Одевање

   У периоду између 15. и 16. века, одећа је била доста раскошна али се наводи и да је била једноставна. Ни властела се није много китила нити ишла за модом. Господа су се облачила у свилу, чоху, платно и кадифу, а не ретко помињу се тканине проткане сребром или златом. Ове тканине доносили су Дубровачки трговци. Као женски украс највише су се ценили обоци (минђуше). Жене су се углавном бавиле ручним радом (ткањем). Народ се одевао у сукно и друге грубе тканине које су настајале у кућној радиности.

  У 16. и 17. веку одећа становништва Војводине зависила је од друштвеног статуса, верске припадности и закона Османског царства. У изради одеће учествовали су бројни занати, а културни утицаји обликовали су изглед мушке и женске ношње. Током првих деценија турске владавине српска ношња се разликовала од турске; путописац Дерншвам 1553. године записао је да је ношња Срба у Срему слична оној код Угара. Временом, нарочито у варошима, хришћани су делимично прихватили муслимански начин облачења, задржавши мање разлике, као што је употреба чакшира.

   Због бројних досељавања, у Срему су се мешале различите ношње — из Мачве, Босне, Херцеговине, Бачке и Далмације. Петар Руњанин (1775–1839) записао је да је свака досељеничка група донела своју ношњу, што је временом довело до прихватања локалне одеће. Он описује да жене у Кузмину нису носиле куповну одећу, осим малог венчаног руха које би чувале и преносиле на синове и снаје. Одећа је била ручно израђена: сукње и кецеље од предене и фарбане вуне, прслуци од исте тканине, убрадачи од белог платна украшeни свиленим или памучним концем, опанци и ручно плетене чарапе. Мушкарци су носили сурдуме, сукнене хаљине и опанке, док су младожење имале свечану одећу са двоструким клобуком, појасом „коморанац“, чакширима и црвеним опанцима.

   Имућнији људи — официри, трговци и занатлије — мењали су одећу према моди. Само је свештенство задржало униформу коју је прописао митрополит Ненадовић. Војници и официри носили су униформе, док су се остали облачили према немачкој, мађарској или оријенталној моди. Преласком у Мађарску током Велике сеобе, Срби су задржали културно окружење, а терзије, абаџије и сурсабови кројили су одела која су била у моди.

   За израду рубља користиле су се лакше тканине — платно различитог квалитета, лан, кудеља или памук. Жене су ткале и украшавале тканине за рубље, оковратнике, рукаве и марамице. Тежа одећа била је од сукна, абе и кадифе. Одећа је често украшавана исечцима различитих боја, што је давало богат изглед.

   Опат Бонини (1702) описује жене које носе белу одежду као капут, омотавају се вуненим платнима различитих боја, а на ногама носе опанке. Девојке се удају већ у 10–11 години, а венчани дарови садржали су новац за куповину робе. Свакодневна и свечана одећа варирала је по друштвеном слоју и богатству, а за време лета жене и деца често иду боси.

   Сремци су били високи и стасити. Племићи носе шешире или капе, а обични сељаци широке капуте и огртаче од вуне. Кошуље су грубе, ткане од вуне и бомбажа. Женске главе покривене су марамом, коса у плетеницама намазаним маслицем. Немачки путописац Таубе бележи да су жене већинoм радиле сву одећу саме, осим увезених чизама и капица, а сукно је било грубо и природне боје.

  О томе како су се Сремци облачили, Таубе наводи да је крој одела био полу турски, а полу мађарски, да је женска ношња била ближа турској, али не у свим деловима земље једнака, а да су девојке вишег сталежа већ почеле да се облаче по бечкој моди. Ношњу Сремаца један век касније, дакле крајем XIX века, описао је у својој монографији о Срему др Бартоломеј Годра (dr Bartolomaus Godra), главни лекар Петроварадинског пограничног пука и познати аустријски ботаничар: „Ношња се састоји од једног капута, начињeног од грубо ваљаног сукна, једних сукнених панталона, једног плавичастог пуловера, такозваних опанака и вунених обојака. Зими се носи до колена дуга бунда, начињена од овчје коже. Уобичајено покривање главе је са једним шеширом широког обода, а зими крзненом капом или шубаром. Лети се може запазити да су људи већином боси, а од одеће носе само ланене гаће и кошуље.“ 

  Срем је био раскрсница народа и култура, што се огледало у етничкој разноликости Сремаца. На основу записа из 18.века Сремци су по изгледу  углавном били здрави, снажни и просечне висине, са црном косом, а ретко су били плави или риђи. Животни век  мушкараца био је краћи, а жене су дужe живеле. Темперамент им је жустар, спремни на свађу али без злочиначког духа. Поносни су на свој крај и историју, а веру више практикују кроз обичаје него као дубоку духовност. Породица и пријатељство су им изузетно важни, познати су по оданости и жртвовању, посебно у тешким временима као што је „иришка куга“. Дружељубиви су, али неповерљиви према странцима, уз спремност да помогну сиромашнима. Морално су честити, а дивљи бракови су ретки и прихваћени без стигме. Истичу се понос, поштење и гостољубивост као главне особине Сремаца.

   У другој половини XVIII века утицаји западне, нарочито немачке културе, постају све присутнији у облачењу, држању и животном стилу грађанског слоја. Грађани прихватају цивилну моду „по немачки“, супротну претходном оријенталном утицају.

   Мушкарци носе предмете као што су бекеш (топли капут често с крзном), лајбл (горњи део одела), прслук, хузне (широке панталоне) и хозентрегере (бретеле). Често остављају бакенбарде, у стилу гренадира. Деца и студенти носе „цопфове“ — дугачке плетенице с пантљикама, уз француски утицај и коришћење „орпутера“ за обликовање косе.

   Жене и девојке из имућнијих слојева носиле су стезнике, кецеље од фланела или тафта и штринфле (чарапе). У кући су носиле хаљине „комота“, понекад постављене крзном. Шешири „à la Washington“ и мидери (корсети) постали су модни детаљи. Забележено је да је грофица Јована Бранковић око 1730. била прва жена у нашем друштву која је носила мидер.

    Тканине су увозиле са Запада: либереј, пануел, милански просидит, бериш-концерт и друге, иако није сасвим познато за које делове одеће су служиле. Мода и нови обичаји показивали су културну и друштвену промену унутар српског народа под утицајем Хабзбуршке монархије.

 Одевање у аустријској Војној крајини показује како војна служба и прописи мењају традиционалну ношњу. У Срему се тај утицај нарочито јасно види јер су граничари били носиоци „новог“ начина живота: у служби су прихватали прописану одећу, а по повратку кући задржавали делове униформе, носили их у селу и тиме убрзавали промене у народном одевању. Зато се током XVIII и XIX века развија мешавина народног и војничког — не као нагли прекид традиције, већ као постепено преобликовање.У раним фазама XVIII века граничар још нема потпуно једнообразну униформу, а велики део одеће обезбеђује сам. „Монтурспецификација“ из 1735. године (за нерегуларне трупе) наговештава прва уједначавања: јавља се кратак плави капутић (атилa) са гајтанима, уске црвене чакшире „по националном кроју“, огртач без рукава од грубог домаћег сукна који се закопчава под грлом, као и црвени појас са сабљом и фишеклијом.

То још није „права“ униформа, него службена одећа која је по карактеру блиска народној ношњи.Ликовни извори средине XVIII века показују шароликост: граничари носе различита покривала за главу (округле капе, калпаке, али и упечатљив чврст шешир са „крилом“ — у Срему бележен као „клобук са рогачем“), затим кошуље, прслуке, кратке и дуге горње хаљетке, више типова чакшира, као и опанке и чизме. Посебно је важна долама, распрострањен горњи хаљетак који траје дуго: од једноставнијих варијанти до богатијих, украшених дугмадима и срменим гајтанима.Држава у другој половини XVIII века настоји да одећу приближи регуларној војсци. Документ из 1769. наводи комплет пешадијске ратне одеће (капa, горњи капут, војничка блуза, прслук, чакшире, кошуља, црна кравата, ципеле и др.). Иако је бела боја тежила да постане стандард пешадије, у пракси се бело често напушта као непрактично, нарочито тамо где је граничар морао сам да плаћа део опреме. Тако се дуго одржава „шарени ађустирунг“ — мешавина локалних навика и војних прописа.

Важан прелазни облик је домаћа (мирнодопска) одећа – Hausmontur. Она остаје ближа традицији јер је граничар углавном сам набавља, често кућном радиношћу. Кључни комад ту постаје гуњац: кратак сукнени хаљетак који под утицајем службе добија војничке детаље (оковратник, дугмад, џепове, посувраћене скуте), па управо он постаје мост између народне ношње и униформе.Промене не обухватају само тканину и крој, већ и лични изглед. Наредбом од 30. јула 1805. укида се перчин и прописује једнака дужина косе — што мења физиономију граничара и уводи европски војни стандард. Година 1808 доноси највећи преокрет: основна боја војничке блузе мења се са беле на тамномрку, а униформа постаје јединствен систем без оштре разлике између ратне и мирнодопске службе. Прописани су: чако, рокел од тамномрке чоје, бели прслук, плаве чакшире, вратна марама и горњи капут. Од тада се домаће сукно постепено потискује, а стандардизована чоја постаје правило. У Срему се утицај Војне границе најбоље види у детаљима: у кроју кратких сукнених хаљетака (гуњ/гуњац), у мрко-плавом колориту, у украсима на чакширама, у облицима капа и шешира, као и у огртачима. Посебно је значајна кабаница, архаичан кружни огртач који је дуго био „обавезан“ у граничарском свету, а касније се у народу јављају и облици блиски шињелу. Након развојачења, поједини војни комади настављају да живе као практична одећа или као знак статуса — често у комбинацији са старијим традиционалним слојем.

   Неки конзервативни грађани и хумористи, попут Михаила Максимовића, иритирани брзим прихватањем нових модних и животних обичаја, критиковали су промене у понашању и изгледу жена. Он је сатирично бележио да нови модни детаљи, као што су високе штикле, кваре традиционалну женску дисциплину. Стихови и сатире тог доба одражавају јаз између старих оријенталних традиција и нове западне културе, као и промену улоге жена у грађанском друштву XVIII века.

    Јозеф Хајбухер Едлер фон Бикеси (царски и краљевски потпуковник) објавио је 1820. године у Бечу књигу „Становници Паноније приказани у својим народним ношњама“, у којој је, између осталих, представљена и девојка из Срема у Петроварадинском граничарском пуку. У опису стоји да се српска девојка спрема да донесе воду. Носи свечану одећу, коса јој је раздвојена напред и уплетена у плетеницу позади, украшену црвеним тракама. Обично иза оба уха ставља свеже цвеће као украс. Око врата носи огрлицу састављену од разнобојних стаклених перли и златника. Кошуља је извезена разнобојном свилом или вуном, а предња и задња прегача направљене су од шареног обојеног тканог материјала, чије ивице су опшивене ресама. Најчешће носи плаве вунене чарапе и папуче од жуте или црвене коже. У даљини се могу видети жене у традиционалној ношњи, а приказан је и део села како би се показала локална сеоска архитектура.

  Сремска Митровица представљала је границу између источне и западне сремске ношње. У селима западно од Митровице — Лаћарку, Мартинцима, Кузмину — и у Шиду живело је становништво различитог етничког и географског порекла, досељено из Херцеговине, Босне, Лике, Србије и Бачке.  Досељавања током 18. века обликовала су разноврсну и специфичну ношњу ових крајева. Према турском дефтеру из 1578. године, Мартиници су били насељени Србима. После повлачења Турака, село је од 1701. године поново населила православна популација из више области, а до средине XVIII века у Срем је стигло много досељеника („Рашана“). У попису из 1736/37. у Мартиницима је забележено 74 породице.

    О ношњи до средине 19. века мало се зна. Под утицајем друштвених прилика и средњоевропске моде, традиционална одећа се постепено мењала. Мушкарци су најдуже носили беле платнене кошуље и гаће, а жене оплећке, скуте и богатo везене мараме. Касније су жене уместо традиционалних делова носиле дугачке кошуље од памука. Између два рата, градска и сеоска мода готово су се изједначиле, а одећа се почела правити од индустријски произведених материјала. Шнајдери су били цењени, а девојке су у мираз добијале шиваће машине. До Другог светског рата, текстил је углавном био производ домаће радиности, а жене су још од детињства училе предење, ткање и везење. Текстилна радиност у Мартинцима нестаје средином 20. века. После рата прелази се на конфекцијску гардеробу. Старији су до осамдесетих година задржали навике традиционалног облачења: мушкарци шешир или шубару, удате жене мараму. Становници Мартинаца више не памте стару народну ношњу, већ само грађанско одевање својих предака.

Летње мушко одело чиниле су беле кошуље од памучног или кудељног домаћег платна, понекад украшене белим везом, које су се носиле преко широких гаћа од истог материјала, везиваних свитњаком. Преко кошуље се облачио прслук од разних тканина, са шареним или металним дугмадима, док су старији најчешће носили тамноплаве чојане прслуке. Лети је на глави био сламени шешир. Преко појаса се носила шарена вунена тканица, а преко ње кожни опасач са ножницама за нож и шило. На ногама су били вунени обојци, обмотавани око ноге, уз опанке различитих типова – од „шиљкаша“ до каснијих „кајишара“ и „капилара“, а понекад и кожне папуче.

