Манастир Беочин

Манастир Беочин обновили су 1697. године избегли монаси манастира Раче у Босни, на месту ранијег, у турско доба запустелог манастира. Најстарији помен манастира је из 1623. године. Јеромонах Хаџи Стефан (проигуман, духовник, пострижник Раче) 1728. зида два конака са подрумом на западној страни, а јеромонах Христофор 1741. подиже део здања на јужној страни. Та здања су временом, до 1765, повезана у данашњи манастирски комплекс (једно крило ка западу, друго ка југу).Манастирска црква Вазнесења Господњег саграђена је и довршена 1732. године, трошком Миливоја Милаковића из Футога и његовог сина Петра (поштара из Гложана), у време цара Карла VI, митрополита Викентија Јовановића и игумана Прохора. Иконостас су позлатили 1762–1765. Обрад Садонић и син Теодор из Новог Сада.У манастиру се чува печат манастира Раче са натписом и представом Христа са анђелима, као и бројне рукописне и штампане књиге (рукописне „србуље”), међу којима је најстарија рукописна књига из 1560, а најстарија штампана из 1519. Од богослужбених драгоцености истичу се ручни крст (1625) и путир са дискосом (1670), као својина Раче.

Манастир Бешеново

Манастир Бешеново, посвећен Светом архангелу Михаилу, по предању је подигао краљ Драгутин, а по изгледу цркве и конака види се велика старина. У манастиру се чува стари крст са годином 1297. и натписом који помиње манастир. Помиње се и изузетно израђено Распеће са иконостаса, које су неки путници желели да откупе за музеј у Бечу. Од реликвија и старина истичу се: рукописно Јеванђеље из 1547. богато оковано, капела на хору посвећена св. Кирику и Јулити (Врачевима), као и појас патријарха Арсенија IV из 1740. У цркви је сахрањен Александар Рашковић, бивши подвојвода српски. Јужни део манастирских здања подигнут је 1730. трудом братства и побожних хришћана. Манастир има уређену архиву и библиотеку са рукописним књигама (најстарија 1581) и бројним штампаним књигама (око 460 примерака).

Манастир Ваведења Пресвете Богородице

 Горња црква у Сремским Карловцима, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, потиче највероватније из првих деценија 16. века, а археолошки остаци упућују и на старију, предтурску фазу. Први посредни помен датира из 1559. године, док се почетком 18. века поуздано јавља као манастирска богомоља. Храм је више пута обнављан, нарочито средином 18. века, када добија свој препознатљив изглед и иконостас који је осликао Димитрије Бачевић. Значајне обнове изведене су и почетком 20. века. У храму се чува честица моштију Светог Нектарија Егинског, а у порти и крипти сахрањени су истакнути црквени великодостојници, укључујући српске патријархе Георгија и Лукијана. Од 2016. године, одлуком Епископа сремског Господина Василија, ова светиња поново има статус манастира.

 

Манастир Раваница (Врдник)

 Манастир Раваница (Врдник), посвећен Вазнесењу, слави храмовну славу на Видовдан. По манастирским записима из 18. века и предању, старија црква је могла бити изграђена у 16. веку (помиње се 1589). Године 1697. досељавају се монаси из Сент Андреје, а народ од тада манастир назива Раваницом, јер је у њему почивало тело светог кнеза Лазара (пренето из Раванице у Србији). Црква је подигнута 1811. године за митрополита Стевана Стратимировића, када су мошти кнеза Лазара пренете у нови храм; стара црква је исте године срушена и обележена каменим крстом. Манастир је био важан и у време Тицанове буне 1807. године. Због револуције 1848. мошти су привремено преношене, а 1898. црква је обновљена после оштећења од земљотреса. Манастир чува изузетне драгоцености и исправе: путир од злата и сребра, печате и привилегије, повеље и хрисовуље, као и предмете и предања везана за кнеза Лазара и Раваницу. Посебно се помињу свилени покров који је израдила монахиња Јефимија, као и богата збирка рукописних и штампаних србуља (углавном XVI–XVII век).

