Јован Монастерија

 Јован Монастерија (? — ?, пре 1753), ман. Шишатовац, био је српски крајишки официр у служби Хабзбуршке монархије и носилац чина оберкапетана у Сремској војној крајини. Потиче из угледне војничке породице; био је син Ане Ранковић и подвојводе Јована Монастерије.Поред војне службе, истакао се и у народно-црквеном животу Срба у Хабзбуршкој монархији. На Народно-црквеном сабору 1726. године, на којем је за карловачког митрополита изабран Мојсије Петровић, учествовао је као посланик посадских крајишника. Током спорова око управе Карловачко-белградске митрополије, посебно 1730. године, заступао је став да нови митрополит може бити изабран искључиво на сабору, супротстављајући се покушајима темишварског епископа Николе Димитријевића да као администратор задржи митрополитско достојанство.Након његовог повлачења из јавног и црквено-народног живота, улогу истакнутог представника крајишника преузео је његов брат Јосиф Монастерија. Јован Монастерија је преминуо пре 1753. године и сахрањен је у манастиру Шишатовац, где је почивао заједно са братом.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Теодор Монастерија

 Теодор Монастерија (око 1715 — Сремска Митровица, 26. септембар 1755) био је српски крајишки официр у служби Хабзбуршке монархије, припадник угледне војничке породице Монастерија. Рођен је око 1715. године, непосредно пре погибије свога оца Адама Монастерије код Ирига, што је обележило његово рано детињство.Војну службу започео је у Петроварадинској регименти, у којој је чин поручника стекао пре 1749. године. Те године покренуо је поступак за потврду племства, позивајући се на породичну традицију и чињеницу да је његов предак Петар Монастерија, отац подвојводе Јована Монастерије, већ био носилац племићке дипломе. Након тога убрзо је унапређен у чин капетана и постављен за заповедника граничарске чете са седиштем у Сремској Митровици.Био је ожењен Аном Моско, удовицом капетана Јована Николића из Новог Сада. Из брака није имао потомака. Преминуо је 26. септембра 1755. године у Сремској Митровици и сахрањен је у манастиру Хопово, где је почивао поред оца Адама Монастерије.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Димитрије Фрушић

  Димитрије Фрушић (Дивош, 24. јануар 1790 — Трст, 13. октобар 1838) био је лекар и пионир српског новинарства. Студирао је медицину у Бечу, где се удружио са Димитријем Давидовићем и 1. августа 1813. покренуо „Српске новине“, први редовни српски лист XIX века. Новине је уређивао до 1816, када је положио докторат и одселио се у Трст. У Трсту је постао цењени лекар и важан члан бројне српске тршћанске заједнице. Познат по доброти и несебичности, стекао је велико поштовање међу својим суграђанима. Преминуо је изненада 1838. године. Изазвао је искрено жаљење у Трсту, где је о његовом карактеру остављено сведочанство да је „живео и умро као анђео“. Иза себе је оставио супругу, ћерку Милицу и сина Душана, који му је подигао споменик.

Литература: 

Aндра Гавриловић (уредник), Знаменити Срби 19.века, Загреб, 1901.

Глигорије Возаровић

 Глигорије Возаровић-Глиша рођен је 1. августа 1790. у Лежимиру. О његовим родитељима нема поузданих података. Потиче из породице која се раније звала Силвестријевић, пореклом из Зенице у Босни. Због турског зулума његови преци су се доселили у Срем и прихватили возарски занат, по коме су добили ново презиме – Возаровићи. Као младић радио је у Земуну као послужитељ у гостионици, али је убрзо решио да научи књиговезачки занат. Захваљујући новчаној помоћи Петрије Бајић, кћери кнеза Милоша, и подршци Вука Караџића, одлази у Беч 1824. године, где је изучио занат код Јакова Хермана. После неколико година вратио се у Србију и 1827. отворио прву књиговезачку и књижарску радњу у Београду. Возаровићева радња убрзо је постала културно средиште града, место где су се окупљали Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Цветко Рајовић и други просвећени људи. Његова књижара није била само продајно место, већ и прво београдско „читалиште“ – место за читање новина и расправу о књижевним и политичким темама. Глиша Возаровић био је први српски издавач у обновљеној Србији. Са радом Државне штампарије 1831. године постаје њен главни сарадник и издаје дела Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и часопис Голубица. Године 1832. оснива прву јавну библиотеку у Србији – „Новозаведену библиотеку вароши београдске“, претечу данашње Народне библиотеке Србије. Возаровић је много допринео развоју српске културе, издаваштва и читања. Умро је у Београду 1848. године. Његова супруга Сара подигла му је споменик на старом београдском гробљу.