  Зимско мушко одело било је топлије и слојевитије. Преко кошуље су ношени пршњаци од јагњеће коже или дуги кожуси украшени шареним апликацијама. Рекле од пругастог порхета облачиле су се преко ових кожних одевних делова. Панталоне су биле широке, са многим борама, прављене од истог материјала као и гуњ – дугачак бели огртач од сукна украшен зеленим штофом. Носила се и бена, дугачка вунена рекља са црвеним украсима, која је била скупа и најпре намењена празницима. Чобани су користили кабаницу од сукна са „јакарицом“ која је служила као капуљача. На глави су зими били шубара или шешир, а на ногама дрвене кломпе са сламом.

  Свечано летње мушко одело у Срему разликовало се од свакодневног по квалитетнијим материјалима и богатом украшавању. Кошуље су се шиле од финог домаћег платна („мисир“, „дереклија“), са белим везом или златовезним недрима, а око врата се носила свилена огрлица са извезеним иницијалима. Уз шире гаће од танког платна носила се тканица, а преко кошуље или кошуљанке од вунене материје облачили су се прслуци од броката или свиле. На глави је био црни филцани шешир, украшен цвећем код младића, а на ногама „цифрани“ опанци или кајишари са обојцима. Млади су често носили и баршунасте или вунене украсне наруквице преко рукава.

  Зимско свечано одело крајем 19. века све више је добијало грађански изглед — штофано одело, филцани шешир или бела/црна шубара. Најважнији део зимске ношње био је кожух, који су израђивали сремске ћурчије. Носили су се жути и бели кожуси, различито украшени у зависности од краја, а најраспрострањенији тип био је кожух од јагњеће коже, дугачак до колена и украшен разнобојном кожом, вуном и огледалцима. Постојала су два основна облика: једноставни „кожух ћурков“, скромних украса, и богати „кожух са пешевима“, типичан за Доњи Срем украшен са вуницом и иром,  а у крајевима око Сремске Митровице и Шида био је украшен „цифром“, огледалцима, цветним мотивима и каланчавима. Кожух је кроз време прешао од једноставних раних облика до изузетне декоративности почетком 20. века, да би се средином века поново поједноставио. Поред кожуха, важни зимски хаљеци били су опаклија — велики и широк огртач од овчијих кожа који се носио преко кожуха или при путовању — и дуцин, лакши огртач са рукавима, практичнији и јефтинији, који је после Првог светског рата ушао у свакодневну употребу. Сремске ћурчије правиле су и различите прслуке, грудњаке, рукавице, као и шубаре и капе које су биле обавезни део свечане ношње момака. Чарапе су биле шарене, често ручно рађене, а уз свечано одело носиле су се кожне ципеле; богатији су уз свечане прилике облачили и црни гуњ. Сви кожни хаљеци били су украшавани разнобојном кожом, вуном, свилом или огледалцима, а употреба посебне коже „викследер“ омогућавала је израду карактеристичних флоралних орнамената. Тако је свечана мушка ношња Срема спајала практичност, статусни симбол и естетску вредност, постајући један од најпрепознатљивијих елемената сремске културне традиције.

Женско свакодневно летње одело у Срему чинили су оплећак од белог домаћег платна и скуте које су замењивале кошуљу и гаће. Оплећци девојака били су ширих рукава и украшени чипком и везом, док су старије жене носиле једноставне, неукрашене кројеве. Скуте су биле дугачке и набране, често украшене чипком и црвеним везом, а преко њих се носила широка сукња од цвилиха, црвене боје, са пришивеним црним украсним гајтанима. Касније, када би жена добила више деце, уместо црвене сукње носиле су практичније кончанице. Преко сукње је ишла кецеља — најчешће црна вунена, украшена шареним цветним мотивима, а за свакидан кецеља од цица. Око струка носиле су се шарене тканице или потпасач, да се сукња подвезује када је блато. Девојке нису покривале главу, док су удате жене носиле мараму; обућа и обојци били су исти као код мушкараца — опанци и вунене обојке.

  Свечано летње одело разликовало се по материјалу и богатијем украшавању. И девојке и жене носиле су оплећак и скуте, али од финијег платна и са лепшим белим везом и широм чипком. Преко оплећка се облачила рекла од броката, свиле, сомота или порхета, припијена уз тело и са уским рукавима. Сукње су биле широке и дугачке, али тако да се види бела чипка од скута; најсвечанија је била црвена паргар сукња, коју је мајка куповала ћерки за велике празнике.

 Девојке су се китиле цвећем и накитом — највише дукатима, који су били главни знак богатства. Богате су носиле десетине дуката или „суферина“, а њихово куповање, даривање и ношење било је праћено обичајима и често изазивало породичне спорове, јер су дукати представљали значајан део мираза. Сиромашније девојке носиле су ђердане од стаклених перли. Пред Други светски рат, када су златни дукати већ излазили из моде, односно кад их више није било, родитељи су девојкама за мираз куповали тзв. „иљаде“ — новчанице од 1.000 динара Краљевине Југославије. „Иљаде“ су се низале у металне футролице и носиле око врата као накит и део мираза.

Обућа у свечаним приликама биле су кожне ципеле са ниском петом, а жене су уз то носиле и сунцобране и дугачке чипкане рукавице. На глави девојке у свечаним приликама нису носиле мараму, док су удате жене носиле џегу или златару — богато украшену мараму од атласа или сатена, везену златом и сребром, често са чипком, огледалцима и украсима од „мртве косе“. Златара се носила само у првим годинама по удаји и сматрала се симболом престижа. Уз њу су младе носиле и парту, дугачке свилене пантљике у више боја, које је у косу прикачивала јетрва. У свечаним приликама носили су се и кофири — високе, богато украшене капе са цвећем, трешњама и пауновим перјем, прављене код шидских „машамода“. Као једноставнија варијанта носио се чепац или фићуле — мала капа од атласа или сомота, везена златом.

  Зими су жене носиле кожухе, куповане на вашарима или код ћурчија, најчешће жуте или тамне, украшене апликацијама од обојених кожа и  са огледалцима. За свечане прилике носиле су дебеле вунене чарапе штрикане код штрикера и кожне дубоке ципеле постављене сомотом. Женско свакодневно зимско одело чинили су оплећак и скуте, преко којих се носила узана рекља од порхета са дугачким рукавима и дугачка набрана сукња од истог материјала. Преко рекље облачио се јелек или дужи „лепршанац“, украшени разнобојном кожом и огледалцима, док су у Срему били познати и посебни женски кожуси без рукава и „врани прслуци“, украшени само огледалцима. Жене су зими носиле и пршњак до појаса, обојке или дебеле куповне чарапе, опанке „шиљкаше“ и „кајишаре“, а око куће дрвене кломпе. На глави су имале сомотске или „делинске“ мараме, а косу су плеле у две плетенице или везивале у пунђу. У празничним приликама носио се молдун – свечана зимска ношња са уском рекљом и широком, набраном сукњом од бордо кариране вунене тканине.

Преко тога облачило се најсвечаније зимско одело – кожух дугачак до колена, богато украшен огледалцима и кожним апликацијама у више боја, са препознатљивим „шнуром“ на леђима. Никада се није ишло за удају без кожуха, који је имао велики статусни значај. Западно од Шида и Митровице кожуси су били краћи, до струка, а на граници са Славонијом јављали су се модели украшени „колесима“. Уз њих су се носили и свечани прслуци, у савременије доба најчешће смеђе боје, украшени срцима, пераима, бобицама и флоралним мотивима. Жене су зими носиле и бунде од чоје или црног плиша, обрубљене црним крзном и постављене јагњећом кожом, дугачке до чланака. На глави су имале чепац или свечану златару (џегу), као и велике сомотске мараме с ресама. Уз свечано одело носиле су дубоке кожне ципеле постављене сомотом или фланелом.

  Дечија одећа у Срему углавном је личила на одећу одраслих, само једноставније израђену. Деца су носила оплећке и скуте, хаљинице од порхета и цица, пршњаке, штриковане џемпере, капутиће, широке гаће, чакшире, вунене чарапе, опанке или дубоке ципеле. Одећа се најчешће наследила од старије деце. Бебе су до шест недеља повијане у пелене од старих скута и омотаване вуненим обојцима или „биљом“ у разним бојама. За крштење се облачила разрезана кошуљица од беза. После пола године деца носе кратке чарапице везане узицом и капице украшене чипком, уз заштитни „пужић” као амајлију. До поласка у школу носила су дуге једноставне кошуље, а до једанаесте године и „скутаре“ – дуге везене кошуље до чланака са стреком око појаса. Око дванаесте године деца почињу да се облаче као одрасли: дечаци у широке гаће, девојчице у оплећак, скуте и сукње од цвилиха или паргара. Женска деца у нижим разредима носила су хаљине „на шлафрок“, а касније сукњу и блузу. У збирци Етнографског музеја чува се дечији кожух из Сремске Митровице – кратак, од јагњеће коже, украшен разнобојним апликацијама и бобицама – типичан пример дечје ношње која прати обрасце одраслих хаљетака. После Првог светског рата више се не израђују богато украшени бели кожуси, већ једноставни, до кукова.

  Одећа стараца и баба била је много скромнија од ношње млађих. Старци су носили дебеле кошуље од домаћег платна без украса, једноставне запонке и пархетске рекље на пруге, уз тамни прслук од броката лети. Бабе су носиле оплећак од дебљег платна, скуте без веза и чипке, а на глави црну мараму која је потпуно прекривала косу, преко које су стављале већу мараму од сомота или атласа са ресама. У другој половини 20. века старије жене најчешће су носиле кожне папуче.

  Чобани су носили посебно прилагођену одећу и опрему: штап са ћулом, бич, коршов за воду, струницу, сукнену кабаницу с капуљачом, гумене чизме или опанке, кожне чакшире, опаклију и кожух, који су их штитили од временских непогода.

  На свадбама, млада је облачила оплећак и скуте, преко којих је носила белу сукњу од шифона са шлингерајем и широку свилену или штофану хаљину богато набрану, уз рекљу од истог материјала. На глави је имала венац од вештачке мирте и дуг шлајер који је кум држао да се не испрља, а на грудима цвет. Богатије младе носиле су дукате, а сиромашније ђердане и пантљике купљене од „труља“. Наредних дана после венчања задржавала је венац, а касније носила златару мараму – поклон свекрве, која је у другој половини 20. века младој куповала белу венчаницу, блузу, шос, реклу и понекад белу бунду. Девер је набављао шлајер, папуче и огледало. Младожења је на дан свадбе носио свечано одело од сомота, чизме и преко свега црни гуњ.

  За сахрану је покојника требало окупати и обући у одело које је било припремљено још за живота, и звало се „спрема за не дај Боже“. То су били ретко ношени или сасвим нови комади. Жене су се сахрањивале у хаљинама од материјала према економском стању, уз џегу или плишану мараму са ресама. Покров се правио од мисира или дереклије, код имућнијих дужи и са богатим ресама. Поле су се ручно везивале црним концем за старије или белим за младе. По старом веровању, жена је унучићима остављала неколико металних новчића да се играју после њене смрти, а умрлом мушкарцу се у руке стављао стари новац како би „однео поздраве“ преминулим сродницима. Ожалошћени су носили црне ознаке – мушкарци траку на рукаву или шеширу и гологлаво ишли на сахрану, док су жене носиле црну мараму и црнину, која је у случају губитка јединца остајала до краја живота.

   У обичајима око празника Духова појављивале су се „краљице“ – девојке у белим хаљинама, са клобуцима украшеним перјем, цвећем и пантљикама и расплетеном косом. Овај обичај у Лаћарку рано је нестао, док се у Голубинцима одржао до педесетих година, али су га преузела деца. На Лазареву суботу млади су у поворци ишли у шуму уз песму и гајде; девојка је носила лутку у шареној ношњи, а момак лутка у мушкој ношњи и заставу. Дан су проводили у весељу, а девојке су носиле свечане хаљине. Овај обичај почео је да се гаси средином 20. века. У Белој недељи било је уобичајено прерушавање: мушкарци у женску, жене у мушку одећу, уз маске, а деца су правила маске од издубљених бундева. У појединим местима су ишле и маскиране „мачкаре“.

   Одређени делови ношње коришћени су и у врачању, нарочито у љубавним обичајима: девојке су окретале скуте на наличје, верујући да ће тиме привући момка, а жене које су желеле да муж престане да гледа друге, брзо би га обрисале преврнутим скутима одмах после умивања да он то не примети. Коса је у обичајима имала посебно место. Прво шишање детета обављало се на џаку жита као знак благостања. Мушкарци су носили кратке фризуре, зулуфе и дуге бркове „уфитиљене“, а бријали се углавном суботом. Девојчице су имале дугу косу, плетену „у прекрст“, понекад увијену око главе, а школска деца носила су кике и чешаљ „од ува до ува“. Удате жене косу су носиле у пунђу и често су је продавале трговцима, обично за мараму или текстил, и то неколико пута у животу. Косу су прале цеђем или у кишници, ретко су се чешљале јер није било времена, а отпала коса није се бацала у ватру већ остављала испод прага или на плот да би коса наставила да расте.