Манастир Гргетег

 Манастир Гргетег је посвећен Светом Николају. По записима из 1753. и манастирском инвентару из 1785, манастир је по предању основан 1471. године од стране деспота Вука „Змаја Огњеног”, по жељи оца му деспота Гргура (монаха Георгија у Хиландару). Манастир је после турских разарања дуго био запустео, а важан документ је привилегија цара Леополда I из 1691, којом манастир са поседима дарује епископу Исаији Ђаковићу. Манастир обнавља Исаија, а после њега и други митрополити као уживаоци манастирских добара. Велике поправке везују се за митрополита Павла Ненадовића (1753–1754: црква, западне ћелије и зграде). Манастир је укинут 1776. од Јосифа II, зато што су његове раскошне зграде биле у нескладу са приходима како наводи Фридрих Вилхелм фон Таубе немачки путописац. Већ 1777. поново враћен манастирски живот одлуком Марије Терезије, уз посебну привилегију и накнаду митрополиту. Архива почиње од 1691, а библиотека има око 2000 свезака, уз рукописне србуље.

Манастир Јазак

 Манастир Јазак посвећен је Светој Тројици (Духови). Најстарији помен је из 1522, а по предању га је основао деспот Јован Бранковић. Помиње се и постојање старог женског манастира у близини, што потврђују записи на иконама које су монахиње приложиле 1678. године. Манастирски храм је од камена подигнут је 1736, а довршен 1758. трудом митрополита Павла Ненадовића, братства и побожних људи. Манастир је познат и као место где почивају мошти цара Уроша. Живопис је рађен 1769, а поједине целине и тронови подизани су у другој половини 18. века добротворством појединаца. Архива почиње од 1889, библиотека има 323 књиге.

Манастир Крушедол

 Манастир Крушедол подигао је деспот Максим (као владика и митрополит), син деспота Стефана Бранковића и деспотице Ангелине, око половине 15. века. Црква је посвећена Благовештењу, а манастир се у народу везује за мајку Ангелину. Деспот Јован је манастиру даровао 16 села, а у манастиру се чува његова грамата из 1496. године.  Манастир су Турци спалили 1716, када су изгореле мошти више чланова породице Бранковић (према натписима у манастиру). Обнова је трајала од 1721. до 1751. године, у време више црквених великодостојника; црква је касније премолована 1827. У манастиру су сахрањени патријарх Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, други митрополити, патријарх Арсеније IV, владика Никанор Печујски и књегиња Љубица Обреновић, као и више историјских личности. Крушедол има значајну ризницу: богато украшена јеванђеља (међу којима и рукописи из 1514), круне, одежде, оружје и друге драгоцености, као и слике значајних личности. Манастир је био и митрополитска резиденција 1707–1720, а у њему су одржавани и народни сабори.

Манастир Кувеждин

 По предању, манастир Кувеждин подигао је деспот Стефан Штиљановић. У манастиру се чува бакрорез/икона са приказом старог Кувеждина, који је подигнут 1772. године у време архиепископа Јована Георгијевића и игумана Кирила Јовановића, па се по томе сматра да је то био „други” манастир после предањског. Манастир и цркву, на старим темељима, обновио је игуман Генадије Кириловић са братством и побожним хришћанима: градња је започета 1805, а довршена 1816. године, за време митрополита Стефана Стратимировића (потврђује камена плоча над јужним вратима). Храм је посвећен Светом Сави. Живопис је настао 1850–1853. у доба патријарха Јосифа Рајачића и архимандрита Никанора Грујића. У цркви се истичу сцене: св. Симеуна Немања на самртном часу, као и житије св. Саве осликано по своду. Манастир има филијалу Дившу – мањи манастир „из старог доба“. Помиње се да је 1763. године у Дивши био игуман јерођакон Василије. Народ је манастир често називао „код св. Саве“, по храму и посвећењу. Манастир је обновљен 1901. године. Библиотека: 469 књига (15 рукописних и 4 штампане србуље). Архива: без важнијих докумената.