Литература: 

М.Подољски, Глигорије Возаровић, Гласник историјског друштва у Новом Саду,свеска 11, Сремски Карловци, 1932, 26-38

Павле Панаотовић

 Павле Панаотовић (Сремска Митровица, 1820 — Сремска Митровица, 7. 4. 1896) био је трговац и јавни радник. Потиче из познате трговачке породице Панаотовић из Сремске Митровице. Као угледни трговац, учествовао је у свим јавним пословима, како у области трговине тако и на политичком и културном плану. Као дугогодишњи Милетићев присталица, председавао је на великом радикалном сабору у Митровици и био члан радикалне странке. Када је у Митровици примењен нови изборни закон за општински савет 1871, на првим слободним изборима у новембру изабран је за општинског саветника. Члан је земунског одбора крајишничке конзорције од њеног оснивања 1869. Оснивач је Грађанске српске читаонице у Сремској Митровици (1866) и једно време њен председник. Због дугогодишњег залагања, новчаног помагања и подршке, за почасног члана СНП у Новом Саду изабран је 1865. Члан Матице српске постао је 1866.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

 

Милош Обрадовић 

 Милош Обрадовић (Гргуревци код Сремске Митровице, 1835 — Београд, 1902), био је бравар, политичар и  власник листова. У Србију је прешао 1855. Радио је у Тополивници у Крагујевцу наредних пет година. Потом је путовао по централној Европи и упознао се са социјалистичким идејама. У Београду је дошао 1869. и отворио браварску радњу. Имао је важну улогу у организацији социјалистичког покрета. Био је власник првог марксистичког листа у Србији — Социјал-демократија (1895—1896) и Радничка новина (1897). На оснивачком збору Радничког друштва у Београду у мају 1897. изабран је за председника удружења. Такође је био председник Српског занатлијско-радничког савеза и члан Столарско-браварске задруге.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Данило Пантелић

 Данило Пантелић (Кузмин код Сремске Митровице, 2. 8. 1865 — Шибеник, Далмација, 2. 1. 1927) био је епископ далматинско-истарски. Отац Илија био је учитељ, мајка Драгиња, рођ. Поповић. Данило је основну школу завршио је у Кузмину, гимназију у Сремским Карловцима, а правни факултет у Загребу, где је једно време радио као адвокатски приправник. У Сремским Карловцима завршио је богословију (1897) и одмах постављен за конзисторијалног бележника и референта архидијецезе сремскокарловачке. Исте године га је у манастиру Гргетег замонашио архимандрит Иларион Руварац и рукоположен је у чин ђакона. Протођакон је постао 1897, архиђакон 1898, презвитер-синђел 1901, протосинђел 1903, а архимандрит манастира Гргетега био је од 1905. до фебруара 1921, када је постао администратор Пећке патријаршије. За епископа далматинско-истарског изабран је августа 1921, а хиротонисали су га српски патријарх Димитрије, скопски митрополит Варнава и бококоторски епископ Кирило у Саборној цркви у Београду децембра исте године. Као архимандрит и настојатељ манастира Гргетега био је потпредседник архидијецезалне конзисторије и члан митрополитског црквеног савета Карловачке митрополије. Учествовао је у оснивању монашког удружења митрополије и стварању и спровођењу уредбе о управи манастирским добрима. Био је потпредседник манастирског управног одбора и председник монашког удружења. Сахрањен је поред епископа Никодима Милаша у Цркви Светог Спаса у Шибенику.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Извор: за портрет https://sn.rs/ah9m3

 

Јован Панајотовић

 Јован Панајотовић (Сремска Митровица, 28. 9. 1868 — ?) био је хемичар. Отац Павле био  је трговац, мајка Марија. Јован је основну школу завршио је у Сремској Митровици, а нижу гимназију у Новом Саду (1879–1883). Студије је наставио у Грацу на Академији за трговину и индустрију, затим је на Универзитету  у Грацу  положио испит из државног рачуноводства. Хемију је студирао на техничким високим школама у Брауншвајгу, Берлину и Дрездену. Био је награђен за тромесечни научни рад из области спектралне анализе. Кратко је радио као други асистент на Пољопривредној академији при универзитету у Бону. Уписао је Државни универзитет у Роштоку где је добио звање доктора филозофије. Радио је као асистент на Берлинском универзитету.  У државну службу у Београду  за контрактуалног вишег техничара чиновника четврте класе -хемичара примљен је 1908. године у Техничком одесеку Војнотехничког завода,  затим је прекомандован у Управу барутане „Обилић“. Државну службу напустио је 1910. године. Објављивао је радове из области осветљења, историје немачке индустрије и фотографије.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Бошко Новаковић