   Одевање у јужном Срему у другој половини 19. века и почетком 20. века одражавало је велику мешавину народа – Срба, Словака, Хрвата, Мађара и Рома. Одело је било важан део изгледа сваког човека: морало је бити чисто, цело и да лепо стоји, а по њему се јасно видело ко је богатији, ко сиромашнији и чиме се бави. Богати су имали више комплета за различита годишња доба и прилике, од бољих тканина и са више украса; сиромашнији су носили мање одела, често од грубљег платна. По угледу на Немце, имућнији су зими носили капуте, а остали кожухе. У великим зимама сви су облачили опаклију или дуцин. Земљорадници су носили одела од „цајга“ и сомота, лети често само плаве панталоне и сиву кошуљу, а на ногама опанке или су ишли боси. Чобани су препознатљиви по јагњећим капама и белим кабаницама, које су штитиле од ветра и кише. Свако домаћинство настојало је да сваки члан има бар једно радно и једно свечано одело.

   Мушко летње свакодневно одело чинили су кошуља, гаће, прслук и шешир. Кошуља је била од памука или лана, једноставног кроја, дугачка до изнад колена; шиле су је жене од кућног платна. Гаће су биле широке, до чланака, са учкурама за везивање, носиле су се свакодневно, али се у цркву није ишло само у гаћама. Прслук је био таман, увек закопчан, с предње стране од финијег материјала, са унутрашњом поставом и џеповима. На глави се лети носио црни шешир са уском пантљиком и белом шналом. Да би заштитили ноге, мушкарци су носили вунене обојке, касније црвене чарапе до испод колена, и опанке са кајишима који су се увијали преко обојaка. Са појаса је висио кожни опасач – ћемер – у који су стављали новац, дуванкесу, оцило и ножић.

   Зимско свакодневно одело било је истог основног састава, али су се преко кошуље и гаћа носили бенка и кожни хаљетци. Најстарији облик био је пршњак или грудњак од јагњеће коже, без рукава, са вуном окренутом ка телу. Временом је постао богато украшен шареним везом од вунице. Паралелно са њим, ћурчије су правиле кожне прслуке од јагњеће коже, такође украшене иром и орнаментима, а у 20. веку се појављује и дужи модел до кукова, са више дугмади. За јаке зиме коришћени су кожух и опаклија: кожух до половине листова, са рукавима и џеповима, а опаклија дугачка скоро до земље, без рукава, веома тешка. Ови хаљетци служили су и као огртач и као покривач у колима или код стоке. Дуцин, уведен око 1930. године, био је средње решење – дужи и вунатији од кожуха, а лакши и покретљивији од опаклије. На глави су зими носили црне шубаре од јагњеће коже. Пастири су, поред тога, имали посебну обућу – местве од меке коже – и опрему на кајишу (нож, шиља, оцило). Старији људи су редовно имали штап од дрена или глога, који је служио и за ослонац и као део изгледа.

    Жене су своју одећу у великој мери саме израђивале. Доње рубље чинили су оплећак и скуте. Оплећак је био горњи део од танког платна, са широким рукавима и овењачом око врата; скуте су беле сукње од три поле платна, украшене чипком и вирошима, везиване око паса свитњаком. Преко тога су носиле душанку или реклу – хаљетак за горњи део тела од пархета или цица, различитих боја, без већих набора, често окићен ширитима. Сукње су се правиле од цица, порхета или броката, најчешће тамноплаве или тамноцрвене; жена је увек носила три сукње једну преко друге. Прслук од платна, шивен по мери, носио се одмах преко оплећка, а преко сукње долазила је кецеља: за свечаност од црног сатена, за сваки дан верта од лана. На ногама су имале црвене вунене чарапе са повузанкама и опанке или ципеле од чоје и коже; лети су радним данима често ишле босе.

   Женско оглавље и накит били су веома важни. Коса је плетена у пунђу, украшавана рожнатим чешљевима и шнеклама, а по потреби „појачавана“ купљеним перчинима. На глави су носиле чепац који држи косу (бели за младе, црни за старије), преко њега пунђерајку – троугласту мараму са чипком и шљокицама – или обичну мараму; сматрало се непристојним да жена дочека странца без мараме. Касније се појављују и женски шешири са дугачким ћурећим пером. Девојке и жене су волеле накит: минђуше, ђердане, гривне, прстење и дукате нанизане на сомотске траке; сиромашније су носиле сребрни новац. Уши су девојчицама бушене још у детињству, најчешће на Видовдан. За улепшавање лица коришћено је белило или „сириџик“, а образи су бојени црвеним папиром. Девојке су се китиле живим цвећем – божурима, ружама, георгинама – и за тако украшену девојку се говорило да је лепа.

   Одевање у јужном Срему тако је спајало практичност, локалну традицију и утицаје градске моде. По кроју хаљетака, материјалу, боји и накиту одмах се могло видети да ли је неко земљорадник, пастир, занатлија, имућан домаћин, девојка, млада или старија жена – и управо у томе лежи богатство и препознатљивост сремске ношње.

   Српска народна ношња у фрушкогорским селима (Ириг, Нерадин, Ривица, Каменица, Черевић, Баноштор, Сусек и друга) током 19. и прве половине 20. века била је богата и разноврсна, али се постепено мењала под утицајем градске моде. Младе жене су некада носиле свечане „убрадаче“ – раскошне мараме од најфинијег платна, извезене златом и опточене ресама, које су облачиле само у гостима и о славама. По предању свештеника Коларевића из Великих Радинаца, старинске младе имале су на глави капе украшене перјем и цвећем, испод којих је долазио златом везен убрадач чији су се крајеви везивали под брадом, док су две богато извезене врпце падале низ леђа. У то старо време мушкарци су носили чакшире од „зенгира“ – вероватно фине чохе или кадифе – као и „качуље“, капе сличне шајкачама са црвеном поставом, кожне чакшире за зиму и дугу косу зачешљану натраг, понекад са перчином. Није се ишло без кошуље, а жене су уместо кошуља носиле оплећак и скуте.

   Девојачка ношња средином 19. века имала је дуге сукње до земље, кринолине и шлепове; као украси јављале су се лепезе, дукати и богато наборена чипка – „шмизла“. Око 1890. године, под утицајем вароши, младе се венчавају у белим венчаницама и шлајером од тила украшеним миртом. Уместо капута носиле су ћуркове од црног плиша постављене јагњећом кожом, а свакодневну ношњу чинили су сукње, клечане кецеље, оплећци са широким рукавима, кожуси са огледалцима и разне врсте домаћег платна (уснивано, сади, шотиш, огреб и др.). Женe су саме преле, ткале и шиле, фарбале пређу природним бојама и у тканину уткале разне „мустре“, од којих се посебно истицало „елвењско“ ткање. Све за одевање и постељу звало се једним именом – аљине.

   Крајем 19. и почетком 20. века основ девојачке ношње чине кошуља или оплећак и скуте. Оплећак је од српског платна, састављен од стана, латица, порамка и рукава од танког „шотиша“ богато везених птицама, лозицама и цветним шарама. Скуте су од дебљег платна, с више пола, са венцем и порубом, често опточене чипком. Преко оплећка носили су се прслуци који су се везали (шнирали) и истицали извезене рукаве, а свакодневно плишани или чојани прслуци. Од 1890. до Првог светског рата преко скута се облачи доња и горња сукња; горња је шивена у више пола, са „турниром“ који шири кукове, а за празник од лепших куповних материјала. Уз то је ишла уска свечана блуза – лајб или рекља – са високим вратом и фишбајном, често богато украшена чипком. Зими су жене носиле дугачке ћуркове и краће јакне од штофа или плиша, а у празничним приликама у рукама држале плетени „играч“ – украсну врпцу која се стављала око појаса. Чарапе су ручно плетене од памука или вуне у разним шарама, уз ципеле од креп-сатена, кожне ципеле или опанке за рад. Дукати и златни ланци били су најпожељнији накит, а код сиромашнијих су их замењивали јефтинији метали, перле и брошеви. Девојке су се китиле и цвећем у коси, носиле су шишке и плетенице, а мараму стављале само по мразу.

   После Првог светског рата градска мода јаче продире на село. Девојке радним даном носе оплећак, скуте, рекљу и сукњу, а недељом мидер и хаљине по варошком кроју, уз лаковане ципеле, рукавице и лепезе. Већину хаљина шиле су мајсторице у вароши, по модним журналима. Кошуље и оплећци су од српског платна или шифона, с чипком на прсима; скуте су као швапске сукње, везују се свитњаком, а доњи руб је украшен. Доњи веш се тек понекад носи, углавном зими. Сукње и хаљине од разних штофова и свиле кроје се на уметке, са шлицом и разним украсним ширитима, а касније се у моду уводе и костими, мантил и зимски капут. Прслуци од шифона или пархета, као и кожни прслуци са крзном и огледалцима, посебно су украшени везом и у северним деловима показују утицаје бачких и славонских мајстора. Кецеља је обавезан део радне ношње, углавном од плавог кудељног платна („верта“) или куповних материјала. Девојке носе јакне од штофа и плиша, зими и бунде, а чарапе су све чешће фабричке и свилене. На глави је џега – свилена марама извезена сребрном или златном жицом, којом се обавија пунђа младе; касније, после порођаја, џегу замењује обична марама.

   У истом периоду и у мушкој ношњи јасно се види прелаз од старинских одела ка градском оделу. Момци носе кошуље од српског платна с везеним недрима и гаће од истог платна, везане свитњаком. На ногама су обојци и опанци – најпре шиљкани и плетењаши, а касније и кожни опанци с језиком. Чакшире од сукна или чоје, на боре, са широким туром, чине основ свечаног одела, уз прслук од плиша или свиле украшен сребрним дугмадима – „пулијама“. Преко прслука носе аљину – капутић, зими бурку или ћурдију са астраганском јаком, кабаницу од сукна или опаклију и дуцин од овчије коже. Око врата је марама – „поша“, а на глави шешир или шубара. Накит чине сребрни сат и ланац, перо или цвет закачен за шешир, а богатији носе и сребрне токе.

    После Другог светског рата и женска и мушка сеоска одећа готово се изједначава са градском. Девојке носе фабричке хаљине, костиме, мантиле, капуте, свилене или најлонске чарапе и куповну обућу; традиционални оплећци и скуте постепено нестају из свакодневице. Момци и ожењени мушкарци носе куповна одела, кошуље, француске гаће, кратке капуте и ципеле, уз неизоставну астраганску шубару „страганку“ као знак спремности за женидбу. Ручно ткање платна и израда рубља од српског платна готово сасвим ишчезавају.

  Одевање деце пратило је ове промене: најпре пелене и шлофрок, затим кошуљица, сукњица или чакширица, а потом, пред школу, већ варошко одело. Чобани у 19. веку задржавају најстарије облике ношње – кошуљу и гаће од кудељног или српског платна, обојке и опанке, беле сукнене чакшире, а преко свега гуњ, кабаницу, опаклију или дуцин.

   После Другог светског рата „народна“ одела у планинским селима Фрушке горе постоје углавном као сценски костими које осмишљавају учитељице и културно-уметничка друштва. Она комбинују елементе старих скутова, оплећака, сомотских прслука, тканих прегача и капа са златовезом, али то више није жива, свакодневна ношња, већ реконструисани национални костим који подсећа на богато наслеђе некадашње фрушкогорске народне ношње.

    Одевање у источном Срему почетком 20. века под снажним је утицајем моде, коју свештеник Симеон Араницки назива „најопаснијом заразом“, јер се стално мења и изазива велике трошкове. Народ постепено напушта традиционалну ношњу и народни крој, док Словакиње и Немице задржавају препознатљиви стил, па се по одећи увек зна њихова припадност. Код Срба се стално купују нове хаљине, нарочито за славе, вашаре и празнике, па девојачко одело често вреди више од кола, коња и целог намештаја. Народна израда задржава се само у ћилимовима, рубљу и појединим деловима одеће, док млади све више прихватају градску моду. Мушкарци носе шубаре, шешире, сукнена или вунена одела, кожухе, опаклије и кабанице, а недељом ципеле уместо папуча и опанака. Жене пак највише прате моду: лети хаљине од цица и платна, свечано свилу, плиш и брокат, а зими кожухе, ћуркове и скупоцене мараме.

Девојачко одело често кошта више него одело свих укућана, а свештеници критикују куповину мидера, шешира, сунцобрана и других непотребних украса. Мода је нарочито изражена у Бачкој, Банату, Фрушкој гори и Срему, одакле се шири и у села. Девојке носе злато, дукате, свилене мараме, рукавице, што додатно повећава трошкове, па се често задужују читаве породице. Дукати се носе у све већим низовима, иако то не утиче на удесну прилику, већ само ствара непотребне трошкове. На свадбама је расипање највеће, јер девојке траже модерно венчано одело, шешире, сунцобране и поклоне за рођаке.

У женском одевању посебно се истичу раскошни кожуси из Војке, украшени первазима, иром и мотивима „девојачке гране“, као и прслуци од јагњеће коже са флоралним орнаментима. Код мушкараца кожух је био важан део ношње, али у Белегишу је замењен јефтинијим капутима; у неким селима кожа се бојила у живље нијансе. У Војки су се израђивале и беле опаклије богато украшене разнобојном вуном, а дуцини су у Срем доспели из Баната. Све ово сведочи да је мода снажно утицала на свакодневицу, трошкове и постепено напуштање старих занатских и народних традиција.

