaskom uskih pantalona iz mode i pojavom konfekcijske odeće posle dvadesetih godina 20. veka, ovakvi prsluci postepeno nestaju i zadržavaju se samo kod najstarijih, sve do Drugog svetskog rata, kada ih zamenjuju pleteni ili konfekcijski prsluci.

 Pored širokih platnenih gaća, krajem 19. veka u slovačkim selima pojavljuju se i čakšire (nohavice), šivene od kupovnih tkanina, štofa ili satena, koje su u početku nosili uglavnom imućniji ljudi. U Sremu su za svečane prilike nošene crne uske čakšire, sa nogavicama razrezanim pri dnu i trakom ispod stopala radi zatezanja. Čakšire su imale visok pojas (opások) za kožni remen, bile su postavljene flanelom i često bez džepova. U prošlosti je jedan par služio i kao radna i kao svečana odeća. U Staroj Pazovi su se oko 1910. godine pojavile i čakšire „na bore“, koje se nisu šire zadržale u nošnji.

  Od Prvog svetskog rata uske čakšire postepeno zamenjuju pantalone sa šlicem, najčešće od crnog rebrastog somota, što je bilo karakteristično za Srem. Iako su u matici – naročito u južnoj Slovačkoj – uske čakšire prihvaćene ranije, kod Slovaka u Vojvodini dugo su se zadržale široke platnene gaće kao posledica ekonomskih prilika i oslanjanja na domaću radinost.
 Pored osnovnih delova odeće, u hladnijim danima muškarci su preko košulje i prsluka nosili i različite gornje haljetke, sa rukavima ili bez njih, najčešće postavljene platnom ili debelim flanelom, a zimi i vatelinom ili krznom. Među najstarijim oblicima gornje odeće izdvajaju se haljetci od valjanog sukna, pre svega gunjac i kabanica.

  Gunjac je bio svečani gornji odevni predmet zelene boje, šiven od valjanog sukna, ravnog kroja, sa pravo uglavljenim rukavima i uspravnom kragnom. Spreda se kopčao drvenim dugmadima i dosezao do ispod kolena. Iz muške nošnje izobičajen je već oko Prvog svetskog rata, a smatra se da je bio stariji element slovačke odeće, srodan sličnim oblicima u Slovačkoj i odeći graničara.

  Kabanica je bila duži sukneni haljetak, najčešće bele, sive ili crne boje, sa posebnim delom na leđima koji se mogao koristiti kao kapuljača. Nošena je kao radna i putna odeća, naročito kod pastira i kolara, bez bogate dekoracije. Bila je rasprostranjena u slovačkim selima sve do tridesetih godina 20. veka, kada postepeno nestaje iz upotrebe.

  Krajem 19. veka, pod uticajem evropske mode i gradske odeće, u muškoj slovačkoj nošnji javljaju se i kraći kaputi od fabričkih tkanina, usko krojeni uz telo, postavljeni flanelom, sa položenom kragnom i redom dugmadi. Nošeni su kao svečana odeća, najčešće u kombinaciji sa uskim pantalonama ili čakširama. Kod Slovaka u Vojvodini ovaj tip haljetka bio je poznat i pod nazivom bekeš. Posle dvadesetih godina 20. veka mlađe generacije napuštaju ove delove nošnje, dok su ih stariji zadržali još neko vreme u svečanim prilikama.

 Tokom druge polovine 20. veka tradicionalnu gornju odeću zamenjuju konfekcijski kaputi, vinđakne i pleteni vuneni džemperi, često izrađivani kod seoskih štrikara ili kupovani na vašarima. Crni rebrasti somot ostao je dugo karakterističan materijal svečane muške odeće u Sremu.

 Krznena odeća smatrala se isključivo zimskom i izrađivana je od ovčijeg ili jagnjećeg krzna. Bila je široko rasprostranjena kod Slovaka u Vojvodini, kao i kod drugih etničkih zajednica. Najkarakterističniji oblici krznene odeće u muškoj nošnji bili su pršnjak, kožuh i bunda (opaklija).

   Najrasprostranjeniji i najjednostavniji bio je krzneni prsluk bez rukava – pršnjak, šiven od jagnjeće kože. Krojen je iz dva dela i ukrašavan uglavnom na prednjem delu, dok su ivice opšivane tankom kožicom. Ornamenti su izvođeni raznobojnom vunom i aplikacijama kože, najčešće u obliku stilizovanog srca, rozeta, tulipana i motiva ruzmarina, sa naglašenim ukrašavanjem bočne strane i ramena crvenom kožom. Pršnjak se kopčao sa strane i na ramenu i bio je dostupan većini stanovništva jer je bio jeftiniji od kožuha. Nošen je sve do posle Drugog svetskog rata, a kasnije se javljaju jednostavniji oblici bez ukrasa, namenjeni svakodnevnoj zimskoj upotrebi. U razvoju pršnjaka kod vojvođanskih Slovaka primetan je uticaj srpske nošnje, naročito u Staroj Pazovi.

  Kožuh je bio zimska odeća sa dugim rukavima, šivena od jagnjećeg ili ovčijeg krzna, u kratkoj ili dugoj varijanti. Prvobitno su nošeni beli, nebojeni kožusi, dok se posle Prvog svetskog rata javljaju i smeđi, koje su uglavnom nosili mlađi ljudi. Kratki kožusi bili su češći u Sremu, dok su duge kožuhe uglavnom nosili doseljenici iz Banata. Ukrašavani su skromno, vezom i aplikacijom kože, uglavnom na leđima, oko kragne i na rukavima. Ovaj tip odeće relativno rano je nestao iz upotrebe i već posle Prvog svetskog rata potiskuje ga bunda.

  Bunda je bila krzneni ogrtač bez rukava, izrađivan od više ovčijih ili jagnjećih koža, a nosila se kao svakodnevna, svečana ili putna zimska odeća. Svečane bunde bile su bogato ukrašene raznobojnim vezom i aplikacijama kože, sa dominantnim biljnim motivima, naročito ruzmarinom, i opšivene crnim krznom. Nosili su ih isključivo oženjeni muškarci, uglavnom imućniji, dok su pastiri i siromašniji slojevi imali jednostavnije primerke. Bunda je imala i praktičnu namenu – služila je kao odeća, pokrivač i prostirka. U upotrebi je bila do posle Drugog svetskog rata, kada je zbog težine, glomaznosti i cene postepeno napuštena.

  Od tridesetih godina 20. veka bundu potiskuje bundaš, kraći krzneni kaput sa rukavima, jednostavnog kroja i bez bogate dekoracije, namenjen pre svega radnoj i svakodnevnoj zimskoj upotrebi. Ovaj oblik krznene odeće zadržao se najduže u seoskoj sredini posle Drugog svetskog rata.

  Do početka 20. veka bilo je uobičajeno da muškarci nose kosu dugu do ramena, a pojedini stariji ljudi zadržali su takav način šišanja i oko Prvog svetskog rata. Kosu su u okviru porodice šišali i brijali jedni druge, najčešće makazama, „pod slamjenok“ ili „pod hrnec“, uz pomoć lonca ili sačure radi ravnomernog podrezivanja. Da bi kosa bolje stajala, mazana je mašću ili sapunom i češljana na razdeljak po sredini glave, što je bio običaj poznat još kod starih Slovena. Kratko podšišanu kosu mladići su krajem 19. veka kombinovali sa dužim pramenom iznad čela, poznatim kao kecka ili kreka. Posle Prvog svetskog rata šišanje kod berberina postaje uobičajeno. Do tridesetih godina 20. veka i mlađi i stariji muškarci nosili su brkove (bajuze), koje su pažljivo negovali posebnim mastima i spravicama. Uz brkove su se često nosili i duži neobrijani delovi na obrazima, tzv. baroke. Krajem 20. veka brkove uglavnom nose samo stariji muškarci. Sve do Drugog svetskog rata muškarci su gotovo uvek išli pokrivene glave.

 Najrasprostranjenije pokrivalo bio je filcani šešir, čiji su oblik i širina oboda često ukazivali na pripadnost određenom selu. U Staroj Pazovi nošeni su šeširi užeg oboda, dok se posle Prvog svetskog rata, naročito kod mlađih, javljaju šeširi viših kalota. Leti su kao radna odeća korišćeni pleteni slameni šeširi. Posle Drugog svetskog rata mlađe generacije sve češće idu otkrivene glave ili nose konfekcijske kape i beretke. Zimi je najčešće nošena krznena kapa od jagnjećeg krzna ili njegove imitacije, poznata kao čapka ili šubara. Smatra se jednim od najarhaičnijih oblika pokrivala za glavu. Kape su nošene sa izvučenim ili spuštenim vrhom, a ređe sa obodom. Siromašniji su koristili kape od veštačkog krzna, dok su prave astraganske šubare bile retke. Skidanje pokrivala bilo je obavezno u kući, pri jelu, u crkvi i na sahranama. Krznene kape od jagnjećeg krzna predstavljale su opštu odliku muške nošnje u Vojvodini, naročito u krajevima sa dugim i hladnim zimama.

 Kod Slovaka u Vojvodini u 19. veku najrasprostranjenija je bila obuća od neštavljene kože, poznata kao bačkori s remencima. Pravljeni su od jednog četvorougaonog parčeta kože, sa dugim kožnim kaiševima koji su se ukrštali preko stopala i obavijali oko listova. Ovakvi opanci, izuzetno arhaičnog oblika, bili su u upotrebi sve do Prvog svetskog rata, a u početku su ih izrađivali sami muškarci, da bi kasnije to preuzeli zanatlije. Zbog dugih kaiševa nosili su se i u blatu, jer su se teško skidali sa noge. Sličan tip obuće bio je poznat i kod Srba, Mađara i Slovaka u matici, što ukazuje na njegovo široko panonsko i starije poreklo. Krajem 19. veka u upotrebu ulaze i opanci od štavljene kože sa zatvorenim prednjim delom i petom, tzv. bačkori na pračku, koje su izrađivali opančari. Nošeni su i kao radna i kao svečana obuća, naročito kod siromašnijih slojeva. Imućniji muškarci nosili su cipele i čizme, koje su se često kupovale momku pred ženidbu i po potrebi pozajmljivale. Čizme su šivene od crne kože, a stariji tipovi bili su od meke kože, bez razlike za levu i desnu nogu, sa bočnim šavovima i metalnim potkovicama na peti. Kasniji tipovi imali su zadnji šav i tvrđe sare, a nošene su uz svečanu odeću sve do Drugog svetskog rata. Kako bi muška odeća imala svečaniji i uređeniji izgled, nošeni su različiti ukrasi i dopune, uglavnom na vidljivim delovima nošnje, posebno kod momaka i mlađih ljudi. Do dvadesetih godina 20. veka bilo je uobičajeno ukrašavanje šešira prirodnim i veštačkim cvećem, naročito cvetom muškatle, kao i paunovim perom. Ukrašavanje šešira perjem predstavlja arhaičan običaj, poznat i u slovačkim nošnjama u matici, gde je simbolizovao momaštvo i zrelost. U Staroj Pazovi poseban ukras oko šešira bila je „žila“, ukrašena mesinganim dugmadima (gombičke), pri čemu je veći broj dugmadi ukazivao na kicoški izgled momka.

