ИРИГ У ПРОШЛОСТИ

  Ириг (Irregh / Irek) је у средњем веку био утврђено и насељено место. Крајем 15. века господари Ирига били су деспоти Ђорђе и Јован, а 1497. кастелан Вук Колаковић. После Велике сеобе, 1690. помиње се биров Никола Храленовић, 1708. кнез и касније оберкапетан Младеновић, а 1714. кнез Дамјан. Међу угледним становницима били су Ђурица Раленовић, Никола Ћурчија, Ћира Николић, Исак Рудничанин, Максим Аџић и Јован Радошевић. Током 18. века Ириг је био једно од највећих сремских насеља, насељен православним Рашанима. Поседовао је чак 3.792 јутара земље, а био је под управом будимског паше. Упркос томе што је имао само једну турску џамију и без већих јавних зграда, Ириг је био економски снажан. Године 1734. године имао је 400 домова, 1774. већ 800, а 1791. године 840 домова са 4071 становником. До 1761. године израста у главни град Доњег Срема, са око 6.000 становника. Посебан значај има присуство карловачког архиепископа и митрополита, што Ириг претвара у духовно и административно средиште. У месту ради више десетина дућана, пекара, месница и занатских радњи, што га чини једним од најразвијенијих тргова у целом краљевству Славонији. Године 1776/7. забележено је да је Ириг пространо, али лоше саграђено трговиште са коњичком касарном. Смештен у лепој долини под високим брдом које се спушта ка Дунаву. Највеће место у Краљевини по броју кућа (преко 1000), али су куће углавном скромне, налик сељачким. Године 1795. Ириг је има 4813 становника, али је исте године куга однела 2548 живота, оставивши 2265 мештана. До 1810. Ириг се опоравио и имао 590 домова и 2871 душу. Потеси: Будаковац, Селиште, Кланци, Беленгир, Рунач, Овсиште, Батинци (Горњи и Доњи), Грабовац, Плавуља, Кокињаш, Кукавица, Радиначки до, Пустара, Гајевић, Ружаш, Палете.
Потоци: Будаковачки, Грабовачки, Кокињаш.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

ВЕЛИКА РЕМЕТА У ПРОШЛОСТИ

   После Карловачког мира ово мало место поново насељавају православни Рашани, и почетком века броји око двадесет кућа. Има четири млина и шуму погодну за огрев, али нема цркву ни друге јавне зграде. Турски власник био је Џафер-ага, коме су становници плаћали умерене дажбине, укључујући и султански порез у Будиму. Место се у то време води као фискално село.  Велика Ремета је у првој половини 18. века била мање, али стабилно насеље. Године 1733. забележено је да је имала 25 „глава“, а већ 1734. 28 домова. Две године касније, 1736, у Ремети је живело 22 породице, што указује на умерен, али континуиран развој. Потеси Велике Ремете били су: Гргетешки брег, Каменити пут, Велика крушка, Белило, Сошвљак, Средње брдо, Лудрен, Царина и Дачшара Букићев до. Од хумки је забележено Белешево.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

ВРДНИК У ПРОШЛОСТИ

   Врдник је у средњем веку био утврђено место и варош, први пут поменут 1315. године. У најранијем османском фискалном попису из 1530. године, забележен је Врдник, са сумарним подацима о пореским обвезницима. Године 1698. Врдник је могао давати приход од око хиљаду форинти. У опису из 1702. помиње се да је имао 42 подземне куће подигнуте око брежуљака, као и рушевине старе грађевине за коју се веровало да је била римокатоличка црква. На оближњем брду налазила се тврђава дуга 80 и широка 60 корака, са једном добро очуваном кулом, која би се могла обновити захваљујући оближњем каменолому. У долини је постојао камени турски млин, а село је имало укупно шест млинова. Становници су били православни Рашани, које су поучавали калуђери и свештеници њихове вере. Турски власник био је тридесетник из Карловаца, коме су плаћали десетину и порез, док су султански порез уплаћивали у Будим. Почетком XVIII века у селу су још биле видљиве рушевине старе цркве. Врдник је  1734. године имао је 63 дома, 1756. – 40, а до краја 18. века нагло је порастао – 1791. имао је 151 дом са 654 душе. Године 1761. записано је да је село већ било у потпуности православно, али да је раније било насељено римокатолицима, о чему сведоче рушевине њихове цркве. На брду изнад Врдника још се видела тврђава у којој су некада становали српски војводе или деспоти. Село је тада имало око хиљаду становника, неколико занатлија и два дућана. Принц Ливије II Одескалки саградио је у центру села кућу намењену путницима, са крчмом и месницом. До 1774. године Врдник је имао 92 куће. До 1810. број се повећао на 164 дома и 902 душе. Око Врдника се налазе бројни потеси као што су: Витезић, Гвоздена врата, Мајдан, Добра вода, Мајур и Попов брег.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950. 

                     B. W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, Аnkara, 1983.

                     Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

ГРГЕТЕГ У ПРОШЛОСТИ

  Гргетег се помиње кроз бројне потесе као што су Радиловац, Пландиште, Царина, Садови, Зверињак, Ровиште, Лука, Павловци, Ваган и Каменац, што сведочи о развијеном сеоском подручју.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

ДОБРОДОЛ У ПРОШЛОСТИ

  Добродол, познат и као Добри дол, помиње се у поменицима и повељама манастира Крушедола. Насељен је био још 1702. године, а данас се његово име чува у потесу шатриначког поља према Малим Радинцима.