 Бошко Новаковић (Сремска Митровица, 19. 10. 1905 — Сремска Каменица, 6. 4. 1986) био је српски књижевни историчар, књижевни критичар и универзитетски професор. Отац Кузман Новаков био је кројач, мајкаљ Љубица рођена Ширадовић. Основну школу и гимназију завршио је у Сремској Митровици (1912-1924), а студије књижевности на Филозофском факултету у Београду (1931), где је и докторирао 1957. године тезом Стеван Сремац и Ниш. Радио је као гимназијски професор у Сремској Митровици, Шапцу и Беочину, а од 1950. у Сремским Карловцима као професор у Учитељској школи. Од 1953. био је универзитетски наставник, најпре у Сарајеву, а од 1959. на Филозофском факултету у Новом Саду, где је предавао савремену српску књижевност.На Универзитету у Новом Саду обављао је значајне функције: био је продекан, декан и први проректор Универзитета. Дугогодишњи је уредник Годишњака Филозофског факултета и члан и секретар Књижевног одељења Матице српске, као и бројних књижевних часописа и лексикографских издања.Бавио се пре свега српском реалистичком прозом и делима Стевана Сремца, Јована Стерија Поповића, Змаја, Лазе Лазаревића, Боре Станковића и Иве Андрића итд. Често је држао предавања о српској књижевности на страним универзитетима као што је Хадвард,Халеј и др. Аутор је великог броја књижевноисторијских студија, огледа и критика и приређивач сабраних дела Стевана Сремца.Остао је упамћен као један од најзначајнијих тумача српске књижевности 20, века и као један од утемељивача новосадске књижевноисторијске школе.Био је ожењен Јулијом рођеном Јакић из Сремске Митровице. Имао је сина Бранислава и ћерку Браниславу.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Војислав Бајић

 Војислав Бајић (Сремска Митровица, 1. 6. 1910 – Београд, 28. 11. 1992) био је магистар фармације и доктор хемије. Један од значајних стручњака у развоју фармацеутске и хемијске индустрије у Југославији. Син је лекара, књижевника и историчара др Илије Бајића. Основну школу и реалну гимназију завршио је у Сремској Митровици 1928. године, након чега је уписао Фармацеутски факултет у Загребу. Дипломирао је 1932, а две године касније завршио је и студије на Филозофском факултету у Загребу, на групи за хемију. Докторску дисертацију под насловом „Прилог познавању металних соли оксихинолина“ одбранио је 1937. године у Загребу, а исте године она је објављена као књига у Земуну. До почетка Другог светског рата радио је као научни сарадник у фармацеутској фирми и фабрици лекова „Бајер“ у Загребу, а од 1941. до 1945. године у њеном београдском представништву. После ослобођења обављао је више руководећих функција у југословенској фармацеутској и хемијској индустрији. Био је први управник предузећа „Анилокемика“ ДД у Земуну и један од оснивача и први директор фабрике лекова „Галеника“ у Земуну (1945), за коју је осмислио и нацртао заштитни знак који се и данас користи. Био је и директор београдског предузећа „Пролек“, плана Генералне дирекције медицинске производње „Гумпро“ и секретар Секције фармацеутско-хемијске индустрије Југославије. Каријеру је завршио као саветник Секретаријата за индустрију и начелник у Секретаријату за здравство и социјалну политику, одакле је отишао у пензију 1977. године. Теоријским и практичним радом допринео је развоју хемије као науке, изградњи фармацеутске индустрије у послератној Југославији и опремању здравствених установа медицинским апаратима и инструментима. Два његова значајна научна рада објавила је Бечка академија наука. За заслуге у сузбијању епидемије вариоле 1975. године одликован је Орденом за војне заслуге са златним мачевима.

Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

Миливој Николајевић

 Миливој Николајевић (Сремска Митровица, 24. 3. 1912 — Нови Сад, 27. 8. 1988)био је истакнути српски сликар, управник Галерије Матице српске и председник Матице српске. Прве уметничке поуке стекао је у радионици свога оца Павла, уметничког столара. Школовао се у Сремској Митровици, Љубљани и Руми, а сликарство је студирао на Краљевској уметничкој школи у Београду, где је дипломирао 1936. године. Даље усавршавање наставио је на Академском одсеку (1937–1938). Рано се укључио у ликовни живот, излажући од 1934. године, а прву самосталну изложбу приредио је 1936. у Руми. Добитник је награде из фонда др Ђурђице Ђорђевић из Београда. По избијању Другог светског рата 1941.године се вратио у Руму а затим у Шабац где је предавао цртање у Мушкој гимназији. Током Другог светског рата био је интерниран, а од 1944. године учесник је Народноослободилачког покрета. Године 1945. вратио се у Руму и добио посао наставника у Мешовитој гимназији. Постао је члан Матице српске и један од кључних организатора њене ликовне делатности. Био је секретар, кустос и в.д. директор Војвођанског музеја. Значајно је допринео формирању сталне поставке, излагачке политике и међународне сарадње ове институције. Био је међу оснивачима Академије уметности у Новом Саду и њен редовни професор цртања, као и председник Савета Академије.Изабран је за редовног члана Војвођанске академије наука и уметности 1981. године. За председника Матице српске изабран је 1979.године и на том положају остао до 1983.Као уметник, бавио се сликарством, графиком, цртежом, илустрацијом и дизајном, користећи широк спектар техника. Излагао је на више од 50 самосталних и преко 400 групних изложби у земљи и иностранству. Добитник је Октобарске награде Новог Сада и Награде АВНОЈ-а за животно дело (1984).Аутор је бројних есеја и студија о уметности, сабраних у књизи Размишљања о сликарству (1984). Био је ожењен сликарком Мирјаном Смиљанић, са којом је имао сина Богдана и ћерку Даницу.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Бошко Палковљевић Пинки

 Бошко Палковљевић Пинки (Манђелос код Сремске Митровице, 15. 11. 1920 — Мала Ремета код Ирига, 10. 6. 1942) био револуционар и народни херој. Основну школу завршио је у Манђелосу, ниже разреде гимназије у Сремској Митровици, а Средњу техничку школу, машинским смер у Новом Саду, где се прикључио раду школског актива СКОЈ-а. Истакао се у организовању школског штрајка 1940. године, због чега је био хапшен, а такође је се укључио и у штрак новосадских текстилних радника. По избијању Априлског рата 1941. заробљен је, али је побегао и укључио се у организацију устанка у Срему. Учествовао је у организовању бекства политичких затвореника из сремскомитровачке казнионе и био изабран за заменика команданта Фрушкогорског партизанског одреда. Доприносио је развоју партизанских радионица и диверзантским акцијама, међу којима је најпознатије минирање железничког моста на Босуту код Моровића.Погинуо је у борби са немачким јединицама у Малој Ремети 10. јуна 1942. године. За народног хероја проглашен је 25. октобра 1943. Његови посмртни остаци после рата пренети су у Сремску Митровицу где је и сахрањен на Спомен гробљу.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.

Ђорђе Јохан Никшић

 Ђорђе Јохан Никшић (Бешеново код Сремске Митровице, 3.5.1922 — Сремска Каменица, 14.5.1986) био је политичар и народни херој. Потицао је из политички активне породице. Основну школу завршио је у родном месту, а након Другог светског рата Вишу војну академију и Високу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду. Средином 1939. приступио је СКОЈ-у, а 1940. Комунистичкој партији Југославије. Исте године постао је члан ОК КПЈ за Срем и због револуционарног рада био је хапшен и мучен.У јулу 1941. прикључио се партизанском покрету и узео партизанско име Јохан због погибије секретара ОК за Срем.Обављао је дужност политичког комесара у Фрушкогорском партизанском одреду, где се истакао у борбама, нарочито током непријатељске офанзиве на Фрушку гору 1942. године. Касније је деловао на значајним партијским функцијама у Срему, Војводини и на нивоу Југославије, укључујући СКОЈ, КПЈ и АВНОЈ.У послератном периоду био је секретар и члан партијских организација у Срему, покрајински секретар за пољопривреду (1958–1963), савезни и покрајински посланик и члан више државних и друштвених тела. Посебно се залагао за развој пољопривреде, пошумљавање и оснивање научно-истраживачких институција у Војводини. Због политичких неслагања смењен је 1963, а касније политички рехабилитован. Из јавног живота повукао се 1969.Био је ожењен учитељицом Емилијом Чонкић Несторовић из Титела.Имали су сина Стевана, новинара и правника и ћерку Драгињу правницу.Сахрањен је у Алеји народних хероја у Новом Саду. За народног хероја Југославије проглашен је 1953. године. Одликован је бројним високим одликовањима, укључујући Орден заслуга за народ II реда, Орден братства и јединства II реда, а носилац је и Партизанске споменице 1941.

Литература: 

Српски биографски  речник 7, Мл- Пан, Нови Сад, 2018.