Sava Nikolajević (1783 — 1847) episkop šabački

Sava Nikolajević

 Sava Nikolajević (Kupinovo kod Pećinaca, 1783 — Šabac, 9. 1. 1847) bio je episkop šabački. Otac Nikola bio je sveštenik u Kupinovu. Za vreme Prvog srpskog ustanka sa ocem je prešao u Srbiju. Za prezvitera ga je rukopoložio mitropolit Leontije 1809. u Beogradu. Po propasti ustanka 1813. vratio se u Kupinovo gde je bio parohijski sveštenik. U Srbiju se vratio za vreme Drugog srpskog ustanka. Bio je 1837. proto moravički, a na Narodnoj skupštini avgusta 1840. deputat sveštenstva Rudučnikog okruga i potpisnik odgovora na pitanja Muse Safeti-efendije, Portinim emisara. Prešao je u Bugarsku iste godine i mitropolit Venedikt ga je zamonašio arhimandrita kao udovca sveštenika. Amnestiran je 1842, vratio se u Srbiju i postavljen za starešinu man. Bogovađe. Za episkopa šabačkog izabran je u aprilu 1844. Bio je počasni član Društva srpske slovesnosti od januara 1846. Sahranjen je u šabačkoj Sabornoj crkvi. Odlikovan je turskim Ordenom slave s beratom.

Literatura:

Srpski biografski  rečnik 7, Ml- Pan, Novi Sad, 2018.

Pavle Novaković ( ? — ?) trgovac i plemić

Pavle Novaković

 Pavle Novaković (Brestač, ? — ?), 1787—1816) bio je trgovac i plemić. Iz rodnog sela preselio u Novi Sad, u kojem se bavio trgovinom stokom i 1787. dobio novosadsko građanstvo. Kada je car Leopold II na preporuku mitropolita Stefana Stratimirovića dodelio 21. februara 1791. plemstvo Stefanu Novakoviću (uz plaćanje takse od 1500 forinti), braća Pavle i Petar zatražili su da budu uključeni u njegovu plemićku diplomu. Od tada u svoje ime pišu „ot Novaković“. Poslednji put pominju se u popisu novosadskih plemića 1816. Iako je Pavle bio plemić, nije imao vlastelinstvo, niti značajniji zemljišni posed — njegove oranice i vinograd po svojoj veličini odgovarali su posedu bogatijih seljaka — posednika jedne sesije. Imao je braću Petra i Stefana, koji je bio sekretar mitropolita Mojsija Putnika, dvorski agent u Beču i štampar.

Literatura:

Srpski biografski  rečnik 7, Ml- Pan, Novi Sad, 2018.

Negovan Ranitović ( 1864 – 1940) knjigoprodavac i narodni književnik

Negovan Ranitović

 Negovan Ranitović (Subotište, 12. 2. 1864 – 7. 6. 1940) bio je knjigoprodavac, narodni književnik, crkveni pevač, perovođa, ratar i član više srpskih kulturnih društava. Najviše se proslavio kao narodni knjižar – „knjižar-torbar“ – koji je pešačeći Sremom, Bačkom i drugim krajevima nosio džak knjiga na leđima i prodavao ih od sela do sela, od vašara do vašara. Skromno je živeo, često gladan, spavajući po parkovima i grobljima, ali je neumorno širio knjigu i pisanu reč. Pored toga što je knjige prodavao, Ranitović ih je i sam sakupljao – njegova lična biblioteka brojala je preko 10.000 knjiga, koje su nažalost uništene u godinama posle njegove smrti (1943–1944). Bio je i narodni pesnik i pisac. Svoje knjige je sam pisao, štampao i izdavao o sopstvenom trošku. Putovao je po Evropi (Rusija, Francuska, Švajcarska, Italija, Nemačka) i beležio stihove u desetercu o narodnom životu, događajima i sopstvenim putovanjima. U Životopisu (1927) ostavio je vredne slike o običajima i svakodnevici. Poznatija dela: Pisma u pesmama s puta iz Pariza (1900), Boj Nemaca na pacove (1920), Družičalo (1921), Aldumaš (1923), Ženska dlaka stvara razvod braka (1927), Šest pesama sve o popovima (1929), Beogradski događaji (1930) i druga.

Literatura:

Borislav Stojšić, Znamenite ličnosti Srem od I  do XXI veka, Muzej Srema, Sremska Mitrovica, 2003.