  Процес стварања сремске ношње Кола српских сестара из Старе Пазове започео је 30-их година 20.века, када су чланице, предвођене учитељицом Вукосавом Шимић, покренуле обнову традиционалног одела свога краја. Ношња је обновљена да би се очувала традиција која је нестајала под утицајем европске моде и да би се смањили трошкови сеоских породица. Циљ је био да се сачува локални идентитет и да се омладина поново веже за народно наслеђе. Етнографски музеј у Београду доставио је чланицама узорке из своје збирке и израдио прецизне цртеже ношње, а чланице Кола су додатно истраживале и прикупљале примерке на терену. На основу тог материјала Пазовчанке су израдиле сремски костим. Ова ношња састојала се састојао од: џеге (капе), оплећка – кошуље, подсукње, сукње од шотиша, вунене бордо сукње, ткане прегаче, јелека, опанака или ципела и ткане торбе. Одело је израђивано ткањем и ручним радом. Коло је израдило моделе на луткама које је Министарство просвете одобрило за школску употребу, након чега је ношња активно промовисана у школама, на свечаностима и јавним наступима, што је довело до њеног ширења по целом Срему и шире. Сремска ношња Кола српских сестара из Старе Пазове није била народна ношња у изворном смислу, већ национални костим инспирисан сремском традицијом. Он није био у општој употреби међу народом, већ су га носили само појединци, па се зато не може сматрати аутентичним народним оделом.

 

   Према записима свештеника Уроша Милутиновића из прве половине 19. века, младожења у околини Руме морао је да се издвоји свечаним шареним кожухом, широким шеширом украшеним пауновим перјем и куповним златом, док је девојчин отац новом „пријатељу“ постављао услове: да купи чизме и ћурак или да да 30 форинти, као и све што је потребно за прошевину и свадбу. Момков отац куповао је девојци мараму, ципеле, чарапе и цвет, које је момкова мајка свечано предавала на тањиру. Свекар је водио девојку и снају или ћерку у куповину свилених и богатих делова ношње — зубуна или ћурка, бурунџука, чипке, свилених кецеља и сукњи — а обећани ћурак се предавао ташти, а чизме тасту. Свекрва је невести давала убрадач и цвет. Млада је после свадбе носила парту — висок украс за главу са вештачким цвећем — пуних годину дана, а док је носи, морала је љубити старије у руку и млађе у образ. Густав Штолце 1846–1847. описује свечано одевање у Краљевцима и Вогњу: млада Милица припремала се купањем, облачењем у ланену кошуљу (која се после чува за погреб), а другарице су јој уређивале косу у плетеницу од више витица, украшавану тракама, иглама, свежим цвећем, минђушама, огрлицама и низом дуката. Свадбено одело било је веома раскошно: брокатни зелени или црни капут са златним цветовима, јелек без рукава, кошуља везена златом, црвена свилена кецеља, велика свилена марама са ресама и дугачак огртач обрубљен астраганом, док су чарапе и ципеле долазиле са младожењине стране. Младожења Никола носио је свечано одело преко кога је облачио крзнени огртач украшен црвеним платном и свиленим везом, са малим огледалцем нашивеним на леђима. Дан након свадбе млада се облачила у уобичајену свечану ношњу: црвени цицани капут са жутим цветовима, белу кецељу, црну свилену рекљу и украс за главу који се састојао од вела, рајфа, златних гајтана, редова сребрних цванцика и дуката, цветних букетића и декоративних локница. Тај украс су носиле и сиромашније невесте, јер су га често добијале на позајмицу. Док га носи, млада само обавља лакше кућне послове и представља „дику куће“. Штолце истиче да жене у Срему саме преду, ткају, боје, шију, везу и израђују капуте, кошуље, чарапе и обојке, те да су њихове рукотворине на привредним изложбама редовно добијале награде. За младожењу Николу каже се да је пре женидбе носио шешир са цвећем и пауновим пером, уске мађарске панталоне, сјајне чизме, црни прслук са металним дугмадима и црвену свилену марамицу, уз бројна, али лажна прстења — што све одражава укус, моду и обичаје свадбеног циклуса у Срему у то време.

  Срем је после ослобођења од Турака био ретко насељен, па је Аустрија насељавала различите народе — Србе, Хрвате, Клименте, Словаке, Русине, Немце и Мађаре — стварајући етнички разноврстан и густо насељен простор.

   Клименти, племе из Малесије у северној Албанији, после Аустријско–турског рата (1736–1739) повлаче се преко Србије и 1737. прелазе Саву. Од око хиљаду бораца преживело је 355, који су се населили у више сремских села, а од 1745. организовано у Хртковце и Никинце, у оквиру Војне Крајине, где остају до њеног укидања 1872.
     Клименти су у Срем донели балкански тип ношње, припијене уз тело, са богатим украсима и јарким бојама. Жене су ручно кројиле одећу од вуне и коже, док су платно куповале, јер Клименткиње традиционално нису ткале. У почетку су носиле одећу исту као у матици, а касније се под утицајем тржишта, градске моде и суседних народа ношња мењала и приближавала сремској.

   Јозеф Хајбухер Едлер фон Бикеси (царски и краљевски потпуковник) објавио је 1820. године у Бечу књигу „Панонци приказани у народним ношњама“, у којој су, између осталих, представљени и Клименти у Петроварадинском граничарском пуку.  Жене раде у кући — преду, ткају и саме израђују одећу. Знају и да вуну врло лепо боје биљним бојама, што им омогућава да праве разнобојне ношње. Одећа, нарочито женска, веома је необична. Мушкарци носе мале црвене капе сличне оним које свештеници носе на тонзури, с тим да су украшене кићанком. Коса им је кратко подшишана, а око врата везују црни флор. Преко кошуље носе капут без рукава до колена, обично црвен, са отвором на грудима да би га лакше набацили преко главе. Преко тога носе кратку јакну до кукова, са набором који је украшен са много округлих дугмићима и тока, као на хусарским бунђама. Око појаса носе дугачак појас везан у више наврата. Ноге обавијају шареним вуненим тракама, које подсећају на чарапе; на стопалима носе опанке, врло добро направљене, са вешто исплетеним уским кожним кајишчићима. Необичну одећу жене и девојке израђују саме, као и Влахиње. Прслуци и сукње су ткани као ћилими; исто тако и бордура са цветним и другим шареним мотивима. Кићанке (tuff) и ресице којима су украшени вео, рамена и наруквице, код богатијих су од црвене и жуте, или мешане свиле; код осталих од вуне. Рамена и наруквице украшене су разнобојним стакленим перлама које образују цвеће и звезде. Појас им је од месинга или позлаћене бронзе, а код имућнијих чак од сребра са уметнутим разнобојним каменчићима. Прслуци су украшени металним копчама. Широке траке које висе са обе стране опшивене су дугмићима и другим металним украсима; на њих се каче кључеви, ножићи, маказе и други ситни алати. Чарапе су украшене шарама, а сандале направљене од танких кожних ремчића сличних канапу. Итекако држе до малог и уског стопала, па их од малена снажно стењу и притежу, слично Кинескињама. Предњи део одеће им је најчешће црвен, ређе плав; сукње су веома уске, готово без набора, због чега корачају ситним корацима. Око врата до груди носе златне и сребрне новчиће и понеки крст. 

   Основна сировина за израду одеће у XVIII веку била је вуна. Клименти нису производили платно, већ су га куповали на тржишту. Када је одећа употребом дотрајала, а с променом средине, начина живота у Војној крајини, лаганом променом занимања и јачањем мануфактуре у Аустријском царству, дошло је до постепених промена у ношњи. Хаљеци су се израђивали по узору на старе, али су пресудни утицаји нових пијаца и њихове текстилне робе. Најкарактеристичније за народну ношњу Климената у Срему у XVIII веку било је да су се делови одеће за празничне дане и венчања куповали готови, док је одећа за радне дане и даље била рукотворина жена у домаћој радиности и током XVIII века претрпела је само мање промене. Одећа за празнике и венчања представљала је оно ново што су Клименти у новој средини прихватили. Око половине XVIII века међу Климентима је пет година живео мађарски писац Даниел Кординес, који је оставио забелешке и о њиховој ношњи.

    Он бележи да је материјал за одећу мушкараца и жена био разнобојан, а за жене каже да „ни паун ни дуга немају толико боја као ношња клименачких жена“. Текстилну робу куповали су у Митровици, која им је у XVIII веку била главно тржиште. По његовим подацима, мушкарци су носили округлу црвену капу плитку до ушију, са кићанком одостраг. Кошуље су, ако је његово тврђење тачно, почели да носе тек у Срему, по наређењима Војне Крајине, и то платно испрва са неповерењем јер су веровали да мануфактурско платно изазива болест. Око врата су везивали мараму. Као свечана одећа носила се црвена долама без рукава, дуга до колена, са преклапањем спреда. Око појаса носио се ћемер, а преко доламе јелек до кукова, раскопчан, опшивен златним гајтанима и дугмадима. На ногама су имали чарапе од предене вуне, преко њих обојке, а у кући и наглавке, док су опанци од опуте били производ женске кућне радиности, често са малим шиљком, а за празничне дане били су црвени. Саставни део ношње било је и оружје, које се носило у ћемеру од јагњеће коже са низом кожних листића. У њега су стављали лулу са дугим камишом, дуван и новац. Женска горња хаљина била је џуплета, пореклом из клименачке хатице са Проклетија, која се у Срему носила од XVIII до краја XIX века. Ткана од предене вуне, широка доле, ужа горе, са белом ивицом од сукна, имала је разнобојне гајтане за млађе жене и једнобојне за старије. Девојке су у опреми за удају имале по неколико џуплета. Женске чарапе биле су сличне мушким, а опанци су били истоветни. Кординес бележи да су жене лети као свечану одећу носиле дуге ланене кошуље до чланака, чија су прса била покривена нискама новца. Преко њих су облачиле јелек до висине шаке на руци, елиптично изрезан спреда, украшен кићанкама и шљокицама, са рукавима до лактова и плетеним наруквицама од предене вуне. На рукавима су имале пришивене прапорце. Струк су опасивале широким црвеним појасом од сукна, преко којег се носио ужи кожни појас са гвозденим дугметима и ланчићем. Кецеље су биле предње, шарене и везене жутом и црвеном вуном, и задње, од свиле и једнобојне. Косу су чешљале на раздељак, плеле три плетенице са сваке стране, украшавале сребрним шипкама или цвећем, а носиле су мушке плишане шешире са уздигнутим ободом, украшене белим врпцама и марамицом.

    Око врата су носиле ђердане од стакла или корала, а зими капуте са стакленим дугметима и многим кићанкама. У ношњи Климената уочава се честа употреба црвене боје — црвена капа, црвена долама, црвене врпце на шеширу и предње кецеље везене црвеном вуном. После развојачења долази до промене у начину одевања: прво млади прихватају шешире, жене престају да шију мушка одела и праве опанке, а израда опанака прелази на занатлије у Митровици и Руми. Под утицајем досељеника из динарских крајева и Србије опанци добијају водоравне каише и шиљак, а носе се до почетка XX века. Лети се носе широке гаће и кошуља као горња одећа, што је утицај Панонске низије. Током XIX века девојкама се купују текстилни производи за опрему, а мушкарци купују готова сељачка одела од чоје. Женска ношња средином XIX века имала је кошуље од танког платна, дубоко изрезане, прво са уским рукавима до лакта, потом са дужим и везеним рукавима, блузе од црвене чоје, а потом свилене са златним и сребрним портама. Сукње су биле од белог платна до колена, украшене везом са шупљикама под којима је била црвена свила, или пантљикама у више боја — „пантљикаре“. Појасеви су били широки, од црвене чоје, везени златом и сребром, а кожни појас је до тада нестао. Седамдесетих година XIX века појављују се тканице од обојене пређе, најчешће црвене, које су се носиле двоструко око струка са ресама. Носили су их сви — девојке, жене, мушкарци од дванаест година па навише. Кецеље су и даље постојале као предње „покоине“ и задње „кркдене“, а јавља се и мода да се уместо кецеље причврсти црвена свилена марама са ресама, што се задржало и у XX веку. Чарапе су биле од беле пређе, а преко њих су се навлачиле „нецане“ — рупичасте чарапе са црвено-златном чинку на врху.