 Pri obuvanju opanaka i čizama noge su obavijane onicama, odnosno krpama od kudeljnog platna, dok su u Staroj Pazovi korišćeni i obojci od vune, što se dovodi u vezu sa uticajem srpske nošnje. Za svečane prilike karakteristične su bile crne kožne ili somotske papuče u kombinaciji sa belim vunenim čarapama (kapce), dok su za radni dan nošene tamne čarape. Vunene čarape nosile su se i leti i zimi, a u letnjim mesecima muškarci su često išli i bosi. Posebnu vrstu obuće činile su panćuške, pletene od vune, često podšivene kožnim ili filcanim đonom, koje su služile i kao svečana obuća. Zimi, naročito po blatu i snegu, nošene su klompe, drvena obuća u koju se radi toplote stavljala slama ili seno, najčešće uz vunene panćuške. Pored njih postojale su i klompe, sa drvenim đonom i kožnim gornjim delom. Posle Drugog svetskog rata tradicionalna obuća postepeno nestaje i zamenjuju je fabričke cipele, gumena obuća i konfekcijski modeli, iako su stariji ljudi još dugo zadržali kožne papuče i pojedine tradicionalne oblike. U celini posmatrano, muška obuća Slovaka u Vojvodini predstavlja deo šireg kulturnog nasleđa panonske ravnice, sa jasnom podelom na svečanu obuću koja je brže prihvatala novine i radnu obuću koja je najduže očuvala tradicionalne oblike.

 U Pazovi su muškarci oko vrata nosili crnu maramu – kravalov, koju je snaja poklanjala svekru prilikom dolaska u mladoženjinu kuću posle venčanja. Nošenje marama oko vrata imalo je dugu tradiciju kod Slovaka u Vojvodini i bilo je zastupljeno i kod mlađih i kod starijih muškaraca. Kao dekorativni detalji korišćene su i razne maramice i marame, nošene u džepovima gornjih delova odeće.

Posebno karakterističnu dopunu muškoj odeći činile su belenzuke – pletene vunene narukvice koje su se nosile iznad šake. Izrađivane su najčešće od plave, zelene ili tamnoružičaste vune, dužine oko 10 cm. Svečane belenzuke bile su jednobojne i ukrašene staklenim perlicama u obliku biljnih ili geometrijskih ornamenata, dok su za svakodnevnu upotrebu nošene raznobojne. Iako su prvenstveno imale dekorativnu ulogu, služile su i kao laka zaštita od hladnoće. Plele su ih devojke svojim momcima ili žene muževima, a iz upotrebe su izašle posle Drugog svetskog rata. Ovaj ukras smatra se starim kulturnim elementom slovačke tradicije, sa korenima u slovačkim oblastima matice.

 Dečijoj narodnoj nošnji poklanjalo se mnogo pažnje, naročito u svečanim prilikama. Novorođenče se povijalo i vezivalo pletenom trakom ili kupovnom tkanikom „povojník“. Za pelene su se često koristili delovi starih ženskih rubača ili muških gaća, jer je platno bilo mekše od duge upotrebe.

 Prva odeća bila je suknjička, od platna ili jeftinijeg materijala, sa nabranim donjim delom i kopčanjem pozadi. U svečanim prilikama stavljala se kragna krolik, a rubovi su ukrašavani gajtanima ili pantljikama. Da se ne prlja, preko nje se nosila kecelja „ketenčička“, a zimi velika vunena marama „hrubý ručník“. Do polaska u školu dečaci i devojčice nosili su iste elemente (suknjičku, ketenčička, kapu, čarape i panćuške), dok se krajem 20. veka sve više koristila savremena kupovna odeća. Polaskom u školu deca dobijaju „pojasnu“ odeću (odvojen gornji i donji deo). Devojčice nose platnenu suknju i preko nje 2–3 nabrane suknje u boji, uz kecelju „keteňa“ sa naborima (fodri) do oko 12. godine, a posle toga kecelju bez fodri kao kod odraslih. Beli rubač dobijao se uglavnom tek sa 12 godina. Na gornjem delu nosilo se opljecko, a svečano i prsluk ili marama „ručnik na hrlo“. U hladnim danima nosile su se kacabajka i debela vunena marama. Dečija nošnja u celini pratila je modu odraslih, ali sa manje sukanja, jednostavnijim ukrasima i tkanjem slabijeg kvaliteta. Kod muške dece, polaskom u školu javljaju se čakšire, a stariji dečaci postepeno preuzimaju odeću istu kao odrasli: košulju i široke gaće od kudeljnog platna, uz kecelju i prsluk. Ranije su nošeni opanci „bačkory s remencami“ uz „onice“, leti su deca često išla bosa, kasnije su nošeni zatvoreni opanci, a u imućnijim porodicama i čizme/cipele. Veoma česte su bile panćuške od vune ili kudelje, zimi i drvene „klompy“. Obuća se leti uglavnom nosila na bose noge, a u hladnijim danima na vunene čarape — nekada od valjane vune ili pletene od vune i kudelje. Deca su najčešće nosila bele čarape, ali i čarape raznih šara i boja, dok se od 1980-ih godina 20. veka uglavnom nose fabričke čarape.

  Muška deca su se prvi put šišala kad navrše godinu dana (obično ih je šišala majka/otac ili berberin). U prošlosti su ih šišali „do glave“, i tako kratko nosili kosu do oko 12. godine, kada su mogli da puštaju i dužu kosu. Ženska deca se uglavnom nisu šišala. Samo ako je kosa bila slaba, šišali su je oko prve godine da bi kasnije bujnije izrasla. Kada dovoljno poraste, kosa se plela. Češljanje devojčica do 12. godine bilo je raznovrsno. Maloj deci sa kratkom kosom kosa se začeljavala nagore i iznad čela vezivala kupovnom trakom, ili se na podignutu kosu stavljao polukružni češalj „hrebenčok“ koji je držao kosu da ne pada u oči. Kada kosa poraste, devojčicama se plela. U Staroj Pazovi su postojala dva najčešća načina pletenja devojčica od polaska u školu do 12. godine:„u četiri vrkoča“ (četiri pletenice) – kosa se deli na dva dela, pa se svaki deo deli na gornji i donji, i pletu se dve pletenice sa leve i dve sa desne strane i „u dva vrkoča“ (dve pletenice) – plete se po jedna pletenica sa svake strane, pa se nastavlja pletenje do kraja. Posle navršene 12. godine, devojčice su se češljale slično odraslim devojkama: kosa se delila po sredini, najčešće se plela jedna pletenica, a u svečanim prilikama stavljala se mašna. Od pokrivala, muška deca su dobijala šešir/kalap od crnog filca, a zimi su nosila krznenu „čapku“ kupastog oblika. Sasvim mala deca nosila su šivene kapice od raznih tkanina, ukrašavane gajtanima, „zupčićima“, čipkom ili šligerajom. Devojčice su nosile kape od raznobojnih tkanina, često sa produžetkom ispod vrata (kalner) „fodry“, bogato ukrašene trakama, gajtanima i naborima; ispod boljih kapa nosila se i donja kapica da se gornja ne bi prljala. Poodrasle devojčice, uz dvodelnu pojasnu odeću, dobijale su i maramu. Sa maramama su išle u svakodnevnim prilikama, ponekad i svečano, ali u crkvu deca nisu išla povezane glave. Leti, ako su išle gologlave, kao ukras su nosile svilenu pantljiku.
Posle Drugog svetskog rata dečija narodna nošnja se naglo gubi; od 1980-ih preovlađuje konfekcija ili odeća šivena po građanskom uzoru. Tradicionalna odeća se danas najčešće oblači samo u posebnim prilikama (priredbe, svečanosti), a na njeno nestajanje uticala je i visoka cena izrade.

  Pre svadbe pojedinim delovima odeće potvrđivala se proševina (devojka daje momku maramicu – „ručnik“). Nevestu su za venčanje spremale družice, a majka je najčešće češljala – poslednji put kao devojku, sa jednom pletenicom niz leđa. Nevesta je nosila svadbeni venac/partu od veštačkog cveća, uz arhaični ukras „koleso“ od svilenih pantljika (najčešće crvenih), koje su prekrivale kosu kao znak prelaska u status udate žene. U Staroj Pazovi venci su bili manjih dimenzija (često sa plavim cvetovima), sa venčokom  napravljenim od pozlaćenih listova bršljana i dugim pantljikama. Posle venčanja deo svadbenih ukrasa se čuvao i uramljivao kao uspomena. Kompletna nevestinska odeća obuhvatala je rubač, više belih uštirkanih sukanja, gornju suknju i obaveznu belu kecelju „šata“. Karakterističan i arhaičan element bio je „ručnik na hrlo“ (velika crna marama sa resama preko ramena i grudi), menćjek (topao gornji haljetak), a nosile su se bele čarape i crne cipele. Na venčanju je nevesta držala beli „ručníčok“, maramicu i ruzmarin. Do ponoći je bila u parti, a zatim je „družba“ (dever) odvodio na skidanje parte: pletenica se rasplitala, pantljike se poklanjale družbi, a udate žene su je potom češljale u „vrkoče“ i stavljale maramu „kitka“. Od tada je u javnosti išla pokrivene glave. Mladoženja je nosio svečano crno odelo i belu košulju, uz crni filcani šešir ukrašen „pierko“ (sa svilenim pantljikama; kasnije se „pierko“ prenosi na rever). I drugi učesnici svadbe imali su obeležja: „družba“ manje „piero“, pantljiku, šarenu kecelju i palicu; „starejší“ i „zváč“ drvene palice i ruzmarin, dok su ostali svatovi ruzmarin nosili na odeći ili šeširu.