Манастир Привина Глава

 Манастир Привина Глава, посвећен Сабору Светог Архистратига Михаила, по предању је подигао деспот Јован Бранковић око 1496. године. Манастирски запис помиње да је деспот тада „манастир срушен прављаше“ са братом Максимом, што указује да је и пре тога на том месту постојао старији манастир. По другом предању, назив се везује за Прива/Прибу који је наводно основао мали манастир у 12. веку. На темељима деспотове цркве и ћелија, манастир је обновљен 1741. благословом патријарха Арсенија IV уз помоћ монаха и народа, а освећен 1760. од митрополита Павла Ненадовића. Црква је од тесаног камена, покривена лимом 1791, а премолована 1829. Манастир је описан као у добром стању. У близини је село Беркасово, где је, по предању, живео деспот Јован; помињу се зидине града и чесма „Деспотовац“ за коју се верује да не пресушује. Библиотека: 270 књига.

Манастир Раковац

 Манастир Раковац је посвећен светим бесребреницима и чудотворцима Козми и Дамјану. По старом манастирском записнику, манастир је у 15. веку подигао благоверни хришћанин Рака, велики коморник деспота Јована Бранковића. Предање каже да је у лову убио јелена и на том месту подигао манастир, а потом издејствовао да манастир добије село Лединце. Турци су манастир спалили 1541. године при походу на Будим. Од 1657. до 1704. манастир је постепено обнављан доласцима монаха из Србије и помоћу побожних хришћана. Због старости и оштећености оригиналног записа, архимандрит Никанор Јовановић наложио је да се текст препише „за памјат будућу“, што стоји у завршници записника. Међу настојатељима/архимандритима помињу се и високи црквени великодостојници (нпр. епископи Георгије Хранислав, Пантелејмон Живковић, Евгеније Јовановић, Арсеније Стојковић). У манастиру је сахрањен епископ Живковић. Архива почиње од 1740, али без важнијих докумената. Библиотека: 943 књиге.

Манастир Велика Ремета

 Манастир Велика Ремета посвећен је светом великомученику Димитрију и по предању важи за један од најстаријих фрушкогорских манастира, мада се не зна поуздано ко га је и када подигао. Манастирски записник помиње да је оснивач наводно Леонтије, неки „епарх илирички“, али без одређеног времена. Помиње се и да је Русија за време Петра Великог помагала манастир. Манастир су обнављали и даривали бројни ктитори: митрополит Вићентије Поповић (1722), племић Андреј Андрејевић са братом Јаковом (звoник 1734), затим Лазар и Михаило Вукадиновић (Чокрљановићи) са породицом (обнова кубета), као и више дародаваца за часну трпезу, икoностас и тронове. Иконостас је даровао др Максим Николић Мишковић (1850). Помиње се и капелица „Убовац водица“, коју је подигао Марко Прокопљевић у знак захвалности (предање о исцељењу вида). Библиотека: 250 књига. Драгоцености: 33 предмета.

Манастир Мала Ремета

 Манастир Мала Ремета посвећен је Покрову Пресвете Богородице. По запису који се чува у манастиру Беочину, Мала Реметица је била имање (салаш/добро) манастира Раче у Србији. Рачански монаси су дошли у Срем, а краљ Драгутин им је даровао то имање почетком 14. века. Стари манастирски храм постојао је до 1739. Цркву подигао је око 1750. године Станко Милинковић из села Шуљма, а осветио ју је митрополит Павле Ненадовић 1760. године. Године 1869. манастирска здања су обновљена трудом игумана Теофилакта Лепајића уз помоћ Беочина; подигнути су виноград и воћњак и унапређено је газдовање. Библиотека: 266 књига.