   Обувале су се црвене ципеле или папуче извезене златом или сребром, оријенталног порекла, које су младe добијале на дар. Коса се плела у курјуке и пуштала низ лице, а око врата су ношени низови дуката, шкуда и цекина који су звецкали. Младе су носиле капу „кунору“, један од ретких делова ношње сачуван и у матици и у Срему. Била је украшена вештачким цвећем, свиленом марамом и разнобојним пантљикама. Нусе су недељом и празником биле изузетно шарено одевене, а поподне су уместо куноре носиле мушки плишани шешир украшен цвећем и пантљикама, кокетно накривљен. Девојке су се од жена разликовале једино тиме што нису носиле кунору. Развојачењем војне крајине долази до снажних друштвено-економских промена и промена у ношњи. Клименткиње су се од Хрватица разликовале углавном по чешљању и шеширу који су носиле поподне. Седамдесетих година појављују се хаљеци који ће се носити све до после Првог светског рата. Домаћа радиност јача у изради чарапа, ћилима, тканица, скута и врећа, а почиње се гајити конопља. Промене материјала, кројева и готових производа у Аустроугарској утичу да се од седамдесетих година до краја XIX века ношња мења у складу са преласком из натуралне у капиталистичку привреду. Клименти су, од досељавања па даље, увек ишли у корак са модом и кицошењем. Недељом су се поносно облачиле велике свилене мараме, наручиване из чешких фабрика, а појављују се и „тацлије“, домаћа бела чипка у стилу рококо моде, пришивена око врата. Мушка ношња после развојачења имала је летње одело са кошуљом од куповног платна „румбургер“, са изрезом од чипке и ручним везом. Прслук је био обичан, а гаће за рад од грубљег платна „без“, са ројтама, које су се носиле у Климента, Хртковцима, Никинцима и деловима Провинцијала. Лети су се гаће носиле уместо панталона. Носиле су се беле чарапе са шарама и шиљкани опанци, а на глави црни шешир са уздигнутим ободом и пантљиком са белом шналом. Празничне кошуље биле су од танког платна „ћенара“, богато израђене на шупљике, а прслук црни са стакластим дугмадима и разбацаним мотивима ружица, класја и грабљица. Гуњ са капуљачом служио је против хладноће и носио се и за време венчања, али је током XX века нестао. После њега се појавио кратки капут постављен кожицама, први пут масовно прихваћен управо код Климената као знак моде и имућности. Носила се и опаклија као огртач за суве зимске дане, преузета од других сремских народа.

   Бабе су лети носиле бели оплећак и беле скуте са малом чипком, а зими црну либаду од клота. Око врата су имале велике тацлије, на запонцима мале, а за празник горње беле скуте од свиле или шифона. Косе су плеле на бикуље и носиле мараму преко пола чела, а за празник велику црну мараму везану под вратом. У хладнијим данима носиле су футгуњу — уску сукњу од шарене, претходно обојене пређе. Кроз XIX и XX век футгуњу су најдуже задржале старије жене и бабе. Старе жене су носиле дебеле чарапе „чарап-кућ“, а млађе преко њих беле нецане чарапе везане жутом портом. На ногама су имале папуче од црвеног самта.  

   Деца су по рођењу повијана у мекане пелене од испраног платна, имала су платнену капицу и умотала су се у јастук везан плетеном пређом. Док су одрасли радили у пољу, јастук са дететом везао се испод шарагља, а чувало га је дете од 4–6 година. Мушка и женска деца до седме године носила су дугачке кошуље са ројтама и дугим рукавима са малим тацлијама, а прса су била израђена шупљиком. Дечаци су имали огрлицу на зупце, а девојчице тацлије око врата. Радним даном носили су шарене чарапе и шиљкане опанке, а празником понекад ципеле. Мушки су носили шешир, женска мараму; дечаци су имали шишке напред и потшишавану дужу косу – „титус“.

  Клименачка млада на венчању имала је косу плетену на бикуље, мараму преко чела, рози-фарба мараму и крижару, а на глави високи венац од вештачког цвећа који пада до врата. Напред је стајала порта од жутог конца са орнаментима храстовог лишћа и жировима. Око врата носила је мараму од жуте свиле, тацлије и дукате добијене на зарукама. Сукња је имала више, уштирканих; сукња је била бела шлингана или молска са црвеним пантљикама. Либада је била свилена, црвена, са мрешкалицом. Чарапе су биле високо шаране, а ципеле лаковане. Младожења је добијао розн-фарба мараму коју је носио само тог дана, и имао је цвеће око обода шешира; зими и украшени кратки гуњ. При изласку из дворишта младој су најпре стављали поњавце, затим свилене мараме, а после 1918. шлајер.
Удовица је носила бели оплећак са тацлијама, велику црну мараму преко рамена и струка, црну мараму на челу, црне сукње, шарене чарапе и ципеле са једним дугметом.

   Чобан је преко кошуље имао пршњак и беле чојане панталоне кројене као јахаће. На каишу су висиле ножнице од свињске коже, које су сами украшавали, као и оцило и кремен. Носио је затворене опанке и обојке, високу шубару од јагњеће коже и огртач — сурдуму, дугу, непромочиву кабаницу са манжетама за прибор. Као огртач понекад је носио и кожун. Око појаса је имао „рабош“.

   После 1918. почињу се шити женске кошуље, а оплећак постепено нестаје. Кошуље су имале домаће извезена прса, велике и мале тацлије и клеплану чипку. Прелаз са оплећка на кошуљу трајао је дуго. С народном ношњом нестали су и материјални услови који су је одржавали. После Првог светског рата, услед промена држава и трговине, мараме и хаљетици нестају, а у првој половини XX века ретко се виде либаде, црне сукње и старе чарапе. Са губитком језика и обичаја, и одећа се мења и прихвата тамније боје, уз постепан нестак народног шаренилa

  Клименткиње су у XIX веку употребљавале белило — „сириџик“, и руменило од црвеног папира. Сматрало се да су лепе: високе, правилних црта и нежног тена. Сириџик је прављен од живе, киселине, беланца, шећера, лимуна и вина (касније киселог млека). Давао је млечно бео тен, али је био штетан — изазивао је тровања, борање лица и кварење зуба и очију. Косу су фарбале у црно на местима где је седела. Користиле су куповни мирисни сапун. Женски прибор за улeпшавање — сириџик, црвени папир и огледало — стајао је на „преком прозору“, окренутом ка дворишту.

 Први већи талас Словака стигао је 1770. у Стару Пазову, углавном из Селенче у Бачкој, због верских притисака у матичним крајевима.

Пазова је брзо постала највеће и централно словачко насеље у Срему. Убрзо се Словаци насељавају и у Нови Сланкамен, Сланкаменачке винограде, Бољевце, Добановце, Ашању, као и у Сот и Бингулу. Средином 19. века, после царског патента из 1859, следе нове сеобе из Бачке у Ердевик, Илок и Шид. Последња већа колонизација била је 1902. године, оснивањем села Луг. Словачка насеља су очувала језик, веру и народну ношњу, стварајући особену „долноземску“ културу која и данас сведочи о двовековном присуству Словака у Срему. У сремској варијанти словачке ношње истичу се старопазовачка и илочка ношња, док су у осталим селима облици ношње блиски бачкопетровачкој или пивничкој.

 У Срему су се дуго задржали архаични елементи старе бачке ношње, али после Другог светског рата долази до значајних промена и постепеног нестајања традиционалне одеће. Основни материјал за одећу дуго је била конопља, а од краја 19. века све више се користе памук, фабричка платна и вунено сукно. Женска ношња заснива се на двослојној конструкцији: рубачу као најстаријем делу и оплећку, који је временом еволуирао од простих облика до богато украшених свечаних варијанти. Познат је и у ширим областима Словачке, што указује да је донет досељавањем.

 Најстарија врста оплећка позната код Словака у Војводини јесте оплећак шивен од једнаких, неукројених делова платна. Састоји се од предњег и задњег дела, који чине stánku оплећка, као и рукава. Оплећак је горњи одевни предмет који се носи директно уз тело, а назив је словенског порекла и односи се на стари део женског руха кроја типа „пончо“, са кратким појасом и широким рукавима. Током свог историјског развоја, оплећак је претрпео бројне промене у кроју, облику и орнаментима.

Најстарији тип оплећка код Словакиња у Старој Пазови познат је под називом оплећак „на пуфне“, а његов развој може се пратити од осамдесетих година 19. века до Првог светског рата. Током Првог светског рата појављује се оплећак са уским рукавима, познат као „на шлофрок“, који су носиле девојке и млађе жене. Код старијих жена овај тип оплећка није одмах био прихваћен због уског кроја. Ипак, овај облик оплећка задржао се у употреби све до данас и једино је у варијанти ношње Старе Пазове и Сланкаменачких винограда фодра оплећка опстала до савременог доба, углавном у оквиру фолклорних ансамбала, мада у знатно измењеном облику. Оплећак као део женске ношње у Старој Пазови пажљиво је чуван и преношен с генерације на генерацију као породична драгоценост и представља значајан симбол културног и етничког идентитета старопазовачких Словакиња.

Назив рубач, забележен већ у 14. веку, као и једноставан крој и материјал, сведоче о његовом прасловенском пореклу. Шивен је од белог домаћег кудељног или полукудељног платна, ређе памучног, од 3 до 8 пола платна. За свакодневну употребу ношени су ужи, а за свечане прилике шири рубачи. Једини украс чинила је клинаста чипка мријешка, уметана при доњем делу сукње. Рубач је био важан део девојачке спреме и често се наслеђивао, што је допринело његовом дугом очувању. После Другог светског рата постепено је напуштен и замењен сукњама од куповних материјала.

  У свечаним приликама облачи се више сукaња – бедрошке, белоће, касније и фодрошке – које су обликовале силуету, док су горње сукње од кашмира, делина и броката представљале највредније делове мираза.  Облачење већег броја сукања преко рубача код девојака и млађих жена нарочито у свечаним приликама, посебно је било модерно крајем 19. и почетком 20. века, а задржало се у Старој Пазови све до данас, углавном код жена средњих и старијих генерација. Старије жене су испод горње сукње носе по једну до две, раније и до три сукње у боји, тзв. бедрошке. За радни дан носе се сукње у боји, од различитих фабричких материјала, које су истовремено служе и као доње и као горње сукње. У свечаној девојачкој и ношњи младих жена, доње сукње су увек биле беле, шивене од куповног платна – шифона, у Пазови их зову „белоће“. Облачиле су се у броју од три до пет, шивене од неукројених делова платна, снажно набране у појасу. Доња ивица сукње украшавана је шлингерајем или куповним таласастим тракама, које су морале да се виде испод горње сукње.

Да би се постигла што шира силуета, преко рубача се као прва сукња облачила бедрошка, шивена од грубљих фабричких материјала, најчешће порхета или дифтина. Ношене су једна лети, а зими и две. Бедрошке се нису јако штиркале и пеглале су се равно. За разлику од њих, беле доње сукње са карнерима – фодрошке – тврдо су се штиркале и посебно пеглале у уске наборе („рурке“), што је још више проширивало бедра и наглашавало женску силуету. Такође се у У Старој Пазови, после Другог светског рата, девојке су у свечаним приликама носиле и по две до четири уштиркане беле сукње. Ради додатног проширења бедара, око струка се везивао посебан додатак од платна или шифона, пуњен крпама или кудељом, познат под називом бедри. Овај елемент носиле су углавном девојке, док су га удате жене ређе користиле. Данас се више не носи. Девојке и жене средњих година (неке жене носе и данас) облачиле су доње сукње од шареног куповног платна, набране у струку до предњег дела и украшене шлингерајем у боји дуж доње ивице. Ове сукње су се, као и беле, јако штиркале, с тим што у доњем делу нису имале фодру, већ су се приликом пеглања правили набори целом дужином, а у доњем делу се провлачио конац како би се задржала форма набора. Девојке су овакве сукње најчешће носиле на игранке, обично једну или две, док су их жене средњих и старијих година облачиле у свечаним приликама. Ношење већег броја сукања, као и тврдо штиркање белих сукњи, има паралеле у ношњама у Словачкој и указује на старије порекло овог начина одевања. После Другог светског рата класични рубачи и домаће сукње постепено се напуштају и замењују сукњама од куповних материјала, док су најстарији облици сачувани углавном код најстаријих жена и у оквиру фолклорне праксе.

 Преко белих доњих сукања или крохмељки у свечаним приликама, као и преко доњих сукања за радни дан, обавезно се облачила гoрња сукња – „врхња“. Она је задржала архаичан крој и шивена је од више неукројених једнаких делова тканине, укупне дужине 6–8 метара, снажно набраних у струку. У горњој ивици пришиван је појас (голијер), са тракама за везивање, а спреда је остављан дубљи отвор ради лакшег облачења. Овај отвор се тумачи као остатак старе, неушивене појасне одеће.За свечане прилике врхње сукње шивене су од скупљих материјала – делина, кашмира, штофа, свиленог и памучног сатена, сомота и броката, док су за сваки дан коришћене јефтиније памучне тканине, нарочито фарбарско платно бојено у индиго-плаво са белим орнаментима. Према врсти материјала сукње су добијале називе као што су кашмеринка (делинка), штофка, баршанка, фарбарска сукња, а у новије време и жерсејка. Најцењенија је била кашмеринка. Боје и орнаменти сукње указивали су на животни статус: девојке и млађе жене носиле су светлије боје, док су старије жене облачиле тамне, најчешће црне сукње. У прошлости је девојачка одећа била тамнија јер је требало да служи жени током целог живота, па су имућније девојке у мираз доносиле и по тридесет сукања. До краја 19. века биле су у употреби ситно набране, плисиране сукње, испод којих се носио мањи број доњих сукања. Од почетка 20. века у моду улазе густо набране сукње са слободним падом, што је одговарало ношењу већег броја доњих сукања и наглашено широкој силуети. Тај тип сукње прихваћен је и у Старој Пазови и задржао се до данас. Тридесетих година 20. века кратко су ношене сукње са доњом фодром (фодрошке), које су захтевале много материјала и носиле су их углавном девојке и млађе жене. Старије жене су наставиле да носе једноставнији тип равне сукње – „ранцошку“, која је мање украшавана и служила као свакодневна одећа. Све до Другог светског рата сукње су допирале до чланака. После рата постепено се скраћују, што је додатно наглашавало ширину силуетe. Ношење више сукања, често и по осам или више, било је обележје свечаног изгледа, мада је знатно отежавало кретање. 