  Kada u kući ili u rodu neko umre, nosila se potpuno crna odeća. Crnina je za blisku rodbinu trajala do godinu dana, za dalju do pola godine, a žena koja izgubi dete ponekad je nosila crninu do kraja života.

Starije žene su uglavnom nosile tamnije, a posle 70. godine često potpuno crno. U žalosti se koristilo i odelo od farbarskog platna. Muškarci nisu imali posebne oznake: na pogreb su dolazili u tamnoj odeći (često crno odelo i bela košulja). Pokojnici su sahranjivani u najsvečanijoj odeći, obično onoj za odlazak u crkvu. Ako umre devojka ili momak, oblačili su ih kao nevestu i mladoženju: devojci su stavljali venac, a momku kitili šešir „pierko“ i ruzmarin. Za kovčegom se nosio tanjir sa vencem i svilenim pantljikama koje su potom bacali u raku — „svadba mrtvih“, kao simbol nedoživljene svadbe i starih verovanja. Na sprovod mladima devojke su ponekad dolazile u svetloj odeći; u Pazovi su nosačice kovčega oblačile beli oplećak i belu kecelju „šata“. Bela boja u pogrebnim običajima smatra se arhaičnom i u praslovenskoj tradiciji bila je boja žalosti. Za praznike i u svakodnevici boje i raskoš odeće su se menjale: u postu se nosilo tamnije, za Cvetnu nedelju svetlije; za crkvu se oblačila najsvečanija nošnja, a radnim danom skromnija, od jeftinijih materijala.

 U folkloru se koriste originalni ili kombinovani delovi nošnje iz prve i druge polovine 20. veka, a ponegde i stilizovani kostimi. U ženskim školskim grupama poznat je kostim „kyjovský kroj“: kratka crvena suknja sa vezom, ispod 2–3 bele suknje, široka crna kecelja sa raznobojnim cvetnim vezom, bela bluza sa širokom kragnom i crven/plav svileni prsluk sa pantljikama. Poreklo se dovodi u vezu sa oblašću Kijov u Češkoj/Čehoslovačkoj i koristio se pre svega za svečanosti i folklor, a nije postao šire prihvaćena svakodnevna nošnja vojvođanskih Slovaka.

Odevanje kod Hrvata (Šokci)

 Najstariju hrvatsku zajednicu na području Vojvodine čine sremski Hrvati koji na ovom području žive još od doseljavanja Slovena. Današnji Srem pripadao je tokom istorije različitim političkim entitetima. U prvoj polovini 16. veka Osmanlije osvajaju Srem te deo sremskih Hrvata beži na zapad i sever, deo se islamizuje, dok se deo očuvao u manjim grupama u području današnjih naselja: Sremske Mitrovice, Sremskih Karlovaca, Sremske Kamenice, Slankamena, Golubinaca, Erdevika, Petrovaradina i Rume. Proterivanje Osmanlija dovodi do novih migracija te iz Srema odlazi islamizovano stanovništvo, a doseljavaju se Bunjevci i Šokci. Sredinom 18. veka dolazi do potpunog proterivanja Osmanlija i ponovo se formira Sremska županija pod ugarskom vlašću. Zabeleženo je da su se krajem 18. i početkom 19. veka u ove krajeve doselile hrvatske porodice sa područja Vojne krajine, Like, Korduna, a kasnije i iz okoline Grahova i Dalmatinske zagore. Hrvati, koji su se doseljavali u tom talasu, u pojedinim selima (Golubinci, Slankamen, Sremska Mitrovica) zatekli su autohtono hrvatsko stanovništvo i sa njim se sjedinili. Tradicionalno odevanje Hrvata u Sremu formiralo se kao posebna kulturna pojava i pripada panonskom tipu nošnje. Razvijalo se pod snažnim uticajem evropskih građanskih modnih tokova s kraja 19. i početka 20. veka, kao i pod uticajem tradicionalnog odevanja naroda sa kojima su Hrvati na ovom prostoru živeli u zajednici.

Tradicionalna odeća hrvatskog šokačkog stanovništva u selu Gibarac (opština Šid), kao i mnogi elementi materijalne i duhovne tradicije, bila je slična onoj u drugim selima u okolini Vukovara i Iloka, kao i u Bačkoj, Berku, Iloku, Lovasu, Sotinu i Tovarniku.  Tradicionalna muška odeća nestala je iz svakodnevne upotrebe već početkom 20. veka. Krojevi osnovne odeće ostali su nepromenjeni. Na starijim primercima osnova je bila od pamuka a za potku se koristila konoplja. Na novijim su i osnova i potka od pamuka. Košulja se nosila preko gaća i bila je do iznad kolena. Stan je krojen od četiri ili četiri i po pole platna. Rukavi su krojeni od pole i po platna, nabrani na ramenima, a u zglobu stegnuti u narukvice- manžetne.

Košulja je spreda bila prorezana do iznad struka. Bila je ukrašena sitnim naborima, a na grudima i manžetnama kopčala se dugmadima. Reprezentativni primerci bili su na prsima ukrašeni belim vezom ili su imali na grudima formete ukrašene svilenim vezom ili zlatovezom. Zaponci su se pričvršćivali na manžetne. Svečane košulje slagane su u sitne valovite udužne nabore. Gaće su bile široke, nabrane i dopirale su do članaka. Svaka nogavica bila je skrojena od dve pole platna. Donji rub bio je ukrašen vezom „raplitom“, čipkom „zumbrom“ i heklanom. Uz košulju i gaće nosio se prsluk od čoje ili sukna. Sezao je do struka i bio je ukrašen zubricama izrezanim od crvene čoje, a spreda je bio ukrašen crnim gajtanima. Oko struka se opasivao vuneni pojas tkanica izrađena tehnikom tkanja u četiri niti. Završavao se kićankama gombicama. U novije vreme u modu ulaze tkanice trobojnice. Gombe su bile posebno izrađena na uzici koja se vezivala preko tkanice. Na rukama su se nosile pletene vunene narukvice, šticle često ukrašene belim perlama i raznobojnom vunom. Muškarci su obmotavali noge obojcima, a na nogama su nosili opanke kajišare ili kapičare koji su se zakopčavali metalnim kopčama. Leti su se muškarci nosili crne šešire sa širokim obodom. Svečani plišani šeširi kitili su se voštanim ukrasima od cveća ili dukatima. Na njivu su se nosili slameni šeširi. Zimi su nosile crne jagnjeće šubare, gaće od debljeg platna i kožuh bez rukava, pršnjak ukrašen napred malim ogledalcima, aplikacijama od kože i vunom. Muškarci su u toku zime nosili kapute i ogrtače od jagnjećeg krzna okrenutom prema unutra. To su bili dugački kožusi sa rukavima, dužine do kolena ili opaklija koja je bila do članaka. Zimi su se nosili plavi vuneni kaputi bene, izrađeni od valjane vune. U mušku odeću vrlo rano ulaze pantalone fabričke izrade, napravljene od crnog sukna ili somota, uskih nogavica ili rajtozne proširene na bokovima. Uz njih su se nosile kožne čizme tvrdih sara.  

 Za najstariji sloj ženske tradicionalne odeće koristi se naziv starovinsko, starovinska nošnja. Osnovni delovi odeće su oplećak i suknja skute, koja se naziva i vezenka. Izrađeni su od prostog tkanja – lanenog ili pamučnog platna. Košulja – oplećak pokrivala je gornji deo tela do struka. Spreda je bila otvorena do ispod grudi i ukrašena porubima. Na vratnom otvoru nalazio se uži, uspravni okovratnik. Rukavi, širine jedne pole, bili su otvoreni i ukrašeni različitim tehnikama belog veza – raspletom, đerđefom ili necanom čipkom. Donji deo tela pokrivala je suknja skute, odnosno vezenka. Krojena je od pet ili šest pola platna nabranih u struku. Donji rub bio je ukrašen belim vezom – raspletom, sa dve vodoravne ukrasne trake sa vezom i podvezom, uz dodatak kukičane čipke sa nekoliko uzdužnih traka veza na zadnjem delu. Vezovi su rađeni tehnikom napuštane pružanke, u crnoj boji ili u kombinaciji crne i crvene. Ispod vezenke su se nosile tri podsuknje – donji skuti, skuta. Struk se opasivao šarenom vunenom tkaninom sa resama ili kićankama gombama. Prednji deo pokrivala je pravougaona pregača – zaprega, izrađena od fabričkih tkanina: štampanog pamučnog platna, farbara, vunenog kašmira – kašmarina, crnog pamučnog glota, štofa ili svile. Oko vrata se nosila u trougao složena marama, prekrštena preko grudi, čiji su krajevi bili zadenuti pozadi za tkanicu. Marame su bile različite – pamučne, cicane, vunene kašmirske sa cvetnim motivima, štampane farbarske, crne ternane, štofa ili svile. U svečanim prilikama nosio se kratak kožuh od jagnjećeg krzna, obložen crnim astraganom, ukrašen aplikacijama šarene kože i malim ogledalcima. Zimi se nosio i duži kožuh bez rukava lepršan. Zimi su nosile duže kožuhe, postavljene plišane kapute – ćurake, ili su se ogrtale vunenim pletenim ili čojanim maramama. Obuvale su opanke kajišare ili kapičare, vunene štrikane čarape ili papuče – zepe, domaće izrade.

Oko vrata se nosila ogrlica – đerdan od raznobojnih zrna ili medaljon na plišanoj vrpci. Na rukama su nošene vunene narukvice – šticle, sa upletenim belim perlama. Devojke su svakodnevno kosu plele u dve pletenice, koje su omotavale oko glave i pokrivale maramom. U svečanim prilikama kosa se češljala na poseban način – u veliku pletenicu u obliku korpe, ispletenu od 90 do 120 pramenova kose. Prednji deo kose navlačio se ka licu, oblikovao u nekoliko talasa i uz pomoć zagrejane ukosnice hornodle ili posebnog pomagala brenajzla sa kojima su se pravile kovrdže, brenovalo. Spoj pletenice i prednjeg dela kose pokrivao se polukružnim voštanim vencem. Udate žene su se češljale na poseban način i pokrivale maramom. Kosa se delila razdeljkom, skupljala u dva dela uvijena u punđu i pokrivala belom kapicom. Preko nje se stavljala trougaona crvena marama – rogalj, kao i druge vrste marama složene na poseban način. Na krajevi ušiju su purice, ukrasi od ćurećeg perja. Starije žene pokrivale su rogalj tamnijim maramama i vezivale su ih ispod brade. U drugoj polovini 19. veka mlađi naraštaji počinju da se odevaju drugačije u odnosu na starije, što se ogledalo u izgledu, kroju, materijalu, ukrasima i načinu nošenja odeće. Ta svečana odeća izrađivala se od tankog pamučnog platna-usnivanog, misira ili fabričkog platana pargara. Ostali delovi odeće pregača, marama oko vrata, pojas i oglavlje izrađivali su se od razlličitih fabričkih tkanina. Oplećak je bio u ukrašen belim šligerajem i heklanom čipkom firošem. Na donji deo dela nosila se široka platnena suknja velika ili mala roklja. Donji rub bio je ukrašen talasastim velikim šlingerajem, šlinganim umetkom lozicom i heklanom čipkom firošem.