Манастир Шишатовац

 Манастир Шишатовац посвећен је Рождеству Пресвете Богородице. Према запису (свитку) који се чува у олтару, манастир је 1520. обновио игуман Теофил са братством, дошавши из Жиче у Срем због турског насиља. На месту је затекао малу стару цркву св. Николаја звану Реметско, а затим подигао нови храм Богородици и основао манастир. Садашњу, трећу по реду цркву, подигао је велики ктитор Вићентије Поповић, бивши епископ вршачки: темељ је постављен 1758, а црква довршена 1778. Манастир је снабдео богатим одеждама и утварама. По његовој жељи, кости су му пренете у Шишатовац и сахрањене у цркви. У манастиру почивају мошти светог деспота Стефана Штиљановића. Мошти су у богато украшеном металном кивоту, а помиње се и драгоцен ланац (са смарагдом и дијамантом) који је Вићентије ставио на врат светитеља. У цркви су сахрањени и Монастерлија војвода и Секула Витковић. Манастир чува више драгоцености: чаше/кросовуље, епитрахиљ начињен од деспотове хаљине, старо јеванђеље из 16. века и више великих портрета (Арсеније IV, Вићентије Поповић, Лукијан Мушицки и др.). Библиотека: 552 књиге (25 рукописних).

Манастир Старо Хопово

 Манастир Старо Хопово посвећен је Светом оцу Николају. Према предању и историјским записима, основао га је Свети Максим, деспот Ђорђе Бранковић, крајем 15. века. На темељима старог манастира, игуман Захарија Миливојевић је са братством између 1751. и 1756. године подигао нову цркву и манастирска здања, која је посветио Светом Пантелејмону. Због скучености старог комплекса, братство је убрзо подигло и Ново Хопово.У манастиру су се чувале мошти Светог великомученика Теодора Тирона. Значајне грађевинске радове у 18. веку извели су пакрачки епископи Софроније Јовановић и Никифор Стефановић, док су конаци довршавани до 1760. године трудом братства и манастирским приходима. У Старом Хопову боравио је и Доситеј Обрадовић, који је овде примио монашки чин; у манастиру су сачуване две просторије познате као „Доситејеве ћелије“.Манастир поседује вредну архиву, која почиње од 1699. године, као и библиотеку са 739 књига, међу којима се налази око петнаест рукописних србуља из периода од 15. до 17. века.

 

Манастир Ново Хопово

 Према усменој традицији и новијим историјским тумачењима, манастир Ново Хопово основао је Свети владика Максим, деспот Ђорђе Бранковић, крајем 15. века. Светиња се поуздано помиње у турском попису из 1546. године, а натпис са 1490. године, пронађен приликом зидања цркве, као осниваче наводи „братство и добре хришћане“. Данашњи храм Светог Николаја подигли су 1576. године добротвори из Горњег Ковина, чија су имена уклесана изнад западних врата. Храм је грађен у духу моравске школе, са триконхалном основом и куполом, а живописали су га светогорски мајстори почетком 17. века. Припрата је осликана 1654. године. У 18. веку подигнути су конаци и барокни звоник, као и раскошан иконостас који је осликао Теодор Крачун. Ново Хопово било је једно од најзначајнијих духовних и просветних средишта Српске Цркве, па је у њему боравио и Доситеј Обрадовић, који је овде замонашен; по њему је названа и „Доситејева чесма“. Манастир је током векова више пута страдао, нарочито 1688. и у Другом светском рату, када је готово потпуно разорен. Мошти Светог Теодора Тирона тада су спасене и касније враћене у манастир. Након рата, Ново Хопово је обнављано у више наврата, а од 1920. године функционисало је и као женски манастир. Коначна духовна и материјална обнова настављена је крајем 20. и почетком 21. века. Данас је Ново Хопово активан манастир, чувар вредне библиотеке, архиве и ризничког наслеђа, као и место великих сабрања на празнике Светог Теодора Тирона и Светог Николаја.