  Кецеља је била обавезан и један од најархаичнијих делова женске ношње код Словака у Војводини. Жена се никада није појављивала само у сукњи, јер је крој сукње захтевао покривање предњег дела. Кецеља се носила од детињства до краја живота, у свим приликама. Најстарији тип је широка, набрана кецеља шата, која је у Старој Пазови задржана као део обредне одеће и данас се носи на венчањима и у појединим погребним обредима. Ужи тип кецеље је кетенка, карактеристична за Стару Пазову и Сланкаменачке винограде, која је временом потиснула шату у свакодневној употреби. Кецеље су шивене од куповних и фарбарских платана, а за свечане прилике богато украшаване везом и чипком.

  До Другог светског рата ношена је велика марама преко плећа, укрштена на грудима. У свечаним приликама коришћене су свилене, кашмеринке и делинске мараме, четвороугаоне, пресавијене у троугао, укрштена преко груди и везана позади. Мараме су биле различитих боја, украшене флоралним орнаментима у виду бордуре, док је средиште остајало једнобојно. Посебан украс чиниле су дуге свилене ресе, често ручно израђиване. Велике свилене мараме називане су „цакњаш“. Марама је задржана као важан део свечане и обредне ношње све до после Другог светског рата, нарочито у свадбеним и погребним обичајима.

  У свим варијантама свечане ношње важан део одевања био је женски прслук, који је временом прихваћен и у свакодневној ношњи. Под утицајем одеће виших друштвених слојева 18. и 19. века, прслук је постао саставни део сељачке ношње, а носиле су га девојке и младе жене у свечаним приликама. У Срему се прслук најчешће носио преко укрштене мараме на грудима, чије су ресе висиле испод доњег и раменог дела прслука. Био је кратак, припојен уз тело, шивен од куповних материјала (најчешће атласа), ручном израдом иглом и концем. Карактеристични су широки леђни делови, декоративни калнери и богата орнаментација од свилених трака живих боја, као и зупчасти украси око отвора. Унутрашњост је била постављена белим кудељним платном. Овај тип прслука почиње да нестаје почетком 20. века, а после Првог светског рата готово сасвим ишчезава, када га у свечаној ношњи замењује свилена марама (ručník na hrlo). Кратки женски прслук представља културно наслеђе донето из земље матице, обликовано и под утицајем западноевропске моде. Од двадесетих година 20. века у Срему јављају се плетени вунени прслуци јарких боја, које су жене саме израђивале или куповале. Они постају омиљени код Пазовчанки и носе се и у свечаним и у радним приликама, углавном као део летње ношње. Такође су се задржали шивени прслуци али израђени од плиша или сомота, једноставнијег кројау односу на старије типове и без украса.

  У хладнијим данима, када нису били довољни оплећак и укрштена марама, жене су носиле различите горње хаљетке са дугим рукавима, кројене уз тело и постављене платном или фланелом. За пролеће и јесен шивене су од лакших тканина (платно, сомот, атлас, кашмир), док су за зиму коришћени дебљи вунени материјали, вателин и крзно, укључујући и одећу од овчијег крзна. Крој је углавном пратио линију тела. Од некројених делова одеће од 19. века коришћене су велике вунене мараме, којима су се жене огртале преко плећа и главе. Старопазовачка женска ношња одликује се архаичним деловима који су у Бачкој нестали још тридесетих година прошлог века. Посебно је карактеристична „рекла“ са наглашеним набором – „фодром“ – испод струка, а сукња и кецеља са карнером никада нису ушле у моду. Рекља је била уско кројена, дужине до испод струка, са наглашеном фодром која је, од средине 20. века, често ојачавана металном жицом како би одстојала од сукње. Овај тип рекље задржао се у Старој Пазови до данас. За ову варијанту типичан је старији и новији оплећак са украсним рукавима који не постоје у другим словачким селима. 

 За зимске дане ношени су топлији хаљетци – бекеш и менћјек (ћурак), шивени од дебелих тканина и постављени вателином или крзном. Ћурак је био свечан, дуготрајан и често наслеђиван одевни предмет, украшен црним крзном и позамантеријом, који су поседовале углавном имућније жене. У Старој Пазови носио се и као део свадбеног обреда, пребачен преко плећа невесте. Овај хаљетак архаичног је порекла и познат је у словачким крајевима још у 18. веку. Најтоплију зимску одећу чинили су крзнени грудњаци и кожуси, распрострањени у Панонској низији.

 У Старој Пазови били су карактеристични бели кожуси богато украшени кожним апликацијама и везом, са доминантним биљним мотивима. Кожуси су били део ношње имућнијих жена и често су се наслеђивали.Током 20. века традиционалну горњу одећу постепено је заменила вунена трикотажа и вунене мараме, које су ношене зими уз свакодневну и свечану одећу. Овај одевни предмет, познат и у Словачкој од краја 19. века, постао је саставни део ношње војвођанских Словака.

Уређивање кoсе и покривање главе код Словачкиња у Срему било је строго условљено узрастом и брачним статусом. Девојке су косу носиле непокривену, раздељену по средини и уплетену у један дуги вркоч, који је у свечаним приликама украшаван свиленим пантљикама, шњурком и некада колесом. До Првог светског рата у девојачкој коси носило се кружно „колесо“.  Непокривена глава девојака, нарочито у цркви, сматрана је обавезом и старим словенским обичајем. Касније се јавља модернији начин чешљања где девојке косу подижу високо и плету плетеницу под утицајем градске моде. Удате жене косу обмотавају око чешља и покривају је „ручником под китку“ све до половине чела. Чином удаје жена је трајно морала покривати косу. Китка и марама биле су обавезне у свим приликама, чак и у кући. Од тридесетих година носи се горња кратка марама са изразитим шпицом, по којој је Пазовчанка лако препознатљива, а исти начин ношења јавља се и у Сланкаменачким виноградима. Ово јасно раздвајање статуса задржало се дуго, што сведочи о конзервативности средине. Начин везивања, боја и материјал мараме разликовали су узраст, статус и локалну припадност, а у Старој Пазови био је карактеристичан кратак вез са израженим „пишћоком“.

 Женска обућа код Словака била је једноставна и делом иста као мушка. Основу су чиниле ручно плетене вунене чарапе „капце“, ношене и лети и зими, у радним и свечаним приликама. У Старој Пазови девојке су у цркву носиле искључиво беле чарапе, док су црне важиле за радне, што сведочи о строгој обредној пракси.

Чарапе су украшаване разноврсним плетеним орнаментима, од којих је сваки имао свој назив, а посебно је карактеристичан украс „парћица“, видљив испод сукње. После Другог светског рата у моду улазе разнобојне чарапе специфичне за овај крај. Поред чарапа, жене су носиле плетену обућу од вуне или кудеље – „панћушкe“, које су биле веома распрострањене и задржале се до данас. Панћушкe су украшаване вуненим машнама, а ђон је био од кудеље, фила, коже, а касније и од гуме. Ови облици обуће представљају архаичну и дуговечну одлику женске ношње у Старој Пазови. Панћушке су биле направљене од вуне, најчешће плаве, зелене или светлозелене боје, док су за жалосне прилике ношене тамне, углавном црне. Млађе жене и девојке носиле су панћушкe са светлијим и живљим шарама, док су старије жене бирале тамније тонове.

Панћушкe су се плеле ручно, од прстију ка пети, на четири игле, са богатим украсима хеклањем и везом, међу којима је посебно карактеристичан мотив „рузмарин“. У прошлости су се израђивале и од конопље, у природној боји, а данас се плету и хеклањем у техници званој „пиринач“, коју су радиле вештије жене.

За зиму су старије жене носиле „súkenie panćuške“, обућу од ваљане вуне, подшивену кожом, која се више не израђује и сачувана је као наслеђе. Крајем 19. века појављују се кожне ципеле, шивене код сеоских обућара, које су девојке добијале углавном пред удају и носиле у свечаним приликама. Уз њих су ношене и папуче од коже или сомота, богато украшене, док су за рад и свакодневицу служиле панћушке, опанци и дрвене кломпе. Традиционална обућа данас је сачувана углавном код старијих жена и у свечаним и фолклорним приликама.

 Према обући, начину везивања мараме и појединим деловима ношње Пазовчанка је препознатљива, а у свадбеним и погребним обредима дуго су се задржали најархаичнији елементи. На венчању се обавезно носи бела плисирана кецеља – „шата“ – и преко рамена црни „ћурак“ са свадбеним букетима, као и венац са доминацијом плавих вештачких цветова и листова бршљана.

 Поред основних и горњих делова одеће, ношња девојака и жена, нарочито у свечаним приликама, богато је допуњавана украсним елементима. Најчешће су коришћене свилене пантљике, гајтани, позамантеријске и куповне траке, којима су украшавани видљиви делови одеће. Свилене шњурке ношене су и као самосталан украс, посебно у девојачкој коси (нпр. колесо). Свечано одевена девојка или млада жена обавезно је у руци носила бели везени рућничок, често уз цвеће или гранчицу рузмарина. Веома су биле заступљене и огрлице од стаклених перли – у свечаним приликама ношено је и по 15–20 ниски. У Старој Пазови перле од дуваног стакла називане су hodvabnie perly, док су се на игранкама носиле издржљивије перле од стаклене пасте (pátriky). Посебан украс био је ременчок – црни свилени, сомотски или лакирани каиш који се носио око врата, са причвршћеним свиленим пантљикама у виду машни. Носиле су га девојке и младе жене у најсвечанијим приликама, нарочито при одласку у цркву и на венчање. Златни накит се у традиционалној ношњи није носио; богатство се исказивало бројем и раскоши перли. За свечано окићену девојку говорило се да се „nahdrila“. Важан вид украшавања била је и декорација одеће везом, нарочито техником штиковања. У Старој Пазови су се истицале локалне штикерке, које су украшавале кецеље и сукње биљним и геометријским мотивима (ружа, пупољак, хмељ, зечије уши, гомбичке и др.). Вез је у почетку рађен једнобојним памучним концем, а касније и вишебојним, најчешће свиленим. Од средине 20. века појављују се и богато штиковане црне сомотске кецеље, нарочито у свечаној ношњи.

О значају одеће и девојачке спреме код старопазовачких Словака сведочи и запис Милоша Црњанског из 1932. године, у којем истиче строго утврђене обичаје и велику материјалну вредност девојачке спреме, што показује колико је ношња била важан део идентитета, друштвеног статуса и животног циклуса заједнице. Ношња је у Старој Пазови имала важну улогу у исказивању конфесионалног и културног идентитета, а управо је конзервативност овог окружења омогућила да се стари облици одрже дуже него у другим словачким насељима. Последња генерација која ношњу носи у свакодневном животу рођена је 1959. године. Данас она живи углавном код последњих генерација жена које је свакодневно носе, у фолклору, музејима и код појединачних заљубљеника у традицију. 

 Старопазовачку мушку ношњу некада је одликовао плитак црни филцани шешир, а касније и шешир високог дна, као и плетене, често шарене чарапе и панћуљке по којима су их распознавали у другим селима. Посебну сремску варијанту чинила је и женска словачка ношња у Илоку, која је већ почетком 20. века попримала грађански изглед. Општа одлика некадашње бачке и сремске ношње била је тамна боја и мало украса, док је од тридесетих година прошлог века код млађих жена све присутније шаренило, богати украси и већа слојевитост свечане ношње. 

   Мушка словачка ношња у Срему првобитно је била израђивана од домаћег кудељног или памучног платна и састојала се од кошуље (košeľa) и гаћа, које су до Другог светског рата служиле и као горња одећа током летњих месеци. Још у другој половини 19. века гаће су често биле и једина зимска одећа.Преко кошуље ношен је црни прслук (prusľak), а преко гаћа уске црне чакшире (nohavice). У свечаним и обредним приликама преко чакшира се припасивала кецеља (keteňa). За хладније дане коришћена је горња одећа од сукна, штофа, сомота или крзна.До после Првог светског рата на глави је ношен црни филцани шешир (širák) ниске калоте и уског обода. Зими су ношене крзнене капе (čapke), од јагњећег крзна или имитације астрагана.Карактеристичну обућу чиниле су беле вунене чарапе (kapce) у свечаним приликама, док су за рад ношене тамне чарапе или платнене навлаке (onice). У свечаним приликама ношене су чизме и ципеле, а у радним данима опанци (bačkory s remencami), касније и занатски и гумени опанци. Зими су коришћене дрвене кломпе (klomfy).

  Мушка словачка ношња делила је многе заједничке елементе са ношњама српског и хрватског становништва у Срему, што је последица заједничког словенског наслеђа, па су се разлике често огледале само у називима појединих одевних предмета. За разлику од женске ношње, која се у појединим облицима одржала до наших дана, мушка словачка ношња је релативно рано напустила традиционалне форме. Већ после Првог светског рата млађе генерације прихватају одећу савременог кроја од куповних тканина, док су делове старе ношње задржали само најстарији, углавном до Другог светског рата.   