Čvrsto se štirkalo i slagalo u velike nabore. Ispod nje nosilo se nekoliko podsuknji fordoša. Roklja se nosila krajem 19.veka i u prvim decenijama 20.veka. Velike promene doživeli su ostali delovi ženske odeće- pregača, marama oko vrata i pojas. Pregača keceljak bila je sašivena od kupovnog svilenog atlasa na grane. Sa njim se usklađivala svilena marama industrijske proizvodnje koja se nosila oko vrata-pranđarica, frandžara ili križara s uktanim svetlim i tamnim belim prugama. Struk se opasuje svilenim pojasom. Najsvečanije pregače, marame i pojasevi bili su izrađeni od crnog, crvenog, plavog, zelenog ili ljubičastog jednobojnog satena ukrašenog reljefnim zlatovezom izrađenim tehnikom vezenja preko papira. Uz pojas su ponekad bili pričvršćeni kalančovi- dva svilena duguljasta polukružna visuljka ukrašena zlatovezom. Između 1920. i 1930. godine u modu ponovo ulazi suknja tipa skuta koju nosi mladi svet, a nazivaju je vezenka. Bila je izrađena od tankog pamučnog platna usniva, jednozupke ili misira. Vezeni ukrasi bili su raspoređeni na uzdužno na zadnjem delu, i uz donji rub suknje. Ukras je mogao biti izveden svilenim vezom ili tehnikom utkivanja. Prostor oko izvezenog motiva popunjen je bio staklenim štapićima i perlicama ili srebrnim metalnim šljokicama. Uz donji rub bila je ukrašena čipkom firošem ili šlingerajem. Vezena se takođe štirkala i slagala u sitne uzdužne nabore. U ostalim svečanim prilikama nosile su se suknje i bluze ili satenski kaputići rekle od različitih fabričkih tkanina svileno uzorkovanog atlasa na grane, pliša s utisnutim presovanim ružama, lionske svile na plišane ruže i sl. Uz njih se nije nosila pregača.

Izgled najsvečanije devojačke frizure ostao je isti, ali se ona nije izrađivala od sopstvene kose već se na glavu pričvršćivao posebno napravljen dekorativno uređen deo frizure (kose) i gotova pletenica cup. Izgled temeljnog ženskog oglavlja – roglja ostao je nepromenjen, ali se ono počinje pokrivati svilenim maramama složenim u oblik kapice. Već u 19. veku na njima se izrađivao reljefni vez zlatnom ili srebrnom žicom tehnikom vezenja preko papira. Zbog praktičnih razloga odvajao se zadnji deo krajeva i impregnirao kartonom. U svečanim prilikama nosile su se različite marame vezane ispod brade. Neizostavan nakit uz takvo ruho bili su zlatni dukati prišiveni na svilenu vrpcu. Broj nizova zavisio je od imovnog stanja porodice. Mali dukati nosili su se i kao minđuše. Uz svečanu odeću nosile su se pamučne ili najlonske čarape, kožne ili lakovane sandale ili cipele. U žalosti se odevalo što jednostavnije. Nosio se oplećak jednostavnijeg tkanja, starovinska vezenka ukrašena crnim vezom, crna pregača i marama oko vrata te crna marama – farbarska na glavi. S pojavom kupovne odeće, u žalosti su preovlađivale farbarske, pamučne cicane i glot tkanine tamnih tonova, pri čemu su osnovne boje žalosti bile tamnoplava, tamnoljubičasta i crna. Menjanje narodnog odela teklo je sporije nego danas. Pojedini odevni elementi i oblici nestajali su iz upotrebe, a pojedini su preživeli i pronašli svoje mesto u novijem odevanju. Muško narodno odelo ne nosi se već od početka 20. veka. Mlađe žene dugo su se odevale šokački, seljački – skuti i oglavlja zlatare nosile su se čak do pedesetih godina 20. veka, a još dugo nakon toga nosila se seljačka odeća (suknje, bluze i pregače) od fabričkih tkanina krojeno po uzoru na odevne navike građanskih i zanatlijskih slojeva. Pokrivale su se različitim kupovnim maramama. Starije žene i danas nose seljačku odeću koja takođe ima lokalna obeležja. Gibarčanke su se mogle prepoznati po suknji, bluzi i marami.

U drugoj polovini 19.veka u upotrebi su marame – zlatare (džege, čepac, parta, puket, punđa, fićula) na kojima nalazimo stilska obeležja kasnog baroka i rokokoa. Stilizovani biljni barokni elementi, izvedeni zlatnim koncem, pojavljuju se na oglavljima udatih žena kod Hrvata (Šokaca) u Golubincima, Kukujevcima, Gibarcu, Vašici. Između ovih mesta uočljive su razlike u oglavljima (kape i marame), koje postaju jasnije pri poređenju od sela do sela. Prema mestu porekla, nevestinska oglavlja mogu se svrstati u četiri podgrupe.

Hrvatice – Šokice u Sremu nosile su ove kape i nakon rođenja prvog deteta, kako u svečanim prilikama, tako i u svakodnevnom životu. One su relativno kasno napustile običaj nošenja nevestinskih oglavlja. U Golubincima i Vašici ovaj običaj održao se do šezdesetih godina 20. veka, dok je u Kukujevcima i Gibarcu napušten nešto kasnije. Ova oglavlja koriste se uglavnom prilikom svadbi ili u okviru nastupa pevačkih društava. U nedostatku određenog materijala za ukrašavanje oglavlja u periodu posle Drugog svetskog rata, šokačke kape u Golubincima ukrašavane su dostupnim materijalom: pozlatom (prahom), aplikacijama od kadife ili su bile jednostavno oslikane masnom bojom na svilenoj podlozi. Motivi su najčešće bili vegetabilni (lale, ruže), zatim plodovi (grožđe, klasje žita), a ne retko i srce. U periodu posle Drugog svetskog rata na izradi ženskih kapa u Golubincima radili su Žarko Opačić i Pavica Lazin, a pozlatu i drugi ukrasni materijal kupovali su u Zemunu. Šokačka oglavlja iz Vašice formirana u kapu podsećaju na oglavlja susedne Slavonije. Nošena su ne samo prve godine posle udaje, nego i kasnije u svečanim prilikama. Paralelo sa nošenjem marama zlatara kod Šokaca u Vašici je bio običaj i povezivanja marama „križara“. Ove svilene marame kupovane su između dva svetska rata od „robara“ (torbara)- putujućih trgovaca. Nevestinsko oglavlje Šokica iz Gibarca u Sremu po svom obliku spada u tip fićule, ali je sastavljeno iz dva dela. Čine ga krajevi – trouglasta marama koja se veže na potiljku, i pravougaoni rogalj postavljen kartonom, koji se pričvrsti iznad mesta na kome je marama vezana. Oglavlja udatih Šokica iz Gibarca bila su identična oglavljima žena iz Lovasa (Slavonija). Ona su pravljena od svile zagasitih boja, najčešće crne, mada su mogle biti i otvorenocrvene ili narandžaste. Najsvečaniji tip zvao se zlatara prava i ukrašen je karakterističnim sremskim zlatovezom preko kartona, dok su manje svečani primerci molovani zlatnom ili srebrnom bojom za tekstil. Nosile su se između dva svetska rata i to ne samo prve godine posle udaje, nego i kasnije u svečanim prilikama, u praznične dane a i svakodnevno.

 Kukujevci se nalaze u zapadnom Sremu, desetak kilometara jugoistočno od sela Gibarca. Nošnja ovog sela (posebno oglavlje udatih žena – kuba) vrlo je slična nošnji u Nemcima, Podgrađu, Apševcima i Lipovcu, selima koja u Hrvatskoj zajedničkim imenom nazivaju Sremskom Šokadijom. Na starijim slojevima tradicionalne odeće, na prelazu iz 19. u 20. vek, sličnost je bila još izraženija. Osnovni delovi muške tradicionalne odeće su košulja i gaće. Bili su izrađeni od debljeg pamučnog jednostavnog platna, nešto finijeg platna dvadesetčetvrtog broja ili usnivanog pamučnog tanjeg platna – dereklije. Košulja se nosila preko gaća i sezala je do bedara. Stan se krojio od tri do četiri pole platna, a uski rukavi svaki od po jedne i po pole. Rukavi su bili skupljeni u manžetne. Košulja je spreda imala razrez i kopčala se dugmićima. Sa obe strane na grudima bila je ukrašena belim vezom, koji se izrađivao različitim tehnikama izvlačenja žice – toledom ili seckanjem. Košulja uz donji rub nije imala prišivenu čipku, već je ukras bio veći porub. Svaka nogavica gaća bila je krojena od dve pole platna, a na njihovom sastavu nalazio se četvrtasti umetak tur. U struku se kroz porub uvlačila uzica (svitnjak), kojom su se gaće nabirale i pričvršćivale. Nogavice su sezale do gležnjeva. Njihov donji deo takođe se ukrašavao većim porubom. Struk se opasivao vunenom šarenom ili trobojnom tkanicom. Na krajevima se završavala kraćim resama ili kićankama (gombama). Preko košulje se nosio prsluk, kratak, crne boje. Zimi se nosio pršnjak – kožuh izrađen od jagnjećeg krzna okrenutog prema unutra. Bio je bez rukava i dugačak do struka. Na prednjoj strani bio je ukrašen raznobojnim kožnim aplikacijama, malim ogledalima i obrubljen krznom. Kopčao se na ramenu i boku. Zimi su muškarci nosili gaće od debljeg platna, pantalone od čoje ili od jahaćeg kroja – rajtozne. U zimskom periodu nosili su se i vuneni prugasti pleteni džempere ili tamnoplavi vuneni, pleteni ili valjani kaputi. Uz donji rub i rukave kaputi su bili ukrašeni upletenim, raznobojnim, vodoravnim šarama. Muškarci su nekada noge obmotavali suknenim četvrtastim krpama – obojcima. Na obojke su se nosili opanci kajišari. Kasnije su preovladali opanci s kožnom kapicom, visoke cipele ili čizme. Glava se pokrivala crnim šeširom visokog kalota. Zimi se na glavi nosila crna ili smeđa jagnjeća šubara. 