Манастир Фенек

 Манастир Фенек је посвећен св. преподобној мати Параскеви. По предању, манастир је зидан у 15. веку, а темељ му је положила св. мајка Ангелина са синовима Максимом (владиком) и Јованом (деспотом). Манастир је временом унапређиван прилозима и милостињом. За време митрополита Стратимировића подигнута је садашња велелепна црква: покривена белим лимом, са звоником и четири звона, а између певница и иконостаса налази се велико кубе са осам прозора. Иконостас је позлаћен и осликан 1818, а зидови су осликани 1859. Испред манастира је капела коју предање такође везује за мајку Ангелину; обновљена је 1800. године од тврдог материјала, са малим звоником и једним звоном. И црква и капела посвећене су св. Параскеви. У капели се налази кладенац, који народ посећује ради оздрављења. Ктитор обновљене капеле био је Георгије Рака, трговац из Јакова. Око цркве је сахрањено више знаменитих лица, нарочито у време Карађорђевог бекства (1812–1814), као и више свештеника и монаха пристиглих из Србије и Старе Србије. Ту је сахрањен и игуман Софроније Стефановић, под чијим настојањем је зидана данашња црква, а у истој гробници и вршачки владика Стефан Поповић (1848). Архива је устројена око 1745. године и чува два важна акта царице Марије Терезије (1747. и 1753). Библиотека има 1537 књига, са писаним србуљама.

Манастир Петковица

Манастир Петковицу, према народном предању, основала је Јелена, удовица Светог Стефана Штиљановића. На сачуваном запису у храму наводи се да је живописан 1588. године заслугом игумана Акакија, када је подигнута и најстарија трпезарија. Манастир се помиње у турским пописима из друге половине 16. века, а крајем 17. века био је угрожен рушењем, али је спасен захваљујући заузимању митрополита Пајсија.Обнова манастира изведена је почетком 18. века по налогу патријарха Арсенија III. Средином 18. века Петковица је имала триконхосни храм са кубетом, дрвене конаке и звоник, а 1741. године прикључена је манастиру Шишатовцу као његов метох. Због запуштености, током 19. века више пута је обнављана. Манастир је тешко страдао у Првом светском рату, а у Другом светском рату опљачкана је његова покретна имовина и уништен иконостас, осим дуборезног „Распећа“. Током конзерваторских радова 1952–1954. године откривен је један од најстаријих фрушкогорских живописа, који је поново заштићен након 1991. године. Савремена обнова започела је 2001. године доласком монахиње Антонине.  У манастиру се од 2002. године чува честица моштију Свете Петке, а у комплексу се налази и извор за који се верује да има исцелитељску моћ.

Манастир Ђипша

 Манастир Ђипшу, према „Опису“ из 1753. године, основао је деспот Јован Бранковић крајем 15. века. Под именом манастира Светог Николе у Липовици помиње се у турским дефтерима 16. века, када је био имућна обитељ. Током 17. века је вероватно опустео, али је почетком 18. века обновљен и постао метох манастира Кувеждина. Средином 18. века подигнут је и обновљен храм Светог Николе са иконостасом Теодора Стефанова Гологлавца. Значајан допринос развоју манастира дао је пустињак Матеј, који је подигао конак и уредио манастирско имање. Манастир је више пута обнављан током 18. и 19. века.У Другом светском рату Ђипша је разорена и након тога деценијама запуштена. Обнова монашког живота започела је 1978. године, а у последњим деценијама обновљени су храм, конаци и звоник. Данас је Ђипша обновљена светиња посвећена Светом оцу Николају.

Манастир Беркасово 

Манастир Беркасово подигнут је на извору посвећеном Светој Петки, чије се чудесно откриће, према народном предању, догодило почетком 19. века. Легенда казује да је глувонема чобаница, молећи се пред иконом Свете Петке током велике суше, на том месту добила извор воде и чудом повратила говор. У знак сећања на овај догађај подигнут је најпре дрвени храм 1867. године, који је изгорео почетком 20. века.На његовом месту саграђена је капела „на водици“, обновљена 1998. године и поново уређена након доласка монахиња 2008. године. Тада су изведени значајни радови на заштити од влаге, осликан је живопис, уклоњен стари иконостас и започета израда новог.Манастирски конак подигнут је од 2003. године на месту старе куће, а након оснивања женског манастира посвећеног Преподобној Параскеви Трновој, уређене су келије, трпезарија и пратеће просторије. Због пораста сестринства, 2013. године подигнут је и нови стамбени објекат, а исте године ископан је бунар.