Литература: Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

КРУШЕДОЛ У ПРОШЛОСТИ

  Крушедол се помиње још крајем 15. века, а 1702. године био је насељен. Познат је по свом великом манастиру, који је центар духовног живота читавог подручја и кључни фактор развоја места. Иако се крајем XVII века бележи пад броја становника, у XVIII веку место оживљава и има преко 800 становника, укључујући занатлије, трговце и једну циганску породицу. Манастирски комплекс привлачи људе, подстиче трговину и чини Крушедол важним духовним и економским средиштем Срема. Године 1734. имао је 52 дома, а 1736. педесет породица. Број домаћинстава постепено је растао: 60 их је било 1756, 64 – 1766, 83 – 1774, а 1791. чак 96 домова са 556 душа. Куга 1795. године однела је 49 живота, али се село до 1810. опоравило и бројало 115 домова и 814 душа. Крушедол је имао бројне потесе као што су: Парлози, Овсиште, Средњи замет, Врбара и Тополски до, а његова земљишта звала су се Гудура, Наротик, Јаворови и Добри до.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

МАЛА РЕМЕТА У ПРОШЛОСТИ

  Крајем 17. века Мала Ремета је имала свега неколико уређених кућа, а већ 1702. године описује се као запустело село са многим, али запуштеним виноградима. Иако је раније било насељено Рашанима, сада је погранично и без цркве и млина. Последњи турски власник био је Дервиш-бег из Митровице, коме су даване уобичајене дажбине и султански порез.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

НЕРАДИН У ПРОШЛОСТИ

Нерадин се први пут помиње 1247. године. Почетком 18. века Нерадин је био насељен православним Рашанима и имао четири млина, а као фискално место био је подложан турским дажбинама које су се састојале од различитих десетина, новчаних износа и султанског пореза плаћаног у Будиму. После преузимања од Турака, земља је припала владики Исаији Ђаковићу. Село је имало обиље плодне земље, лепих винограда и долину са чувеном чесмом, па је својим изгледом подсећало на Крушедол, само мањи. Између 60 и 70 кућа било је саграђено у рашанском стилу и смештено у брежуљкастој долини. Према подацима из 1702, Нерадин је имао 24 дома са више чланова породица, а до 1734. број домова порастао је на 82. Средином века број се стабилизује око стотину, а 1791. Нерадин броји 150 домова са 744 душе. Куга између 1705. и 1706. године однела је чак 425 живота, што је успорило развој села. До 1728. године Царска комора доделила је Нерадин митрополиту на доживотно уживање. Почетком 19. века имао је 143 дома и 761 душу.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

                                                                                                                                          Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

РИВИЦА У ПРОШЛОСТИ

   Ривица се први пут помиње 1254. године.Ривица се већ 1698. истиче као вредно село које може да донесе значајан приход. Почетком 18. века у њој живе Рашани досељени са Саве и из Мачве, а има око четрдесет кућа. Турци и хајдуци су је у рату разорили, али становници обнављају винограде према Врднику. Нема шуме ни млина. Под Турцима се плаћала десетина и новац будимском паши. Средином XVIII века имала је 50 до 100 домова: 1734. – 64, 1756. – 50, 1766. – 107, а 1791. – 92 дома са 475 душа. Ривица у том периоду има две свештеничке службе, бројне занатлије и чак златара. У време принца Одескалкија отвара се и кућа са крчмом и месницом. До 1774. има 88 кућа.Куга 1795. године однела је 60 становника, а почетком 19. века Ривица је имала 96 домова и 618 душа.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

ШАТРИНЦИ У ПРОШЛОСТИ

Село је  1702.године насељено православним Рашанима и има свега 13 кућа. Разрушено је и због граничне линије лишено је дела своје територије, која је припала Турцима, па је готово у потпуности пусто. На територији села Јовић има свој млин. Власник земље био је турски спахија Ахмед, који је становао у Београду; њему су становници годишње плаћали сваку врсту десетине, а свака кућа била је обавезна да да и оку маслаца. Султански порез од 3 форинте по сесији земље исплаћивали су у Будиму.  Шатринци су као насељено место забележени 1702. и 1713. године, у време када су још припадали Турцима.  Године 1761, становници су сви православни Рашани и имају свог попа, обично калуђера из оближњег манастира Гргетека. У селу има око 300 становника. Године 1734. имали су 30 домова, а две године касније 27 породица. Средином 18. века број домова се кретао између 20 и 30, да би 1791. имали 25 домова са 175 душа. Куга 1795. године однела је 18 становника, па је 1810. у селу остало само 14 домова и 105 душа.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.

ЈАЗАК У ПРОШЛОСТИ 

Јазак је као насеље забележен 1702. године. Има преко 70 кућа и сматра се једним од бољих села у Срему. Посебно је значајно присуство пет млинова, које користе и околна села, што говори о економској активности места. Близина разрушене цркве у долини Реметици сведочи о старини локалне духовне традиције. Већ 1714. помињу се његови становници, међу којима су Петар Вукобратић, Радоња Старовлашанин и Стеван Степанчевић. Средином 18. века био је једно од већих и имућнијих насеља у околини, дућанима златарским радњама и бројним занатима. Принц Одескалки подиже у Јазку и крчму за путнике, која продаје вино и месо, што додатно оживљава трговину. Године 1734. имао је 123 дома, 1756. – 160, а 1791. – 205 домова са 1251 душом. Куга 1795. године однела је 149 људи, али се село опоравило и 1810. имало 234 дома и 1301 душу.

Литература:

Душан Ј. Поповић Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.

Марко Јачов, Срем на прелому два века (XVII-XVIII), Београд, 1990.