 Žensko tradicionalno odevanje održalo se u različitim modifikovanim oblicima duže nego muško – do šezdesetih godina 20. veka. Stariji sloj tradicionalnog odevanja izrađen od običnog pamučnog platna nestao je iz upotrebe već poslednjih decenija 19. veka. Osnovni delovi ženske nošnje su košulja oplećak i suknja – skuti. Bili su izrađeni od tankog običnog pamučnog platna nešto deblje strukture. Središnji deo oplećka – stan krojen je od četiri pole platna, a rukavi od po jedne pole. Rukavi su bili otvoreni na rubovima, ukrašeni belim vezom raspletom, koji se izrađuje tehnikom izvlačenja vodoravnih žica i opletanjem uzdužnih žica i heklanom čipkom, koja se prišivala uz rub rukava. Vratni izrez bio je obrubljen okovratnikom. Prsa su takođe bila ukrašena porubima ili različitim tehnikama belog veza. Donji deo – suknja skute, šila se od pet pola istog platna. Stariji primerci bili su iznad donjeg ruba ukrašeni belim vezom raspletom. Uz donji rub bila je prišivena heklana čipka. Najsvečaniji primerci bili su ukrašeni tamburiranjem, tamburiranim tehnikama vrlo sitnog belog lanca koji se izrađivao po nacrtu. Donji rub ukrašavao se šlinganim, ručno izrađenim belim vezom. Podsuknja – donji skuti bili su nešto kraći i uz donji rub ukrašeni heklanom čipkom. Struk se opasivao šarenim vunenim tkanicama sa kraćim resama ili kićankama – gombama. Uz starinsko ruho nosila se tamna pamučna, vunena ili svilena pregača – prega. Za hladnije vremena oblačio se kožuh – lepršan, dug do struka i izrađen od jagnjeće kože, bogato izvezen vunom i ukrašen raznobojnim kožnim aplikacijama i malim ogledalcima. Žene su obuvale reljefno pletene čičkane čarape, plave, crvene ili zagasito crvene boje. Zimi su noge obavijale obojcima i obuvale opanke kajišare, a leti su nosile štrikane vunene papuče – zepe ili opanke. Devojačko češljanje zove se „flizura“. Kosa se češljala u dve pletenice od pet do sedam pramenova kose, ukrste se na potiljku i kružno obmoju oko glave u obliku korpice. Središnji deo korpice na potiljku ukrašavao se ukosnicom – španglom. Oglavlje udate žene zove se „kuba“. Čeoni deo kose razdvajao se sredinom glave, a kosa uvijala u dva uvijka bikulje, koji se polože preko ušiju. Kosa se na potiljku skupljala, pokrivala belom kapicom i belom trouglastom maramicom policom čija je ivica bila šlingovana. Na to se povezivala crna, dijagonalno presavijena svilena marama – šlingana uz rub. Dva bočna kraja omotavala su se oko glave preko trećeg, zadnjeg kraja koji visi na potiljku. Udate žene pokrivale su se i različitim kupovnim maramama. U doba kada je starinsko ruho još bilo u upotrebi, negde u drugoj polovini 19. veka pojavljuje se novi poseban oblik odevanja. Razlikovao se izgledom, krojem, materijalom, ukrasima i načinom nošenja odeće. Bio je primeren mlađim osobama i svečanim prilikama. Ova svečana odeća izrađivala se od finog usnivanog pamučnog tankog platna – misira (najtanje platno od pamuka broj 32) ili nešto deblje derelije. Ostali odevni delovi – pregača, marama oko vrata i pojas izrađivali su se od različitih fabričkih svilenih tkanina. Kroj košulje – oplećka neznatno se promenio. Gornji deo središnjeg dela stana odvajao se u poseban deo psec. Ukrašavan je, kao i rukavi, belim šlingerajem, rišaljeom ili toledom. Donji deo – suknje skute je znatno skraćen. Starinske vezove zamenjuju raznobojni plosnati vez po pismu, umesto ručno izrađene šlinge prišivao se toledo ili rišalje šlingeraj. Suknje se više ne glačaju u falte, već se slažu u nabore. Podsuknja – donji skuti bili su nešto kraći i uz donji rub takođe ukrašeni šlingerajem. Svečana odeća opasivala se plišanim pojasom ukrašenim zlatovezom. Uz svečano ruho nosila se svilena pregača plave boje. Uz donji rub imala je našiven karner. Oko vrata nosila se čevrtasta, dijagonalno presložena tanka svilena marama križara bez resa ili obrubljena resama ili bela platnena marama ukrašena zlatovezom tehnikom naskroz. U kombinaciji sa oplećkom koji je ukrašen raznobojnim vezom i heklanom čipkom nosi se crvena plisirana suknja. S preda ide kružna platnena misirska pregača ukrašena rišenje šligerajem.

Oko vrata se nosila štofana ili vunena kašmirska zagasito crvena ili tamnoplava marama s cvetnom bordurom ulamom i resama. S vremenom u modu ulazi komplet koji se sastoji od rekle, suknje krojene po uzoru na građansku odeću. Prvobitno se izrađuje od belog platna misira, a kasnije od različitih fabričkih tkanina – delina, štofova, samta, kadife i pliša sa utisnutim, presovanim cvetnim uzorcima. Platnene bele suknje i suknje od tanjih tkanina bile su plisirane – složene u sitne uzdužne nabore, a prednja pola ostajala je ravna. Platnena bela rekla ukrašavana je rišaljeom. Suknje od pliša i samta nisu se slagale u falte, već su se rozale – slagale u nabore roze. Uz belo odelo, štof i pliš, nije se nosila pregača, a uz samteno odelo se pripasivala pregača iste boje izrađena od tanjih svilenih tkanina. U adventu, korizmi i pokladama nosila se dindrla odeća od šarenih pamučnih tkanina. Starinsku obuću zamenjuju kupovne čarape, kožne cipele ili lakovane sandale na petu. Oko vrata stavljali su se mali dukati, a na prsa veliki dukati. Njihov broj bio je pokazatelj imovnog stanja devojke ili njene porodice. Devojke su kosu mastile ili močile i navlačile prema čelu, a udate žene su kovrdžale brenovale kosu. Svečano oglavlje mladih udatih žena kuba zlatara bogato je ukrašeno zlatovezom izrađenim tehnikom preko papira. U manje svečanim prilikama udata žena pokrivala se crvenom svilenom maramom s unakrsnim crveno-belim prugama. Svila je bila raznobojna – u zelenim, ljubičastim, smeđim i crnim tonovima. Žene su se pokrivale i različitim maramama fabričke proizvodnje – pamučnim cicanim, plišanim, štofanim, svilenim na grane, lionskim itd. Decu su se tokom prvih godina života odevali u duge jednodelne košuljice jednostavnog kroja. Oko četvrte, pete godine života dečaci su dobijali gaće, košulju i prsluk, a devojčice skute i oplećak ili suknju i bluzu.

 Osnovni odevni predmet u svečanoj ženskoj nošnji Hrvata u Hrtkovcima i Nikicima, koji se prvo oblačio na gornji deo tela, bila je košulja izrađena od fabričkog platna (šifona). Imala je specifičan kroj sličan kimono kroju – od jedne širine platna krojilo se telo i kratki rukavi, koji su se produžavali posebnim komadima platna. Svečane košulje bile su oko vratnog izreza, koji je mogao biti četvrtastog ili okruglog oblika, ukrašene vezom od belog konca. Na donji deo tela oblačila se podsuknja – skuti. Bila je sašivena od nekoliko metara belog pamučnog platna i u struku nabrana na uzicu. Po donjem rubu podsuknja je bila bogato ukrašena belim vezom – šlingerajem. Nosile su se najčešće dve ili tri podsuknje – prvo uski skuti, dužine do iznad kolena, a preko njih širi i duži. Preko skuta oblačila se duga suknja do članaka. Izrađivana je od različitih kvalitetnih fabričkih materijala – štofa, oberlastina, listera, pliša i brokat svile. Za razliku od Klimentkinja, Hrvatice su šlingeraj na podsuknji isticale podizanjem suknje na jednom boku. Pod uticajem hrtkovačke mađarske nošnje nosile su i karirane crno-bele suknje od tanjeg štofa, složene u uzdužne nabore (falte). Od kolena naniže bile su ukrašene sa tri vodoravna reda crnih vrpci ili gajtana u razmaku od pet do šest santimetara. Nosile su se i plisirane suknje, sa donjim rubom ukrašenim svilenim (kumb svila) vezom. Sledeći odevni predmet bila je pregača – kecelja. Izrađivana je od različitih materijala, najčešće u skladu sa suknjom i libadom, ali i u kontrastu (bela kecelja uz tamnu suknju). Za izradu svečane kecelje koristili su se isti materijali kao za suknju i libade. Bila je pravougaonog oblika i nešto kraća od suknje. Preko košulje oblačila se libada (sličan kroj koji su nosile Srpkinje u Mačvi) – odevni predmet nalik bluzi, sa dugim rukavima i naglašenim strukom. Izrađivana je od istih materijala kao i suknja. Libada je pri donjem rubu imala ukras u vidu prišivene pozamenterijske trake sa šljokicama od flitera. Taj ukras bio je širok tri do četiri prsta i poznat kao mreškalica. Rukavi košulje bili su bogato ukrašeni i duži od rukava libade. Mlade žene nosile su svetlije boje, dok su starije nosile tamnije ili crne libade i suknje. Kasnije se libada nazivala kostim. Zimi se preko libade nosila velika vunena marama sa resama. Starije žene nosile su tamne, a mlađe i obrazovanije bele marame. Poseban ukras bili su okovratnici – taclije, od čipke (heklane ili necovane) ili šlingeraja. Devojke su na njima pokazivale svoje umeće. Nosile su se kao deo košulje ili našivene na libadu. Na nogama su nošene klot bele vunene čarape, a kasnije pod uticajem Klimenata ulaze u upotrebu čarape pletene od crne vune. Iznad zgloba bile su ukrašene izlomljenim ili ravnim belim prugama. Obuvale su se panćuške – papuče pletene od jednobojne vune (crne ili tamnosmeđe boje) podšivene kožnim đonom kasnije gumenim. Bogatije žene nosile su kožne cipele sa ravnom ili manjom petom. Devojke su se češljale na razdeljak, kosu plele u pletenice koje su padale niz leđa ili oblikovale u „krastavac“ (ukrštene pletenice na potiljku, obmotane oko temena i pričvršćene šnalama ornodlama). Do udaje su bile gologlave, a u svečanim prilikama su stavljale cvet sa leve strane. Mlada je na venčanju nosila veliki cvetni venac – puket, od nekoliko manjih belih buketića i crvenih svilenih cvetova, u obliku cvetne dijademe. Pričvršćivao se ornodalma na fruzuru krastavac ili punđu. Devojke su prvu maramu dobijale nedelju dana pre venčanje prilikom odlaska na nedeljnu misu. Marama je bila laganija i retkog tkanja pa se nazivala retko bela marama. Nosila se isključivo toga dana i vezivala ispod brade. Udate žene pokrivale su se maramom čija su dva kraja na potiljku bila vezana ispod ispod trećeg. Prvo su bile pamučne marame sa manjim resama, a kasnije svilene i od različitih laganijih materijala fabričke izrade. Devojke u Hrtkovcima nisu se puno kitile. Jedini ukras, osim cvetova u kosi, bile su granate-ogrlice od nizova jednobojnih perli. Muška svečana nošnja u Hrtkovcima i Nikincima sastojala se od košulje, pantalona, prsluka, kaputa, šešira ili šubare i obuće (cipele i čizme). Košulja je bila dugih rukava od belog pamučnog platna sa diskretnim vezom na grudima od belog konca. Prsluk bez revera napravljene od finog štofa (prednje pole) i satena (leđa) zakopčavao napred sa tri do četiri dugmeta. Zimi se nosio kratak kaput – reklja ili gelos. Mladi su nosili rajtozne – pantalone vojničkog kroja. Nošene su i kožne čizme i astraganske šubare. Na nogama su nošene papuče – panćuške, a kasnije kožni opanci (kapičari), kupovani na vašarima u Rumi. U zavisnosti od doba godine, nosile su se crne kožne cipele ili čizme.