Манастир Савинац 

О остацима средњовековног храма у близини Лединаца сачувано је веома мало података. Постоје претпоставке да је реч о манастиру Светог Саве, односно о цркви посвећеној Светом Георгију или Светом Прокопију. Епископ сремски Господин Василије прогласио је ову средњовековну светињу манастиром Светог Саве и 2017. године започео њену обнову. Од тада, под управом настојатељице Теодоре Батинић, у манастиру се редовно обављају сва богослужења прописана типиком.

Манастир Свети Марко

 Чудотворни извор у атару Нових Карловаца постао је место ходочашћа у првим деценијама 19. века. Према предању, на дан Светог апостола Марка, слепи дечак Марко из Крчедина на овом месту је чудом прогледао, након молитве и јављања Пресвете Богородице и Светог Марка. На месту визије пробила је исцељујућа вода, а у знак захвалности постављена је икона Јеванђелисте Марка. Извор је од 1835. године поштован међу житељима околних села. Капелу над „водицом“, посвећену Светом апостолу Марку, подигао је парох Александар Јовановић 1883. године, а освећена је 1884. године. До Другог светског рата овде су се служиле литургије на заветне дане. Након деценија запуштености, обнова је започела 2006. године, а 2011. године, одлуком Епископа сремског Господина Василија, светиња је проглашена женским манастиром. Храм је у потпуности обновљен, подигнути су конак, чесма над Марковим извором и уређена манастирска порта. Иако манастир нема моштију ни старијих уметничких дела, представља живо место молитве и сећања на чудо које му је дало значај.

Манастир Грабово 

Грабово се у изворима помиње као мало и сиромашно српско село, које је од 18. века припадало властелинству кнеза Одескалкија. Током 18. и 19. века насеље је више пута страдало, а у Другом светском рату потпуно је спаљено, уз велике људске жртве. Након рата делимично је обновљено колонизацијом, али је становништво наставило да опада. Парохијски храм Светих архангела Михаила и Гаврила подигнут је у другој половини 18. века. Иконостас је резбарио Сава Љубинковић, а осликао Павле Чортановић 1875. године. Иако под заштитом државе, храм је деценијама био у лошем стању. Кров је обновљен почетком 21. века, али се 2009. године срушио дотрајали звоник, након чега је подигнут нови и освећен исте године. Сачувана су стара звона из 1925. године.Због тешког стања храма и жеље да се обезбеди трајни духовни живот у овом крају, Епископ сремски Господин Василије прогласио је 14. јуна 2016. године парохијску цркву у Грабову манастиром. Том одлуком започета је свеобухватна обнова светиње и формирање монашке обитељи, чиме је храму враћен значај као духовном средишту овог краја.

Манастир Обед  

Према предању, манастир Обед основала је мати Ангелина 1486. године, користећи грађу са лађе којом су пренете мошти њеног супруга до Купинова. Друго предање из 18. века као ктитора наводи њеног сина, владику Максима, који је на овом месту наводно подигао мању монашку заједницу посвећену Благовештењу. У турским дефтерима манастир се помиње 1556–1557. и 1578. године као порески обвезник. Стари храм био је дрвене градње, са иконостасом од храстових дасака и скромним конаком, што потврђују описи из 18. века. На његовом месту је 1930. године подигнут садашњи једнобродни храм са зиданим звоником, у који су пренети делови старог иконостаса.После деценија запуштености, храм је у другој половини 20. века обновљен залагањем Епископа сремског Господина Василија и купиновачког пароха. Данас ова светиња нема монашку обитељ и служи као парохијски храм.

Литература: 

Мата Косовац, Српска православна митрополија карловачка, по подацима од 1905.год, Сремски Карловци, 1910.

Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Матица српска, Нови Сад, 1998.

Богдан Шекарић, Фотографије др Радивоја Симоновића, Нови Сад, 2014.

Дејан Медаковић, Света гора фрушкогорска, 2015.

сајт:https://eparhijasremska.rs/