 Основу мушке ношње чиниле су широке платнене гаће (gaty) и кошуља (košeľa), ношене до тела, али често и као горња одећа, нарочито лети, па чак и зими, када су се облачила по два пара гаћа. Уз њих је ношен прслук, а у свечаним и обредним приликама преко гаћа се везивала кецеља (ketenka). Гаће су шивене од белог домаћег кудељног или полукудељног платна, веома широке, од неукројених делова, са набирањем у појасу помоћу плетене врпце, док су на свечаним примерцима рубове ногавица красиле архаичне ресe. Широке платнене гаће као горња одећа одржале су се до Другог светског рата, након чега су потпуно изашле из употребе. Кошуље су имале изразито архаичан крој, без шавова на раменима, од равних делова платна, са дугим и широким рукавима. Крајем 19. и почетком 20. века јављају се свечане везене кошуље, познате као slovenka или vyšivaná košeľa, украшене биљним, геометријским и зооморфним мотивима, које су носили момци и млађи ожењени људи у свечаним и националним приликама. Ове кошуље постале су снажан израз словачког националног идентитета и задржале су се у употреби све до после Другог светског рата, када прелазе искључиво у фолклорну употребу.

  Кецеља, као један од најстаријих делова мушке ношње, имала је и радну и свечану функцију и била је обавезан део одеће док су се широке гаће носиле као горњи одевни предмет. Са њиховим нестанком, постепено се губи и кецеља, која после Другог светског рата остаје само у радној и обредној употреби. Мушка словачка ношња у Срему делила је бројне заједничке елементе са ношњама других народа Панонске низије, што указује на њено дубоко словенско и архаично порекло, али и на брзо прилагођавање савременом начину живота у 20. веку.

 Уз основну платнену ношњу, преко кошуље се, нарочито у свечаним приликама, носио и мушки прслук без рукава, дужине до струка, познат као лајбик. Најчешће је шивен од сомота, штофа или памучног и свиленог сатена, углавном у црној боји, и код млађих и код старијих мушкараца. Предњи део прслука био је нешто дужи од леђа, са усправном или положеном крагном, а спреда се копчао густо пришивеним црним дугмадима или већим сребрним дугмадима. Прслук је био постављен куповном тканином и ношен као део летње, али и зимске ношње, испод топлијих горњих хаљетака. Са изласком уских панталона из моде и појавом конфекцијске одеће после двадесетих година 20. века, овакви прслуци постепено нестају и задржавају се само код најстаријих, све до Другог светског рата, када их замењују плетени или конфекцијски прслуци.

 Поред широких платнених гаћа, крајем 19. века у словачким селима појављују се и чакшире (nohavice), шивене од куповних тканина, штофа или сатена, које су у почетку носили углавном имућнији људи. У Срему су за свечане прилике ношене црне уске чакшире, са ногавицама разрезаним при дну и траком испод стопала ради затезања. Чакшире су имале висок појас (опásок) за кожни ремен, биле су постављене фланелом и често без џепова. У прошлости је један пар служио и као радна и као свечана одећа. У Старој Пазови су се око 1910. године појавиле и чакшире „на боре“, које се нису шире задржале у ношњи.

  Од Првог светског рата уске чакшире постепено замењују панталоне са шлицем, најчешће од црног ребрастог сомота, што је било карактеристично за Срем. Иако су у матици – нарочито у јужној Словачкој – уске чакшире прихваћене раније, код Словака у Војводини дуго су се задржале широке платнене гаће као последица економских прилика и ослањања на домаћу радиност.
 Поред основних делова одеће, у хладнијим данима мушкарци су преко кошуље и прслука носили и различите горње хаљетке, са рукавима или без њих, најчешће постављене платном или дебелим фланелом, а зими и вателином или крзном. Међу најстаријим облицима горње одеће издвајају се хаљетци од ваљаног сукна, пре свега гуњац и кабаница.

  Гуњац је био свечани горњи одевни предмет зелене боје, шивен од ваљаног сукна, равног кроја, са право углављеним рукавима и усправном крагном. Спреда се копчао дрвеним дугмадима и досезао до испод колена. Из мушке ношње изобичајен је већ око Првог светског рата, а сматра се да је био старији елемент словачке одеће, сродан сличним облицима у Словачкој и одећи граничара.

  Кабаница је била дужи сукнени хаљетак, најчешће беле, сиве или црне боје, са посебним делом на леђима који се могао користити као капуљача. Ношена је као радна и путна одећа, нарочито код пастира и колара, без богате декорације. Била је распрострањена у словачким селима све до тридесетих година 20. века, када постепено нестаје из употребе.

  Крајем 19. века, под утицајем европске моде и градске одеће, у мушкој словачкој ношњи јављају се и краћи капути од фабричких тканина, уско кројени уз тело, постављени фланелом, са положеном крагном и редом дугмади. Ношени су као свечана одећа, најчешће у комбинацији са уским панталонама или чакширама. Код Словака у Војводини овај тип хаљетка био је познат и под називом бекеш. После двадесетих година 20. века млађе генерације напуштају ове делове ношње, док су их старији задржали још неко време у свечаним приликама.

 Током друге половине 20. века традиционалну горњу одећу замењују конфекцијски капути, винђакне и плетени вунени џемпери, често израђивани код сеоских штрикара или куповани на вашарима. Црни ребрасти сомот остао је дуго карактеристичан материјал свечане мушке одеће у Срему.

 Крзнена одећа сматрала се искључиво зимском и израђивана је од овчијег или јагњећег крзна. Била је широко распрострањена код Словака у Војводини, као и код других етничких заједница. Најкарактеристичнији облици крзнене одеће у мушкој ношњи били су пршњак, кожух и бунда (опаклија).

   Најраспрострањенији и најједноставнији био је крзнени прслук без рукава – пршњак, шивен од јагњеће коже. Кројен је из два дела и украшаван углавном на предњем делу, док су ивице опшиване танком кожицом. Орнаменти су извођени разнобојном вуном и апликацијама коже, најчешће у облику стилизованог срца, розета, тулипана и мотива рузмарина, са наглашеним украшавањем бочне стране и рамена црвеном кожом. Пршњак се копчао са стране и на рамену и био је доступан већини становништва јер је био јефтинији од кожуха. Ношен је све до после Другог светског рата, а касније се јављају једноставнији облици без украса, намењени свакодневној зимској употреби. У развоју пршњака код војвођанских Словака приметан је утицај српске ношње, нарочито у Старој Пазови.

  Кожух је био зимска одећа са дугим рукавима, шивена од јагњећег или овчијег крзна, у краткој или дугој варијанти. Првобитно су ношени бели, небојени кожуси, док се после Првог светског рата јављају и смеђи, које су углавном носили млађи људи. Кратки кожуси били су чешћи у Срему, док су дуге кожухе углавном носили досељеници из Баната. Украшавани су скромно, везом и апликацијом коже, углавном на леђима, око крагне и на рукавима. Овај тип одеће релативно рано је нестао из употребе и већ после Првог светског рата потискује га бунда.

  Бунда је била крзнени огртач без рукава, израђиван од више овчијих или јагњећих кожа, а носила се као свакодневна, свечана или путна зимска одећа. Свечане бунде биле су богато украшене разнобојним везом и апликацијама коже, са доминантним биљним мотивима, нарочито рузмарином, и опшивене црним крзном. Носили су их искључиво ожењени мушкарци, углавном имућнији, док су пастири и сиромашнији слојеви имали једноставније примерке. Бунда је имала и практичну намену – служила је као одећа, покривач и простирка. У употреби је била до после Другог светског рата, када је због тежине, гломазности и цене постепено напуштена.

  Од тридесетих година 20. века бунду потискује бундаш, краћи крзнени капут са рукавима, једноставног кроја и без богате декорације, намењен пре свега радној и свакодневној зимској употреби. Овај облик крзнене одеће задржао се најдуже у сеоској средини после Другог светског рата.

  До почетка 20. века било је уобичајено да мушкарци носе косу дугу до рамена, а поједини старији људи задржали су такав начин шишања и око Првог светског рата. Косу су у оквиру породице шишали и бријали једни друге, најчешће маказама, „под сламјенок“ или „под хрнец“, уз помоћ лонца или сачуре ради равномерног подрезивања. Да би коса боље стајала, мазана је машћу или сапуном и чешљана на раздељак по средини главе, што је био обичај познат још код старих Словена. Кратко подшишану косу младићи су крајем 19. века комбиновали са дужим праменом изнад чела, познатим као кецка или крека. После Првог светског рата шишање код берберина постаје уобичајено. До тридесетих година 20. века и млађи и старији мушкарци носили су бркове (бајузе), које су пажљиво неговали посебним мастима и справицама. Уз бркове су се често носили и дужи необрјани делови на образима, тзв. бароке. Крајем 20. века бркове углавном носе само старији мушкарци. Све до Другог светског рата мушкарци су готово увек ишли покривене главе.

 Најраспрострањеније покривало био је филцани шешир (калáп, клобúk, ширáк), чији су облик и ширина обода често указивали на припадност одређеном селу. У Старој Пазови ношени су шешири ужег обода, док се после Првог светског рата, нарочито код млађих, јављају шешири виших калота. Лети су као радна одећа коришћени плетени сламени шешири. После Другог светског рата млађе генерације све чешће иду откривене главе или носе конфекцијске капе и беретке. Зими је најчешће ношена крзнена капа од јагњећег крзна или његове имитације, позната као чапка или шубара. Сматра се једним од најархаичнијих облика покривала за главу. Капе су ношене са извученим или спуштеним врхом, а ређе са ободом (палáš). Сиромашнији су користили капе од вештачког крзна, док су праве астраганске шубаре биле ретке. Скидање покривала било је обавезно у кући, при јелу, у цркви и на сахранама. Крзнене капе од јагњећег крзна представљале су општу одлику мушке ношње у Војводини, нарочито у крајевима са дугим и хладним зимама.

 Код Словака у Војводини у 19. веку најраспрострањенија је била обућа од нештaвљене коже, позната као бачкори с ременцима (у Банату бачкори с натоками). Прављени су од једног четвороугаоног парчета коже, са дугим кожним каишевима који су се укрштали преко стопала и обавијали око листова. Овакви опанци, изузетно архаичног облика, били су у употреби све до Првог светског рата, а у почетку су их израђивали сами мушкарци, да би касније то преузели занатлије. Због дугих каишева носили су се и у блату, јер су се тешко скидали са ноге. Сличан тип обуће био је познат и код Срба, Мађара и Словака у матици, што указује на његово широко панонско и старије порекло. Крајем 19. века у употребу улазе и опанци од штављене коже са затвореним предњим делом и петом, тзв. бачкори на прачку, које су израђивали опанчари. Ношени су и као радна и као свечана обућа, нарочито код сиромашнијих слојева. Имућнији мушкарци носили су ципеле и чизме, које су се често куповале момку пред женидбу и по потреби позајмљивале.Чизме су шивене од црне коже, а старији типови били су од меке коже, без разлике за леву и десну ногу, са бочним шавовима и металним потковицама на пети. Каснији типови имали су задњи шав и тврђе саре, а ношене су уз свечану одећу све до Другог светског рата. Како би мушка одећа имала свечанији и уређенији изглед, ношени су различити украси и допуне, углавном на видљивим деловима ношње, посебно код момака и млађих људи. До двадесетих година 20. века било је уобичајено украшавање шешира природним и вештачким цвећем, нарочито цветом мушкатле, као и пауновим пером. Украшавање шешира перјем представља архаичан обичај, познат и у словачким ношњама у матици, где је симболизовао момаштво и зрелост. У Старој Пазови посебан украс око шешира била је „жила“, украшена месинганим дугмадима (гомбичке), при чему је већи број дугмади указивао на кицошки изглед момка.

 При обувању опанака и чизама ноге су обавијане оницама, односно крпама од кудељног платна, док су у Старој Пазови коришћене и обујке од вуне, што се доводи у везу са утицајем српске ношње. За свечане прилике карактеристичне су биле црне кожне или сомотске папуче у комбинацији са белим вуненим чарапама (капце), док су за радни дан ношене тамне чарапе. Вунене чарапе носиле су се и лети и зими, а у летњим месецима мушкарци су често ишли и боси.Посебну врсту обуће чиниле су панћушке, плетене од вуне, често подшивене кожним или филцаним ђоном, које су служиле и као свечана обућа. Зими, нарочито по блату и снегу, широко су ношене кломпе, дрвена обућа у коју се ради топлоте стављала слама или сено, најчешће уз вунене панћушке. Поред њих постојале су и древенијаке, са дрвеним ђоном и кожним горњим делом. После Другог светског рата традиционална обућа постепено нестаје и замењују је фабричке ципеле, гумена обућа и конфекцијски модели, иако су старији људи још дуго задржали кожне папуче и поједине традиционалне облике. У целини посматрано, мушка обућа Словака у Војводини представља део ширег културног наслеђа панонске равнице, са јасном поделом на свечану обућу која је брже прихватала новине и радну обућу која је најдуже очувала традиционалне облике.

 У Пазови су мушкарци око врата носили црну мараму – кравалов, коју је снаја поклањала свекру приликом доласка у младожењину кућу после венчања. Ношење марама око врата имало је дугу традицију код Словака у Војводини и било је заступљено и код млађих и код старијих мушкараца. Као декоративни детаљи коришћене су и разне марамице и мараме, ношене у џеповима горњих делова одеће.