 Tradicionalna odeća Hrvata u Golubincima ima nekoliko posebnosti i u mnogome je slična odeći Hrvata u susednim Hrtkovcima i Nikincima. Osnovni odevni element ženske svečane nošnje bio je oplećak dugih ili kratkih rukava izrađena od šifona ili nekog drugog finog pamučnog platna,  ručnog tkanog belog pamučnog platna “sadi” (deblje) ili usnovanog debljeg platna. Oplećak je deo donjeg rublja i nošen je na gornjem delu trupa. Ima šav na ramenima i “satlu” čiji  je donji deo koso ukrojen prema sredini i uzdužne satle koje se spuštaju od ramenog i središnjeg dela prema donjem poprečnom delu. Oplećak se ukrašavao ručno heklanom čipkom u beloj ili u kombinaciji u dve boje oko vratnog izreza i oko donjeg dela ivice rukava. Žene su ga same krojile i šile (krojeve su preuzimale jedne od drugih dok su krojačice to radile po nekim štampanim uzorcima krojeva), ranije rukom, kasnije mašinom ili su to krojačice šile a često i vezle mašinom. Košulje – su se pravile od belog pamučnog ručno tkanog sadi platna, usnovanog “usnivanog” ili srpskog platna i kupovnog pamučnog platna sa kratkim rukavima ili na bretele, dužine do ispod kolena. Šile su se ručno ili mašinski u zavisnosti kako je ko mogao. Košulje su imale su ulogu donjeg rublja i razvijaju se kod onih naroda koji su tokom 19. veka prihvatili građansku nošnju. Ukrašavane su u gornjem delu sa prednje strane iznad grudi šlingerajem, toledom i vezom u boji, obično floralni ili geometrijski ornamenti a bilo je primeraka koji su ukrašavani istom šarom u gornjem delu i na leđima. Posle košulje od domaćeg platna nosili su se kombinezoni napravljeni od “tenisa”, kupovnog pamučnog platna i on se obično nosio kad se radilo na njivi a posle su nošeni svileni kombinezoni. Pamučne kombinezone su opšlingovali špicevima u boji (obamet tehnika veza) u donjem delu. 

 Preko košulje žena je nosila strukirani haljetak – bluzu, koja se šila od istih tkanina kao i suknja. Bluza je bila ukrašena pozamenterijskim vrpcama. Imala je riš, male nabore – faltice i bila nabrana uz donji rub, po rukavima i na grudima, a pozadi je imala više nabora – falti. Kako bi istakle struk, Golubinčanke su često nosile steznik – mider, komad srednje debljeg platna bez rukava, koji se pomoću uzice stezao oko struka. Na donji deo tela prvo se oblačila do kolena kratka podsuknja – skuti (nazivaju je untrok), a zatim jedna do dve duge podsuknje. Skute su imale funkciju donjeg rublja; nosile su se na donjem delu trupa i izrađivane su od belog, debljeg pamučnog tkanog platna. Sašivene su bile ručno ili mašinski, od četiri jednaka dela platna, u gornjem delu je bio porub kroz koji se uvlačila učkura ili “svitnjak” pomoću koje se vezivalo oko struka, a u donjem delu su bile ukrašene špicevima tj. opšlingom u boji ili varijanta sa ručno štrikanom belom čipkom u kombinaciji sa ažurom.

 Preko skuta i podsuknje oblačila se suknja duga do zemlje, sašivena od pliša, svile, kadife, cica ili drugih materijala. Jako su cenjene bile crne vunene delinske suknje na mišice i šinejske, od materijala fabričke izrade na kojem su na svilenu podlogu u grunt bile aplicirane reljefne plišane ruže. Suknja se spreda pokrivala pregačom – keceljom, sašivenom od oberlastina i lister svile. Kecelja se pozadi vezivala u mašnu. Da bi lakše složile mašnu, devojke su kecelju stavljale pozadi, slagale mašnu i onda kecelju okretale napred. Pregača, suknja i bluza ukrašavale su se na razne načine: faltama na dasku (jedna velika falda na sredini široka dvadesetak centimetara, na faltu, sve falde se nižu jedna za drugom i okrenute su na istu stranu), na pucfalte (falde se nižu, ali su po dve okrenute jedna prema drugoj), na piju (prišivana plišana somotska traka), na četkice (rese), pucpulirane (ukrašene pozamenterijskom vrpcom koja je slagana u obliku sitnih trokutića i prišivana uz rub). Po hladnijem vremenu ogrtale su se velike marame. Starije žene nosile su smeđe, bež i crne velike vunene marame s resama. Ređe su se koristile plet marame. Bile su obrubljene resama dužine petnaest do dvadeset centimetara, a uzorak od smeđih i bež kockica veličine oko dvanaest centimetara bio je raspoređen u obliku šahovskog polja. Marama se nije vezivala, niti prekrštala, već se samo ogrtala oko vrata, a krajevi su slobodno padali spreda preko grudi. Devojke se do udaje nisu pokrivale maramom. Kose su brenovale, a  pomoću ušećerene vode pravile su frizuru na šiške. Mlade udate žene povezivale su delinske marame, a starije žene plišane, cicane, kašmirske. Marama se vezivala ispod brade.

 Oglavlje udate žene u Golubincima zvalo se punđa. To je bila okrugla kapica, prečnika 20 cm, visine oko 4-5cm. Nosila se na potiljku preko kose očešljane u punđu (pletenice su uvijene u puž i zakačene šnalama “ornodlama” koje su napravljene od žice debljine oko 2mm u obliku latiničnog slova „U“ dužine 10-12cm). Na donjem delu, koji je dolazio na potiljak, imala je trouglasti završetak, često ukrašen aplikacijama zlatnih i srebrnih šljoka.  Kapica se sastojala se iz 4 dela: 1) koluta (osnova je od kartona a oko nje se obavija platno), preko njega ide 2) kapica sa ćoškićem (kapica je napravljena od belog pamučnog platna ukrašena belim šligerajem ili teledom a na donjoj ivici se prikači ili prišije ćoškić trouglasto parče platna koje je šlingovano ili je prišivena čipka) a preko nje ide 3) “polica” marama (u obliku trougla) koja je napravljena od nekih kvalitetnijih materijala (svile ili kadife) sa dezenom ili ukoliko je jednobojna ukrašavala se ručno oslikanim raznobojnim cvetnim motivima koje je u Golubincima za „Šokice“ radio lokalni moler Žarko Opačić, a oko cele kape nosio se 4) venac od veštačkog cveća koji je u zadnjem delu imao najviše cvetova. Ovo oglavlje se izrađivalo od istovrsnih tkanina u boji odeće. Čvrstoća se postizala umetanjem kartonskog obruča. Oglavlje punđa mladoj ženi stavljalo se ujutro, dan posle svadbe, i nosilo se zajedno s vencem i cvetnim buketićima. Venac je bio cvetni aranžman u kojem je dominiralo zelenilo, a puketići su bili mali buketi veštačkog cveća koji su se dodavali uz venac čineći skladan aranžman. Nakon nekog vremena skidao se venac, a za godinu ili dve i puketići. Od ukrasa ostajao je samo šlingeraj i u tom obliku punđa se koristila kao oglavlje za svečane prilike. Okrugli deo punđe se molovao. To su izvodili lokalni majstori – moleri, koji je prema željama naručilaca izrađivali uzorke šara. Ove kapice žene su nosile do 50 –ih godina 20. veka.

Preko vunenih crnih jednobojnih čarapa, koje su dopirale do kolena i bile ispletene u određenom rupičastom i reljefnom uzorku (na čičkove,  bademe, obrve, trenicu, žabice, sa bobicama  itd.), obuvale su se počne-cipele od debelog štofa, podstavljene gumenim đonom. Ovu obuću mlada je nosila za svečanije prilike. Pre počni nosile su se natikače od obične vune, plele su se ručno velikom i debelom heklaricom, bile su podšivene kožnim a kasnije gumenim đonom i nosile su se u svakodnevnim prilikama. 

 Za odlazak u crkvu žene su obuvale crne kožne cipele. Većina devojaka kitila se ogrlicama – goljama. To je nakit trouglastog oblika, s kamenčićima i perlama, najčešće bele boje. Ko je imao dukate, nosio ih je na grudima prišivene zlatnim koncem ili na crnu plisiranu somotsku traku.

Muška nošnja Hrvata u Golubincima bila je vrlo slična nošnji susednih Hrtkovaca i Nikinaca. Sličnost je bila najizraženija u kroju, materijalu i načinu ukrašavanja platnenih delova odeće – košulje i gaća.

