Поздрав из Сремских Карловаца, 1911-1920.

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ У ПРОШЛОСТИ    

  У средњем веку Карловци су  били утврђена варош, позната и по предању да је на брду Матеј као пустињак живео краљ Драгутин. Први пут се помињу 1308. године, а Турци су их заузели 1521. До 1571. имали су око 600 домова, претежно српских. После ослобођења, 1702. године, забележено је 215 православних и 13 католичких домова, а 1736. — 328 породица. Постоје две цркве — једна напуштена римокатоличка, која се доводи у везу са бенедиктинцима, и православна рашанска, метох манастира Крушедола, са женским манастиром и два рибњака (Тенгер и Ковалово). Карловци имају посебан значај јер су у њиховој близини боравили посредници и преговарачи током склапања Карловачког мира. Ово место има богату манастирску имовину и снажну духовну улогу, а архитекура је типична „рашанска“ — куће под земљом, покривене као колибе. Након пада Београда 1739, у Карловце су се доселили Срби и Немци, који су основали посебан крај — Швапску. Средином 18. века град је имао преко 5.000 становника, од којих петина католика. Према записима из 1786.године, аутора чиновника Франца Штефана Енгела, Карловци су трећи комунитет у Срему, смештени на Дунаву близу Петроварадина. Варош делимично лежи на брежуљцима и у ували испод планине која окружује град и пружа прелеп поглед на реку и околину. Са планинских врхова видик се простире преко винограда и шљивика који окружују Карловце. У граду има око 789 кућа, од којих је 300 камених. Најлепше куће су у близини митрополитове резиденције. Главна улица је поплочана, а остали сокаци уски. Након пада Београда 1739, многе породице из Србије доселиле су се у Карловце, што је допринело развоју града. У Карловцима се налази резиденција грчког патријарха са шест зграда око јавног трга и Саборном црквом. Главна резиденција гледа на Дунав и има простране собе и балкон с погледом на реку. Грчки неунијати имају три цркве, а римокатолици једну жупску цркву и капелу. Становништво броји око 3.172 душа и припада католицизму и неунијатској цркви. Главне делатности су трговина, занати, виноградарство, риболов и сточарство. Општина поседује велике површине воћњака, винограда, ливада, шума и стоке. Историјски, у близини Карловаца је 1699. године закључен важан мир између Османлија и европских сила, што је обележено капелом Maria-Fried. Немачки путописац Фридрих Вилхелм фон Таубе 1776/7.године забележио је да су Карловци (Karlowitz / Carlovci) велик и добро насељен град на Дунаву, око 1 миљу ниже Петроварадина. Лежи у ували подножја карловачке планине; положај је живописан, са широким видицима на Дунав и винограде. Указује се на нездрав ваздух у нижем делу због поплава и мочвара, али је горњи део здравији. Описује број кућа, изглед улица (без калдрме, блато после киша), значај седишта митрополита, цркве и резиденције, производњу бермета и снажно виноградарство и рибарство. Посебно се истиче капела Снежна Госпа (Maria-Schnee) повезана са генералом Бројнером. Тек године 1785. откривено је да у Карловцима има мноштво каменог угља и трагова цинобера, из чега следи да у тамошњој околини свакако има нешто злата. До 1810. број српских домова достигао је 762 са око 2.900 душа. Називи за потесе су: Горњи и Доњи Караш, Краљев брег, Матеј, Сикирица, Кувалово, Табачиште, Криви Банстол, Липовац, Добриловац, Врхови, Стражилово и други.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

Франц Штефан Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Нови Сад, 2003.