Посебно карактеристичну допуну мушкој одећи чиниле су белензуке – плетене вунене наруквице које су се носиле изнад шаке. Израђиване су најчешће од плаве, зелене или тамноружичасте вуне, дужине око 10 цм. Свечане белензуке биле су једнобојне и украшене стакленим перлицама у облику биљних или геометријских орнамената, док су за свакодневну употребу ношене разнобојне. Иако су првенствено имале декоративну улогу, служиле су и као лака заштита од хладноће. Плеле су их девојке својим момцима или жене мужевима, а из употребе су изашле после Другог светског рата. Овај украс сматра се старим културним елементом словачке традиције, са коренима у словачким областима матице.

 Дечијој народној ношњи поклањало се много пажње, нарочито у свечаним приликама. Новорођенче се повијало и везивало плетеном траком или куповном ткаником „povojník“. За пелене су се често користили делови старих женских рубача или мушких гаћа, јер је платно било мекше од дуге употребе.

 Прва одећа била је сукњичка, од платна или јефтинијег материјала, са набраним доњим делом и копчањем позади. У свечаним приликама стављала се крагна кролик, а рубови су украшавани гајтанима или пантљикама. Да се не прља, преко ње се носила кецеља „ketenčička“, а зими велика вунена марама „hrubý ručník“. До поласка у школу дечаци и девојчице носили су исте елементе (сукњичку, ketenčička, капу, чарапе и панћушке), док се крајем 20. века све више користила савремена куповна одећа.Поласком у школу деца добијају „појасну“ одећу (одвојен горњи и доњи део). Девојчице носе платнену сукњу и преко ње 2–3 набране сукње у боји, уз кецељу „keteňa“ са наборима (фодри) до око 12. године, а после тога кецељу без фодри као код одраслих. Бели рубач добијао се углавном тек са 12 година. На горњем делу носило се опљецко, а свечано и прслук или марама „ručnik na hrlo“. У хладним данима носиле су се кацабајка и дебела вунена марама.Дечија ношња у целини пратила је моду одраслих, али са мање сукања, једноставнијим украсима и ткањем слабијег квалитета. Код мушке деце, поласком у школу јављају се чакшире, а старији дечаци постепено преузимају одећу исту као одрасли: кошуљу и широке гаће од кудељног платна, уз кецељу и прслук.Раније су ношени опанци „bačkory s remencami“ уз „onice“, лети су деца често ишла боса, касније су ношени затворени опанци, а у имућнијим породицама и чизме/ципеле. Веома честе су биле панћушке од вуне или кудеље, зими и дрвене „klompy“. Обућа се лети углавном носила на босе ноге, а у хладнијим данима на вунене чарапе — некада од ваљане вуне или плетене од вуне и кудеље.Деца су најчешће носила беле чарапе, али и чарапе разних шара и боја, док се од 1980-их година 20. века углавном носе фабричке чарапе.

  Мушка деца су се први пут шишала кад наврше годину дана (обично их је шишала мајка/отац или берберин). У прошлости су их шишали „до главе“, и тако кратко носили косу до око 12. године, када су могли да пуштају и дужу косу. Женска деца се углавном нису шишала. Само ако је коса била слаба, шишали су је око прве године да би касније бујније израсла. Када довољно порасте, коса се плела.Чешљање девојчица до 12. године било је разноврсно. Малој деци са кратком косом коса се зачељавала нагоре и изнад чела везивала куповном траком, или се на подигнуту косу стављао полукружни чешаљ „hrebenčok“ који је држао косу да не пада у очи. Када коса порасте, девојчицама се плела. У Старој Пазови су постојала два најчешћа начина плетења девојчица од поласка у школу до 12. године:„у четири вркоча“ (четири плетенице) – коса се дели на два дела, па се сваки део дели на горњи и доњи, и плету се две плетенице са леве и две са десне стране и „у два вркоча“ (две плетенице) – плете се по једна плетеница са сваке стране, па се наставља плетење до краја.После навршене 12. године, девојчице су се чешљале слично одраслим девојкама: коса се делила по средини, најчешће се плела једна плетеница, а у свечаним приликама стављала се машна.Од покривала, мушка деца су добијала шешир/калап од црног филца, а зими су носила крзнену „čapku“ купастог облика. Сасвим мала деца носила су шивене капице од разних тканина, украшаване гајтанима, „зупчићима“, чипком или шлигерaјом. Девојчице су носиле капе од разнобојних тканина, често са продужетком испод врата (калнер) „fodry“, богато украшене тракама, гајтанима и наборима; испод бољих капа носила се и доња капица да се горња не би прљала.Пooдрасле девојчице, уз двoдeлну појасну одећу, добијале су и мараму. Са марамама су ишле у свакодневним приликама, понекад и свечано, али у цркву деца нису ишла повезане главе. Лети, ако су ишле гологлаве, као украс су носиле свилену пантљику.
После Другог светског рата дечија народна ношња се нагло губи; од 1980-их преовлађује конфекција или одећа шивена по грађанском узору. Традиционална одећа се данас најчешће облачи само у посебним приликама (приредбе, свечаности), а на њено нестајање утицала је и висока цена израде.

  Пре свадбе појединим деловима одеће потврђивала се прошевина (девојка даје момку марамицу – „ручник“). Невесту су за венчање спремале дружице, а мајка је најчешће чешљала – последњи пут као девојку, са једном плетеницом низ леђа.Невеста је носила свадбени венац/парту од вештачког цвећа, уз архаични украс „koleso“ од свилених пантљика (најчешће црвених), које су прекривале косу као знак преласка у статус удате жене. У Старој Пазови венци су били мањих димензија (често са плавим цветовима), са венчоком  направљеним од позлаћених листова бршљана и дугим пантљикама. После венчања део свадбених украса се чувао и урамљивао као успомена. Комплетна невестинска одећа обухватала је рубач, више белих уштирканих сукања, горњу сукњу и обавезну белу кецељу „šata“. Карактеристичан и архаичан елемент био је „ručnik na hrlo“ (велика црна марама са ресама преко рамена и груди), менћјек (топао горњи хаљетак), а носиле су се беле чарапе и црне ципеле. На венчању је невеста држала бели „ručníčok“, марамицу и рузмарин. До поноћи је била у парти, а затим је „дружба“ (девер) одводио на скидање парте: плетеница се расплитала, пантљике се поклањале дружби, а удате жене су је потом чешљале у „вркоче“ и стављале мараму „kitka“. Од тада је у јавности ишла покривене главе. Младожења је носио свечано црно одело и белу кошуљу, уз црни филцани шешир украшен „pierko“ (са свиленим пантљикама; касније се „pierko“ преноси на ревер). И други учесници свадбе имали су обележја: „дружба“ мање „piero“, пантљику, шарену кецељу и палицу; „starejší“ и „zváč“ дрвене палице и рузмарин, док су остали сватови рузмарин носили на одећи или шеширу.

  Када у кући или у роду неко умре, носила се потпуно црна одећа. Црнина је за блиску родбину трајала до годину дана, за даљу до пола године, а жена која изгуби дете понекад је носила црнину до краја живота. Старије жене су углавном носиле тамније, а после 70. године често потпуно црно. У жалости се користило и одело од фарбарског платна. Мушкарци нису имали посебне ознаке: на погреб су долазили у тамној одећи (често црно одело и бела кошуља). Покојници су сахрањивани у најсвечанијој одећи, обично оној за одлазак у цркву.Ако умре девојка или момак, облачили су их као невесту и младожењу: девојци су стављали венац, а момку китили шешир „pierko“ и рузмарин. За ковчегом се носио тањир са венцем и свиленим пантљикама које су потом бацали у раку — „свадба мртвих“, као симбол недоживљене свадбе и старих веровања. На спровод младима девојке су понекад долазиле у светлој одећи; у Пазови су носачице ковчега облачиле бели оплећак и белу кецељу „šata“. Бела боја у погребним обичајима сматра се архаичном и у прасловенској традицији била је боја жалости.За празнике и у свакодневици боје и раскош одеће су се мењале: у посту се носило тамније, за Цветну недељу светлије; за цркву се облачила најсвечанија ношња, а радним даном скромнија, од јефтинијих материјала.

 У фолклору се користе оригинални или комбиновaни делови ношње из прве и друге половине 20. века, а понегде и стилизовани костими. У женским школским групама познат је костим „kyjovský kroj“: кратка црвена сукња са везом, испод 2–3 беле сукње, широка црна кецеља са разнобојним цветним везом, бела блуза са широком крагном и црвен/плав свилени прслук са пантљикама. Порекло се доводи у везу са облашћу Kyjov у Чешкој/Чехословачкој и користио се пре свега за свечаности и фолклор, а није постао шире прихваћена свакодневна ношња војвођанских Словака.

Литература:

Balthasar Hacquet, Abbildung und Beschreibung der südwest-und östlichen Wenden, Illyrer und Slaven : deren geographische Ausbreitung von dem adriatischen Meere bis an den Ponto, deren Sitten, Gebräuche, Handthierung, Gewerbe, Religion u. s. w. nach einer zehnjährigen Reise und vierzigjährigem Aufenthalte in jenen Gegenden, Leipzig 1804.

Joseph Heinbucher, Edlen v. Bikkéssy, Pannoniens Bewohner in ihren volksthümlichen Trachten.. auf 78 Gemählden dargestellt. Nebst ethnographischer Erklärung, Wien, 1820.

Урош Милутиновић, Обичаји сватосвски у Срему, Летопис Матице српске, 1845.

Радослав Марковић парох, Православна српска парохија, у Инђији крајем 1900. године, Ср. Карловци, 1901.

Српски народни велики календар „Рад“ за 1911.годину, Нови Сад, 1910.

Симеон Араницки, Парохија у Старој Пазови, крајем година 1911, Сремски Карловци, 1912-191.

„Српкиња“, Сарајево, 1913.

Петар Руњанин, Аутобиографија (1775-1839), Сремски Карловци 1914.

Милош Ђ.Шкарић, Живот и обичаји „Планинаца“ под Фрушком гором, Београд, 1939.

Душан Ј.Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Јелена Ђекић, Српска народна ношња у околини Сремске Митровице, Народне ношње у Војводини, Матица српска, 1953.

Рада Јованчић, Српска народна ношња у јужном Срему, Народна ношње у Војводини, Матица српска, Нови Сад, 1953.

Миленко Филиповић, Романтизам у народној ношњи: хаљетак душанка, Рад војвођанских музеја, бр.2, 1953.

Вида Тричковић, Српска народна ношња у Фрушкој гори, Народне ношње у Војводини, Матица српска, 1953.

Kрунослав Ткалац, Народна ношња сремских Климената у Хртковцима и Никинцима, Рад војвођанских музеја 4, Нови Сад 1955.

Mилица Бошковић, Ћурчиски занат у Срему, Рад војвођанских музеја, 6, Нови Сад, 1957.

Zborník štúií a článkov- Stará Pazova 1770-1970, Obzor, Nový Sad, 1972. – Mila Bosićová – Slovenský ľudovy odev v Starej Pazove

Александар Стефановић, Улога дуката приликом женидбе и удадбе у северном Банату у 19. и почетком 20.века, Рад војвођанских музеја, 23-24, Нови Сад, 1974-1978.

Десанка Николић, Одевање граничара Војне крајине у XVIII и XIX веку, 1978, Београд.

Јасна Бјеладиновић, Сеоске ношње и њихова типолошка класификација, Гласник Етнографског музеја, књ.44, 1980.

Петар Милошевић, Срем у прошлости, књ. I, 1981.

Гордана Прица, Срем у прошлости II,Ср. Митровица, 1986.

Др Мила Босић, Народна ношња Словака у Војводини, Нови Сад, 1987.

Душан Ј.Поповић, Срби у Војводини 1,1990.

Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини 2, 1990.

Марко Јачов, Срема на прелому два века (XVII- XVIII), Београд, 1990.

Вилма Нишкановић, Кожуси у Србији, Етнографски музеј, Београд, 1998.

Каталог изложбе „Јесен/зима 1867, Етнографски музеј, Београд, 2006.

Јован Максимовић, Здравствене прилике у Срему у 18. и 19.веку, 2007.

Јасна Бјеладиновић, Народне ношње Срба у XIX и XX веку, Етнографски музеј у Београду, 2011.

Јованка Дражић, Мартинци етнолошка монографија, Ср.Митровица, 2012.

Франц Шамс, Историја Срема и Петроварадина, Музеј града Новог Сада, Нови Сад, 2013.

Богдан Шекарић, Фотографије др Радивоја Симоновића, Нови Сад, 2014.

Каталог изложбе, Иза гора и долина, Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад, 2017.

Душанка Марковић, Српски свадбени обичаји у Војводини, Нови Сад, 2017.

Живан Пашић, Чортановачка школа : монографија : 1756-2017, Чортановци, 2017.

Миливој Ковачевић, 250 година досељавања Словака у Стару Пазову, етнолошка изложба, Завичајни музеј Рума, 2020.

Јелена Арсеновић -„Приказ свадбе у тексту Идилична слика Срем Густава Штолцеа“, Зборник X, Завичајни музеј Рума, 2020.

Ђорђе Бошковић, Рума у старој страној штампи, Рума, 2021.

Каталог изложбе, Ја носим вас, ви носите мене, Музеј Војводине, Нови Сад, 2021.