Koliko su u Hrtkovcima među mlađim muškim svetom bile omiljene pantalone rajtozne, toliko su u Golubincima bile cenjene crne kožne čakšire običnog kroja, s po dva velika nabora bore na svakoj strani prednjice. Preko košulje nosio se prsluk – šareni kožuh bez rukava ukrašen aplikacijama raznobojne kože i okruglim malim ogledalcima. Kožuh je često bio ukrašen i vezom raznobojnom vunom. Kasnije u modu dolazi pršnjaci zvani promaje – pulover bez rukava pleten od vune i ukrašen ornamentom prilikom pletenja. Od kožnog pršnjaka razlikovao se po materijalu i načinu ukrašavanja ali je mu je ipak krojem, načinom nošenja i zakopčavanja bio vrlo sličan. U svečanim prilikama nosili su kapute različitih dužina – kratke do bokova i duge do članaka. Muški kaput bio je zanatske izrade, izrađen od sukna ili debljeg štofa, a u vrlo imućnih i od krzna astragana. Svakog dana i po hladnijem vremenu ogrtali su opakliju – kabanicu bez rukava, ravnog kroja poput pelerine. Imala je kapuljaču i bila je dugačka do zemlje. Kopčala se ispod vrata pomoću petlje. Sličan opakliji bio je i krzneni kožuh ducin. Bio je nešto kraći od opaklije i imao je duge rukave. Uz svečanu mušku odeću nosile su se kožne čizme, šešir ili astraganska šubara i narukvice belenzuke. Belenzuke su pletene narukvice za ruke, najčešće smeđe ili bordo crvene boje. Uplitanjem belih perli prilikom pletenja dobijala se skladna geometrijska ornamentika.

Odevanje kod Rusina 

Doseljavanje Rusina iz Zakarpatja u Bačku započelo je četrdesetih godina 18. veka. Zbog nedostatka zemlje u Bačkoj, tokom 19. i početkom 20. veka deo stanovništva se preseljava u Srem (Šid, Bačinci, Bikić Do, Sremska Mitrovica i njena šira okolina). Novi uslovi života uticali su na postepene promene u njihovoj narodnoj nošnji. Narodno odevanje predstavlja jedan od najvažnijih elemenata kroz koji se izražava posebnost jedne zajednice, njen kolektivni odnos prema svakodnevici i estetskim vrednostima u svečanim prilikama. U razvoju rusinske ženske narodne nošnje u Vojvodini od druge polovine 19. veka do danas uočavaju se tri faze. Kao prvi tip izdvaja se nošnja iz druge polovine 19. veka, koja se može pouzdano dokumentovati fotografijama i muzejskim materijalom. Do kraja Prvog svetskog rata ona nije značajno odstupala od nošnje okolnog stanovništva (Mađara, Bunjevaca, Nemaca i Srba), čemu je doprinela izrada kod krojača i kupovina na vašarima.

Uočene razlike uglavnom su odražavale lični identitet i materijalni status. Sledeća faza u razvoju svečane nošnje Rusina u Sremu obuhvata period između dva svetska rata, kada nastaje kao spoj tradicionalnih elemenata i uticaja građanske mode. Posle Drugog svetskog rata ulazi u novu fazu, gubi svakodnevnu funkciju i postaje obeležje nacionalnog identiteta. Naziv „ruski šmati“ svedoči o njenoj ulozi u izražavanju etničke pripadnosti. Tradicionalno odevanje Rusina u Sremu tokom vremena prolazilo je kroz značajne promene, uslovljene društvenim, ekonomskim i kulturnim uticajima. Posebno se izdvaja razlika u razvoju muške i ženske nošnje. Muška populacija je ranije napustila tradicionalni način oblačenja i brže prihvatila savremenu, građansku odeću. Ovaj proces bio je najvidljiviji u svečanom odevanju, dok se radna odeća duže zadržala u okvirima domaće izrade. Već početkom 20. veka u muškoj rusinskoj nošnji javljaju se elementi građanske mode, a između dva svetska rata tradicionalna nošnja gotovo u potpunosti nestaje iz svakodnevne upotrebe. O tome svedoče brojne fotografije iz perioda od početka 20. veka do 1950-ih godina, na kojima dominira građanska odeća. Upravo zbog toga, muška narodna nošnja danas se rekonstruiše i proučava uglavnom na osnovu retkih fotografskih i muzejskih izvora s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Za razliku od muške, ženska narodna nošnja zadržala se duže i razvijala postepeno. Svečana ženska rusinska nošnja svoj konačan oblik dobija pedesetih i šezdesetih godina 20. veka kako ističe Miron Žiroš, iako su njeni temelji postavljeni još u periodu Kraljevine Jugoslavije. Upravo je u ovom periodu nošnja bila uobličena i ustaljena za devojke i mlade žene, uz strogo poštovanje utvrđenih pravila oblačenja. Ovaj način oblačenja najpre je prihvatila mlađa populacija, dok su starije žene nastavile da nose tradicionalne oblike nošnje. U celini skladno oblikovana, sa naglašenim strukom i širokim donjim delom, rusinska ženska narodna nošnja pripada grupi srednjoevropskih nošnji pojasnog tipa. Ovakav način odevanja Rusinke su nazivale „na ruski način“, odnosno „ruski šmati“.

Svečana nošnja nije bila samo odevni izbor, već i važan izraz identiteta. Njome su Rusinke isticale kako svoju pripadnost lokalnoj zajednici, tako i svoju etničku osobenost. Pored toga, nošnja je imala i jasno definisanu socijalnu ulogu — način odevanja precizno je ukazivao na status žene u zajednici.Rusinska ženska nošnja sastoji se od sledećih delova: donja košulja, podsuknja, bluza, suknja i kecelja. Ovi delovi se mogu podeliti na donju odeću – donji šmati, i gornju odeću – gornji šmati. Na gornjem delu tela se nosi bela košulja sa kratkim rukavima, koja pada do polovine butina – potkošulja. Postoje četiri donje podsuknje, šivene od belog pamučnog platna. Prednja je nešto kraća, iznad kolena, dok ostale tri daju dužinu i formu suknji, imaju nabore koji su bogati na zadnjem delu, dok su napred nešto ravniji. Rubovi su obrubljeni uskom čipkom (šlingeraj). Sve podsuknje se tvrdo štirkaju kako bi suknja bila što šira.Kao gornji odevni predmet nosila se bluza, koja je pedesetih i šezdesetih godina najčešće bila od belog satena (sjajnog glatkog platna), ali su se nosile i bluze u istoj boji kao kecelja i suknja. Bluza je bila široka, sa dugim rukavima i naborima, kopčala se napred i obavezno se upasivala u široku suknju sa pojasom oko struka. Gornja suknja se nabirala na isti način kao i podsuknja – pozadi sa dubljim naborima, a napred sa manjim. Razlog za uže nabore napred je taj što se preko suknje vezivala kecelja, pa je ona lepše padala.

Donji deo kecelje bio je blago zaobljen, dok je u pojasu bila nabrana, sa trakama produženim u vezice za vezivanje.Na nogama su se nosile bele cipele i crne lakirane na kopčanje. Zimi se ogrtalo velikom vunenom maramom, koja je bila usklađena po boji sa ostalim delovima nošnje. Kosa devojaka je u svečanim prilikama ukrašavana crnom trakom od somota, dok su mlade žene nosile kape fićule (fitюlju), a kasnije maramu. Neizostavan detalj bila je bela uštirkana maramica, složena u trougao, čiji su krajevi bili izvezeni belim vezom ili vezom u boji platna od koga je nošnja sašivena. Maramica se nosila u levoj ruci kao ukrasni detalj. Osnovni pokazatelj namene narodne nošnje bila je boja materijala od kog je izrađena. Za svečanu narodnu nošnju birali su se materijali u skladu sa značajem prilike u kojoj se nošnja nosi. Najsvečanija nošnja nosila se u crkvu, a istovremeno se za odlazak u crkvu presvlačilo u odeću koja je označavala promenu statusa – devojačka nošnja ili „blišava“ sjajna odeća za verenu devojku. Devojke su imale narodnu nošnju u pastelnim, svetlim bojama – boji čelika, kamena, zelenkastoj, ljubičastoj i drap. Često su i cipele kod devojaka bile u istoj boji kao i nošnja. Rusinska nošnja izrađivala se od sledećih materijala: paplana vrsta svilenog ili pamučnog satena sa žakar uzorkom u istoj boji kao osnovno platno. Najčešće su birani cvetni motivi, ali su postojali i geometrijski. Gadab je naziv za svileni ili pamučni saten. Od ovog materijala, kao i od prethodno navedenog, devojke su najčešće šile svoju narodnu nošnju. Rizovo platno je satensko platno sa žakar uzorkom u različitim bojama, uglavnom sa cvetnim ornamentima. Prema podacima LJ. Varge, ovo platno su kupovale samo „gazdarice“ – žene bogatih domaćina. Posle Drugog svetskog rata nošnju od rizovog platna nosile su mlade udate žene. Blišu je bio jednobojni materijal.

Narodna nošnja od bliša bila je u raznim bojama – vinskoj, beličastoj, zelenoj, smeđoj, kao i crnoj. Devojke su ovu nošnju oblačile pred udaju. Uz ovu nošnju nije se nosila bela bluza, već bluza od istog materijala kao suknja i kecelja. Kadifa je satenski ili sjajni materijal sa takozvanim „šišanim“ ornamentom, odnosno ornamentom dobijenim hemijskim postupkom. Odeću od kadife imale su samo najbogatije devojke i nosila se veoma retko. Devojka koja je imala nošnju od kadife, kao i od bliša, smatralo se da je spremna za udaju. Pojam svakodnevne nošnje u tradicionalnoj zajednici imao je svoju formu i pravila nošenja. U tu grupu spada odeća koju je žena nosila kada je išla u selo, odeća u kojoj se radilo po kući ili u dvorištu, ali i odeća u kojoj su se devojke i žene oblačile za različite radne skupove poznate pod zajedničkim nazivom moba. Rusini su ovu odeću nazivali „fabrarski šmati“ (radna odeća). Posebno treba izdvojiti takozvane „prakse“ – običaj koji je do skoro bio rasprostranjen kod Rusina, a podrazumevao je okupljanje devojaka i žena zimi, gde se prela konoplja, radili drugi ženski poslovi, ali i družilo. Materijal za izradu radne odeće bio je cic (pamučna štampana tkanina) u raznovrsnim dezenima. Boja cica, koji je bio višebojan materijal, određivala je društveni status žene – svetlije boje za mlađe, tamnije za starije. Kroj odevnih predmeta svakodnevne nošnje bio je sličan svečanoj, postojala su određena pravila. Tako su svakodnevne bluze mogle biti sa kratkim rukavima i šivene od šarenog cica. Bila je jedna podsuknja, neštirkana i sašivena od pamučnog materijala u boji, jer se nosila za rad i nije se tako lako prljala kao bela. Takođe, prilikom rada, na glavi se obavezno nosila marama, bez obzira na status žene, jer je štitila kosu od prljanja. Kecelje za rad imale su pojas, a u određenim prilikama (npr. na mobi – čupanju perja), kao i na „praksama“, bile su sa prsnim delom (gornji deo kecelje).

Ipak, odeća za „prakse“ bila je nešto svečanija – nosili su se noviji odevni predmeti, a mlade žene su na glavi nosile kapu fićulu (fitюlju), dok su devojke nosile plišanu traku. Devojčice kada su kretale u školu, nosile su frizuru koja se zvala „okolci“. Kao što sam naziv kaže, dve pletenice su se uvijale oko glave i pričvršćivale trakama. Svečane pletenice su se plele od više pramenova. Onog dana kada su prvi put oblačile narodnu nošnju, sa 12–13 godina, devojčice su počinjale da nose i somotsku traku. Ta uska duga traka od crnog sjajnog materijala bila je glavno obeležje devojke i nosila se u svečanim prilikama sve do udaje. Somotska traka se vezivala oko glave tako što su se najpre pletenice obavijale oko glave i pričvršćivale ukosnicama, a zatim se namotavala traka tako da mašna pada na potiljak. Mašna se na traku često unapred prišivala. Posle udaje, mlada žena nije izlazila bez fićule. Njen oblik i način ukrašavanja vremenom su se menjali, ali je, zajedno sa devojačkom somotskom trakom, predstavljala važan pokazatelj identiteta rusinske etničke zajednice u Vojvodini i zapadnom Sremu. Rusinske kape, fićule rađene su na svilenoj podlozi pastelnih boja na kojoj je prethodno iscrtana šema motiva. Pravila ukrašavanja fićule su bila jasna: ukrašavala se na delu koji stoji na glavi, u centralnom i na krajevima. Kasnije su fićule bile često bez ukrasa, ali su mogle biti ukrašene naborima duž zadnjeg dela, uz dodatak perli ili srebrnih ukrasa, najčešće u obliku cvetnih ornamenata. Kraj (končik) je bio ukrašen izduženim perlama i srebrnim listićima. Postojala su pravila usklađivanja boja – boja fićule morala je da bude u skladu sa bojama suknje i kecelje. Najčešće je bila od istog materijala kao suknja i kecelja. Ako žena nije imala fićulu koja se slaže sa ostalim delovima nošnje, mogla je nositi belu fićulu. Ona se postavljala na teme glave, blago unazad, tako da se vidi veći deo kose, a trake su se vezivale na potiljku. Rusinska oglavlja iz Šida i iz Bikić Dola identična su rusinskom oglavlju iz Ruskog Krstura u Bačkoj. Rusinke su ih prestale nositi 70-ih godina 20.veka. Mlada žena je posle rođenja deteta, ili nešto kasnije, prestajala da nosi fićulu i počinjala da vezuje maramu. Nosile su sjajne marame od brokata ili satena, dok su starije žene nosile manje marame. Važno pravilo pri izboru boje marame bilo je da se ona uskladi sa ostalim delovima nošnje, ali nije morala biti od istog materijala. Marama se posebno savijala (sa četiri preklopa) i vezivala ispod brade. Rusini su već u prvoj polovini 20. veka u svečanim prilikama nosili građansku odeću – košulje i pantalone. Zbog toga se danas za narodnu nošnju koja se koristi na sceni koristi naziv „muško vojvođansko narodno odelo“. Istraživanja pokazuju da se kao karakteristični rusinski odevni predmeti za muškarce početkom 20. veka mogu izdvojiti muški prsluk od brokatnog satena ukrašen koso postavljenim dugmadima, kao i visoka kapa sa manjim obodom ukrašena širokom trakom. Međutim, danas nije moguće sa sigurnošću utvrditi da li su ovi odevni predmeti bili izraz rusinskog identiteta ili su predstavljali samo modni trend tog vremena.

Literatura:

Balthasar Hacquet, Abbildung und Beschreibung der südwest-und östlichen Wenden, Illyrer und Slaven : deren geographische Ausbreitung von dem adriatischen Meere bis an den Ponto, deren Sitten, Gebräuche, Handthierung, Gewerbe, Religion u. s. w. nach einer zehnjährigen Reise und vierzigjährigem Aufenthalte in jenen Gegenden, Leipzig 1804.

Joseph Heinbucher, Edlen v. Bikkéssy, Pannoniens Bewohner in ihren volksthümlichen Trachten.. auf 78 Gemählden dargestellt. Nebst ethnographischer Erklärung, Wien, 1820.

Uroš Milutinović, Običaji svatosvski u Sremu, Letopis Matice srpske, 1845.

Radoslav Marković paroh, Pravoslavna srpska parohija, u Inđiji krajem 1900. godine, Sr. Karlovci, 1901.

Srpski narodni veliki kalendar „Rad“ za 1911.godinu, Novi Sad, 1910.

Simeon Aranicki, Parohija u Staroj Pazovi, krajem godina 1911, Sremski Karlovci, 1912-191.

„Srpkinja“, Sarajevo, 1913.

Petar Runjanin, Autobiografija (1775-1839), Sremski Karlovci 1914.

Miloš Đ.Škarić, Život i običaji „Planinaca“ pod Fruškom gorom, Beograd, 1939.

Dušan J.Popović, Srbi u Sremu do 1736/7, istorija naselja i stanovništva, Beograd, 1950.

Jelena Đekić, Srpska narodna nošnja u okolini Sremske Mitrovice, Narodne nošnje u Vojvodini, Matica srpska, 1953.

Rada Jovančić, Srpska narodna nošnja u južnom Sremu, Narodna nošnje u Vojvodini, Matica srpska, Novi Sad, 1953.

Milenko Filipović, Romantizam u narodnoj nošnji: haljetak dušanka, Rad vojvođanskih muzeja, br.2, 1953.

Vida Tričković, Srpska narodna nošnja u Fruškoj gori, Narodne nošnje u Vojvodini, Matica srpska, 1953.

Krunoslav Tkalac, Narodna nošnja sremskih Klimenata u Hrtkovcima i Nikincima, Rad vojvođanskih muzeja 4, Novi Sad 1955.

Milica Bošković, Ćurčiski zanat u Sremu, Rad vojvođanskih muzeja, 6, Novi Sad, 1957.

Zborník štúií a článkov- Stará Pazova 1770-1970, Obzor, Nový Sad, 1972. – Mila Bosićová – Slovenský ľudovy odev v Starej Pazove

Aleksandar Stefanović, Uloga dukata prilikom ženidbe i udadbe u severnom Banatu u 19. i početkom 20.veka, Rad vojvođanskih muzeja, 23-24, Novi Sad, 1974-1978.

Desanka Nikolić, Odevanje graničara Vojne krajine u XVIII i XIX veku, 1978, Beograd.

Jasna Bjeladinović, Seoske nošnje i njihova tipološka klasifikacija, Glasnik Etnografskog muzeja, knj.44, 1980.

Petar Milošević, Srem u prošlosti, knj. I, 1981.

Gordana Prica, Srem u prošlosti II,Sr. Mitrovica, 1986.

Dr Mila Bosić, Narodna nošnja Slovaka u Vojvodini, Novi Sad, 1987.

Ljiljana Radulovački, Zbirka Pokrivala za glavu udatih žena u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici, Rad vojvođanskihi muzeja, 30, Novi Sad, 1987.

Dušan J.Popović, Srbi u Vojvodini 1,1990.

Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini 2, 1990.

Marko Jačov, Srema na prelomu dva veka (XVII- XVIII), Beograd, 1990.

Mirjana Maluckov, Elementi nošnje kao pokazatelj kretanja stanovništva, Rad vojvođanskih  muzeja br. 34, Novi Sad, 1992.

Vilma Niškanović, Kožusi u Srbiji, Etnografski muzej, Beograd, 1998.

Katarina Novaković, Svečana ženska oglavlja u Vojvodini, Muzej Vojvodine, N. Sad, 2005.

Katalog izložbe „Jesen/zima 1867, Etnografski muzej, Beograd, 2006.

Jovan Maksimović, Zdravstvene prilike u Sremu u 18. i 19.veku, 2007.

Antun Dević, Župe Hrtkovci i Nikinci, 2010.

Jasna Bjeladinović, Narodne nošnje Srba u XIX i XX veku, Etnografski muzej u Beogradu, 2011.

Josif Forjan (autor izložbe i uređivač kataloga),  Tradicijsko ruho Hrvata u Vojvodini, Zagreb, 2011.

Jovanka Dražić, Martinci etnološka monografija, Sr.Mitrovica, 2012.

Franc Šams, Istorija Srema i Petrovaradina, Muzej grada Novog Sada, Novi Sad, 2013.

Bogdan Šekarić, Fotografije dr Radivoja Simonovića, Novi Sad, 2014.

Katarina Radisavljević, Kodifikovane ruskogo narodnogo oblečiva, Novi Sad, 2014.

Katalog izložbe, Iza gora i dolina, Tri veka Slovaka u Vojvodini, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2017.

Dušanka Marković, Srpski svadbeni običaji u Vojvodini, Novi Sad, 2017.

Živan Pašić, Čortanovačka škola : monografija : 1756-2017, Čortanovci, 2017.

Grupa autora, Bikić Do, monografija, N.Sad, 2017.

Milivoj Kovačević, 250 godina doseljavanja Slovaka u Staru Pazovu, etnološka izložba, Zavičajni muzej Ruma, 2020.

Jelena Arsenović -„Prikaz svadbe u tekstu Idilična slika Srem Gustava Štolcea“, Zbornik X, Zavičajni muzej Ruma, 2020.

Đorđe Bošković, Ruma u staroj stranoj štampi, Ruma, 2021.

Katalog izložbe, Ja nosim vas, vi nosite mene, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2021.

Katalog izložbe, Dva i po veka od dolaska Hrvata u Istočni Srem, Ruma, 2021.